Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.
Piše: Maksim Preo
Nema, koliko je meni poznato, jezivije muke od činjenice da pripadate nečemu što ne odoleva vremenu.
Henri Miler, Rakov povratnik
Da li je smrt kraj svega? Dobro ću paziti da ne odgovorim na to pitanje. Ona je u svakom slučaju kraj svega što je materijalno i što nas može vezivati za ovaj zemaljski svet, na kraju krajeva, jedini koji nas zanima, pošto smo upravo za njega vezani. Ona može biti i početak nečega drugog, na primer, nekog potpuno duhovnog života, savršeno melanholičnog.
Ipak, ostaje činjenica da između to dvoje nužno stoji smrt.
A prisustvo smrti predstavlja se lobanjom postavljenom na većinu slika melanholičnog karaktera, sa praznim očnim dupljama i pomalo posebnim osmehom.
Zanimljivo je, uostalom, da se smrt, koja je pre svega truljenje i raspadanje, jeziva kaša, najčešće predstavlja (što nije uvek tačno u kužna vremena srednjeg veka) onim što je u nama najtrajnije, najčistije, najbliže večnom – kosturom. Naši davni preci poznati su nam samo kroz ostatke kostiju, koje predstavljaju sve što nam dozvoljava da tvrdimo da je oko njih živelo neko telo i neki duh. Lobanja je minimalni simbol, simbol smrti zajedničke svim stvaraocima. Ali, i svi predmeti koje je stvorio čovek takođe su kosturi, kosturi na kvadrat; i muzeji i biblioteke mogu se uporediti sa grobljima sa manje ili više šarolikim nadgrobnim spomenicima. Ali, baš kao i lobanja, ti proizvedeni predmeti simbolizuju kratkoću postojanja i ispraznost svakog materijalnog stvaranja u odnosu na večnost. Slike, nakit, kipovi, građevine, vrtovi, samo su elementi prolazne zabave, razonode, čije pojavljivanje na slikama predstavlja temu ispraznosti življenja.
Kako je predmet melanholije, i sama Smrt je melanholična. Kosturi žale za mesom koje ih je obavijalo, aveti tumaraju turobne i očajne po licu zemlje, pod blagim pogledom onih koji umeju da ih vide.
Zar „spavanje”, tokom kojeg sanja o životu kao smrti, melanholiku ne daje mogućnost da na neki način pobegne od te smrti? Recimo da beži od smrti kao što beži od života (osim ako smrt i život ne beže njemu). Crkve i groblja su puni (bili su puni) tih mauzoleja u kojima su pokojnici predstavljeni kako leže na boku, glave naslonjene na ruku, često zatvorenih očiju, ali ponekad i otvorenih.
Posebno mislim na zaprepašćujuću nekropolu u Vestminsterskoj opatiji u Londonu, i na spomenik Tomasu Ovenu, na primer, koji je umro 1598, i sa brižnim izrazom posmatra one koji posmatraju njega.
U istoj crkvi nalazi se i kip žene na grobu; ona sedi, desno stopalo spustila je na lobanju, glavu je naslonila na desnu ruku; natpis kaže: „Spava, nije mrtva“. Ako je život san, šta je onda smrt?
Melanholik lebdi između dva sveta; za njega su oba ta sveta samo prividi; zamišlja da će njegova smrt možda biti poput njegovog života, da će moći da je posmatra jednako ravnodušno kao što je to hteo da radi i tokom svog zemaljskog postojanja, da će moći da ostane svedok koji se ni u šta ne meša, da parodiram naslov poslednjeg proizvoda jednog uglednog novinara. Ta knjiga ukrašena je omotom sa fotografijom junaka, u ovom slučaju samog autora, predstavljenog u melanholičnom stavu i sa finim osmehom na usnama, osmehom posmatrača koji je prozreo smetene aktivnosti svojih savremenika; kombinacija naslova i slike treba da šokira kontrastom, ali pored čisto reklamnog čina, postavlja se zanimljivo pitanje: može li melanholik u bilo šta da se meša? Kada nije u svojoj melanholiji, možda; inače, kada ga melanholija jednom obuzme, ostaje mu još samo sloboda da prihvati ili odbije stvarnost vizija koje mu ona nudi; uostalom, šta dru-go i čini nego čeka da se to desi?
