I
Svaki roman i svaka pripovetka, ako pošteno razmislimo, jesu besmislice, najobičnije nagomilavanje izmišljenih – ili što je još gore – dokumentarnih činjenica. Ono što im daje privid smislenosti jeste njihova sličnost sa onim za šta će se retko ko usuditi da kaže da je besmislica: sa istorijom koja je takođe besmislica, naknadno nagomilavanje izmišljenih događaja. Ali ako priznamo da je istorija besmisao, što su neke uspešnije civilizacije priznale, onda moramo priznati da je i naš život, da smo mi sami besmisleni i izmišljeni, a to je stvar koje se, iz sasvim razumljivih razloga, svaki zapadnjak užasava. Pa ipak, stoga nismo ništa manje apsurdni. Ne priznati besmisao istorijskog življenja ne donosi smisao.
Naprotiv, povećava besmisao, produbljuje apsurd tako stran istoricističkom pogledu na svet. Pročitavši jedan roman ili jednu pripovetku, ništa ne dobijamo; samo nam se u duhu umetnosti „otkriju” gluposti koje smo odvajkada videli, pa čak i proživeli. To je beda mimeze: lakše ćemo progutati sivilo i besmisao ako su sažeti na tristotinak strana, uz to estetski dorađeni. Ruku na srce, u romanima se dostojanstvenije umire, veličanstvenije voli, manje dosađuje, a nacionalna prošlost je svetlija. Možda se stoga kod nas, u kaskanju za (bezumnim) uzorima Zapada tek sada stiglo do istorijskih romana. Žeđ za istorijom, za kontinuitetom, samo je pervertirana čežnja za bićem; pervertirana stoga što istorija nije prostor u kome se biće dobija, već prostor u kome se ono gubi. Pogledajmo zašto je to (možda) tako. U eseju „Religijska simbolika i vrednovanje teskobe” Mirča Elijade piše: „Na svom unutrašnjem ekranu, umirući, čovjek još jednom ugleda svoju prošlost. Ako se posmatra sa ove tačke gledišta, historiografska strast savremene kulture bila bi znak koji najavljuje njenu skoru smrt. Prije nego što će se ugasiti, zapadna civilizacija se poslednji put sjeća cjelokupne svoje prošlosti, od prethistorije pa sve do totalnih ratova. Historiografska svijest Evrope, koju neki smatraju njenim najvećim ponosom, bila bi u stvari sudnji čas koji prethodi smrti i najavljuje je.” Ali u žiži interesovanja jednog prozaiste nije istorija već čovek u istoriji; tu, međutim, dolazimo do raskola na dve oprečne struje: jedna od njih (mimetička) čoveka posmatra kao razumno, svesno biće, koje aktivno učestvuje i stvara istoriju; druga, pak, (ne-mimetička) čoveka vidi kao apsurdno stvorenje, protivrečno u sebi, koga istorija mrvi. Mimetička književnost, htela to ona ili ne, uvek je u službi istorije, ponajpre zato što širi dezinformacije; istorija neminovno vodi u fašizam, u totalitarizam uopšte, u najprimitivnije stanje svesti; njen tok to nedvosmisleno pokazuje i pojedinačni lamenti pisaca – angažman za nekakvu alternativu – zveket su praznih reči; svaki angažman neminovno završava kao totalitarizam.
Nije li religija na kojoj je čitava civilizacija utemeljena – hrišćanstvo – seme bačeno na neplodnu zemlju? Papocezarizam/cezaropapizam u svim varijantama, inkvizicija, blagoslovi pljačkaškim hordama – sve to može biti samo znak korenitog nerazumevanja hrišćanstva koje a priori uči da krivicu treba tražiti pre svega u sebi, ne u svetu i u drugima; da istorija nije spoljašnja sila koja nas čini pokvarenima, nego da naša maskirana pokvarenost čini istoriju onakvom kakva jeste.
