Šta je Mediteran? Hiljadu stvari u isti mah. Nije to jedan pejzaž, već bezbroj pejzaža. To nije jedno more, već sled mora. Ne jedna civilizacija, već civilizacije koje se slažu jedna na drugu. […]. To je susret sa drevnim stvarima koje su još žive, koje dodiruju ultramoderno ili su u saglasju sa ultramodernim: pokraj Venecije, prividno mirne, brunda industrijsko naselje Mestre; pokraj ribarskog čamca, koji je još uvek Odisejev čamac, brod sa mrežama na povlačenje što pustoši morsko dno, ili ogromni tankeri.
Fernan Brodel, Mediteran: prostor i vreme
Mediteran, shvaćen prevashodno kao hodočašće jugu, kulturi i umetnosti, predstavlja važan tematski kompleks kako u evropskoj, tako i u srpskoj književnosti novijeg doba. Nasleđe stare Grčke i Rima, antika, oduvek je privlačilo intelektualce i radoznale duhove, a talas velikog Grand Tour-a, tradicionalnog kulturnog putovanja, prevashodno u Italiju,1 nije zaobišao ni putnike iz naših krajeva. Jedan od velikih „heroja na drumovima“2 bio je i Stanislav Vinaver, pesnik, pripovedač, esejista i prevodilac, bergsonovac, lucidni erudita izuzetne jezičke snage. Duh mediteranizma prožima njegova pesnička, pripovedna, esejistička, a ne samo putopisna dela,3 dok se u putopisima koji su predmet ove analize, Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru i Konačna Venecija, Mediteran – od Španije i Italije, preko Francuske, Grčke i „našeg“ Jadrana do severne Afrike – ovaploćuje kao par excellence prostor ispitivanja kulturnog identiteta.
Putopis, tematski raznovrstan žanr koji otkriva i „fizionomiju pisca i fizionomiju doba“ (Stuparević 1976: 104) dugo je bio na marginama književne istorije i teorije.4 Ipak, putovanja književnih putnika su, u velikoj meri, uticala na tokove srpske književnosti i kulture (Deretić 1996: 213–240). Topos put(ovanj)a, koji nalazimo u literaturi još od Odiseje, u međuratnom periodu dobija posebnu punoću i značaj, te avangarda danas važi za zlatno doba srpskog putopisa (Jaćimović 2005: 5; Gvozden 2011: 6; Radonjić 1995: 217). Ovaj hibridni žanr, koji se opire kanonizaciji, karakterišu otvorena forma i sklonost ka eksperimentisanju, a kod najboljih putopisaca, kakav je nesumnjivo i Vinaver, umesto informativno-didaktičke dimenzije (koja je bila dominantna u prosvetiteljstvu i romantizmu), ili estetizovanja koje je doneo period moderne, dominantna je prevlast lirskih elemenata koji oneobičavaju njegovu strukturu,5 te je putopis, vidimo, u dosluhu sa načelima avangardne poetike. Gojko Tešić je utvdio da Vinaverov putopis nadrasta klasične okvire žanra, unosi inovacije u tematskoj i sadržinskoj ravni: „U tekstovima ove vrste Stanislav Vinaver ostvaruje gotovo sve odlike avangardne poetike: usredsređenost na novinu, eksperiment, hibridnost žanrova i neuobičajenost književne strukture“ (Tešić 2004: 443). Ipak, Vinaverovi putopisi nisu naišli na recepciju koju zaslužuju. Iako su interesantni sa aspekta žanrovske polivalentnosti i zauzimaju važno mesto u njegovom opusu, zanemareni su u tumačenjima i književnoj istoriji (Jaćimović 2005: 170).
Prema klasifikaciji Saše Radonjića putopisi mogu biti: reportersko-dokumentaristički, meditativno-refleksivni i meditativno-reporterski, a ovi poslednji, kakvi su i Vinaverovi, najubedljiviji su u estetskom smislu, jer spajaju informativnost i više umetničke dosege; nemaju samo naglašenu istorijsko-geografsku i kulturnu egzaktnost, ali nisu ni samo „psihološka projekcija na emotivnom ekranu putnika“ (Radonjić 1995: 119–121). Vinaver putuje po Evropi, Rusiji, našim krajevima, a susret sa Drugim za njega je povod za refleksije o umetnosti i religiji i odgonetanje poruka koje strane kulture nude. Takav je slučaj i sa njegovom mediteranskom avanturom. Ističemo da taj susret otvara mogućnost imagološkog čitanja putopisa, potragu za slikama o Drugom, koje su i kod Vinavera eho uspomena, ali i literarnih reminiscencija, odjeka iz sveta umetnosti, muzike, nauke; on je i odraz onih okamenjenih „slika u glavama“,6 koje nesvesno upijamo od najranijeg doba, koje markiraju naš odnos prema Drugom, određujući i nas i njih (Cinnirella 1997: 49). Slika je uvek ogledalo idejnog i fikcionalnog, a ne realnog; govoreći o Drugom (najčešće u opoziciji prema sopstvenom), mi uvek govorimo (i) o sebi, te moramo imati na umu uzajamno dejstvo hetero i auto slikâ,7 koje tvore neraskidivo jedinstvo.8
Od 21. juna do 19. jula 1926. godine Vinaver je bio na izletu po Jadranskom i Sredozemnom moru, a svoje impresije je iduće godine objavio, upravo pod tim naslovom, u almanahu Jadranska straža. Tek nedavno, osamdeset i osam godina kasnije (!), ovaj putopis objavljen je u formi knjige, zahvaljujući Gojku Tešiću.9 Put obuhvata prostranstva Evrope i pojedine afričke gradove – ide od Trsta, preko Venecije, Dubrovnika, Cavtata, Krfa, Mesine, Taormine, Napulja i Pompeje, Đenove, Nice, Marseja, Barselone, Monserata i Palma de Majorke do Alžira, Bizerte, Tunisa, Malte i završava se na Sirakuzi, dok se refleksije putnika kreću od razmišljanja o antici i kolevci mediteranske civilizacije, kulturnih i religijskih razlika, preko misli o značenjskim dimenzijama mora i različitim vidovima modernizacije do svesti o zavičaju i (re)definisanju ličnog i kulturnog identiteta. Mediteran, brodelovski shvaćen kao stara raskrsnica u koju se vekovima sve sliva u jedno novo jedinstvo (Brodel 1995: 10), polje je u kojem putopisac Vinaver10 pokušava da zauzme, imagološki rečeno, neutralnu, takoreći nadnacionalnu tačku gledišta,11 jer, kao i svi putopisci, i on pretenduje na istinitosti svog iskaza (u čemu čitamo didaktičku dimenziju njegovog putopisa). Snabdeven knjigama i sposobnošću divljenja (Vinaver 2015b: 341) pripovedač već na prvoj tački svog puta, među tršćanskim palatama bogatim značenjima za našu kulturu, uspostavlja sumatraističke veze, razmišljajući o „neobuzdanim vlastoljupcima“ Habzburzima. Javlja se misao o „našoj“ istorijskoj pripadnosti carstvu koje je, prema Vinaveru, moglo da ponudi samo ideal mira.
Nailazimo i na prve pripovedačeve konstatacije o ponašanju sunarodnika sa kojima putuje: „Dame sa našeg broda već su zavirile u sto radnji, a neke su bile na pijaci, da konstatuju šta se u Trstu jede“ (Vinaver 2015b: 343). Na ovom mestu se markira kupovina, ženska aktivnost vezana za sferu dokolice, koja prema Anđeli Mekobi nije samo pri- vatni, već i javni čin (pogotovo kada se odvija na ulici ili pijaci), akt kojim se žena odvaja od dotadašnjeg prostora kuće i stupa u javni prostor, do tada rezervisan isključivo za muškarca (Mekobi 2012: 376). Žene se slično ponašaju i u Nici: „Naše dame posvetile su celo [!] svoje vreme kupovanju stvari, prebiranju u magazenima.
