Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.
Piše: Maksim Preo
Spustio sam ruku niz gazdaričin bok i odjednom video mali vrt sa niskim i širokim drvećem sa kojeg je visilo ogromno lišće prekriveno dlačicama.
Svuda su se razmileli mravi, stonoge i gnjide. Bilo je još groznijih životinja: telo im je bilo sačinjeno od komada prepečenog hleba kakvi se stavljaju na kanapee pod golube; kretali su se postrance, na nogama kao u krabe. Dugi listovi bili su svi crni od životinja.
Iza kaktusa i slika Varvarstva, Veleda iz Javnog parka prstom je pokazivala svoj polni organ. „Ovaj vrt smrdi na povraćku povikao sam.
Žan-Pol Sartr, Mučnina
Na slici koja predstavlja svetog Antonija istaknuto je prisustvo Đavola i njegovog omiljenog posrednika, žene. A ključ za lik svetog Antonija, pre svega na slikama koje prikazuju njegova iskušenja, gde su neke od epizoda pobrkane sa iskušenjima na koja je stavljena ona, jeste njegov melanholični karakter. Naravno, ne bi bilo pogrešno reći da je ta tema poslužila kao povod nekim umetnicima, nezadovoljnim zbog ograničenja koja su ih primoravala da prilagode svoju umetnost Italiji i kanonima renesanse, da sebi daju oduška prikazujući abnormalno; sa isto toliko prava moglo bi se reći da je tema Magdalene pokajnice bio pritvoran izgovor da se otkrije zavodljivo telo lepe grešnice.
Međutim, što se tiče svetog Antonija, u svakom slučaju, to bi značilo ne obazirati se na normalnost abnormalnog. Odista, savršenom poretku koji je Bog hteo i stvorio suprotstavlja se upravo Đavolov totalni nered, baš kao što se u teoriji veštičji šabat suprotstavlja katoličkoj misi. Istina je da su se umetnici koji su izmišljali Iskušenja svetog Antonija predavali tom poslu sa izvesnim uživanjem, koje nesumnjivo pred kraj odgovara izvesnoj sklonosti publike ka grotesknom; to znači da osim predstavljanja teme treba imati u vidu i stil i ličnost umetnika; da li ću se usuditi da tvrdim da su oni koji uživaju u predstavljanju čudovišta, đavola i drugih veštaca i sami melanholični? Zašto da ne?
Lik Antonija pustinjaka naročito je, i pre svega, melanholičan; barem onakav kakvog ga prikazuju na slikama, dok su tekstovi u tom pogledu manje određeni.
Veliki broj gravira i slika koje su izradili pre svega umetnici iz škola sa Severa, kao što su Hijeronimus Boš ili Peter Hujs, na primer, predstavljaju Antonija u melanholičnom stavu. To je ono što očigledno govori gest; ali, potvrđuju ga i drugi elementi, bilo da su potekli sa slika ili iz literature.
Saturnovski karakter svetog Antonija nedvosmisleno je utvrđen, ali ja ću rado otići dalje i izneti tvrdnju da je Antonije lik na ivici đavolskog. Odista, mislim da sam na drugom mestu uspeo da pokažem gotovo potpunu istovetnost, u srednjem veku i u postsrednjevekovnom periodu, između lika srednjevekovnog Saturna i lika samog Đavola (naravno, ovde se radi o srednjevekovnom Saturnu i srednjevekovnom Đavolu); i nužno, odnos između Đavola i svih melanholika, koji se po definiciji nalaze pod uticajem Saturna, mora biti vrlo tesan. Najsaturnskiji hrišćanski junak, Antonije pustinjak, tako je u isti mah i najsumnjiviji. Temeljna dvosmislenost melanholičnog lika je, dakle, nedvosmisleno pokazana na ovoj slici Iskušenja, između crnog i belog.