Dakle, istorija nije nastajala, kako bi naivčine da nas ubede, na bojnim poljima, na megdanima i razbojištima, nego u radnim sobama, za radnim stolovima gde su se pisali lažni mitovi, gde se piskaralo o čistoti krvi, ili čistoti ideja, svejedno jer je podjednako idiotski: nikada nije bilo čiste krvi niti uzvišenih ideja. To je jasno iz same istorije pošto je iole pažljivijem čitaocu jasno kao dan da je, kako je odmicala ka „progresu” u verziji naivčina, sve više i više postajala nepodnošljiva za ljudski život; da je u njoj bilo sve manje i manje ljubavi, a sve više bezumnog nasilja. Zasluga za uvid u takvo stanje ne pripada filozofiji koja se u istoriji zauvek zatvara u Hegelov sistem. Proza je donela oslobođenje evropskog duha samim tim što kao umetnost nije istoriji dugovala obavezu na tačnost i logičnost. Konkretno – Kafka. Proces je samo jedan banalan istorijski događaj posmatran izvan istorije. Mimesis je definitivno nadiđena: pokazujući nam nepristrasno jedan (mogući) događaj u istoriji, Kafka nam pokazuje čudovišnost njenih učesnika. Nisu učesnici čudovišta, ne, to su obični ljudi. Učtivi, verovatno oženjeni. Čudovišna je farsa čiji su, najverovatnije nesvesni, ali time ništa manje krivi učesnici; čudovišna je otupelost koja ih navodi na hladnokrvno učešće u farsi i kojom plaćaju svoju udobnost i ugled. U duhovnoj istoriji Zapada važnost Kafkinog Procesa, ravna je važnosti Gotaminog prosvetljenja pod Bodi-drvetom za duhovnu istoriju Istoka. Zbog toga, metafizički posmatrano, ne krenuti u prozi Kafkinim nego, recimo, Tolstojevim putem, znači zauzeti svoje mesto na galeriji one sparne, morbidne sudnice u potkrovlju.
Može zvučati paradoksalno, ali većina ljudi na Zapadu (danas verovatno i na Istoku) nema svest o sebi. I sam potpisnik ovih redova spada u tu većinu, jer da nije tako bio bi isihast, ne pisac. Ono što imamo umesto svesti jeste biografija, lažno JA, „telo smrti”, kojom istorija ima nas. Filozofskim rečnikom govoreći: ne posedujemo svoje, već istorijsko znanje; mi nismo vlasnici jer mu nismo dali sopstveno telo. Iz pozamašne Vavilonske biblioteke pabirčimo ovu ili onu teoriju i od toga sklapamo tzv. „svoje” mišljenje, „svoj” pogled na svet. Nije to naše znanje jer nam govori smrtni ste; to je samo neki iz niza pokušaja da se Civitati terrenae pribavi legitimitet, da se u solipsizovanim ljudskim životima pronađe smisao. Ali kako u ograničenom može biti smisla? Kakve svrhe u našim pojavama ograničenim i spreda i pozadi rođenjem i smrću? Ali istorija ima i svoju drugu stranu. U već pomenutom eseju Elijade nastavlja: „Fizički svijet, kao i naše ljudsko iskustvo ustrojeni su sveopštim postajanjem, temporalnošću; oni su dakle iluzorni jer ih vrijeme stvara i razara. Ali ovo ne znači da oni ne postoje, da su proizvodi moje mašte. Svijet nije iluzija niti priviđenje u neposrednom značenju te riječi: fizički svijet, moje životno i psihičko iskustvo postoje, ali jedino u Vrijemenu, što za indijsku misao znači da sutra, ili od sada pa za milion godina, neće postojati i shodno tome sa stanovišta apsolutnog bitka, svijet i sa njime sve iskustvo koje zavisi od temporalnosti su iluzorni. U tom smislu Maya za indijsku misao otkriva jedno posebno iskustvo ništosti. Ne-bitka.” Stvar savremenog proznog angažmana, potrebnija nego ikada, jeste da ukaže na drugu dimenziju čoveka: onu okrenutu Apsolutnom bitku, Nesvesnom, Bogu, nazovimo ga ovako ili onako, o njemu se ionako ne može govoriti, ali tim pre – ma šta o tome mislio Vitgenštajn – o njemu se ne sme ćutati. Takav angažman de- angažmana je potrebniji nego ikada upravo zato što je u našem dobu čovek sveden na gotovo robotizovanu jednostranost svojih potencijala. Zato se i oseća kao ništa, jer i jeste gotovo ništa u svojoj bezumnoj želji da bude sve.