Sutradan nismo ih mogli poznati. Muškarci su išli u Monte Karlo i pokušavali sreću na ruletu“ (Vinaver 2015b: 388). Čini nam se da su u navedenim citatima dame/žene, ali i muškarci koji obilaze kazina, predstavljeni kao turisti par excellence, prema kojima ni Vinaver, kao ni većina putopisaca, nije bio blagonaklon. Nakon Trsta nastavlja se putovanje Italijom, kojoj je u ovom putopisu posvećeno najviše mesta. Markira se i Venecija, ali samo ovlaš, u konturama, gotovo turistički: „Ni za nas same nemamo vremena. I mi sami prolazimo, kao i Venecija u nama“ (Vinaver 2015b: 345), te je ona u velikoj meri drukčija od one Konačne Venecije, opsesivne Vinaverove teme (o kojoj će još biti reči). „Božanstvena Sicilija“ (Vinaver 2015b: 360) susreće se u Mesini, Taormini i Sirakuzi. Mesina je doživljena kao neskladni ukrštaj svetlucanja siromašnih italijanskih domova i fašističkog, nemačkog uticaja, koji bi sve da racionalizuje, „higijenizuje“, modernizuje: Fašiste grade ovu varoš, uz pripomoć Nemaca i reparacija. Ona će iznići neverovatno pravilna, široka za južnjačke pojmove, hladna i stroga, misaona – na čudo svih okolnih gradova, koji viču i raduju se, strahuju i lenstvuju na zapanjenost svih čula, koja su ovde klicala moru. Moderna i smela, evropska bića, bez zastanaka, bez skokova, uredna i smišljena. Tu su ogromni universiteti i tehničke škole po najnovijim nemačkim obrascima, nadleštva u stilu Mendelsona i Berensa, opština, palate. Nešto dalje: veliki narodni domovi, moderni, duboko promišljeni, racionalno povučeni, sa stanovima od po četiri sobe za najskromniju kiriju od sedamdeset lira mesečno, sa kupatilom i prinadležnostima. Tako će sirotinja u Mesini da živi, jedina u Italiji, za skroman novac u higijenskome stilu, u okviru pravilnom i hladnom (Vinaver 2015b: 359).
Modernizacija nije bliska Vinaverovom i vinaverovskom duhu – gotovo je groteskna jurnjava autom po ruševinama, kao i prepoznavanje nemačkih obrazaca u gradu koji je „praznoverna južnjačka draga varoš“ (Vinaver 2015b: 360), sinonim Juga u kojem se još pada u mistične ekstaze. Uočava se živa i stereotipna opozicija hladnog, cerebralnog Severa i siromašnog, praznovernog Juga, za koji se naš pripovedač opredeljuje: Srećem dva simpatična Italijana koji me vode po varoši, koja se izvila svom dužinom kraj mora. […] Oni će se nastaniti u svetle i moderne domove. I nestaće i ovih drvenih crkvica, podignutih za privremenu službu božju. Pristići će lepe i vedre katedrale, modernizovane. […] Kako će izgledati ova praznoverna južnjačka draga varoš kada se preobrazi u najmoderniji grad Evrope? A onaj renesansni Posejdon, zabačen kraj mora, koji se već pomirio sa katolicizmom – hoće li moći on – koji je već preturio preko glave sve jeresi i dogme – da se srodi sa modernim širokim prostim osećajem koji prožima lakom gordošću mirne planove sadašnjih svesnih i mudrih neimara… Kako će sve ovo srasti (Vinaver 2015b: 359–360)?
„Ljupki nered“ i lepota grčkog teatra koje nalazi u Taormini „jesu božanska hrana umornih očiju. Očima je samo: da se otvore kao školjke i da piju prizor“ (Vinaver 2015b: 361). I u navedenom citatu uočavamo kliširanu sliku Italije kao prostora lepote i sklada koji je mamio mnoge putopisce, od Getea i Lorensa do naših dana, te zaključujemo da naš putopisac pada u zamku stereotipa. Zanimljivo je da se pri svakom susretu uspostavljaju veze udaljenih kultura – nesklad Mesine mami sećanje na gradić Viljnus (koji Vinaver zove Vilna) na hladnom severu, u kojem se italijanska renesansa ukrstila sa severnjačkim duhom i graditeljstvom (Vinaver 2015b: 360), a u Taormini pripovedač-putopisac razmišlja o japanskim slikarskim impresijama (Vinaver 2015b: 362) – pasaži gotovo sumatraistički, koji liče, neopozivo, na one mnogobrojne iz knjige Kod Hiperborejaca.
Misli o grčkom skladu teatra i lepotama pejzaža otvaraju plodonosni dijalog sa Geteom i kineskim pesnikom Li Taj Poom. Poslednja tačka susreta sa Sicilijom, u isto vreme i poslednja tačka na putovanju, jeste Sirakuza, „mirna palanka, kraj mora, zasela […] po kafanicama“ (Vinaver 2015b: 360). Kafane, koje se apostrofiraju i u poglavljima: „Napulj“, „Nica“, „Marsej“, „Alžir“, i još jasnije u putopisu-eseju Kafane, mesta su koja Vinaver često markira na putovanjima. Kafana je prostor gde se pretresaju društvene, političke i verske teme; gde se uz muziku i pevačice (koje su u početku bile skrivene) budi seksualna želja; kafane su bile u Osmanskom carstvu i mesta gde se srče kafa, koja je sinonim lenjosti i varvarstva, nedostatka civilizacije i kulture (Jezernik 2007: 180–182). Kafane su za Vinavera mesta u kojima se dejstvuje i dižu revolucije, rađaju ideje i oslobađa od društvenih stega. On u njima otkriva karakter naroda i duh vremena.12 Ilustrativan je sledeći primer: „Nigde nije bilo prenoćišta za nas. Kafane su sve bile zatvorene. Mi smo razumeli da su Norvežani neki ćutljivi i ravnodušni narod“ (Vinaver 2015v: 445). Ili: „Sedeo sam u najvećoj kafani jedne večeri i slušao muziku. Napolitanci su učestvovali u toj svečanosti zvukova tiho i lako zaneseno. Niko tako pažljivo ne sluša muziku“ (Vinaver 2015b: 366). U Francuskoj (Nici i Marseju u kojima boravi tokom ovog putovanja), zemlji koju Vinaver inače neobično voli, kafane su u tesnoj vezi sa raznolikim turistima, mornarima, prostitutkama, razvratom. Marsej odaje utisak neuravnoteženog amalgama gorostasnih banki, trgovaca, nafrakanih žena i pijanih mornara – čak je i more prljavo, a tamni tonovi zamagljuju sećanje da je ova francuska luka nekad bila grčka kolonija raskošnih helenskih vidika (Vinaver 2015b: 389–390).
Kroz kafanu, koja je „literatura koja ne laže“ (Vinaver 2015v: 447), preko mediteranske vegetacije i simfonije mirisa, koji liče na Alžir, pripovedač u Sirakuzi dospeva do antičkih ruševina i katakombi. Katakombe, očekivano, bude misli o sukobu religija. Hrišćani, koji su radikalno odbacili prirodu i njenu harmoniju, pobegli od vidljivog u oblast nevidljivog, ipak su prvi dali smisao paganskom sinkretizmu, a „tek [je] prvo hrišćanstvo (u svome strahu od divlje, đavolske i sablažnjive prirode) konačna i najzrelija zrelost paganizma“ (Vinaver 2015b: 437), smatra putopisac. Muzika, kao najnematerijalnija od svih umetnosti, upravo je zato važna za hrišćanstvo, veruje on (Vinaver 2015b: 436). U sporu hrišćanstva i stare mediteranske religije/mitologije, on se zalaže za sintezu posredstvom muzike: „Ja tvrdim svečano: da je u mitu o svakome predelu duša toga predela. Mi danas iskazujemo dušu jednoga pejzaža obelodanjujući najskrivenije tajne njegove – muzikom“ (Vinaver 2015b: 438). Tako Vagnerovo delo čuva smisao Zigfridove šume, zasadi su ovaploćeni u Mocartovim melodijama, Verdijeva Aida otkriva setnu neprolaznost Nila (Vinaver 2015b: 439).