Šta se kaže za nekoga ko deluje kao da je odsutan tokom razgovora? Kaže se da je u oblacima, što je tradicionalno, kako izgleda, mesto na kojem se kriju svi sanjari; kaže se da razmišlja o smrti Luja XVI kada ima tužan izraz, pošto je to tipično melanholično razmišljanje o ispraznosti moći i o smrti; da je odlutao nekuda, mada je tu; da je na Mesecu (setimo se da Plutarh pripoveda mit o Hronosu koji sanja na svom ostrvu Ogigiji, povodom lica koje neki vide na Mesecu); itd.
Sve je više studija gesta u slikarstvu, to jest, gestova likova prikazanih na slikama. Više radova pokazalo je da ta istraživanja donose obaveštenja dragocena za razumevanje određenih slika (to je, uostalom, ono što i ja pokušavam da učinim u ovom trenutku) i da u većini slučajeva ti gestovi potiču iz priručnika za propovednike koji su njima osnaživali svoje propovedi (kada su u pitanju crkveni ljudi) izvesnim brojem pokreta tela i ruku kojima se, na primer, izražava užas, ubeđenje, sažaljenje ili prepuštanje božanskoj moći. Zapanjilo me je kada sam utvrdio da, barem po mojim saznanjima, gest melanholije nije bio predstavljen u takvim katalozima govorničkog kretanja; a odgovor na pitanje koje se time postavlja očigledan je: gest melanholije manje je pokret nego stav, on nije reprezentativan za trenutno osećanje, nego za opšte ponašanje; i ne samo što to nije gest komunikacije, nego je, naprotiv, to upravo gest nekomuniciranja. Tako, da se vratimo na maločas pomenuto delo, autor pojačava dvosmislenost predstavljajući se tako, navodno angažovan, mada to teorijski ne bi mogao biti, na koricama knjige koja je u suštini instrument komunikacije, makar ona tekla samo u jednom smeru. Uprkos svemu, to nije usamljen slučaj: odista, koliko je „razmišljanja u pustinji” ili „usamljeničkih misli“ vekovima zatrpavalo police u knjižarama?
Priznanje te hotimične dvosmislenosti vidi se, međutim, na piščevom licu, čiji osmeh stoji na pola puta između Demokritovog ciničnog grohota i Heraklitovih jadikovki.
Ali, osim teme pojedinačne smrti, postoji još jedna draga melanholicima, a to je smrt civilizacija. Razmišljanje o propadanju carstava, što nije samo romantičarska tema, vrlo je tesno povezano sa predstavljanjem „taština”. Mnoštvo napora svedeno na ništa zato što neki varvarski narod ima potrebu za životnim prostorom, to je ideja koja se ponavlja. Humanizam se rađa delimično na ruševinama Rima, a isto tako i neoklasicizam. Setimo se Fislijevog crteža koji predstavlja umetnika (melanholičnog) zgromljenog pred veličinom antičkih ruševina. Engleski crni roman u stilu Redklifove proističe pravo iz te piranezijevske opčinjenosti ruševinama, u vreme kada melanholija hara sa one strane La Manša. Trubadurski stil, „ponovo otkrivena gotika“ , istorijski roman XIX veka, oslanjaju. se, možda i više nego na prošlost, na to melanholično shvatanje slabosti jakih pred vremenom.
