Uvod
„Mačke uvek ʼpreduʼ, a cveće uvek miriše u nekim ontološkim krajolicima, uvek iznova vaskrsavajući u književnom i kulturnim diskursima”, zapisao je na internet stranici projekta Ekopoetika u književnosti, jeziku i umetnosti koordinator tog projekta Dragan Bošković (2020: 6–7, dostupno i u centralnom citatu na sajtu Filološko-umetničkog fakulteta/Nauka/Projekti/Junior projekti/ Ekopoetika). „Uvek”. Kao neko ko svoje doktorande tvrdoglavo upozorava da su reči kao što je „uvek” (ili „ponekad, često, nesumnjivo, očigledno, najčešće, zasigurno…”) bezobrazne reči učenjačkog diskursa, u kojem za njih nema mesta, jer se (bilo bi preterano cinično da dodam „najčešće”) upotrebljavaju po neopravdanom automatizmu / mimikriji stereotipa, ili kao jeftine spojnice – štake diskursa, ili kao nedopustivi avatari navodnih autoriteta koji iza takvih paušalnih odrednica stoje. Lično nisam nikada u humanističkom tekstu pročitao definitivnu analizu svakog pojedinog slučaja nečega, praćenu opravdanim, teškim radom zasluženim sudom „uvek”. Zapravo, teško mi je i da zamislim analizu koja bi strahovit sud ovog „uvek” zasluživala. I tako ja, s tim ograničenjem svoje mašte ili kapaciteta u torbi uporno (a to mogu i dokumentovati, potraživanjem, ako ne uvek i rezultatom) tražim da se sve instance navedenih reči hirurški odstrane iz disertacija sa kojima se srećem pre nego nastanu, odnosno protestujem zbog istih gde ih zateknem već zapisane (što ne znači da ih ja ne koristim, ali pitanja cinizma i hipokrizije ostavljam ovde po strani).
Autor gore citirane klauze koja sadrži to „uvek”, međutim, odavno nije doktorand, niti se, kako je već folklorno poznato, oseća mladim, i može uvek da zapiše „uvek”, po sili sopstvenog autoriteta, ili veštom argumentacijom, ili tek onako, izazivački. Ali, u ovom slučaju, izvedba nije ni autoritativna, a po svom efektu nije ni nonšalantna, jer, mačke uvek predu, a cveće uvek miriše u nekim ontološkim krajolicima. To „nekim” neutralizuje besprizorno „uvek”, ali izvedeno je tako što tom „uvek” elegantno dozvoljava da sebe, makar na trenutak, uspostavi i kvalifikuje, da sofisticirano, ali u krajnjem ishodu odgovorno, skandalizuje pedante (poput mene), ali i da dozvoli tom „uvek” da vaskrsne.
Međutim, citirana klauza ne čini nam se samo auto-referencijalnom i performativnom, pa ni samo dijagnostičkom: slaveći književno vaskrsavanje u odnosu na druge ontološke krajolike, ona je, dobačena sirotom učesniku projekta, kao zalog ili zavet da se, ne samo pokaže vaskrsavanje floralnog i faunalnog u književnosti, nego i u diskursu o njihovim književnim figuracijama. Zato se u toj klauzi, makar ovako seciranoj, čita emblem jednog filološkog (možda i šire nego filološkog) modela ili metoda koji možda i prethodi teorijskim, filozofskim, psihološkim okvirima kojima se obraćamo. Reći ili zapisati to nešto što je naučno-metodološki nedopustivo, ali koje sebe istovremeno, u vrednosnom smislu, brani i uspostavlja kao upravo neizbežno.
Ne znamo, međutim, da li nam je moguće tako nešto i postići u tekstu koji sledi, jer on nema velike ambicije, opšte-društvene, filozofske ili psihološke refleksije. Mogao ga je proizvesti neko ko je, kao u primeru Terija Igltona (28), studiju literature došao „skromno očekujući da čita nekoliko pesama i romana” (humbly expecting to read a few poems and novels) ali ko se, stigavši do tih studija, nije osvestio prema njihovim širim ili centralnim implikacijama i izlaže i sebe i druge podozrenju poreskog obveznika. Pa ni unutar polja ograničenog na čitanje pesama i romana, ovaj tekst se nije namerio prema pejzažnom ili monumentalnom; štaviše, obraća se nekolikim stihovima jedne jedine pesme. Ako je u tome ikakvo metodološko vaskrsenje, jedino onda možemo na njega nekakvo pravo polagati.
S druge strane, vaskrsavanje reči i koncepata, pa i floralnog i faunalnog, jeste nešto što „radi” „metafizička” poezije Džona Dana, i to jeste nešto što ćemo na primeru pokušati i da pokažemo.