Ipak, ne treba sve do kraja odgonetnuti; lepota se krije u skrivenom: „Ne rešavajmo zagonetke naše, ostavimo ih – da ne otpadnemo još jednom od zvezda i sunca, od mora i gora…“, zaključuje Vinaver (Vinaver 2015b: 437). Čini se da naš putopisac u religiji vidi uporišnu tačku čovečanstva – tamo gde nema religije, kao u Đenovi, na primer, gradu profanizovanom gomilom palata i Novom berzom, gde nema ni crkava hrišćanskih ni hramova paganskih, nema, međutim, ni sklada. Čak ni more, ni sećanje na Kolumba i njegovu ljupku zelenu kućicu, jedine oaze smisla, ne mogu da pruže utehu. Elementi modernizacije daleki su biću putopisca/autora; na stranicama ovog putopisa nema avangardnog favorizovanja brzine, mašina i tehnološkog napretka, on se povlači u svoje lirske meditacije o istoriji, kulturi, civilizaciji; bliže su mu i priroda i tradicija od aktuelnog trenutka. Dakle, slika Italije, koja je doživljena kao susret i ukrštaj antike i modernosti, ambivalentna je kod Vinavera.
U žiži interesovanja u Sirakuzi su i antičke ruševine: Nigde nisu ruine čudnije. One nas uzbuđuju kad su napuštene, a boli nas i kad vidimo neki muzejski poredak oko njih, kao da se istorija krčmi na malo [istakla I. B.]. U staroj Sirakuzi ruine su otpočele da žive nekim svojim životom, bujnim i smelim. To apsolutno više nisu ruine: toliko su se splele sa vegetacijom, sa retkim biljkama, sa tihim razmišljanjima, sa samoćama savršenim (Vinaver 2015b: 433).
Nesklad modernog života i ovde uzima maha – katalogizovanje umetnosti i odvajanje od ukupnosti života kritikuje i u delovima posvećenim Napulju i Pompeji, koji obuhvataju najveći deo italijanskog dela Izleta po Jadranskom i Sredozemnom moru. U slici Napulja preovladavaju (pozitivne) konvencionalne predstave – i ovaj putopis donosi nam zanosnu opijenost Suncem, morem, čarobnim gradom pesme koji krije tajnu večne mladosti i sav može da stane u stih „O dolce Napoli…“ (Vinaver 2015b: 364) – a putopisac jasno pokazuje da dobro poznaje tradiciju pisanja o ovom južnom italijanskom gradu: „Lutaju Napuljom mesece i godine; pišu knjige; komen- tarišu latinske pesnike koji su opevali In otia natam Parthenone“ (Vinaver 2015b: 363). Sâm Napulj, posebno tokom XIX veka, proizvodio je određene slike o sebi, široku lepezu stereotipa i predrasuda, koje je većina putopisaca prihvatila nekritički, kao jedine moguće. Nasuprot prirodnim lepotama grada, njegovi stanovnici, poistovećeni sa lazaronima, naslikani su najcrnjim bojama, kao prljavi, zli lenjivci, te je slika Napulja iz petnaestovekovne poslovice, kao raja u kome đavoli obitavaju,13 bila dominantna vekovima (Liguori 2014: 248–249). Vinaveru su dragi Napolitanaci, oličenje lakoće, životne radosti i vedrine, i sa simpatijom slika „čitav jedan vedri naraštaj, u ritama, u prljavštini, u veseloj nebrizi, u slatkoj aljkavosti i lenosti“ (Vinaver 2015b: 367). Lucidan duh tog putopisca ipak unosi novine u tradicionalne predstave o Napulju, kako je primetio Mario Liguori, shvatajući ga kao prestonicu harmonije, mitske harmonije koja je jedinstveni sklop prirodnih elemenata (Liguori 2014: 228–229).
Putovanje u Napulj podrazumeva i posetu Vezuvu i izlet u Pompeju, a kod mnogih putopisaca i obilazak Kaprija, Sorenta i celog Napuljskog zaliva. Pripovedač silazi u grotlo Vezuva, gde nalazi animalno čudovište kao antitezu napuljskoj harmoniji i lepoti: Taj novi vulkan, kad se raspomami, kao da dobije glas neke životinje: je li to lavež čopora divljih pasa, je li to halakanje drevnih aždaja o kojima narodi, u svojim mračnim pričama, znaju: i kako su izgledale, i kakve plamenove puštale… Ova mala pakosna aždaja htela bi da proguta naš vedri i plavi Neapolis, da ga uguši svojim otrovima i ognjevima… Ona mora tu da besni: sudbina je čudovišta sviju da su im kao hrana određene samo najlepše kneginje iz bajke (Vinaver 2015b: 367).
Sličnu predstavu Vezuva srećemo u literaturi od Leopardija, preko Njegoša do putopisa Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog14 (Liguori 2014: 230). Upotreba glagola silaziti u navedenom odlomku ukazuje na autorovu svest o katabasis-u i diferencijaciji dva sveta koja se sustiču u Napuljskom zalivu. Pompeja, antički gradić u tom zalivu, dar je, ali i hram i žrtva Vezuva, „misterija boga Vezuva“ (Vinaver 2015b: 368). Nastojeći da pronikne u ideju ljudi koji su tu živeli, putopisac shvata sveprisutnost Vezuva kao simbola bez kojeg je njihova egzistencija nezamisliva. Antika se i ovde ovaploćuje kao ideal Vinaverov, u kojem putopisac uvek traži utehu i spas, te i u Pompeji pronalazi onu zlatnu meru, koju smo, kao društvo, kroz vekove izgubili. Oni su šetali po forumu i raspravljali o privatnim i javnim temama, „skupili su u sebe strast političku i građansku, kao more hiljadu reka“ (Vinaver 2015b: 371), a mi više nemamo tu mogućnost:
Te strasti kod nas su razbacane po ulicama i kancelarijama, po domovima privatnim, svud. Stari ovi umeđahu sve da ograniče, svemu okvir odrede, svemu dadu obeležje bitno. Oni nisu voleli ove naše mešavine, duh uzburkanoga mnogolikoga bivanja, koje se postepeno oslobađa u oblike… Oni su svemu nekako već unapred predložili oblik, dali mesta (Vinaver 2015b: 371).
Tek posredstvom mašte možemo da rekonstruišemo život drevne Pompeje, grada koji je Vezuv zatrpao, a srušili, pa katalogizirali u muzeju u Napulju „rđavi naučnici“ (Vinaver 2015b: 371). Taj nesklad, o kojem piše i u susretu sa Sirakuzom, ovde je još strašniji čin vandalstva, jer putopisac pokušava da nađe prisustvo čoveka, celovitost života i bića, onu „jednačinu duše, koja se ne da izraziti ni u mramoru, ni u bronzi“ (Vinaver 2015b: 273), harmoniju koju smo nepovratno izgubili u komađu rasutom po muzejskim zbirkama. Mašta, na osnovu ostataka scena po zidovima, rekonstruiše ljupkost, laku melanholiju, čulni zanos i sjaj mitologije i otkriva da je sva umetnost Pompeje bila helenska, aleksandrijska. Nema aluzija na lepote mora i pejzaža, nema opijenosti Vezuvom i rodnim krajem. „Umetnost je u osnovi svojoj bila shvaćena kao dekorativni zadatak“ (Vinaver 2015b: 277), zaključuje pripovedač, bleda kopija statua i osmeha, a ne izraz čoveka, što bi morala biti, jer je njen osnovni zadatak upravo „da iskaže jednu ličnu, jednu vremensku i mesnu bitnost“ (Vinaver 2015b: 277). Pompeja je za autora Izleta po Jadranskom i Sredozemnom moru glasnik i čuvar čitavog klasičnog sveta,15 iz kojeg treba da donesemo zaključke i pouke, jer je to naša baština, „jer smo naslednici [istakla I. B.] te stare kulture“ (Vinaver 2015b: 380).
Stari sredozemni svet veruje u kulturu, „stalno oplemenjavanje veštačkim, pronađenim sredstvima“ (Vinaver 2015b: 382), dok je hrišćanstvo odbacuje „kao tvorevinu i tekovinu sotone: ono traži od tajnih i iznenadnih sila sav sjaj i uspeh, sav polet koji će da nas baci u naručje idealu“ (Vinaver 2015b: 382). Jasno je Vinaverovo opredeljenje, a interesantna je i veoma značajna činjenica da sopstvenu kulturu vidi kao naslednicu antike i mediteranske civilizacije. Premda Mediteran nije jasna geografska, pa ni nedvosmislena kulturološka činjenica u srpskoj istoriji i kulturi, Vinaver ima svest o njenom mediteranskom nasleđu,16 o dubokim, suštinskim vezama koje nas spajaju. To je svest o tome da se naša srednjovekovna književnost razvijala pod okriljem Vizantije, čije smo se tradicije odrekli opredeljujući se za epsku matricu i Vukovu jezičku reformu. Ipak, paralelno sa oficijelnim književnim tokom, stvarali su pisci i pesnici poput Venclovića, Kodera, Laze Kostića, Momčila Nastasijevića, čiju jezičku ingenioznost i otklon od dominantnog kanona sledi Vinaver.
