U svome životu sam video mnogo kuća, velikih i malih, kamenih i drvenih, starih i novih, ali jedna mi se kuća naročito urezala u sećanje. A to, međutim, i nije kuća nego kućica. Ona je mala, prizemna, sa tri prozora, i strašno liči na malu grbavu staricu u noćnoj kapici. Belo okrečena, sa krovom od crepa i oguljenim dimnjakom, sva utonula u zelenilo dudova, bagrema i topola, koje su posadili dedovi i pradedovi sadašnjih vlasnika. Nije se videla od zelenila. Ali to mnoštvo zelenila joj ipak ne smeta da bude gradska kuća. Njeno prostrano dvorište je sa drugim prostranim zelenim dvorištima i ulazi u sastav Moskovske ulice. Tom ulicom se niko ne vozi, a retko ko i ide.
Kapci na kući su stalno zatvoreni; njenim stanovnicima nije potrebna svetlost. Ona im nije neophodna. Prozori se nikada ne otvaraju, jer oni koji u njoj žive ne vole svež vazduh. Ljudi koji neprestano žive među dudovima, bagremima i korovom ravnodušii su prema prirodi. Samo one koji letuju u prirodi bog je obdario sposobnošću da razumeju prirodne lepote, ostali pripadnici ljudskog roda u pogledu tih lepota čame u dubokom neznanju. Ljudi ne cene ono čega imaju u izobilju. „Ne umemo da čuvamo ono što imamo”, štaviše — mi i ne volimo ono što imamo. Oko kuće raj zemaljski, zelenilo; tu su vesele ptice. A u kući — avaj! Leti je u njoj sparno i zagušljivo, zimi vruće, kao u parnom kupatilu, zadimljeno i dosadno, dosadno …
Prvi put sam posetio tu kuću još davno, poslom, doneo sam poklon od domaćina, pukovnika Čikamasova, njegovoj ženi i ćerci. Vrlo dobro se sećam svog prvog dolaska. A i nemoguće je ne sećati ga se.
Zamislite malu, nezdravo ugojenu ženu četrdesetih godina, koja vas gleda užasnuto i zapanjeno dok iz predsoblja ulazite u hol. Vi ste „tuđin”, gost, „mladić” — i to je već dovoljno da izazovѐ zaprepašćenje i užas. Vi nemate u rukama ni topuz, ni sekiru, ni revolver, vi se prijateljski osmehujete, a opet vas dočekuju sa strahom.
— Koga imam čast i zadovoljstvo da vidim — pita vas uzdrhtalim glasom žena u godinama, u kojoj vi prepoznajete domaćicu Čikamasovu.
Vi se predstavljate i objašnjavate zašto ste došli. Užas i zaprepašćenje smenjuje jedno prodorno veselo „ah!” i prevrtanje očima. To „ah” se kao eho prenosi iz predsoblja u hol, iz hola u salon, iz salona u kuhinju… i tako sve do podruma. Ubrzo celu kuću ispunjavaju vesela „ah” iz raznih grla. Posle pet minuta vi sedite u salonu na velikom, mekom, neprijatno toplom divanu i čujete kako aha cela Moskovska ulica.
Mirisalo je na prašak protiv moljaca i na nove cipele od kozje kože, koje su, zamotane u maramu, ležale na stolici pored mene. Na prozorima geranijum, prozirne zavesice. Na zavesicama silne muve. Na zidu portret nekog arhijereja, naslikan masnim bojama i pokriven staklom, razbijenim u jednom ćošku. Od njega ide niz predaka sa kao limun žutim ciganskim fizionomijama. Na stolu naprstak, kalem konca i nedovršena čarapa, na podu krojevi i crna ufircana bluza. U susednoj sobi dve uznemirene i zbunjene starice skupljaju s poda krojeve i komade materijala.
— Izvinite, u nas je strašan nered! — kaže Čikamasova.
