Melanholija je stanje povišene individualne temperature koja nije paranoja nego pokušaj oslobođenja tereta, smeštanje bića u ispražnjen prostor egzila

Često čujemo da je doba u kome živimo obeleženo depresijom kao najrasprostranjenijim fenomenom malodušnosti savremenog čoveka. Dok se depresija kao radikalan patološki znak društvenog otuđenja prepušta medicini i kliničkoj dijagnostici, postoji jedan drugi, više kulturološki znak civilizacijskog sloma koji nazivamo melanholijom. Depresija uspostavlja blisku vezu s različitim vidovima društvenog isključenja, najkraće socijalnim patologijama koje uzrokuju krajnju društvenu otuđenost i desocijalizaciju, dok melanholija nastaje pod okriljem „malih” ličnih otuđenja, ona je unutrašnji gubitak egzistencijalnog središta. Melanholični izraz bića je duboki trag koji na pojedinca deluje tako da se u njemu bude sile neravnoteže; prevladava opšti osećaj beznađa koji ne poznaje granice, povode i uzroke. Posredi je osećaj intenzivnog tereta koji se manifestuje gubitkom uporišnog oslonca. To je emocionalna izmeštenost, lutanje, rubno stanje koje Peter Sloterdijk naziva „patologijom egzila u čistom obliku” budući da je unutrašnji svet melanholika osiromašen dalekim i nedostižnim „životodarnim poljem blizine”.

Dok je depresija, uslovno govoreći, savremeni fenomen medicine koji je kliničku afirmaciju dobio u prošlom veku, melanholija ima duboke korene u kulturnoj istoriji civilizacije. Pominju je antički pisci i filozofi, od Homera do Sofokla, dok je Hipokrat definiše kao duboko stanje tuge koje vremenski dugo traje, a koje podstiče velika količina crne žuči. Aristotel pak prvi uviđa povezanost melanholije i izuzetnosti pojedinca, dovodeći u vezu melanholiju i kreativni duh stvaralaštva; izvrsni su filozofi, političari, pesnici i umetnici oboleli od crne žuči, u njima je melanholija dobila vitalistički izraz nadahnuća. Klonuće je oslobodilo biće svih viškova i usmerilo ga na izvorno vrelo nadahnuća – duhovno stvaralaštvo. Potom će romantičari, pre svih umetnici i pesnici, melanholiju pojašnjavati tragom nadahnuća i imaginarnog ispunjenja, smatrajući da velika i neprolazna umetnička dela nastaju pod senkom duboke melanholije i sete. I pozna antika obeležena procvatom praktične filozofije vodi dijalog s melanholijom. Glavna svrha svih moralnih pisama i uteha, koje nam u vidu saveta za ispunjen život daju stoički filozofi, primećuje Žan Starobinski, sastoji se u pružanju psiholoških konsultacija u cilju prevazilaženja neprijatnosti i uzaludnosti neispunjenog života.

Performativni potencijal bola

Italijanski barokni slikar Domeniko Feti (1589–1623) svoju Melanholiju donosi u eksplozivnom kontrastu boja. Iza zidina u kojima melanholična devojka meditativno odsutno drži glavu rukom nalazi se krajičak plavog neba koji postaje simbol životne otvorenosti potisnute u ponor potpune egzistencijalne otuđenosti. Njen izraz lica je setan, na stolu se nalaze lobanja i knjiga, a sve upućuje na to da se pod okriljem rubnog plavetnila nalazi spasonosni zov koji pruža iskustvo melanholije, zov prihvatanja života u svim njegovim nedostacima i prolaznostima. Tek onda kada prihvatimo sve(t) možemo pogledati u otvoreno nebo. Slika melanholične devojke postaje slika naše savremenosti. U vremenu terora sreće svaka nemogućnost da se prihvati slabost postojanja i to da je život životan upravo zato jer je nepopravljiv, sugeriše Sloterdijk, postaje medijski performans javnog otvaranja izvedbenom potencijalu bola, tragedije, gubitka i sete. Društvene mreže samo su jedan od simptoma performativne medijske tuge koja zahvata ne samo virtuelni nego i realni svet.

Fenomenologija melanholije počiva na pojedinačnom tragu, na objektu koji uznemirava. Melanholija se odigrava „kroz tu sliku, taj pejzaž, to određeno drvo”. Umetnost ukazuje na to da postoje dve vrste znakova melanholije. Norveški filozof Espen Hamer, u studiji Unutarnji mrak (Geopoetika, 2009), osvetljava konvencionalne i individualne znakove melanholije. Konvencionalni znak melanholije je tuga kao takva, jedno od graničnih obeležja života, dok je individualni znak melanholije po pravilu osećaj prilikom koga doživljavam nešto što u meni kao pojedincu izaziva osećaj potištenosti. To su fusnote Beketovog teksta, taj bešćutni rez u jeziku, izvesna zatvorenost pred prizorom, slikom, licem ili određenom rečenicom. Znak melanholije je, piše Hamer, trag, otisak: „On može da dirne, ali se ne može računati kao razlog sam po sebi. Može osloboditi ili prouzrokovati nečiju melanholiju, ali je nikada ne može objasniti. Možda je najbolje posmatrati znak melanholije kao izraz za nešto. Suvo lišće koje u kovitlacu pada na zemlju nekome deluje tužno zato što ga doživljava na određen način. Lišće je u dijalogu sa čitavim spletom osećanja – odsustvom, nostalgijom, prolaznošću – koja sama čine životno raspoloženje melanholije, dok doživljaj lišća sam po sebi ne može biti razlog nečije tuge.”