Viševekovna promenljivost i ispresecanost granica na Mediteranu ostavljala je ožiljke (Brodel 2001: 111–112) čije tragove otkrivamo i danas. Jedan takav brodelovski ožiljak je i shvatanje Mediterana u srpskoj kulturi. „Slabljenje i gubitak mediteranskog lika kulture najniža je tačka našeg samorazumevanja“ (Jerkov 2013: 35), a bolna je činjenica da kolektivna svest prenebregava „mediteranstvo“ Vizantije i tako veliki diskontinuitet doprinosi da je Mediteran danas ono što smo zaboravili, naša „mera gubitka“17 (Jerkov 2013: 37). Kod Vinavera tog jaza nema, on eksplicitno i suvereno iščitava svoju tradiciju u raznolikim slojevima mediteranskim. Ona nije samo u otmenosti i završenosti Dubrovnika, u kojem sreće Iva Vojnovića, ni u Cavtatu, obeleženom Meštrovićevom rukom18 i senima Valtazara Bogišića, budući da je Mediteran nešto više od puke fizičke prisutnosti mora – znanje koje se sabira i taloži od antike do naših dana. A more, u Vinaverovoj optici, nikako nije samo fizička determinanta, i zato ne sme biti lična svojina:
Jer more nije izraz obale, izraz i misao onih kraj obale. More je izraz čitavih zemljišnih celina, more je misao čitavih oblasti, ono je krvotok čitavih plemena i naroda. Ono je možda mnogo više, mnogo dublje, spas i ponos onih koji su dalji, kojima će ono doneti mogućnost rada, istrajnosti, smisla za poslove, značaja za opstanak. More pripada još ponajviše ne onima koji su tu slučajno, već onima kojima je potrebno kao parče hleba, onima za koje ono nije raskoš, prizor očiju, šetnja, kupatilo – već životvorno, životodavno – more nije toliko za one kojima je ono estetska dopuna, i svaka druga lepota, već je za one hiljade i milione koji na more dišu kao na pluća (Vinaver 2015b: 352–353).
More se ovaploćuje kao neodvojiv deo putopiščevog ličnog i kolektivnog identiteta, mesto samospoznaje. More, vinaverovski rečeno pluća naše kulture, jeste i Jonsko – velika grobnica koju obesvećuju prodavci suvenira, otimajući se za turiste, turisti koji se „mnogo slikaju“, patetični i prazni govori puni visokih fraza na Vidu… Sa vidovdanskog boravka 1926. na Krfu putopisac ostavlja gorku sliku jezivih, ubogih, pustih, ogoljenih, zaboravljenih humki svojih ratnih drugova, vojničkog groblja koje „postaje gorostasan simbol našeg zaborava i naše bezdušnosti“ (Vinaver 2015b: 357). U Velikom ratu smo, kao i drugi narodi, razbacali svoja groblja planetom – ni drugo vojničko groblje koje sreće naš pripovedač na ovom putu nije u boljem stanju. Groblje u Bizerti, u Africi, hladno je, puno zvaničnih i neukih natpisa, te Vinaver bolno zaključuje: „Naš nehat i nemar za vojnička groblja ući će u poslovicu“ (Vinaver 2015b: 414).
Očaran mitologijom, putopisac katkad liči na modernog Odiseja; prilikom jedne bure svedoči: „Ja sam zamolio mornare da mi vežu stolicu i između dva nesvesna grča, kada bi mi se na mahove vratila svest, gledao sam divlje talase, i voleo sam ih tužnom ljubavlju“ (Vinaver 2015b: 358). On uvek putuje posvećen dekodiranju latentnih civilizacijskih slojeva, zadubljen u svoje meditacije. Tako je i u Španiji. Susret sa Barselonom pun je draži nepoznatog; to je povod da se pokaže slika španske gostoljubivosti, ali i podbadanja, kao karakteristike španskog duha – čitamo ih, svakako, kao stereotipne predstave – kao i zanosi i prkosi Antonija Gaudija, koji je vidovito proniknuo u damare kamena i pokorio ga: „Ovde, prvi i jedini put u istoriji kulture, câm kamen progovorio je. Ta je reč bila španska: gordost i prkos, inat i ekstaza. Kamen se, u katedrali Antonija Gaudija, talasa, on se propinje kao tabun hatova “ (Vinaver 2015b: 394).
Iz Barselone put vodi u Monserat, gde je najveći doživljaj obilazak manastira, upečatljivog zbog crne Madone, koja je nesumnjiv dokaz mešanja arapske sa španskom/mediteranskom civilizacijom. To mesto prožeto je i razmišljanjima o Baskijcu Lojoli i njegovom čuvenom monaškom redu. Hrišćanstvo, u Vinaverovoj vizuri, ostaje lišeno onog saglasja kojim je brujala antika – oseća se izvesna nelagoda i pri susretu sa džinovskom katedralom na Palma de Majorki, koja je „mora od kamena“; ona pritiska celo ostrvo i (p)ostavlja pitanje smisla religije: „Kuda s verom? Ta, ovo je ipak samo jedno ostrvo, i ne tako veliko da bi osvojilo svet i nametnulo svoj ideal drugima i, najzad – svud, tamo u Španiji, tamo u Africi isti je katolicizam. Kome ga nositi“ (Vinaver 2015b: 401)? Antika je životodavna i živototvorna, iz nje (treba da) crpimo znanje i lepotu, dok reč hrišćanstva nema tu moć. Španija mu je, možda baš zbog te „težine vere“ na mahove gorka i teška; u njoj voli i traži Don Kihota, misli na Šopena i Žorž Sandovu.
Nakon Španije, Karađorđe, brod kojim putuje Vinaver, zaputio se u Afriku. U Alžiru meditira nad slobodnim, gusarskim životom, punim varvarstva i poezije, koji je okončala Francuska. Uz francuski, jak je i španski uticaj – doneli su ga Mavari, proterani iz ovog tvrdog katoličkog sveta. I ovde je modernost uzela maha – podrhtavanje mesa u kvartu javnih kuća, kafane, gramofon – samo su neki od elemenata savremenosti na tlu severne Afrike. Alžir je susret, ali i sukob dve religije, dve civilizacije, dva pogleda na svet, koji ostaju bez istinske sinteze:
Čisto evropski kraj ostaje s leve strane: on se pruža, otmen, pun raznolikih perspektiva uz i niz bregove sa leve strane zaliva. Izgledi su veličanstveni i plavi, putevi su pravi i šumoviti, dućani su kao u Parizu, otmenost i raskoš prestonički. A već od Trga vlade ulazi u oči, u mozak svet druge jedne kulture. U prvi mah ne bih ih razlikovao od tipičnih povorki muslimanskih: kod sviju [!] nešto leno, zamoreno, fanatično, nešto na prekide i raskide, razjareno i apatično u isto doba [istakla I.B.] (Vinaver 2015b: 407).
Putopisac Vinaver se u navedenim redovima pokazuje kao čovek Zapada, koji Drugog slika negativnim tonovima, za koga je slika Orijen- ta uvek nešto mračno, divlje, tuđe.19 Čak ni Sunce nad Alžirom nije samo „vedri gospodar […] kao u Grčkoj, na Siciliji“ (Vinaver 2015b: 409), ono je i „božanstvo ognja, strasti besomučne, pomora žarkog“ (Vinaver 2015b: 410). Od njega čovek beži, pa čitav život Arapa, i umetnost, i san – čitamo i bukvalno i simbolički – protiče u senci.