Ali kako govoriti o onome o čemu se ne može govoriti? Sve su mogućnosti ukinute samim jezikom; jezik jednostavno odbija da govori o bilo čemu što nadilazi mimezis. Logos je razbijen na logiku, u najnovije vreme i na logoreju. Ne govori se više da bi se nešto reklo (niti se zato piše), nego se govori i piše da se zagluši tišina koja nemušto upućuje na unutrašnju ništavnost. Blaženi Avgustin piše da je Bog stvorio dve vrste bića: jedna (duhovna) blizu sebe, druga (ljude) blizu ništavila. Čovek je medijalno stvorenje, granica apsolutnog bića i apsolutnog ništavila. I sada, ako hoću da budem apsolutno biće, a to je težnja svakog ljudskog bića, ja svoju konačnost koja je sredstvo i mogućnost ushoda u Apsolutno, pogrešno postavljam kao cilj; pokušavam da unesem red u sebe i u svet oko sebe. No, to je zaludan projekat: sama moja pojava je nered; očigledno je da sam se samopostavio na mesto koje mi ne pripada. Dovoljno je samo malo introspekcije i logici dolazi kraj: dolazim do granice iza koje zjapi samo ništavilo.
Svet se troši pisanjem o svetu. Evo kako to, u predgovoru za svoj roman Nasuprot, objašnjava Uismans: „Činilo nam se da je vrlina svojstvo stvorenja nezanimljivih ili lišenih svakog smisla, a u svakom slučaju, s tačke gledišta umetnosti, ne baš mnogo uzbudljivih kao predmet. Preostali su poroci; ali njihovo se polje, pri obradi, pokazalo ograničeno. Svodilo se na područje sedam smrtnih grehova, pa i od tih sedam samo je jedan onaj protiv šeste zapovesti Božije, bio koliko-toliko dostupan. Ostali su već bili strašno obrani i ne beše na njima ni grozda da se okruni.” Te reči su pisane 1903. godine. A dvadeset godina ranije, Uismans je imao svest da se više ništa ne može reći, mada možda ne i svest da se više ništa ne sme reći, da dolazi vreme kajanja nad onim što je do tada rečeno. Izlaz se nalazi samo onda kada izlaza više nema. Priznati da nema izlaza, takođe može biti izlaz. Pisci poput Beketa, Kamija, autora novog romana, donekle, sasvim sigurno nakon iščitavanja Kafke, kreću u istraživanje nemogućnosti, ograničenosti, otupelosti čoveka.