Zanos duhovne promene

Melanholija je stanje povišene individualne temperature koja nije paranoja, nego pokušaj oslobođenja tereta, smeštanje bića u ispražnjen prostor egzila, cepanje u vlastitoj ograničenosti, sve sa ciljem unutrašnjeg iskliznuća krajnjoj oslobođenosti. Melanholija tako nije stanje duha, nego zanos duhovne promene koja ima sopstvenu anatomiju, jezik, izraz i osećaj sveta. Melanholija nikada ne stoji u mestu, ne ukopava poput depresije, nego uznemirava do tačke pucanja; njena konačna reč je oslobođenje tereta, popustljivost. Reč zanos, koju Bela Hamvaš koristi da bi opisao melanholiju, možda najbolje oslikava prostor melanholične potištenosti koja uvek teži krajnjoj socijalizaciji. Put melanholije je put prihvatanja, a ne pobune. Melanholija se ne buni protiv nepravde, ona se bori za prihvatanje svih potisnutih ožiljaka bića koje paralizuju ličnost, ne dopuštajući joj da se izrazi i da bude autentična. Depresija nastaje u sudaru čoveka sa okamenjenim svetom moderne civilizacije, melanholija shvata da je svet nepopravljiv, zato ga potencijalno prihvata i u (ne)mogućnosti prihvatanja prevladava. Krajnji vid tog prihvatanja je imaginacija (mašta) koja pojedincu daje mogućnost da se uzdigne i tako zaleči sve rane subjektivnosti koje su obilno krvarile.

Film Strožek nemačkog reditelja Vernera Hercoga prikazuje svetove razornih unutrašnjih potresa u kojima se razmotava klupko nagomilanih emotivnih rana. Glavni lik Bruno sviranje vidi kao mogućnost prevazilaženja egzistencijalne neukorenjenosti. Da nije klavira, reći će, ko zna gde bi završio. Završava poražen, emotivno iscrpljen, utučen i potresen nasiljem koje ga dočekuje izvan popravnih domova i zatvora u kojima je proveo veći deo života. Uprkos svemu, on svira. Njegov svet je pun protivrečnosti, pa njegovo biće teži krajnjoj jednostavnosti i prihvatanju. Možda pevanje po dvorištima nije za vas, savetuje ga doktor, dok Bruno prekriva lice rukama zatvarajući se u pozu melanholične odsutnosti. Doktor mu upućuje niz saveta, između ostalih, da je život neobjašnjiv i da „mi jednostavno o ljudima znamo premalo”. Naša potreba da dobijemo odgovore na velike istine života završava porazom. Na kraju, Bruno ne uspeva da izađe iz kovitlaca vlastite melanholije jer gubi svaki oslonac, psihički i fizički oštećen, ne pronalazi snagu da se izbori za promenu, pa čak i novi početak koji doživljava odlaskom u Ameriku ne donosi ništa dobro. Ostaje distanciran, potišten, zarobljen pitanjima, ukratko – savijen neutaživom čežnjom i emotivnim bolom.

Priroda je melanholično obličje čiste harmonije. Drvo smreke, koje Bela Hamvaš opisuje, slikajući njime suštinu melanholije, stoji u mestu „ne gleda u nebo, nego preda se, odnosno gleda u onu tačku u koju gledaju tužna bića”. „Bez gorčine, bez uznemirenosti, bez uzbuđenja, gotovo bez strasti. U njenim očima vidi se tuga životinje. Postoje zarobljeni majmuni koji se, kada im dosadi klauniranje, zagledaju preda se. To je takav pogled da se svi promatrači odmaknu od kaveza. Stari, umorni konji, kada čekaju na ulici, gledaju u tom smeru. Tamo gleda i Direrova Melanholija.” Prihvatanje je, dakle, srž melanholije. U prihvatanju života, sa svešću da se neke istine nikada ne mogu do kraja definisati, nalazi se pobeda Ničeove vizije preobraženja. Prevrednovanje svih vrednosti kao proboj ka novom suncu preporođenog života nastalo je na tlu melanholije. Ničeovo preobraženje nije krajnja destrukcija sveta, nego pokušaj oživljavanja zarobljene životne snage koja se hrani introspekcijom, snage pada nastalog na izvoru svih klonuća, u okrilju melanholije i beskrajnih tonova nežnosti koje su u dijalogu sa usamljenim drvećem, napuštenim šumama, otvorenim nebom i jesenjim lišćem koje opada.

Nenad Obradović

https://magazin.politika.rs/sr/clanak/568028/melanholija-potraga-za-dalekom-blizinom