Na nekim mestima Arape zove urođenicima koji, opet u senci, „liče na nepomična priviđenja, na aveti u belim burnusima“ (Vinaver 2015b: 415), a najradikalniji je deo gde su prikazani kao „crni tegleći stvorovi [koji] služe, zapinju i pluže“20 (Vinaver 2015b: 416). Ne smeta mu ta ponižavajuća scena, čak o kolonijalizmu piše mirno: „Ove su zemlje, ovim širokim pojasom kraj mora, žitno i grozdno i maslinsko more Francuske“ (Vinaver 2015b: 416). S druge strane, kritički se postavlja prema islamu, Arape i njihovu religiju slika kao inferiorne:
Kod ovih Araba oseća se religiozni zanos. Oni nisu umetnici. Oni su svoje oblike života i izraza napabirčili – kao i Muhamed svoju veru – po tuđim oblastima greha, gorčine, bola, slasti i sna. […] Sve su uzeli od drugih, ali se možda zato i ne menjaju, ne moraju da menjaju. Odsvud su uzajmili delove za svoju stalnu celinu. Jedna organska, doživljena kultura, kao oblik jedne rase, nacije – može se, mora se sve dalje menjati, kako rasa raste i razvija se (Vinaver 2015b: 419).
Ovde bismo mogli dovesti u pitanje putopiščevu toleranciju i otvorenost, širinu njegove vizije. Mediteran nije samo hrišćanski, „Mediteran to su tri kulturne zajednice tri ogromne i žilave civilizacije, tri glavna načina mišljenja, verovanja, ishrane i pića, življenja“ (Brodel 1995: 92). Katoličanstvo, grčki svet pravoslavlja i islam, prema Brodelu „naslednik Bliskog Istoka, čitavog niza drevnih kultura, ekonomija i nauka“ (Brodel 1995: 94), tvore ravnopravno kompleksnu mediteransku civilizaciju. A civilizacije, brodelovski shvaćene,21 jesu mešavine i naslage različitih slojeva, kontinuitet kroz koji drevne vrednosti preživljavaju. Pred kraj puta, na Malti, putopisac doseže svest o ravnopravnosti svih tih slojeva i neophodnosti sinteze. Na otmenom, viteškom ostrvu najoštrije se oseća sukob hrišćanstva i islama, predstavljen simboličkim sukobom krsta i polumeseca:
Samo se ovde oseća, najzad, i da se cela ogromna borba, kad zamuknu borije i prestanu legende, svodi na dva obična znaka, kojima će možda istoričar kroz koju hiljadu godina da označi čitav jedan niz mahnito smelih i pomamno gordih vekova: na polumesec i krst, koje će udružiti možda u jedan jedini simbol: krst preklopljen, dopunjen polumesecom, zajedno, u jednom jedinom polju (Vinaver 2015b: 432).
Civilizaciju kao palimpsest putopisac doživljava i u Tunisu. Tunis, „mistično bela varoš“, koja opija mirisima, meša se u svesti sa džinovskim svodovljem Kartagine, i još više sa istorijskom vizijom koju ova antička civilizacija emanira. On voli i traži ono što je evropsko u Africi, ali još više ono rimsko i feničansko, dakle drevno, antičko. Rimska Kartagina čuva genius loci feničanskog polisa. Genije ovog grada za autora je u pejzažu koji pruža osećaj moći i gospodstva, a ne u susretu civilizacija,22 koji je predstavljen čudovišnom katedralom: A najmanje je genije staroga Kartaga u onoj neskladnoj, napola mavarskoj katedrali, koju su francuski misionari digli na samome vrhu Birse, istorijskog brega na kome je bio Akropolj feničke varoši. Ta katedrala, ružna i žalosna, taj drski uljez među ruinama od kamena i od istorije (ovde se kamen spleo sa istorijom, i dopunjuju se, natpevaju se) – sagrađena je od mramora veličanstvenog rimskoga stepenika koji se, eno tamo, spuštao u more, basnoslovnim čudom beline, ritma i dostojanstva (Vinaver 2015b: 427).
Legenda i istorija, prošlost i budućnost, prepliću se na ovom mestu, koje je mamilo strance od davnina. Naš putopisac istražuje sa Floberom u mislima Kartaginu – opredeljuje se za saznanje posredstvom poezije, a ne naučno koje nudi profesor sa kojim obilazi muzejske zbirke. Gde god da boravi, on teži da shvati suštinu i celovitost života. I Kartagina je, poput Pompeje, povod za razmišljanje o umetnosti. Umetnost je, u Vinaverovom svet(l)u, prevashodno helenska (to se potvrđuje i među ruševinama ovog najbogatijeg grada), a morala bi da nosi pečat onoga ko je stvara, odraz njegove duše, da bude savremena i svevremena u isti mah:
Pogrešna je naša misao o nacionalnoj umetnosti – toliki narodi uzeše Grke da ih ovekoveče u umetnički izraz – umetnost je bila grčka odeća za tuđe i nedokučne suštine [istakla I. B.]. Nikom nije padalo na pamet da se u umetnosti mora izneti suština jedne rase, skriveni smisao njenih ritmova [istakla I. B.]. Zadovoljavali su se stilizacijom svojih glava, ruku pokreta, na grčki oprobani način. I tako ostaje suština fenička, a prividni oblik helenski (Vinaver 2015b: 429–430).
A suština, ponavlja i ovde Vinaver, mora da sačuva bar veo tajne: „I možda je bolje, plemenitije i sveštenije da se suština ne iznosi na videlo, da se ne oskvrni u prizor, da se ne obesveti u vidljivo“ (Vinaver 2015b: 430). Kroz literarne reminiscencije, istorijske tragove i misli o umetnosti, formira se ne baš pozitivna slika Kartaginjana: „Ovaj je narod bio mračan, skriven, tajnovit, prezirao je strance i iskorišćavao svet… Nikom se nije davao. A sebe je čuvao samo za sebe“23 (Vinaver 2015b: 431).
Iz Kartagine, preko Malte dolazi se do Sirakuze i kraja putovanja u Izletu po Jadranskom i Sredozemnom moru. Na pomenutom putovanju otkrivaju se raznoliki tragovi i stiče (samo)svest o sopstvenom kulturnom identitetu. Na kraju izranja shvatanje da i svoj zavičaj, živopisan, raznovrstan i dramatičan, treba opisati i odgonetnuti:
Pod stranim podnebljima toliko je istorije koncizne, toliko doživljaja preciznih koji omogućiše, gotovo bez napora, čisto saznanje gledaocu. Predeo se već dao, pružio, izrazio preko gotove istorije, i mi ga razumemo gotovo za tili čas… Kod nas, gde je u istoriji i životu tako mnogo mutnoga, nedorečenoga – pejzaži su bolnije nemi i sumornije tajanstveni (Vinaver 2015b: 441). Tragove tih nedorečenosti Vinaver nastoji da rasvetli ne samo obilazeći razne slovenske predele, nego paradigmatično i u putopisu Konačna Venecija. Neobičan naslov korespondira sa njegovom lirskom, lelujavom suštinom i esejističkim sadržajem. Putopisac stupa u dijalog sa dugom tradicijom (puto)pisanja o Veneciji, definišući lucidno da je problem: „ne Venecija onakva kakva je već pitanje o njoj. Ono je bitno za našu kulturu. Otkud lepota Veneciji? U čemu je lepota Venecije“ (Vinaver 2015a: 309)? Venecija je u našoj kulturi kompleksni, ambivalentni doživljaj, tema-ožiljak – od opijajućeg, magičnog zvuka Santa Maria della Salute do gorde Serenissime koja „boluje od raka na Laguni“.24 Sklad i lepota Venecije su u trepetu, titraju, u kojem se grad neprestano menja, mozaiku senki, legende i istorije, plavetnom vazduhu koji oslobađa, nebesima koja su srasla sa morem čija se dominacija, životodavnost, s jedne i užas, s druge strane, osećaju na svakom koraku. U ovom jedinstvenom gradu „treba imati […] pogled hitar ili sasvim otupeo. Samo ne prosečan“25 (Vinaver 2015a: 314). U njemu ima i čarobnosti i propale raskoši, a najviše prizora, dekora: „Simbol sporedan, radnja bez značaja, glavno je dekor i saznanje da se u dekoru nešto zbiva. Zbivanje samo – sporedno“ (Vinaver 2015a: 315). To ukidanje radnje oznaka je njegove vanvremenosti (Gvozden 2011: 284).
