To veče bio je maskenbal na Elize-Monmartru. To je bio četvrtak, treće nedelje velikog posta. Gomila je ulazila kao voda kroz branu u jaz u osvetljeni hodnik koji vodi u dvoranu za igranje. Gromoglasni poziv orkestra, probijao je zidove i krov, širio se po četvrti, širio se po ulicama, pa čak i u susednim kućama, budeći onu neodoljivu želju da se skače, da se oseti vrućina, da se zabavlja, koja drema u dnu ljudske životinje.
Sa sve četiri strane Pariza dolazili su stalni posetioci ovog mosta, ljudi svih staleža koji vole prostu bučnu zabavu, razuzdanu, čak malo razvratnu. To su bili službenici, podvodači, lake devojke svakojako odevene, od prostačke pamučne tkanine do najfinijeg batista, bogate devojke, stare i nakićene dijamantima, sirote devojke od šesnaest godina, pune želja da se provode, da se daju muškarcima, da troše novac. Crni elegantni frakovi u potrazi za svežim mesom, za početnicama koje su već izgubile nevinost, ali privlačnim, lutali su kroz ovu zagrejanu gomilu, tražili, kao da njuškaju, dok su maske izgledale poglavito obuzete željom da se zabavljaju. Već je čuvena grupa kadrila skupila oko svog poskakivanja gust venac publike. Talasast okvir, pokretljivo testo muškaraca i žena, koji je opkoljavao četiri igrača, obavijao se oko njih kao zmija, čas približavajući se, čas udaljavajući se, prema skokovima veštih igrača. Dve žene, čije butne kosti kao da su bile vezane za telo oprugama od kaučuka, pravile su nogama neverovatne pokrete. Bacale su ih u vazduh takvom snagom da je izgledalo da lete u oblake, zatim su ih rastavljale kao da su se otvarale do pola trbuha, onda su noge klizile jedna napred druga unatrag, igračica je dodirivala zemlju sredinom između njih, rastavljajući ih naglo do kraja, odvratnim i smešnim pokretom.
Njihovi kavaljeri su skakali, pleli nogama, drmusali se, pokrećući podignute ruke kao patrljke krila bez perja a pod maskom se naslućivalo njihovo zadihano disanje.
Jedan od njih, koji je zauzeo mesto u najčuvenijoj grupi da bi zamenio jednu odsutnu veličinu, lepog „Ljubitelja devojčica”, i koji se trudio da izdrži igru s neumornom „Telećom kosti”, izvodio je sam čudne figure, koje su izazivale veselost i podsmešljivost publike.
Bio je mršav, obučen kao kicoš, s lepom lakovanom maskom na licu, s maskom plavih zakovrčenih brkova, a na glavi je imao periku sa uvojcima.
Ličio je na voštanu figuru iz muzeja Greven, na čudnu i fantastičnu karikaturu ljupkog mladog čoveka sa slike iz modnih žurnala; igrao je sa samouverenim naporom, ali nevešto, s komičnom živošću. Izgledao je kao ukočen pored drugih, pokušavajući da podražava njihove poskoke; izgledao je kao oduzet, trom kao pseto koje se igra sa šumskim zečevima. Podsmešljivi uzvici „bravo!“ podsticali su ga. I on, u žarkom zanosu, bacao je noge s takvom pomamom da iznenada ponesen besnim zamahom lupi glavom o zid posmatrača koji se razmače pred njim da ga propusti, zatim se opet zatvori oko nepomičnog tela besvesnog igrača, opruženog potrbuške.
Ljudi ga podigoše, odneše. Vikali su:
– Lekara!
Priđe jedan gospodin, mlad, vrlo elegantan, u fraku, s krupnim biserom na balskoj košulji.
– Ja sam profesor na fakultetu – reče skromnim glasom.
Propustiše ga i on nađe igrača, još uvek bez svesti, koga su položili na stolice u jednoj maloj sobi punoj kartona kao u kancelariji nekog poslovnog čoveka. Lekar je hteo najpre da skine masku i vide da je ona vezana na vrlo zamršen način, mnoštvom tankih žica kojima je bila vešto spojena s ivicom perike, tako da je cela glava bila kao u nekom čvrsto uvezanom oklopu čiju je tajnu trebalo pronaći. Čak je i vrat bio uhvaćen veštačkom kožom koja je produžavala bradu. Ta koža rukavice boje mesa dopirala je do okovratnika košulje.
Trebalo je iseći sve to jakim makazama. Kad je lekar u toj čudnoj napravi načinio zarez koji je išao od ramena do slepoočnice, rastvori ovaj oklop i nađe pod njim lice starog čoveka, istrošeno, bledo, mršavo, i naborano. Oni koji su uneli u sobu ovu mladu kudravu masku bili su tako zgranuti da se niko nije nasmejao, niko nije rekao ni reči.