Astrologija precizira da onaj ko je rođen pod lošim aspektom Jupiter-Saturn (u tom položaju se nalazi anđeo na Direrovom duborezu) uživa u priviđenjima. Sam Saturn, Antonijev zaštitnik, jeste sanjar. Dole, na Ogigiji, „na tom ostrvu daleko od mora“, u dnu pećine čije se stene presijavaju kao zlato, „Hronos je zaspao, jer to je san koji je Zevs zamislio da mu pošalje kao sponu… A sve što Zevs nameri, Hronos vidi u snu“. U svojoj samoći, saturnovski Antonije prepušta se snovima, i ono što vidi kao demone jeste ono što se u svakodnevnom svetu, Zevsovom svetu, naziva stvarnost.
Kroz Antonija pustinjaka najjasnije je određeno svojstvo koje mi se čini najvažnije i najznačajnije za melanholika, a to je dar vidovitosti. U njegovom slučaju, očigledno, vizije su prikazane u crnom, ali to nije slučaj kod svih melanholika, ili barem ne sve vreme; naime, neki od njih imaju nebeske vizije, kao, uostalom, i sam Antonije. Međutim, kod Antonija se jače insistira na mračnom. Ono što vidi on, melanholik koji živi u večnoj sadašnjosti, nepomičan između prošlosti, koje ne može potpuno da se oslobodi, i budućnosti, čiji neizbežni kraj mu je poznat, jeste uzaludnost svih ljudskih stvari, trula stvarnost telesnih privida, vidi svet kao groblje napunjeno leševima svih prethodnih pokolenja, ali i svih onih budućih, vidi smrt koja je kraj i cilj svega što je na zemlji, pa i samog Đavola, kroz uspelo iskušenje na koje je stavio prvu ženu, što je uzrok smrti i početka ciklusa rađanje-propadanje.
„Đavoljom željom smrt je došla na svet.“ To su prve reči rasprave koju je u XV veku napisao Jovan Tinktor protiv sekte sledbenika Petera Valdena, i vezuju se za slučaj veštičarenja koji je uznemirio oblast Aras 1460. godine. Ideja smrti je, dakle, povezana sa idejom Đavola, koji je njen prvi uzrok. Smrt i Đavo vezani su za melanholiju. Među tipovima melanholičnih ličnosti po pozvanju ili po prirodi, to jest među decom Saturna onako kako ih određuje astrologija, a to su: zemljoradnici, pustinjaci, zatočenici, bogalji i prosjaci, pekari, tragači za blagom, škrtice, astrolozi i vrači (ovaj spisak možda izgleda nepovezano, ali u njemu ima logike) nalaze se i čarobnjaci i vešci.
Melanholija veštaca i veštica je ozbiljno pitanje o kojem se raspravljalo, ponekad žestoko, među demonolozima u XVI i XVII veku. Taj sukob najpre je suprotstavio one koji su verovali u istinitost optužbi iznetih protiv veštaca – pre svega u njihovo letenje kroz vazduh preko ogromnih razdaljina kako bi otišli na šabat i Đavolu odali sramnu poštu – i one koji su pobijali te optužbe kao nemoguće i smešne. Ukratko, oni koji su prihvatali istinitost satanskih aktivnosti, odbacivali su izvinjenje zbog melanholije. Oni, međutim, koji su na njih gledali naprosto kao na iluzije koje je Đavo stvorio u duhu sirotih ljudi bolesnih od melanholije, bilo da je prirodna ili nastala usled delovanja demona, davali su ovo medicinsko opravdanje epidemije, koju su pokušavali da zaustave metodima manje represivnim od metoda svojih protivnika. Jer, Đavo je gospodar iluzije, utoliko pre što uopšte i nije kadar da pokaže istinske stvari, nego samo privide.
Za lekare, čiji je najslavniji primer po tom pitanju Johan Vier, osobe slabe mentalne konstitucije, kao što su žene ili deca, i uglavnom svi oni koji pate od preterane melanholije, lak su plen za Đavola, koji utiče na njihov duh i prikazuje im fantazmagorične vizije koje oni shvataju kao stvarnost. (Melanholici žive u izvesnom smislu naopačke: vizije koje imaju izgledaju im kao stvarnost, dok im stvarnost drugih izgleda kao vizija.) Takvo objašnjenje ne zadovoljava autora kakav je Žan Boden, najžešći protivnik Johana Viera. Ako prihvatimo, kaže on, da su vešci samo melanholici, kako objasniti da u nordijskim krajevima, naseljenim plavokosim ljudima svetle kože i plavih ili zelenih očiju, vesele prirode, dakle suprotnim melanholicima, kako ih definiše Pare, ima nebrojeno mnogo veštaca? Tome treba dodati činjenicu da su, kako je još Aristotel primetio, melanholici uglavnom ljudi od talenta ili genija, što se baš i ne može reći za vešce, koji su najčešće jadnici nevelike pameti. Ne bi se bolje mogla izraziti, s jedne strane Bodenova loša volja, a s druge dvosmislenost melanholije, koja je čas negativna, čas pozitivna.