Venecijanci su, opet nailazimo na stereotip,26 teatralni narod „u najteatralnijoj sredini“ (Vinaver 2015a: 316), poput glumaca ili marioneta u kakvoj veseloj beznačajnosti što je u saglasju sa nestalnošću, promenljivošću i površnošću grada, daleko od putopiščevog antičkog ideala: „Ako se u njen neki sklad zadubimo, niti se razveje pred nama laž, niti nam pruža (kao antička tvorevina) ono isto, a produbljeno. Venecija se ne da produbiti. Ona je sudbonosna površnost. Večna prolaznost“ (Vinaver 2015a: 310).
Poput svakog grada, ona je „uređeni haos“27: „Mi ne možemo više da izdržimo u čudu i haosu. Mi tražimo spas u zakonu i pravilnosti. Čudo umara. Čudesa liče jedno na drugo. Ona su, u stvari, i po svojoj definiciji, samo izuzeci od pravila“28 (Vinaver 2015a: 321). Tu Venecija putopiscu liči na Bagdad iz Hiljadu i jedne noći: „Samo, dok je na arapskom Orijentu grad naoko neugledan, kuće spolja crvotočne i ružne – a sav sjaj unutra, u patiju, u avlijama mramornim, u bleskovima skrivenim; dotle je Venecija jedna izvrnuta Arabija: u njoj je sjaj i blesak u spoljašnjem, u fasadi. Ali je suština ista“ (Vinaver 2015a: 321). Haos, karakteristika modernosti, suprotnost je zlatnoj meri antike, „antičkom pejzažu, tako duhovnom, tako usredsređenom (kao što ga znamo iz Sicilije, iz Velike Grčke, sa Atike, sa Peloponeza i velikih ostrva)“ (Vinaver 2015a: 324), za koji se nesumnjivo putopisac opredeljuje.
U ćudljivom i zanosnom gradu on razmišlja i o venecijanskom slikarstvu, voli Karpača koji „smelo izmišlja Veneciju“ (Vinaver 2015a: 317). Ovde se ovaploćuje vinaverovski ideal umetnosti, koja je odraz epohe i sredine, nad kojim je pripovedač meditirao na ruševinama Pompeje i Kartagine. Protejska neuhvatljivost Venecije i istine o njoj ispituje se u susretu sa Raskinovim razmišljanjima o renesansi, Geteom, koji prati Paladijeve tragove, Floberom, „koji je naslutio nagomilavanje rasa, pojmova, mržnja na ovom drumu trgovačkom“ (Vinaver 2015a: 327), sećanjem na Danuncija, Vagnera i Ničea, ali je Bajron najpouzdaniji i najdraži vodič i učitelj,29 jer je on „iz Venecije, pošao na Balkan: jedini on znao je da je tamo njeno prvo postanje. […] Bajron je pojurio na Balkan da dokuči, da oslobodi – dušu Venecije“30 (Vinaver 2015a: 326–327).
U veličanstvenim apostrofama Bajrona drhti krvavo Venecija, bludnica koja se prodaje, i ne zaboravlja pritom nikad ni u snu da se za blud dobija nagrada kojom se kupuje prevarni sjaj prividnog poštenja i časnosti. Bajron je ovde govorio i u naše ime, onog porobljenog i iskorišćenog iliričkog naroda. On je i njegov osvetnik, nesvesno31 (Vinaver 2015a: 331)
(Re)definisanje sopstvenog kulturnog koda na venecijanskom tlu trenutak je putopisa u kojem se „kroz govor o Drugom ono […] poništava i ustupa mesto govoru o sebi“ (Živančević Sekeruš 2009: 22) potvrđujući „da putopis nije samo neutralno svedočenje o putovanju, već je i čin samoodređenja, pošto narator ne može umaći sopstvenom kulturnom referencijalnom okviru“ (Živančević Sekeruš 2009: 22). Balkanu, zavičaju, naš putopisac želi da odnese poruku Venecije:
U ovom titranju, u ovom svetlucanju, u ovom preobražaju od grubosti, od truleži, od brutalnog videla, od krvavog zračenja, pa do suptilnosti, do apoteoze, do zvezdanih alhemija, do zvučnih senaka, do besplotnih nagađanja, draž je i sudbina Venecije. Možda ne one Venecije koju htedoše i stvarahu već one, koja je odnekud stvorena bila, i koja nama pripada više no Mlečićima. Jer ona, takva kakvom je mi osetismo, odgovor je na zagonetke naše kulture, onako kako ih je ostavio sfinks koji se nije rodio na obalama jadranskim (Vinaver 2015a: 334–335).
Na tom tlu izgrađenom od slovenske šume Vinaver je pronašao svoju i našu, vizantijsku (samo)svest, kontinuitet naše kulture koji smo izgubili. Da bismo mogli sebe da izrazimo, moramo da posegnemo za Venecijom, jer „sile grčke, sile slovenske, sile latinske, svekolike sile kulturne i varvarske, u Veneciji su, u vrenju vizantijskom, u znamenju trošnosti i lomnosti i prolaznosti koja se, u svakom času, kruniše i ozarava trijumfom“ (Vinaver 2015a: 340). Njena je promenljivost odblesak Heraklitovih večitih promena, a konačnost koja se ostvaruje na sekunde32 trijumf je ne samo trenutka, nego i trijumf „u najvećem, u kosmičkom smislu “ (Vinaver 2015a: 337). Iako taj trijumf ne pripada Slovenima i Balkanu, u Balkanu treperi iskra vizantijske umetnosti, koje je Vinaver svestan: Nema ni konačne pobede – zasvagda: to je stara Helada, to je zapad koji to postižu – nego treba jednako pobeđivati. Nema ni konačnog poraza – kao kod Dantea – poraza uopšte ne sme biti: uvek moramo da pobedimo – ne fizički – duhovno! – makar za trunku, za onu spasavajuću majušnu trun kojom preteže dobro i večno kojima se privolesmo – kojim odoleva nad zlim i trošnim. Ta trun koja preteže: to je inspiracija, to je nadahnuće, to je svest da tako mora da bude.
Mi moramo da smo stalno budni, stalno svesni – da bismo za stalno pobedili. Nema sna. Nema bunovnosti. Oni su veliki na Zapadu, na Istoku. Kod nas: večito bdenje. Balkan naš! Ono vam samo liči na san. Ono nije san, ono je suprotnost njegova, a liči, da, liči – po istom tajnom zakonu, koji se ne da odgonetnuti, da je i satana od suštine božanske. Večito je duhovno bdenje u vizantijskoj umetnosti, u njenom čoveku Poluistoka i Pragrčke. Ah, vama liči to na san? Samo liči. Otvorite dobro oči… Treperi nevidljivi zrak. Oslušnite: vuče se zlatna sunčana nit (Vinaver 2015a: 339).
Mediteran, koji je do otkrića Amerike 1492. i putovanja oko Rta dobre nade od 1497. do 1498. bio epicentar sveta (Brodel 1995: 106), za putopisca Vinavera ambivalentan je prostor. Mediteran su i zapuštena vojnička groblja na Krfu, razvrat Marseja, nesklad modernog života koji obuzima Siciliju, ali i antičke naslage Pompeje i Kartagine, koje su povod da se definiše umetnost i istakne nadmoć antike, koja zrači kroz stoleća i pruža utehu i spas. Kroz refleksije o sukobu civilizacija, antagonizmu Severa i Juga, latentnoj kritici mašina i tehnološkog napretka, prizivaju se u dijalog venecijanski i japanski slikari, Vagner, Gete, Bajron, kineski pesnici, istočnjačke priče – ilustrujući upravo ono što Mediteran jeste – amalgam kultura, naslaga istorije i civilizacijâ. Vinaverovo otkrivalačko putovanje je i kulturološka činjenica i etapa na putu u potrazi za identitetom. Pun znanja, otvorenog duha, on putuje padajući katkad u zamke stereotipa, ali spoznaje mediteranski lik svoje kulture, doživljava identitet kao stvaralački spoj nacionalnog i evropskog, čime proširuje književne horizonte i otkriva veze koje smo (privremeno, nadamo se) izgubili.
Isidora B. Belić
1 Katalog srpskih putnika koji su boravili na Apeninskom poluostrvu i o tome ostavili pisanog traga sastavila je Olga Stuparević (Stuparević 1976: 103–182), a o Grand Tour-u srpskih intelektualaca po Italiji pisao je Mario Liguori (Liguori 2014: 82–92). Pored pisaca, među tim putnicima bilo je i naučnika, umetnika, novinara, pedagoga, lekara, sveštenika, a interesantno je i nekoliko autorki.