Euforiji, započetoj u renesansi, dolazi konačni kraj: čovek je ponovo, sa Olimpa na koga je podignut bez pokrića, vraćen na svoje pravo mesto na ontološkoj hijerarhijskoj lestvici: na rub ništavila. Ali čime ispuniti prazninu od nekih 400 godina? Antropoteoza koja je doživela svoj neslavni, besramni (i krvavi) krah planetarnim bezumljem II svetskog rata izgubila je kredit kod iole umnijeg ljudskog bića. Ali repera apsolutnog više nema: Bog je ostao u XV veku zahvaljujući katoličkoj crkvi koja je Civitas dei trampila za Civitas terrena. Insistiranjem na odredbama hrišćanskog morala, umesto na tajanstvu pobede nad smrću, Evropa je dobila jedan površan moral, moral čije tralje izvrgavaju ruglu Beket, Kami, Kjerkegor, Kafka, da pomenem samo najznačajnije. Pa ipak, isti taj moral i dan-danas ima ogroman broj pobornika, duhovnu kastu mediokriteta, kojoj pripada i najveći broj pisaca. Treba biti istinski otupeo pa hodajući ivicom ništavila čitati opise balskih haljina Ane Karenjine na sedam ili osam strana. Šteta koju je „lepa umetnost” svi ti tolstoji, dime, balzaci, šteta koju je takva umetnost nanela ljudskom duhu neizmerna je i čudovišna; na toj lektiri su vaspitane i tim duhom su se napajale generacije iz kojih su potekle najmračnije ličnosti istorije. Svaki bi sedamnaestogodišnjak, možda čak i danas kada su starovi rok-pevači (takođe pustolovi), svakako više voleo da bude Bolkonski nego Moloa, Merso ili Jozef K. Uprkos tome, jedna od te tri sudbine, ovako ili onako modifikovane, očekuje svakog čoveka.
Problem pozicije savremene ličnosti Beket formuliše ovako: „Jedini način na koji možemo govoriti o ništavilu jeste govoriti o njemu kao o nečemu, baš kao što o Bogu možemo govoriti jedino kao o čoveku, i kao što je jedini način na koji možemo govoriti o čoveku, to su i antropolozi shvatili, ako o njemu govorimo kao o termitu.” Valja se, dakle, obrušiti na elementarnu logiku. Upravo zato što je logična, što unutar nje sve štima, ona je u jezivoj koliziji sa ljudskim svetom koji je alogičan, kojim vlada haos. Biti živ, a biti smrtan, iščekivati smrt, nerešiva je aporija; svi mitologemi o hiljadugodišnjem carstvu, sva nada u mogućnost ljudskijeg življenja, čak i da je ostvariva, ne rešava ništa: mi smo, to se mora priznati, stvorenja za koja nema nade. Postoji jedna apsurdna, mada možda i spasonosna mogućnost koju pruža područje literature: ako sam već u paukovoj mreži logike i jezika, mogu li pokušati da razorim jezik/logiku; jer jezik je taj kojim mi pomisli govore: umrećeš, a logika je ta koja me sili da to prihvatim. Pišući, sa svešću da ništa ne mogu ni napisati ni dokazati, neću li se u jednom momentu osloboditi manije dokazivanja i prestati da umom sledim karike lanca kauzalnosti? Jer dokazi su znak nepoznavanja onoga što se dokazuje. Ko Boga dokazuje silogizmima, taj nema vere. On samo gordo misli da bi Boga trebalo da bude (Dekart, na primer) i možda čak zamišlja da Bogu čini uslugu time što ga dokazuje. Ideologija je, to ne treba smetnuti sa uma, samo laicizirana teologija. Nakon Tertulijana i Origena, više nema hrišćanskih teologa; ostali su tehnolozi koji sebi laskaju da su hrišćani. Jer, temeljiti Isusovo učenje na logici isto je što i zasnovati matematiku na ironiji. Zapadna civilizacija, a treba naglasiti da je to najblistavija civilizacija koja je samo zloupotrebila svoja dostignuća, nastala je na jednoj apsurdnoj veri. Njena propast počinje onoga dana kada se ta civilizacija okrenula logici. Težnja ka racionalizaciji razorila je civilizacijske fundamente i veličanstvena građevina se ruši. Teško je živeti sa apsurdom, ali drugačije nije moguće. Sledeći ratio stiže se samo do saznanja apsurdnosti ratia, besmisla racionalnog JA. Ali to saznanje je već ekstasis: ishod iznad sebe, neko drugo JA koje posmatra nemoć i bedu onoga ja u kome se začelo.
II
Mesija će doći onda kada više ne bude potreban,
On neće doći poslednjeg, doći će najposlednjijeg dana.