Ove arheološke teme u svakom slučaju imaju svoje promotere od XVII veka, naravno, pre svega među umetnicima koji su putovali u Rim, ali antičku arhitekturu koriste na način koji je istovremeno slobodniji i vezaniji za klasičnu definiciju melanholije. Ovde posebno mislim na dela Jozefa Vernera i Johana Hajnriha Šenfelda (ovaj poslednji obično je slikao melanholične teme) koji slikaju pljačkaše grobova. Tu uglavnom na scenu ubacuju i čarobnjake koji, kako bi im otkrili gde su skrili svoja blaga, prizivaju mrtve na nekropolama na kojima su pokopani, a što je povlašćeno mesto na kojem sve vrvi od đavola i zlih duhova, čuvara zlata i drugih zakopanih blaga; i to je saturnovska tema, ako mislimo na Saturna, skrivenog boga iz zlatnog doba, čiji je hram u Rimu bio sagrađen nad gradskom riznicom, Saturna koji je zaspao na Ogigiji u dnu pećine čije stene izgledaju kao da su Od zlata, konačno, Saturna, zaštitnika škrtica, koji su takođe melanholici; sa stanovišta likovnog prikaza, ta tema vezuje se isto tako i za temu veštice iz En-Dora koja radi Saula priziva melanholičnu senku Samuila, što je tema kojom se bavio Šenfeld, ali i Salvatore Rosa – drugi veliki stručnjak za veštice i melanholične slike – i jedina koja je istinski vezana za veštičarenje u celoj Bibliji, a zbog koje su demonolozi prolili mnoštvo mastila.
Poput rudara koji kopaju zemlju u potrazi za skupocenim metalima, arheolozi se takođe mogu ubrojati među Saturnovu decu. Zakopanu duboko u svojim mislima, ne nose li i oni, osim žeđi za upoznavanjem prošlosti – a već i sama ideja o iskopavanju i ponovnom. iznošenju na videlo zlatnog doba, čije tragove rasute po muzejima skupljaju poput škrtica – u sebi nešto od melanholije? Ceo jedan ciklus priča izvezen na dronjcima arheologije spaja melanholične teme sa temama crnog romana, uvodeći prokletstvo mumija i sve one izgubljene kovčege, i u ukletom arheologu prepoznajemo još jedno preoblikovanje ludog naučnika.
Prokletstvo koje visi nad melanholičnim arheologom jeste naprosto prošlost, prošlost sveta, ali i njegova lična. Naše prošlosti, naša detinjstva, naše uspomene. Melanholik je arheolog sopstvenog sećanja, gde se mešaju kajanja i griže savesti. Mada se nalazi između budućnosti i prošlosti, prošlost je uprkos svemu pregnantnija, ma kolika bila snaga imaginacije subjekta koji više uživa u rekonstruisanju nego u konstruisanju. Ako i ima na umu budućnost, on se u suštini zasniva na prošlosti, pošto ne može da se osloni na prosvetljenje neba ili pouke Đavola. Snaga i slabost melanholika jeste njegovo pamćenje, ne nužno tačno pamćenje, nego pre fantazmatično pamćenje, jednako iluzorno kao i prave vizije, ali ipak pamćenje. On ne zaboravlja, mada gaji iluzije kada misli da je vreme iluzija prošlo.
Marija Magdalena tako se nalazi između dva vremena. Prostitutka puna ljubavi razmišlla o svojoj prošlosti, istovremeno sablažnjivoj i srećnoj, i pod prividom pokajanja u stvari misli samo na to kako da se svome voljenom pridruži na nebu. Očigledno, ovde je reč samo o potpuno duhovnoj ljubavi. Štaviše, čak i ako su se slikari, nesumnjivo iz profesionalnih obzira, trudili da je predstave kao lepu, to su činili uprkos njoj samoj, koja se vratila u divljaštvo u svoju pećinu na Gori Svetog Isceljenja. Ona čini pokoru, poput viteza sa lavovima u šumi, poput Nabukodonosora preobraženog (ili je on samo verovao da se preobrazio, što je melanholična iluzija) u bika koji pase travu po šumama kako bi okajao grehe. I tu je reč o oveštaloj književnoj temi trenutnog ludila, pokajanja u obličju životinje (dah metempsihoze?), bežanja u samoću, o metafori ludila (tako Hamlet ili Tristan. među mnogim primerima). Sve su to izrazi, kako izgleda, najpravovernije melanholije. Jedini način da melanholik pobegne od svoga sećanja jeste izgleda da potpuno u njega zaroni, izmičući pred ogledalom sveta, i da pokuša da zaustavi tok hronološkog vremena vraćajući se nazad kroz njega, unatraške, poput veštica, jašući na himerama.
Prevela sa francuskog
Aleksandra Mančić