2 Sintagmom „heroj na drumovima“ Rastko Petrović definiše putnika u istoimenoj pesmi iz zbirke Otkrovenje (1922), posvećenoj Stanislavu Vinaveru (Petrović 1971: 60).
3 Videti tekstove Žarke Svirčev (2014a; 2014b) koji su navedeni u odeljku Literatura. Ona ističe važnost Mediterana za celokupnu poetiku Stanislava Vinavera: „Na Vinaverovoj stvaralačkoj/duhovnoj mapi Mediteran predstavlja tačku intenzivnog stvaralačkog ogledanja, preispitivanja naslaga kulturnog i kolektivnog identiteta, promišljanja tradicije i potencijalnih perspektiva oplođujućeg dejstva po srpsku/južnoslovensku kulturu. Istovremeno, u Vinavera je prisutna i svest o poziciji mediteranizma u srpskoj kulturi koja se može sažeti Brodelovom metaforom ožiljka“ (Svirčev 2014a: 28).
4 O tome su saglasni gotovo svi istraživači koji su se ovom tematikom bavili (Jaćimović 2005: 5; Gvozden 2011: 5).
5 O tome je detaljno pisala Slađana Jaćimović (Jaćimović 2005: 29–35).
6 Termin Klausa Rota koji se odnosi na stereotipe (Rot 2000: 267).
7 Hetero-slike su slike koje imamo o Drugom, a auto-slike su slike/konstrukcije o sebi, sopstvenoj kulturi.
8 Videti o tome studiju Huga Dizerinka o imagologiji i problemu nacionalnog identiteta (Dyserinck 2015).
9 Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru je, uz putopis Konačna Venecija (koji je objavljen u knjizi Živi okviri 1938, a potom i 1991. u knjizi Evropa u vrenju), štampan u okviru trinaeste knjige Vinaverovih Sabranih dela 2015. godine. „Preuzimanje Vinaverovog strukturnog modela u organizovanju knjige sačinjene od različitih slojeva/tipova tekstova oličava formu koja bi, možda, bila najprimerenija u njegovom slučaju“ ističe priređivač Gojko Tešić (Tešić 2015: 482) i obrazlaže motive da se Vinaverovi putopisi o Mediteranu nađu upravo u knjizi Gromobran Svemira. Goč gori: Priče i putopisi iz Jugoslavije.
10 Želeli bismo da podsetimo na činjenicu da je putopis žanr u kojem fikcija i realnost tvore neraskidivo jedinstvo, stoga je tanka granica u kojoj se spajaju/razdvajaju autor putopisa i njegov pripovedač. Slađana Jaćimović markira tu specifičnu poziciju putopisca/pripovedača koji je „i vrlo blizak autoru, stvarnom piscu – te se putopisi često čitaju i kao vid piščeve putopisne autobiografije, a, u isti mah, ne možemo ga sasvim poistovetiti sa samim piscem jer jednim delom pripada modelovanoj književnoj stvarnosti. Putopisac koji, dakle, na poseban način spaja autora i književnog pripovedača obraća se čitaocu sa međe književnog i vanknjiževnog sveta“ (Jaćimović 2005: 36). Takođe, „on je stranac koji nije potpuni stranac jer poseduje znanje (istoriografsko, jezičko, umetničko…), on je putnik koji nije turista, on se oseća svuda kod kuće i nigde nije kod kuće“ (Gvozden 2011: 138).
11 Više o tome u pomenutoj studiji Huga Dizerinka (Dyserinck 2015).
12 Slična razmišljanja nalazimo i kod hrvatskog putopisca Antuna Nemčića-Gostovinskog. On putuje po Italiji 1845. i zapisuje: „Kuda, kamo li će tuđin u stranoj varoši, ako preporuka ne imade, nego u kavanu“ (Nemčić Gostovinski 1955: 67)? Takođe, ističe njihov značaj u tadašnjem (italijanskom) društvu: „Uostalom ne broji Trst mnogo hramova – nutim više kavana […]“ (Nemčić Gostovinski 1955: 61).
13 Napoli è un paradiso abitato da diavoli.
14 Liguori iznosi tezu o Vezuvu kao ljudskom vulkanu: tako je predstavljen u italijanskoj književnosti, tako su ga shvatali evropski putopisci, tako su ga doživeli Njegoš i Nenadović, tako će izgledati i kod Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog (Liguori 2014: 230). I Vinaver mu, videli smo, pridaje osobit značaj, za razliku od Etne, o kojoj ne piše sa toliko žara.
15 Povratak umetnosti i estetici antike karakteristika je avangardne poetike, kao i činjenica da slike Pompeje i Vezuva prevladavaju nad slikama grada, Napulja, što „je odlika avangardnih putopisaca, koji se odvajaju od prethodnika po tome što u srpski putopis o Napulju unose mitske i prirodne elemente iz napuljske okoline“ (Liguori 2014: 232). Takođe, Liguori ukazuje da „avangarda, kao pokret, ne mari mnogo za urbanizam, već u dalekom prostoru i vremenu, u drevnim narodima i starim civilizacijama, traži odgovore na dramatična pitanja prvih decenija XX veka“ (Liguori 2014 232–233).
16 O društveno-istorijskom smislu Mediterana i mediteranizma kao jednom stavu prema životu, te izgubljenoj svesti o mediteranskom/vizantijskom kontinuitetu u srpskoj književnosti i iskrivljenoj slici koja dominira u (književnoj) istoriji, lucidno piše Aleksandar Jerkov (2013: 29–40).
17 Otkrivajući paradoks Mediterana, Jerkov slika i sam geopolitički prostor kao jedan veliki paradoks – kult masline koji dominira sredozemljem ide u prilog tezi da je Mediteran „mišljen da bude arhetip mira, i tako se često i opisuje mediteranski mentalitet za razliku od nekog drugog, osvajačkog na primer, a ipak nije tako“ (Jerkov 2013: 31); brojni ratovi, osvajanja i istorijska previranja mogli bi to lako opovrgnuti.
18 Govoreći o Drugom, mi uvek govorimo o sebi – poznata je imagološka premisa. U Vinaverovom putopisu govor o ne-Ja katkad daje primat Drugom, jer on zaista putuje pun divljenja i razumevanja (za Mediteran). Stavljajući svog Meštrovića u jukstapoziciju sa italijanskom arhitekturom, on daje primat stranom: „I svaki je kamen, svaki kamičak Meštrovićev kamenit, kamenitije kamenit no svi mramori. Ta italijanski mramori drhte, podrhtavaju. Na njima se sunce odmara, raduje, osmehuje. Od Meštrovićevog kamena sunce beži – taj je kamen mrk, prkosan i ukočen zanavek “ (Vinaver 2015b: 350).
19 Ali i sam putopisac je, budući Balkanac, čovek Orijenta. A Balkan, već tradicionalno shvaćen sa negativnim predznakom (setimo se samo Saida ili Marije Todorove), prostor koji naseljavaju dame masnih prstiju, dlakave ribe i repati muškarci, jasno je „geografski termin sa ideološkom predrasudom“ (Jezernik 2007: 22).
20 Ovde se suočavamo sa predrasudom, a predrasude su otporne – „reč je o fobijama i društveno osiguranim granicama“ (Bilefeld 1998: 161).
21 Brodel navodi da civilizacija „nije samo religija, premda je ova u srži svakog kulturnog sistema, ona je takođe umetnost življenja, i na hiljade stavova koji se ponavljaju“ (Brodel 1995: 96). S druge strane, za njega, „civilizacije su ratovi, mržnja i ogromna površina mraka koja ih dopola skriva“ (Brodel 1995: 101).
22 Brodel baš u tom spoju civilizacija vidi kvalitet, dinamički i kosmopolitski duh (Brodel 1995: 80).
23 Interesantan je zaključak Fernana Brodela o Kartagini. Mešavina kultura i sklonost ka materijalizmu čine je bliskom Americi: „Feničanska civilizacija će tu biti nastavljena slična i različita, kao što će to kasnije biti slučaj sa evropskom civilizacijom u Americi. Tom razlikovanju doprineli su udaljenost, ali isto tako pomešani narodi u gradu. Kartagina, novi grad, izrastao na „američki način“ bila je povlašćeno mesto za mešavine. „Američka“ je bila Kartagina takođe svojom prizemnom civilizacijom koja solidno pretpostavlja rafiniranom“ (Brodel 1995: 80). Materijalnu stranu, bogatstvo Kartagine, sklonost ka novcu, kojim su Grcima plaćali za umetnički izraz, uočio je i Vinaver (Vinaver 2015b: 429).
