Piše: Vladimir Pištalo
Pas je…
Možemo li zamisliti Odiseja – koga je Homer nazvao čovekom mnogih načina – kao savremenog spin doktora? Ne. Odisej je lutao. Percepcija nikad ne sme da luta. Jer spin doktori vode percepciju.
Spin doktori znaju da rečima vajaju svet, sa svim stupnjevima osude ili odobravanja, otvorenosti ili zatvorenosti, koji se naravno predstavljaju kao vrednosno neutralni. Evo par različitih opisa iste situacije:
Pas se posrao na tepih.
Pas se pokakio na tepih.
Pas je uprljao tepih.
– Devedeset posto ljudi ne bi primetilo da se radi o istoj stvari – kaže mi jedna gospođa.
Možda. U praksi njihov pas se uvek posrao na tepih. Naš pas je uprljao tepih.
Beograd sa druge strane ogledala
Onaj seljak koji je čuo gramofon je od šoka budućnosti umro.
– Polako treba – govorio je Tolstoj – Tom seljaku još pod pragom živi kućni duh. Polako treba.
Nije se išlo polako. Kroz petoljetke.
Moja prijateljica Mina mi je pričala o nekom davnom 25. maju kad su na paradi za Titov rođendan ulicama klizila izložena čuda udruženog rada i između ostalog kola puna televizora. Na televizorima je titrao isti taj prizor kome su pioniri prisustvovali.
– To je bila najbolja reklama za televizor koju sam videla u životu.
Jedan hrvatski pisac me je podsetio da su jugoslovenski komunisti voleli modernost koju je oličavala reklama. Istovremeno, reklama im je bilo neprijatna. Nije se to baš potpuno slagalo sa podruštvljenjem sredstava za proizvodnju etc. Zato su na sednicama CK Hrvatske insistirali da reklama treba da bude – objektivna.
I Srbiju je proces modernizacije punom snagom udario u vreme komunizma. Naredba vremena je bila da se napusti ono što je Lenjin nazvao idiotizam seoskog života. Arsenije Čarnojević i Čarobni Svirač poveli su ljude iz logičnih sela u nelogične gradove, sa mističnim bidermajerima, sa kaljevim pećima i parketima, sa nedokučivim diskrecijama. Novopečeni građani su odbacili bičalje i šubare i pokuljali u tržne centre. Izašli su odatle u slamnim šeširima i prugastim odelima, široko osmehnuti ispod tankih brčića. Kuće od ćeramide su uvrle u zemlju a nad njima su iznikli neboderi, koji noću liče na saća svetlosti. Sive ceste su se odvile kao spisak papirusa. Po njima su pojurili automobili, ostavljajući za sobom svetlosne pruge. Plavim nebom su poleteli mlaznjaci, crtajući za sobom beli trag. I deca su za njima vikala: avione kupi mi bombone! Na krovovima su se hipnotičnim pulsom palila imenaNivea i Dahlia. I Oziris. I Baal.
Džoni je mogao iz stegnutog grla zapevati:
Kanalom što protiče iz srca neona
Stigla je večeras kulisa od znoja
Jura je mogao objaviti:
U srcu sivog grada mi smo sijali kao reklama…
Jelena je mogla reći:
Napravi mi sina
U svetlima kasina
Beograd se pretvorio u Fric Langov Metropolis. Označeni su šetali ispod označitelja i pomalo ih odgonetali. Blejači su blejali. A dole…
Dole su svetleli neoni kao šareni baloni
Mokre ulice su pevale
Zar nije Žan Lik Glodar rekao:
– Mi smo deca Marksa i koka kole.
Kome pripada lepota?
Neke reklame imaju neočekivano komunistički prizvuk:
Oni koji su zdravi i mladi da im bude lepše i udobnije a za stare i bolesne da im bude lakše sigurnije i pogodnije. Stolica za kadu…
Ili:
Lepota pripada svakoj ženi.