Međutim, povrh kategorije veštaca, za koje svi jednoglasno priznaju da su neotesane neznalice, seljaci, uglavnom siromašni (a žrtve procesa zbog veštičarenja zaista su u ovom slučaju takve u ogromnoj većini) tu je i klasa čarobnjaka. Za razliku od narodnih veštaca, koji su žrtve Đavola i koji mu se besramno klanjaju na šabatima, učeni veštac, kao što je Faust, želi da savlada Đavola i da ga podredi sebi. On nije idolopoklonik. Ideja o učenjaku koji se okrenuo Đavolu radije nego Bogu, izrazito melanholična, stoji u osnovi otrcane teme iz popularne literature, teme ludog naučnika. Njegov zločin je radoznalost, njegov greh je u tome što veruje u Đavolove laži i u to da će na kraju ipak moći da spase dušu. I on je u stvari žrtva dijaboličnih vizija. Utonuo u posmatranje prirode, on zaboravlja na stvarnost, i njegov san ga neosetno odvlači na satanski put gordosti. Najverovatnije tu treba videti poreklo veoma čestog predstavljanja astrologa, alhemičara, čarobnjaka i filozofa u melanholičnom stavu.
Astrolozi, snabdeveni svojim busolama i instrumentima za posmatranje, žele da izmere nesamerljivost stvaranja. Njihov greh, međutim, nije u tome što posmatraju kretanje neba i planeta, nego u tome što smatraju da će im ta kretanja uvek biti poznata i da će njihove posledice uvek biti iste, te da će tako moći da otkriju budućnost, koja pripada jedino Bogu. Alhemičari, međutim, smatraju da su dovoljno posmatrali prirodu da bi bili kadri da reprodukuju njene efekte; zlato je pouzdana materija koju su protekli vekovi doveli do savršene zrelosti; oni smatraju da će im, ako upoznaju etape tog sazrevanja, biti dovoljno da ubrzaju kretanje kako bi došli do željenog rezultata; i tu je u pitanju greh gordosti, zato što alhemičar, svesno ili ne, želi da se poistoveti sa Bogom i Tvorcem. Filozofi pokazuju manje izrazito negativan karakter; ako pokušavaju da shvate tajne prirode i stvaranja, to nije zato da bi ih bolje reprodukovali: oni nisu izvršioci, pa su po tome možda još melanholičniji.
Svi su oni, međutim, tradicionalno predstavljani kao melanholici. Potpuno su udubljeni u proučavanja i mozak im radi; oni grade teorije, ne obazirući se ni na šta što hoće da ih odvuče od njihovih spekulacija. Njihov pisaći sto prepun je simbola njihove delatnosti: to su knjige i naučni instrumenti kojima se, gotovo uvek, nesumnjivo zato da bi ih podsećala da duboko u njima gori nada da će jednoga dana pripadati akademiji besmrtnika ili da rade za večnost, pridružuje mrtvačka lobanja.
Naime, smrt je kod melanholika sveprisutna. Oni samo na nju misle. Iako žive kao u nekakvoj večnoj sadašnjosti, imaju osećaj da vreme brzo protiče i da je njihovo postojanje maleno i prolazno u odnosu na univerzum. Upravo taj stalni odnos između večnosti i prolaznosti melje duh melanholika i otežava mu, ako ne i onemogućava delanje. On je raspet između obećanja moguće akcije i osećanja da je svaka akcija uzaludna. Oseća zbunjenost između prošlosti koja je izvor znanja, bogata nagomilanim iskustvima, i budućnosti koja je nužno previše kratka da bi se ona ispitala.
nastaviće se