24 Prizivamo Lalićevu pesmu Acqua alta.
25 T aj tupi pogled je pogled turiste, utvrdio je Vladimir Gozden (Gvozden 2011: 188–189), turiste koji je, pokazali smo, tako dalek Vinaveru.
26 „Ono strano koje se predstavlja kao opšte uvek je imaginacija“ (Bilefeld 1998: 157).
27 „Grad je, dakle, pravo mesto za posmatranje haosa kao principa promenljivosti i nestalnosti, ali i žudnje za estetizacijom svakodnevice koja bi donela kakvu-takvu stabilnost“ (Gvozden 2011: 138).
28 Čuđenje (najčešće bez radosti) i posmatranje sveta kao haosa je važan element hronotopičnosti putopisnog susreta pomoću kojeg se otkriva diskurzivna nesavladivost savremene mnoštvenosti (Gvozden 2011: 139).
29 I sâm Vinaver je kao duhovni aristokrata, suvereni znalac kulturne istorije, flâneur bodlerovskog tipa u Veneciji (Živančević Sekeruš 2009: 19).
30 Vinaver ne prašta Veneciji kao Laza Kostić sve grehe, zarad besmrtne svetlosne Lepote, ali nije ni (pre)strog kao Lalić; on je svestan njenih poro- ka ali i njenog zanosa, zlatne apoteoze koju doživljava napuštajući je (Vinaver 2015b: 335–336), te samosvesno otkriva ono vizantijsko, slovensko, svoje u njenim raznolikim slojevima. Rekli bismo da je Vinaverov doživljaj Venecije blizak doživljaju Miodraga Pavlovića, koji ispituje i ocenjuje Veneciju (i Italiju) spiritualnom i vanzemaljskom mernom jedincom – Vizantijom. O Pavlovićevom doživljaju Italije videti tekst Perside Lazarević di Đakomo, koji je naveden u odeljku Literatura (Lazarević di Đakomo 2012: 49–70).
31 Venecijansku laž nisu prozreli samo stranci: „Prokleli su Veneciju toliki i najblagorodniji njeni sinovi što je tako malo ljudska, što je sva cela celcata – laž, u službi jedne jedine proglašene istine: ’Na korist republike’“ (Vinaver 2015a: 330).
32 I Brodel je ukazao na specifičnost vremena u Veneciji, na sveprisutnu prošlost koja je „prirodno deo sadašnjosti“ (Brodel 1995: 123), ali i na (iluzornu) venecijansku vanvremenost: „U Veneciji vreme ne teče kao drugde. Kao omađijan, grad je izvan prolaznosti. Mi starimo, ali u Veneciji kao da se ništa ne usuđuje da krene ili ostari“ (Brodel 1995: 121).
IZVORI
Vinaver, Stanislav. „Konačna Venecija“. U: Vinaver Stanislav. Gromobran Svemira. Goč gori: Priče i putopisi iz Jugoslavije. Beograd: Službeni glasnik – Zavod za udžbenike, 2015a. 309–340.
Vinaver, Stanislav. „Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru“. U: Vinaver Stanislav. Gromobran Svemira. Goč gori: Priče i putopisi iz Jugoslavije. Beograd: Službeni glasnik – Zavod za udžbenike, 2015b. 341–441.
Vinaver, Stanislav. „Kafane“. U: Vinaver Stanislav. Gromobran Svemira. Goč gori: Priče i putopisi iz Jugoslavije.Beograd: Službeni glasnik – Zavod za udžbenike, 2015v. 445–449.
LITE RATURA
Bilefeld, Ulrih. Stranci: prijatelji ili neprijatelji. Prevela Drinka Gojković. Zemun: Biblioteka XX vek. Beograd: Čigoja štampa, 1998.
Brodel, Fernan. Mediteran: Prostor i istorija. Preveo Svetomir Jakovljević. Beograd: Centar za geopoetiku, Čigoja štampa, 1995.
Brodel, Fernan. Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II. Tom 2. Preveli Vidak Rajković i Marina Vukićević. Beograd: Geopoetika. Podgorica: CID, 2001.
Gvozden, Vladimir. Srpska putopisna kultura 1914–1940: Studija o hronotopičnosti susreta. Beograd: Službeni glasnik, 2011.
Deretić, Jovan. Put srpske književnosti: Identitet, granice, težnje. Beograd: Srpska književna zadruga,1996.
Dyserinck, Hugo. Imagology and the Problem of Ethnic Identity. In: INTERCULTURAL STUDIES, Scholarly Review of the International Association of Intercultural Studies (I. A. I. S.), Issue # 1, Spring 2003, ISSN 1618 – 6109). http://www.intercultural-studies.org/ICS1/Dyserinck.shtml. 15. 7.2015.
Živančević Sekeruš, Ivana. „Predstave o Drugom u Vinaverovom putopisnom eseju Konačna Venecija.“ U: Ivana Živančević Sekeruš. Kako (o)pisati različtosti?: Slika Drugog u srpskoj književnosti. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2009.17–25.
Jaćimović, Slađana. Putopisi srpske avangarde. Beograd: Srpska književna zadruga, 2005.
Jezernik, Božidar. Divlja Evropa: Balkan u očima putnika sa Zapada. Prevela Slobodanka Glišić. Beograd: Biblioteka XX vek. Knjižara Krug, 2007.
Jerkov, Aleksandar. „Smisao Mediterana“. Acqua alta: Mediteranski pejzaži u modernoj srpskoj i italijanskoj književnosti. Međunarodni zbornik radova. Ur. Svetlana Šeatović Dimitrijević, Marija Rita Leto, Persida Lazarević di Đakomo. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2013. 29–40.
Lazarević di Đakomo, Persida. „Kôd Crkve Sv. Marka: Miodraga Pavlovića vidno polje Italije“. U: Lazarević di Đakomo, Persida. Komparativne studije: italijansko-srpska poetska prožimanja u HH veku. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012. 49–70.
Liguori, Mario. Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. Doktorska disertacija. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2014.
Mekobi, Anđela. „Polovna odeća i uloga buvlje pijace“. U: Jelena Đorđević. Studije kulture. Zbornik radova. Beograd: Službeni glasnik, 2012. 375–386.
Nemčić Gostovinski, Antun. „Putnositnice“. Hrvatski putopisci XIX i XX stoljeća. Ur. Slavko Ježić. Zagreb: Zora, 1955.
Petrović, Rastko. „Putnik“. Otkrovenje: Poezija – proza – eseji. Novi Sad: Matica srpska, Beograd: Srpska književna zadruga, 1971. 60–63.
Radonjić, Saša. Rečnik srpske putopisne proze. Novi Sad: Solaris, 1995.
Rot, Klaus. Slike u glavama. Prevela Aleksandra Bajazetov Vučen. Beograd: Prosveta, 2000.
Svirčev, Žarka. „Vinaverov svetozaran Mediteran I.“ Sveske: časopis za književnost, umetnost i kulturu 113 (2014a): 26–33.
Svirčev, Žarka. „Vinaverov svetozaran Mediteran II.“ Sveske: časopis za književnost, umetnost i kulturu 114 (2014b): 79–86.
Stuparević, Olga. Srpski putopisi o Italiji. U: Uporedna istraživanja I. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1976. 103–182.
Tešić, Gojko. „Ruski putopis Stanislava Vinavera“. Književna istorija 120–121 (2004): 441–449.
Tešić, Gojko. „O Gromobranu Svemira, o ’Jednoj jugoslovenskoj simfoniji’ i Mediteranu, ukratko“ (pogovor). Gromobran Svemira. Goč gori: Priče i putopisi iz Jugoslavije. Stanislav Vinaver. Beograd: Službeni glasnik – Zavod za udžbenike, 2015. 481–486.
Cinnirella, Marco. „Ethnic and National stereotypes: A social identity pespective.“ In: Beyond Pug’s Toor. National and Ethnic Stereotyping in Theory and Literary Practice. Amsterdam – Atlanta: C. C. Barfoot, 1997. 37–51.
