Nije dovoljno simboličko ubistvo oca, potrebno je i simboličko samoubistvo da bi se moglo biti umetnik (ili: odmetnik). U najvećoj blizini umetnosti bićemo tek onda kad se (simbolički) udaljimo od svega, i na prvom mestu od nas samih. Ako neko želi da bude artist, onda on ne sme nipošto “biti svoj”. Potrebno je radikalno distanciranje od svega “svog”, pa ako treba i od sopstvenih organa! Nisu li zato Arto i Delez insistirali na telu bez organa?!
Milorad Belančić je rođen je u Zagrebu 1943. godine. Školovao se u Beogradu, gde je 1970. godine na Filozofskom fakultetu diplomirao filozofiju. Bio je predsednik Filozofskog društva srbije i urednik časopisa Theoria. Jedan je od osnivača Filozofsko-književne škole u Kruševcu. Radio je kao urednik u III programu Radio Beograda. Objavio je niz knjiga. www.miloradbelancic.com
Predgovor
Doskora smo živeli u Dobu koje je iskušavalo beskompromisnu bipolarnu orijentisanost sveta. Imali smo dva svetsko-istorijska holizma koja se uzajamno isključuju i time hrane svoju egocentričku „legitimnost“. Istorija se dugo navikavala na činjenicu da su te velike (antagonističke) priče u njoj podložne načelu – ni… ni… (ni jedna, ni druga). Danas lako uviđamo da je neoliberalna globalizacija podjednako nelegitimna i frustrirajuća kao što su to i totalitarizmi. Zato nam alternativna orijentisanost „otvorenog“ i „zatvorenog“ sveta liči još samo na slomljenu ideološku igračku.
Mi definitivno ne znamo kuda ide ovaj svet. Još manje znamo kuda ide umetnost u njemu. Namera ove knjige je dvostruka: (1) da smanji količinu neizvesnosti koja prožima i nosi savremenu umetnost i (2) da smanji količinu lažnih izvesnosti koje od davnina, kao aveti, opsedaju klasičnu, modernu, pa i savremenu umetnost.
Verovanje da postiji savršeno dolično društveno uređenje, u „najboljem od svih mogućih svetova“, definitivno je izgubilo dah. Verovanje da je naš antropocentrički kutak u svemiru namenjen višem redu od onog koji postoji u datom, okružujućem Haosu, deluje preterano optimistički. Izvesno iskustvo nam bez predumišljaja govori: ako od života tražimo previše (ono prekomerno, nemoguće), dobićemo malo ili skoro ništa. Eto zašto je ključna „kategorija“ ljudskog, suviše ljudskog znanja danas – opreznost. Sad smo u situaciji da iskušavamo jednu dezorijentisanost koja nas ostavlja bez apriornog jemstva. Kao što ne znamo kuda ide ovaj svet, tako ne znamo ni kuda idemo mi sami u njemu. Zato je svaka samouverenost osvetoljubiva. A to je iskustvo koje nam stvara loš predosećaj u pogledu svakog garantovanog Smisla.
Čini se da u ljudskoj kulturi više ne postoji bezbedan, po sebi održiv i opravdan nalog, odnosno iole čvrsto ili „rigidno“ uporište koji bi nam garantovalo pouzdani smisao, „obećani mir“, umirujuću „zlatnu sredinu“, nedodirljivi poredak ili red. Da li je još moguće uvažavanje jedne normalnosti koja bi se, pri tom, profilisala kao sled događaja u samoj umetnosti, filozofiji, kulturi?
Da li je još moguće uvažavanje takvog reda koji ne bi tražio prekoračenje, eksces i nasilje, već bi ih neutralisao i razrešavao? Da li je usredištenje u jednom takvom shvatanju reda spojivo sa rasredištenjem i raspršenjem na koje nas savremeni skepticizam i „relativizam“ u isti mah zavodnički i zapovedno nagovaraju?
Ta pitanja mogu da se postave i na tradicionalniji način: da li su još moguća merila vrednosti oličena u pojmovima kao što su univerzalno, projekt, angažman, kritika, emancipacija i napredak?
Doskora su to bila privilegovana pitanja modernosti, one koja je poslednjih nekoliko vekova uzurpirala pravo na istoriju, odgovornost i moć. U pitanju su pojmovi koji nose u sebi tragove moćne orijentisanosti, samo što je to orijentisanost koja se, u svojoj revnosti, uvek, pre ili kasnije, pokazivala kao ideološki izvitoperena, patologizovana, izobličena. A to znači i umorna, ostarela, istrošena… Pokazalo se, često, da ti moderni pojmovi na vrhuncu svoje moći i uticaja izneveravaju vlastitu celishodnost, da produkuju kontracelishodne, ako ne i kontraindikativne efekte.
Njihova odgovornost je na taj način prerastala u krivicu. Da li je moguća uslovnost pod kojom bi ti pojmovi ipak mogli da nam se vrate, da re-prezentuju novu legitimnost u našem životu, kulturi, umetnosti?