Svi su gledali to tužno lice položeno na slamnim stolicama, zatvorenih očiju, išarano belim dugačkim dlakama, koje su padale sa čela na lice, i kratkim koje su rasle na obrazima i bradi, a pored te bedne glave, ona mala, lepa, lakovana maska, sveža maska koja se stalno smešila.
Čovek dođe sebi pošto je dugo ostao bez svesti, ali je izgledao još tako slab, tako bolestan da se lekar plašio neke opasne komplikacije.
– Gde stanujete? – upita ga.
Izgledalo je da stari igrač traži u svom pamćenju, zatim da se setio i reče ime neke ulice za koju niko nije znao. Morali su ga pitati o još nekim pojedinostima, njegove četvrti. On ih je davao s beskrajnim naporom, sporošću i nesigurnošću, što je odavalo pometenost misli.
Lekar nastavi:
– Ja ću vas otpratiti do kuće.
Bio je radoznao da dozna ko je ovaj čudni lakrdijaš, da vidi gde živi ovaj neobičan skakač.
I uskoro ih jedan fijaker odveze s druge strane brežuljka Monmartra.
To je bila visoka kuća siromašna izgleda, gde su se pele lepljive stepenice, jedna od onih kuća uvek nedovršenih, izbušenih prozorima, između dva prazna placa, prljavo gnezdo, gde stanuje gomila podrpanih i bednih bića.
Doktor, držeći se čvrsto za ogradu, tanku drvenu oblicu koja se okretala i za koju se ruka lepila, podupirao je sve do četvrtog sprata starog čoveka, ošamućenog, kome se vraćala snaga.
Vrata na koja zakucaše otvoriše se i na njima se pojavi jedna žena, takođe stara, čista, s vrlo belom noćnom kapom na koščatoj glavi jakih crta, jednoj od onih krupnih, dobrih i grubih glava radničkih žena, vrednih i odanih. Ona uzviknu:
– Bože moj! Šta se desilo?
Kad je slučaj bio ispričan u dvadeset reči, ona se umiri i umiri čak i lekara objasnivši mu da se već često dešavala slična stvar.
– Treba ga staviti u postelju, gospodine, ništa drugo, ispavaće se i sutra više ništa neće biti.
Doktor nastavi:
– Ali on jedva može da govori.
– Oh, nije to ništa, malo pića, ništa drugo. Nije večerao da bi bio lak, zatim je popio dve čaše apsenta da bi dobio živahnost. Apsent mu, vidite, razmrda noge, ali mu preseče misli i reči. Nije više za njegove godine da igra kao što on radi. Ne, zbilja, to je da čovek posumnja da će ikad imati pameti!
Lekar, iznenađen, upita:
– Ali, zašto igra na taj način ovako star?
Ona steže ramenima pocrvenevši od gneva koji ju je malo-pomalo obuzimao.
– Ah, da, zašto! Pa eto, da misle da je još mlad pod maskom, da ga žene još smatraju za udvarača i da mu govore svinjarije na uvo, da se češe o njihovu kožu, o njihovu prljavu kožu s mirisma, s puderom, s pomadama… Ah, divno! Ostavite! Kakav sam život imala, gospodine, ovih četrdeset godina otkako to traje… Ali, treba ga najpre položiti u postelju da mu ne pozli. Neće vam biti nezgodno da mi pomognete! Kad je ovakav, nikad da svršim sasvim sama.
Stari je sedeo na krevetu, pijana izgleda, a duga seda kosa padala mu je na lice.
Njegova žena gledala ga je razneženim i besnim pogledom.
– Pogledajte, zar nema lepu glavu za svoje godine? I potrebno mu je da se prerušava u mangupa da bi mislili da je mlad! Pa to je prosto žalosno! Zbilja, zar nema lepu glavu, gospodine? Čekajte, pokazaću vam je pre nego što legne.
Ona ode do stola na kome je bio lavor, bokal s vodom, sapun, češalj i četka. Uze četku, zatim se vrati do kreveta podignuvši pijancu svu zamršenu kosu i stvori mu za nekoliko trenutaka lice slikarskog modela, s krupnim uvojcima koji su padali po vratu. Zatim se izmače malo da ga pogleda.
– Zbilja, je l’ te da vrlo lepo izgleda za svoje godine?
– Vrlo lepo – potvrdi doktor koga je ovo počelo da zanima.