Kafka
Fadejev se (u ogledima) na čudesan način dodiruje sa Borhesom. Ta dva, naoko različita autora samo su dva različita pola jedne iste težnje čoveka bez Boga – težnje za samoobmanjivanjem, za neprestanim maštanjem o Civitatem terrenae, o zemlji Dembeliji; jer kada zamršene teorije svedemo na najmanji zajednički sadržatelj – mit, alegoriju, bajku – ono što tobožnji reformatori žele jeste zemlja u kojoj će pečena pilad rasti na drveću. No, kako utopija nikada nije beskonačno nerealna, bratija koja je pregla da zemlju Dembeliju i realizuje zbilja se i hrani pilićima i jagnjadima koja padaju sa neba; no, takav način ishrane samo je san većine koju bratija, milom ili silom, hoće da odvede u zemlju zagubljenu u maglama budućnosti.
Zemlja „Zastave na kulama” isto je tako izmaštana kao i Tlon uqbar. Ako se čita bez ideoloških predrasuda, „Zastave na kulama” su obrazac infantilne fantastike, fantazme toliko ogrezle u prividu da se sama sebi priviđa kao realnost, a tim se tužnim imenom pokušava i da uresi. Propast zapadne civilizacije nije najupečatljivije prikazana u delima Kafke, Muzila, Beketa, Broha, nego baš u delima koja pretenduju da budu apoteoza te civilizacije koja je – kako će biti pokazano – izgubila svoj vertikalni reper. Dela pomenutih velikana su jadikovka nad agonijom, dok su dela soc- realizma, pisana s ciljem da budu panegirik, u stvari civilizacijski nekrolog.
I eto, lietaratura – svet imaginacije – postaje stvarnija od stvarnosti. Kako stvarnost (mislim na pojavnost) prema Plotinu, izmiče saznavanju, valja smisliti surogat. Knjige su prepune idealnih ljudi, pesama, sreće; ti su ljudi čvrsto ubeđeni u nepogrešivost Partije koja se u zlosretnoj vavilonskoj pometnji postavlja na mesto Boga, sa svim njegovim atributima (pravedna, ali stroga, sveznajuća, svudaprisutna, itd.) – kao metafizički nonsens sui generis. Tek ovde-onde se pojavi pokoja negativna ličnost, strogo kontrolisana, do te mere da je i detetu jasno da joj izlaza nema. Svaka literatura koja bi da zaviri u čovekovu senku najoštrije se osujećuje. Ako posegnemo za psihoanalitičkom analogijom, totalitaristički režimi se mogu uporediti sa neurotičnim bolesnikom; oni su „kultura” neprestanog potiskivanja neprijatnih „činjenica”. Ali potisnuto se vraća na podmukao način, kao projekcija. Zbog toga pomenuti režimi neprestano „pate” od ugroženosti; spoljašnji i unutrašnji neprijatelji danonoćno rade o glavi pomenutih obećanih zemalja koje obećanja ne ispunjavaju.
Jedna stara zabluda tu se ponavlja po ko zna koji put, a valja pomenuti da ona pada na dušu Vatikana i njegovog Indexa: zabluda da se dobro i zlo mogu nacrtati ili napisati. I jedno i drugo moguće je samo učiniti. Čovek nije ni dobar ni zao; čovek nije ništa po sebi, on je sveukupnost svojih činova. Hteti biti dobar, dakle, nije isto što i biti dobar. Jedna je stvar zagovarati humane ideje, a druga biti human. Do pre jednog milenijuma koliko-toliko jedinstvena, Evropa se tokom vremena sve više i više raspada. Pitanje je koliko je proces emancipacije pozitivan u konačnoj analizi. Hrišćanski srednji vek povezuje ljude istovetnom religijom i univerzalnim jezicima, grčkim i latinskim. Taj, kako ga pozitivistički orijentisani pisci, krste, mračni srednji vek ne poznaje nacionalizam, totalitarizam, genocid, terorizam. Neću da kažem da nije bilo razbojništava, mučenja, otimačine – čovek je oduvek pokvaren – ali čisto sumnjam da je neko bio ubijen ili oteran sa ognjišta zbog toga što je Francuz ili Grk, a još više sumnjam da se neko svetio Karlu Velikom zbog njegove politike na taj način što je ubijao nasumice podanike istog. Ne, to ludilo izum je proteklog i tekućeg veka, a temelji su mu postavljeni u mnogo hvaljenoj renesansi koja je urbi et orbi oglasila povratak čoveka. Povratak čoveku je povratak ništavilu via haos. To je nužna posledica desakralizacije Evrope. Bez vere u eshatološku odgovornost za delovanje, čovek postaje Bog; on određuje šta je pravedno, šta je dobro, šta podobno, šta nije. I eto nas gde kusamo ostatke gorke kaše koju su zakuvali humanisti.