Odgovor na ova pitanja krije se u ravni krize modernosti u kojoj smo doskora živeli i čije tragove još uvek na sebi osećamo. Ta kriza je, rekli bismo, u isti mah raskrilila i sakrila odgovor na pomenuta pitanja. Moderno mišljenje, kaže Delez, na samom početku svoje nezaboravne knjige Razlika i ponavljanje, nastaje iz propasti (tradicionalno shvaćene) predstave i predstavljanja. Eto zašto je moderni svet postao svet simulakrumâ. Da li je to, možda, ključni uzrok svih naših nevolja? Svi pojmovi koji su nam bilo deskriptivno bilo normativno „predstavljali nešto“, sada su se rastvorili u vlastoj nesupstancijalnosti, vlastitom ne-redu. Kako se to uopšte dogodilo? Svaka orijentacija izgubila je čvrsto uporište.
Sve što još može da se zastupa postalo je krhko i porozno. Izgubili smo čak sposobnost da navedemo razloge, a možda i neki „alibi“ za našu nemoć.
Platon, da je nekim čudom živ, svakako bi tvrdio da ova dezorijentisanost dolazi otuda što smo krajem XX i početkom XXI definitivno izgubili potrebu za Istinom (ili: Idejom) i što smo postali opsednuti pričinom, simulacijom i simulakrumom. Ipak, u našem okruženju, danas, i dalje ima na pretek ljubitelja neprikosnovenih Istina, koji, naravno, ne znaju da njihova opsesija vodi poreklo od Platona. Ali, platonovski razlozi, iako su bili dugovečni, ipak pripadaju davno prošlom vremenu. U njih, ovde, ne možemo ulaziti. Nas, naravno, brinu naši razlozi. Može li nam se istina u predstavi, umetnosti, kulturi, u nekom obnovljenom obliku vratiti?
Jedno je sigurno. Najviša moć modernog, njena moć proizvođenja kriza, očigledno je i sama zapala u krizu. Moderna više nije u stanju da razrešava (i ponovo uspostavlja) sopstvene i tuđe krize. Njoj je dosuđeno to da krizu, koja ipak postoji, sebi na pogrešan način predstavi. Reč je, u krajnjoj liniji, o fatalno-lošem tumačenju pojma (ili: koncepta) predstavljanja. Izgleda da postoji jedan žarišni problem re-prezentacije s kojom modernost i, posebno, moderna umetnost ne uspeva da izađe na kraj. Da li se rešenje nalazi u objavi kraja, destrukcije, smrti samog predstavljanja? A time, verovatno, i istine? Rešenje, ako takvog uopšte ima, nije u destrukciji naših predstava, već u njihovoj dekonstrukciji.
Zato će problem predstavljanja u ovoj knjizi imati značenje polazne teškoće, peripetije koja zahteva da se pažljivo rezmrsi. Šta pred-stavlja ili pred-nas-stavlja umetnost? I ko nju predstavlja kad se ona pred-nas-stavlja? Jedno je sigurno. Na takva pitanja nema, niti je ikad bilo, jednoznačnog odgovora. Nema ni hitnog rešenja. Ova knjiga je posvećena rešavanju problema kroz spora, posredujuća, dekonstruktivna tumačenja. Krajnja instanca tog dekonstruktivnog (raz)rešavanja je sama umetnost i njen bezdomni, bez-zavičajni i, dakle, utopijski status. Umetnost je danas privilegovani čuvar sad već skoro zaboravljenog utopijskog obećanja. U njoj je oduvek aktuelno (mada ne uvek i jasno vidljivo) izvesno preokretanje, pre-oblikovanje, izvesna reprezentacija istog-kao-drugog, datog toposa kao u-topije.
Očigledno, uloga predstave i pred-stavljanja u tako profilisanoj umetnosti ne može biti tretirana kao problem transcendentnog ili transcendentalnog utemeljenja. Niti kao problem radikalne (destruktivne) kritike bilo čega. Već će, pre, biti uspostavljena kao problem izvesnih interferencija koje nemaju unapred datu i privilegovanu strukturu. Krajnje strukturalno mesto tih interferencija je, u stvari, mesto-ne-mesta, dakle, sama u-topija. Pa zato, umetnost, ako je uopšte utemeljena na nečemu, „utemeljena“ je na ovoj bez-danosti vlastitog ne-mesta, vlastite utopije.
Neko bi mogao da kaže da je naša aktuelna dezorijentacija kretanje u kojem nema ničeg novog, da je to igra haosa i reda koja je oduvek postojala u svemiru i koja je, zapravo, sama igra sveta. Zato je danas teško poverovati u normalnost sveta umetnosti, a još manje u normalnost sveta generalno uzev. Rađe ćemo poverovati da je svet poludeo, da je zauvek prestao da bude Stvar na-svommestu, da je njegov topos temeljno izmešten, da je uvek-negdedrugde, da je zbunjujuće-heterotopijski. Poverovaćemo, pre, da je svet nad-determinisan Haosom, da je, takoreći, crna rupa u nastanku ili nestanku. Po tom bi shvatanju normalnost (prirodnost, supstancijalnost) uvek bila samo pričinjavajuće, opsceno, sablasno ili utvarno stanje. Haos bi bio prvi ili na mestu Prvog, dok bi red bio sekundaran i uvek privremen, efemeran. Samo, da li je to sve što možemo da kažemo o igri haosa i sveta? Svakako, ne.