Ona dodade:
– A da ste ga znali kad mu je bilo dvadeset pet godina! Ali treba ga metnuti u krevet; inače će mu se apsent uzmutiti u stomaku. Evo, gospodine, ’oćete li da povučete rukav?.. više gore… tako… dobro… a sad pantalone… čekajte, skinuću mu obuću… dobro je. A sad, držite ga da razmestim krevet… evo… sad da ga metnemo… ako mislite da će se on malo posle pomaći da mi napravi mesto, varate se. Moram da nađem neko mestance, gde bilo. Njega se to ne tiče. Ah, ti skitnice!
Čim se našao opružen u svojim čaršavima, čovek zatvori oči, otvori ih, opet zatvori i na zadovoljnom licu pokazivala se odlučna rešenost da spava.
Doktor, ispitujući ga sa interesovanjem koje je stalno raslo upita:
– Znači, on izigrava mladića na maskenbalovima?
– Na svima, gospodine, a ujutru mi se vraća u takvom stanju da se ne može ni zamisliti. Vidite, to ga žaljenje vodi tamo i tera ga da meće masku na svoje lice. Da, žaljenje što nije više ono što je bio i što nema više pređašnje uspehe!
On je već spavao i počinjao da hrče. Ona ga je posmatrala s izrazom punim žaljenja, pa nastavi:
– Ah, što je taj čovek imao uspeha! Više nego što bi se verovalo, gospodine, više nego najlepša gospoda iz društva, više nego svi tenori i svi generali!
– Zaista? A šta je on radio?
– Oh, to će vas najpre začudili, pošto ga vi niste poznavali iz njegoviʼ srećni’ dana. Kad sam ga ja prvi put videla, to je bilo takođe na jednoj zabavi, jer i’ je on uvek posećivao. U’vatila sam se kad sam ga videla, u’vatila sam se kao riba na udicu. Bio je mio, gospodine, mio da se zaplačeš kad ga gledaš, crn kao gavran i kudrav, sa crnim očima krupnim kao prozorska okna. Ah, da, to je bio lep mladić To veče me je odveo i više ga nisam napuštala, nikada, ni jedan dan, i pored svega! Ah, imala sam teških dana!
Doktor upita:
– Vi ste venčani?
Ona odgovori prosto:
– Da, gospodine… inače bi me ostavio kao i druge. Bila sam mu žena i sluškinja, sve, sve što je ’teo… a plakala sam zbog njega… ali mu suze nisam pokazivala! Jer mi je pričao svoje ljubavne doživljaje, meni… meni… gospodine… ne shvatajući koliko mi je bola nanosilo da ga slušam.
– Ali, najzad, kojim se zanatom bavio?
– Ah, istina je… zaboravila sam da vam kažem. On je bio prvi momak kod Martela, ali prvi momak kakvog nikad nije bilo… veštak, po deset franaka na čas, prosečno…
– Martel?… Ko je to Martel?
– Frizer, gospodine, veliki frizer za Operu, kod koga su dolazile samo glumice. Da, sve najčuvenije glumice češljao je Ambroaz i one su mu činile takve poklone da mu je to stvorilo čitavo bogatstvo. Ah, gospodine, sve su žene slične, da, sve. Kad im se neki čovek dopadne, one ga uzimaju. To je tako tako… a tako je teško kad to doznaš! Jer on mi je sve pričao… nije mogao da ćuti… ne, nije mogao. Te stvari čine toliko zadovoljstva muškarcima, možda više zadovoljstva da ispričaju nego da učine.
Kad bi’ ga videla kako se uveče vraća malo bledunjav, zadovoljna izraza, svetla oka, govorila sam sebi: „Još jedna. Sigurna sam da je još jednu dobio”. Onda sam dobijala želju da ga pitam, želju koja mi je pekla srce, a isto tako želju da ne doznam, da ga sprečim da govori ako počne. I onda smo se gledali.
Znala sam da neće ćutati, da će doći do toga. To sam osećala po njegovom izrazu, po načinu kako se smejao da bi mi dao na znanje. „Imao sam danas još jednu, Madlena”. Pravila sam se da ne čujem, da ne razumem; postavljala sam sto, donosila supu i sedala sam prekoputa njega.
U tim trenucima, gospodine, kao da je neko razbijao kamenom u mom telu ljubav prema njemu. To boli, znate, vrlo mnogo. Ali on nije shvatao, nije znao; osećao je potrebu da pokaže koliko ga vole… i to je samo meni mogao da kaže… razumete… samo meni… Pa… morala sam da ga slušam i da to gutam kao otrov.
Počinjao je da jede, a zatim je govorio:
»Još jedna, Madlena”.
A ja sam mislila: „Eto ga”. Bože moj, kakav čovek. Zar sam morala da baš njega sretnem!