Duhovno srozavanje najočiglednije je na primeru jezika, ponosa nacionalista. Na jednom mestu u Traganju Prust (navodim po sećanju) piše: „Ponosimo se pravilnim izgovorom francuskog i ne sluteći da je on samo krajnje iskvaren dijalekt latinskog.” Ako tu tananu Prustovu opasku proširimo videćemo da – izuzimajući Nemce – Evropa danas govori traljama latinskog i staroslovenskog. U slučaju nas Srba, stvar je još crnja, jer je mnogohvaljeni reformator Vuk sa prljavom vodom prosuo i dete: otrgnuvši srpski jezik od dubina slovenskog bića, uvodeći silesiju turcizama i čobanizama, kanonizujući prostaštvo, stvorio je jezik za mediokritete. I stoga nije čudno što se u našoj prozi nikada nije (niti po svemu sudeći hoće) pojavio neki Raskoljnikov ili Marsel, nego su najvaljaniji junaci barabe i pijanice, ražalovani udbaši i Milutini koji u polutami svojih polusvesti nadugačko i naširoko bistre svetsku politiku, ponosni što je „naša azbuka najsavršenija fonetska azbuka” na svetu, što je lingvistička patka bez presedana. Sve te junačine, ti jebači, ti razbarušeni barbarogeniji, samo ponavljaju vekovni monolog nemoći da se uspne u dan čestite ljudskosti, nemoći da se otrgne od opsednutosti ognjištem, prisojem, kamenom, mučnim detinjstvom, TLOM, a znamo šta je svetu počinila ideologija koja se zanosila tlom i krvlju.
No, đavo ipak nije tako crn; nije mnogo bolja situacija ni sa ostalim jezicima. Danas u Evropi, osim Nemaca, niko nema reč za biće (ens, to on) što svedoči da nema ni bića. Reč koju mi naivno (kao i obično) proturamo za ono po čemu jesmo samo je tantuz; u slovenskom, od koga navodno potiče srpski, ima ta reč – SIJ – ali za nju u Vukovom Rečniku nije bilo mesta, jer bi onda morala biti izbačena lepa reč karakondžula toliko potrebna našim bardima.