Nedostaje uloga umetnika u njoj!
Ključno pravilo igre svih igara niko neće moći da porekne: kad se u ljudskim poslovima pretera u jednom pravcu, pojavi se potreba za nečim sasvim-drugim… Na taj način se svrhovitosti, koje su ugrađene u poredak sveta, regularno sudaraju sa svojim kontrasvrhovitostima. Svaka potreba za dostizanjem ovekovečenog, konačnog cilja – u umetnosti, kulturi ili politici! – može biti samo privremena, trošna, efemerna. Jedna sasvim druga orijentisanost ubrzo će, okolišnim putem, uspostaviti sopstveni zakon, nomos ili, što se svodi na isto, svoj/neprikosnoveni Identitet. I priča će se svesti na Isto. Zato nam se često čini da su novi samo načini da se obnove ili recikliraju strare greške. Novo je preterivanje, prekociljnost koja se srozava na sopstvenu nedovoljnost. Nije li savremena umetnost jedan takav način preterivanja koji uzalud traži svoju meru, svoju normalnost, svoju umirujuću istovetnost sa sobom? Ali, savremena umetnost ne želi više da bude reciklirano preterivanje, fatalno ponavljanje Istog.
Ona je odavno napustila ideal savršenstva ili neumitnog, nedodirljivog reda. čini se da je umetnost prva shvatila da nije haos ono što nas poziva na red, što izaziva tantalovsku žeđ za umirujućim poretkom, već je, upravo obrnuto, preterani red, suviše kruta uređenost, pravilnost, „racionalnost“, ono što pre ili kasnije izaziva u nama i oko nas nešto tako kao ne-red. Ili: potrebu za iznimkom, izuzimanjem i neponovljivošću. Savremena umetnost bi, naprosto, htela da nađe za sebe mesto s one strane haosa i reda, i da bude u isti mah intervencija i putokaz u fatalnoj interakciji haosa i reda. U svakom slučaju, ona zna za svoje mesto kao nemesto u svetu osednutom napetostima između haosa i reda.
Svet i sve što o njemu znamo haotično je međudelovanje razno-raznih oblika predstavljanja. Pri tom, ljudi su po pravilu nezadovoljni rezultatima tih međudejstava, tog spajanja i razdvajanja, sabiranja i oduzimanja, razilaženja i talasanja predstava. Oni će u tom u isti mah homogenom i heterogenom polju uvek prisvajati sebi pravo na dekonstruktivnu intervenciju, na nove afinitete, novu orijentisanost, novu ironiju i, svakako, novu solidarnost. Pa naravno, i na novu umetnost ukoliko je ona dar svima, ukoliko „nemoguće“ pojmove solidarnosti, jednakosti, univerzalnosti čini praktički (performativno) mogućim. Samo, pri tom, ne i neprikosnovenim. To je, bez sumnje, afirmativna strana umetnikove dekonstrukcije. Kao takva, ona teži da prevlada nasleđenu metafizičku opoziciju reda i haosa.
Eto zašto dekonstrukcija nije puka destrukcija reda (poretka, metafizike itd.), a, prema tome, nije ni puka potvrda dezorijentisanosti, haosa, pometnje. Iako bi u to mnogi slobo upućeni rado hteli da poveruju. Naprotiv, dekonstrukcija koristi red, poštuje ga, ali ponajpre kao sredstvo upereno protiv suvišnog, prekociljnog Reda (Poretka) shvaćenog kao nasilnoneprikosnoveni cilj. Takođe, ona koristi nered, haos, kao uslovnost koja nas, često i nevoljno, otvara za ono efemerne-drugo, za osobenu, singularnu kreaciju u umetnosti, filozofiji, kulturi. To nije laka, nepromišljena ili instinktivna, već misaona pozicija.
Nekima će ova knjiga izgledati kao preterano misaona i zato nespojiva sa umetnošću koja daje prednost svojoj čulno-emotivnoj strani. Na tu primedbu odgovor je jednostavan: čulno-emotivna strana umetnosti nije dovoljna. Bez upitnosti, ono čulno i emotivno se, pre ili kasnije, srozava na dosadu ili služenje. U polju dekonstruktivne, raz-uveravajuće umetnosti ništa ne može da bude osigurano ili unapred zaštićeno datim, hijerarhijski postavljenim, neprikosnovenim nomosom i, zapravo, oveštalom običajnošću, konvencijom, vladajućom ideologijom. Svaka intervencija je stvar odgovornosti, a to znači da je i stvar neumorne zapitanosti. Ova knjiga bi htela da bude izvestan doprinos toj upitnoj odgovornosti koja se u krajnjoj, graničnoj instanci pita za nikad dovoljno puzdan ili zauzdan, dakle, utopijski status (savremene) umetnosti.
Milorad Belančić
Karpos