Tada je on nastavljao: „Još jedna i to divna”. I to je bila jedna iz Vodvilja, ili jedna iz Varijetea, a takođe i velike, najpoznatije od onih gospođa iz pozorišta. Govorio mi je njihova imena, pričao mi o njihovom nameštaju i sve, sve, da, sve, gospodine! Pojedinosti koje su mi cepale srce. A on se vraćao na to, ponovo počinjao priču od početka do kraja, tako zadovoljan da sam se pravila da se smejem samo da se ne bi naljutio.
Možda sve to i nije bilo istina! On je toliko voleo da se hvali da je bio u stanju da izmisli takve stvari. A možda je i bilo istina! Ti’ večeri pravio se da je umoran, da ’oće da legne odma’ posle večere. Večeravali smo u jedan’est, gospodine, jer se on nije nikad ranije vraćao, zbog večernji’ frizura.
Kad bi završio priču, pušio bi cigarete šetajući kroz sobu, a bio je lako lep mladić, s kovrčavom kosom i brkovima, da sam mislila: „Ipak je istina ovo što priča. Pošto sam ja luda za ovim čovekom, zašto ne bi i druge poludele”. Ah! Imala sam želju i da plačem, i da vičem, i da bežim, i da se bacim kroz prozor raspremajući sto, dok je on još uvek pušio. Zevao je otvarajući usta da bi mi pokazao koliko je umoran, i govorio je nekoliko puta pre nego što će leći: „Bože, što ću noćas dobro spavati!”
Ne ljutim se zbog toga na njega, jer nije znao koliko me je mučio. Ne, nije mogao znati! Voleo je da se fali zbog žena kao paun što širi rep. Došao je dotle da je verovao da ga sve gledaju i žele.
A kad je ostario, bilo je teško.
Oh, gospodine, kad sam videla kod njega prvu sedu dlaku, to me je tako uzrujalo da mi je stao dah, zatim me je obuzela radost – ružna radost – ali tako velika, tako velika!!! Izgledalo mi je kao da će me izvesti iz tamnice. Imaću ga, dakle, za sebe, samo za sebe, kad ga druge više ne budu ’tele.
To je bilo jednog dana u našem krevetu. On je još spavao, a ja se nag’o da ga poljubim da bi ga probudila kad opazi’ u njegovim kovrčama na slepoočnici malu nit koja je sijala kao srebro. Kakvo iznenađenje! Nisam nikad pomislila da je to moguće. Najpre sam pomislila da je iščupam da on ne vidi, ali gledajući pažljivo opazih više gore još jednu. Seda kosa! Imaće sedu kosu! Srce mi je zbog toga udaralo, koža mi se ovlažila; pa ipak, bila sam u osnovi vrlo zadovoljna.
Ružno je tako misliti, ali ja sam tog jutra svršavala svoj domaći posao od sveg srca, a njega nisam još budila; kad je otvorio oči, ja mu reko’:
– Znaš li šta sam otkrila dok si spavao?
– Ne.
– Otkrila sam da imaš sedi’ dlaka.
On se trže od besa, podiže se i sede, kao da sam ga golicala i odgovori mi sa pakosnim izrazom:
– Nije istina!
– Jeste, na levoj slepoočnici. Ima i’ četiri.
On skoči da i’ nade. Tada mu ja pokazah prvu, najnižu, malo kovrčavu i reko’ mu:
– Nije ni čudo sa životom kakav vodiš. Od sad pa za dve godine biće svršeno s tobom.
I zbilja, gospodine, rekla sam istinu. Posle dve godine ne biste ga poznali. Kako se čovek brzo menja! Još je bio lep, ali je gubio svežinu i žene ga više nisu tražile. Ah, težak sam život vodila u to vreme. Mnogo mi je muka zadao. Ništa mu se nije sviđalo, ništa, ništa. Napustio je svoj zanat i prešao na šeširdžijski, pri čemu je jeo gotovinu. Posle je hteo da bude glumac pa nije uspeo, zatim je počeo da ide po zabavama. Najzad je imao toliko razuma da sačuva malo novca, od čega sad živimo. Dovoljno je, ali nije mnogo! A kad pomislim da je u jednom trenutku imao gotovo čitavo bogatstvo!
Sad vidite šta radi. Kao da ga neka pomama drži. Treba mu da bude mlad, treba mu da igra sa ženama koje mirišu na mirise i pomadu. Jadni stari!
Svog starog muža, koji je hrkao, gledala je uzbuđena, skoro da zaplače. Zatim, prišavši mu tihim koracima, poljubi ga u kosu. Lekar je ustao i spremao se da ide, ne nalazeći ništa da kaže pred ovim čudnim parom.
A kad je polazio, ona upita:
– ’Oćete li ipak da mi date vašu adresu? Ako bi mu bilo gore, pozvala bi’ vas.
Gi de Mopasan