Ali da se vratimo Zapadu u širem smislu. Boljke koje kao čirevi pucaju na ovom našem prostoru, bolesti su Evrope kao celine. Geopolitički položaj naših zemalja koje su granica Vizantije i Rima, kasnije Turske i Austro- Ugarske, uslovio je velikim delom devijacije o kojima sam govorio. Vazda provincijalno (i nesrećno) zaljubljeni u Evropu, zagledani u njen lažni sjaj, nekritički smo prihvatili gotovo sve što je dolazilo severno od Dunava. Ne samo u novije vreme. Vidimo po hronikama da su pretkosovski vlastelini još vo vremja ono svojoj deci davali imena Rolan i Roksanda, pa čak i Bukefal, po konju Aleksandra Makedonskog, jer je sticajem okolnosti u modi bio fantastični Roman o Aleksandru. Kao da se tokom milenija gotovo ništa nije menjalo osim tužnih moda, o čemu bi više mogli reći mnogobrojni Staljini, Traktorke, a u zadnje vreme silni Roberti, Elizabete, sa kojima stvar postaje još tragikomičnija pošto mi to ime imamo odvajkada u obliku Jelisaveta. Može se ovde načiniti prigovor: kakve to veze ima sa temom. Ima i te kakve. Sve što prihvatamo nekritički i, svojstveno varvarima, slepo i isključivo, produkti su agonije jednog depersonalizovanog sveta niklog iz renesanse, sveta čija je ideja vodilja bila Civitas terrena; tlon uqbar, svet harmonije i sreće. Ta ideja o ovozemaljskoj sreći je razumljiva ali nemoguća; da ne zalazimo u metafizičke uzroke takvog ustrojstva jer je svakome jasno da je ljudski život, bez obzira na materijalne okolnosti, po svojoj prirodi ispunjen nesrećama, sumnjama, tugom i tragedijama.
Možda razloge ne bi trebalo tražiti u metafizici nego mnogo niže – u istoriji. Nasuprot Istoku, a naročito Indiji, Zapad pokazuje gotovo patološku sklonost ka hronologiji i egzaktnoj sistematizaciji događaja, što na prvom mestu svedoči o sitničavosti duha; na drugom postavlja temelje tehnologiji, a odatle robno-novčanim odnosima, eksploataciji i potrošačkoj raspomamljenosti. Na kraju, kada se sve to dovede do poslednjih konsekvenci, dovodi nas pred kapije Treblinke ili Gulaga, koji su finalni proizvodi racionalizma.
Meni lično, ponovo pročitan, kada sam već štošta naučio o „učiteljici života”, najbolji udžbenik istorije behu Memoari Prote Mateje Nenadovića. Čestiti prota, koji nije ni pomišljao (niti je bilo potrebe) da peče nečasni zanat istoričara od ugleda i titule, pošteno pripoveda smutnoe vremja i ustanka. I mi tako vidimo, bez magle fusnota i obezličavajućeg objektivizma, istoriju u svom „sjaju”; eto junaka gde hrle da otmu konja i ormu od mrtvog Turčina, eto junaka gde izdaju i varaju, a bogme i beže; eto kolebanja, laviranja, oportunizma; eto prekog i oholog Vožda i samovoljnih vojvoda. Nijedan redak ne svedoči da su naši čestitiji ili hrabriji od Turaka. Vole da idu na sigurno, da ugrabe, da se okite. Ne poziva se niko od ustanika na velike ideje, osim izuzetno na Boga; oni jednostavno hoće da budu svoji gospodari (a kasnije i gospodari naroda). Za to se bore i ginu.
Drugačije ne ide u istoriji i istorija nije ništa drugo. Arhetip za to imamo u drami na Golgoti koja, na sveopštu nesreću, polako pada u zaborav. Ni Spasitelj, sišavši u „moru iz koje se valja prenuti” (Džojs) ne dolazi u sjaju niti trijumfuje. Naprotiv. Jezikom mita poručuje nam se da na zemlji nema pobednika ni poraženih, zasvagda pravednih i zauvek zlih; da je u istoriji sve relativno. Ali našim je barbarogenijima jezik istinskog mita stran i nerazumljiv jer su nakljukani lažnim mitovima. Opsednutost prošlošću je jedan od bitnih simptoma shizofrenije. Predugo bavljenje prošlošću dovodi do toga da sadašnjost postaje zapuštena i da izmiče kontroli. Umesto uranske vizije čoveka koga mrve stihije istorije (Teodosije, Crnjanski, Kiš) Milutin nas svojom rajinskom kvazirečitošću upućuje na G. V. F. Hegela i njegovu znamenitu rečenicu: „Prema onome čime se duh zadovoljava, može se oceniti veličina njegovog gubitka.”
Svetislav Basara