Ona je razgovarala sa mnom i, snebivajući se, iskosa bacala poglede na vrata, iza kojih su još uvek skupljali iskrojene delove. Vrata su se, takoёe, nekako sa snebivanjem, čas odškrinula, čas zatvorila.
— Ama, šta hoćeš? — obrati se Čikamasova prema vratima.
— Où est mon cravatte, lequel mon père m’avait envoyé de Koursk? (1) — upita ženski glasić iza vrata.
- Ah, est ce que, Marie, que (2) . . … Ah, kako možeš … . . . Nous avons donc chez nous un homme très peu connu par nous (3) .. . . Pitaj Lukerju . . .
„Ali kako mi lepo govorimo francuski!” pročitah ja u očima Čikamasove, koja je pocrvenela od zadovoljstva.
U skoro se otvorite vrata, i ja videh visoku mršavu devojku, od oko devetnaest godina, u dugoj muslinskoj haljini, sa zlatnim pojasom, na kome je, pamtim, visila sedefna lepeza. Ona uđe, pokloni se i pocrvene. Najpre je pocrveneo njen dugi, pomalo pegavi nos, a od nosa se rumen razlila prema očima i slepoočnicama.
— Moja kći! — otpeva Čikamasova. — A ovo je, Manječka, mladić koji …
Ja se upoznadoh i izrazih svoje čuđenje povodom velikog broja krojeva. Majka i kći oboriše oči.
— Kod nas je na Spasovdan bio vašar — reče majka. — Mi uvek na vašaru nakupujemo materijale, pa onda šijemo celu godinu do sledećeg vašara. Nikada ne dajemo drugima da nam šiju. Moj Petar Semjonič ne zarađuje baš naročito mnogo, i mi ne smemo sebi dozvoliti raskoš. Moramo sami da šijemo.
— Ali ko nosi toliko stvari? Pa vas ste samo dve.
— Ah, zar se to nosi? To nije za nošenje! To je miraz!
— Ali, maman, šta vam je? — reče kći i zarumeni se. — Pa, gospodin to može ozbiljno shvatiti… Ja se nikada neću udavati! Nikada!
To reče, a kad je pomenula reč „udavati”, oči joj zasijaše.
Doneli su čaj, biskvite, slatko, maslac, zatim su me nahranili malinama s pavlakom. U sedam uveče bila je večera sa šest jela, i dok smo večerali, čuh glasno zevanje; neko je glasno zevnuo u susednoj sobi. Sa čuđenjem pogledah u vrata, tako može zevati samo muškarac.
— To je brat Petra Semjoniča, Jegor Semjonič. — objasni mi Čikamasova, primetivši moje čuđenje. — On kod nas živi od prošle godine. Oprostite mu, on ne može da iziđe. Divalj je. .. stidi se stranih osoba… Sprema se da ide u manastir… Na poslu su ga ozlojedili… Pa, eto, od jada…
Posle večere Čikamasova nam je pokazala epitrahilj koji je svojeručno izvezao Jegor Semjonič, da bi ga kasnije priložio crkvi. Manječka se na trenutak oslobodila svoje bojažljivosti i pokazala mi duvankesu koju je sama izvezla za oca. Kad sam se ja napraviv da sam zadivljen njenim radom, ona pocrvene i šapnu nešto majci na uho. Ova sinu i predloži mi da pođem s njom u ostavu. U ostavi sam video pet velikih kovčega i mnoštvo kovčežića i sandučića.
— Ovo je … miraz! — šapnu mi majka. — Sami smo sve sašili.
Pošto sam pogledao sumorne kovčege, počeh da se opraštam s gostoljubivim domaćicama. Nateraše me da im obećam da ću opet nekad navratiti.
Pružila mi se prilika da održim obećanje sedam godina posle moje prve pesete, kad sam bio poslan u varošicu u svojstvu eksperta povodom jednog sudskog procesa. Kad sam svratio u kućicu, čuo sam one iste uzvike „ah” … Prepoznali su me… A kako i ne bi! Moja prva poseta je bila za njih čitav događaj, a događaji se, tamo gde ih je malo, dugo pamte. Kad uđoh u salon, majka, još ugojenija i već posedela, puzila je po podu i krojila nekakav plav materijal; kći je sedela na divanu i vezla. Opet krojevi, opet onaj isti miris praška protiv moljaca, isti portret s razbijenim uglom. Ali ipak je bilo promena. Pored arhijerejeva portreta visio je portret Petra Semjoniča, i dame su bile u crnini. Petar Semjonič je umro nedelju dana posle unapređenja u čin generala.
Počeše sećanja . .. Generalica zaplaka.
— Snašla nas je velika nesreća! — reče ona._
Petra Semjoniča, znate li? više nema. Nas dve smo sad samohrane i moramo se same o sebi brinuti. A Jegor Semjonič je živ, ali o njemu ništa lepo ne možemo reći. U manastir ga nisu primili zbog zbog pića. I on sad od jada još više pije. Spremam se da odem kod predvodnika plemstva da se žalim. Zamislite on je nekoliko puta otvarao kovčege i… krao Manječkin miraz i poklanjao ga namernicima. Iz dva kovčega je sve poizvlačio! Ako se to nastavi onda će moja Manječka sasvim ostati bez miraza…
— Šta to govorite, maman! — reče Manječka i postide se. — Gospodin može stvarno bogzna šta pomisliti … Ja se nikada, nikada neću udavati!
Manječka je nadahnuto i s nadom gledala u tavanicu i očigledno nije verovala u ono što je govo-rila.
U hodniku iskrsnu mala muška prilika s velikom ćelom, u smeđem kaputu i kaljačama umesto čizama, i šmugnu kao miš.
„Mora da je to Jegor Semjonič”, pomislih.
Gledao sam majku i kćerku istovremeno; obe su strašno ostarele i promenile se. Majčina glava se prelivala kao srebro, a kći je precvetala i uvela, izgledalo je da je majka starija od kćeri najviše pet godina.
— Spremam se da odem predvodniku — reče starica, zaboravivši da je već govorila o tome. — Hoću da se žalim! Jegor Semjonič nam otima sve što posašivamo i prilaže negde za spas duše. Moja Manječka je ostala bez miraza!
Manječku obli rumen, ali ne reče više ni reči.
— Moramo sve ponovo da šijemo, a nismo bogzna kakve bogatašice! Mi smo sirote!
— Mi smo sirote! — ponovi Manječka.
Prošle godine sudbina me je ponovo odvela u ovu kuću. Kad sam ušao u salon, videh staricu Čikamasovu. Ona je sva u crnini sedela na divanu i nešto šila. Pored nje je sedeo čičica u smeđem kaputu i kaljačama umesto čizama. Kad me je video, čičica skoči i istrča iz salona.
Odgovarajući na moj pozdrav, starica se osmehnu i reče:
— Je suis chramée de vous revoir, monsieur. (4)
— Šta to šijete? — upitah je nešto kasnije.
— Ovo je košuljica. Sašiću je i odneti popu da je sakrijem, inače će je Jegor Semjonič odneti. Sad sve krijem kod popa — reče šapatom.
I, pogledavši kćerin portret koji je stajao pred »om na stolu, uzdahnu i reče:
— Pa mi smo sirote!
A gde je kći? Gde li je Manječka? Nisam se raspitivao, nisam želeo da ispitujem staricu u dubokoj crnini, ni dok sam sedeo u kućici ni kad sam odlazio, Manječka se nije pojavila, nisam čuo ni njen glas ni njene tihe, bojažljive korake… Sve mi je bilo jasno i bilo mi je tako teško u duši.
Anton Pavlovič Čehov
1 Gde je moja kravata koju mi je otac poslao iz Kurska?
2 Ah, kako, Marija …
3 Kod nas je čovek koga vrlo slabo poznajemo…
4 Drago mi je da Vas opet vidim, gospodine