Mošusne mačke i ruže
Veliki popularizator Danove poezije iz dvadesetog veka, T. S. Eliot, voleo je mačke; zabeležena su i njihova imena, a Eliot im se obraćao i u sopstvenoj poeziji. Nisu nam poznati, međutim, podaci o Danovom odnosu prema mačkama i cveću u životu. (Poznato je da nije voleo mleko (Volton 77), i da je navodno odbio da ga pije deset dana uzastopce iako mu je obećavano da će ga to oporaviti od ozbiljne bolesti). Štaviše, nije nam poznato da se mačka ijednom pominje u njegovim stihovima. (Ima, doduše, jedna zanimljiva parodija Danovog soneta „Ne gordi se smrti”, u kome navodna Danova mačka poručuje veterinaru da se ne gordi (“Vet, be not proud, though thou canst make cats die / Thou livest but one life, while we live nine”, cf. myenglishfinal.blogspot.com). Dan direktno pominje mačku, koliko nam je poznato, svega jednom, u prozi, i to gnomski – „ko se ne boji lava, boji se mačke” – bezlično i usputno (po našem sudu, razume se); o toj instanci mačke možemo jedino reći da nam je žao što smo je morali pronaći i ovde navesti. Jer, to što nas privlači figuri mačke u Danovoj poeziji nije, priznajemo, centralna postavljenost ili višestruki značaj te figure. Naprotiv. Upravo je gotovo potpuno odsustvo mačke i manjak njenog značaja to što nas privlači: margina, „zamišljeni ćoškovi okrugle Zemlje” kako je zapisao Dan. U centru, u značaju, smo mi sami. Ipak, bez obzira na gore priznato, ima (srećom) u Danovoj poeziji jedna pozicija koja se, hoćemo da verujemo i pokažemo, može čitati kao pozicija figure neobične mačke, ili, u najmanju ruku, mačkolike životinje. Ona se pojavljuje u drugom stihu Danove elegije „Poređenje” (The Comparison – urednički naslov, Dan ga nije zapisao u rukopisu) iz prve decenije sedamnaestog veka (c. 1607) objavljene posthumno 1633:
Ko slatki znoj destilovanih ruža,
Ko istok iz pora ljute mošusne mačke,
Ko svemoćni melem ranog istoka,
Takve su znojne kapi grudi moje drage
[As the sweet sweat of roses in a still,
As that which from chafed musk cat’s pores doth trill,
As the almighty balm of th’ early east,
Such are the sweat drops of my mistress’ breast]
Dakle, mačka o kojoj je reč je mošusna mačka – naslovom obećana mirisna mačka. Mošusna mačka je naziv koji su i drugi u Danovo vreme koristili da njime odrede mačkoliku životinju na srpskom jeziku zvanu cibetka (na engleskom se takođe upotrebljava, još uvek, termin civet-cat, odnosno, bukvalno, „cibet-mačka”; pregled Varioruma3 pokazuje da su pojedini komentatori smatrali da je Musk-cat verovatno pogreškom napravljena kombinacija naziva musk-deer i civet-cat, Krejk i Krejk 1986: 245). Međutim, Šekspir pominje mošusnu mačku u Sve je dobro što se dobro svrši (V.ii.20–23), pritom je izdvajajući iz negativnog konteksta u koji se stavlja „obična” mačka:
Eto nam smrada Fortuninog, ser, ili Fortunine
Mačke – ali ne mošusne mačke – što je upao u
Nečisti ribnjak njenog nezadovoljstva te ga, kako
Kaže, sobom zablatio
[Here is a purr of fortune’s, sir, or of fortune’s
cat, – but not a musk-cat, – that has fallen into the
unclean fishpond of her displeasure, and, as he
says, is muddied withal]
Igra reči ovde je zasnovana na izrazu purr, koji je upotrebljen u smislu „balega /komad izmeta / tortica”, dok istovremeno znači i „nitkov” (knave, videti Ričardson 2015, beleška uz stih V, ii, 20) – jer je reč ciljana da odredi ličnost, odnosno dramskog lika (zato kao prevod „smrad”). Ono što bismo ovoj ustanovljenoj analizi / komentaru dodali, ili u njoj / njemu izmenili, jeste onaj njen deo u kome se navodi da se termin musk-cat odnosi na mošusnog jelena musk-deer (Ričardson 2015, beleška uz stih V, ii, 21, kao i Riverside 570, na koji se Ričardson poziva). Naime, posebno iz perspektive našeg felidnog (Felidae – porodica mačaka) interesovanja, značajno je što termin purr znači i „predenje”, koje se odnosi na zvuk koji proizvode mačke. Upravo ta dimenzija značenja uopšte daje logiku uvođenju mačaka u čitavu sliku. Iz ove perspektive, izgleda da se u Šekspirovim stihovima (mislimo da smo to gore pokazali) mošusna mačka lako može povezati sa „predenjem” – tom „uvek prisutnom odrednicom mačaka u nekim ontološkim krajolicima” – te da je zato treba izdvojiti iz slike, kao posebnu vrstu mačke koja se u nju ne uklapa. Ne radi digniteta mošusne mačke, verujemo, već da bi se pojačao utisak „smrada / balege”, sa kojim je mošusna mačka, izgleda, nekompatibilna. Drugim rečima, mošusna mačka se smatra nekom vrstom mačke i ima konotaciju „prijatno mirišuća” u navedenom Šekspirovom tekstu. Isto se može pokazati i nevelikim osvrtom na biološke odlike cibetke, koji pokazuje da te životinje imaju, baš ispod repa, analne žlezde koje u zamašnu kesu luče sekret koji one koriste za označavanje teritorije, ali koji se komercijalno upotrebljava pri izradi parfema (videti, na primer, odrednicu Civet u Encyclopædia Britannica). U Africi se cibetke i dalje love, hvataju i drže u zatočeništvu, zbog mošusa koji se stotinama godina koristi u industriji parfema (videti African civet u Wikipedia).
Proces uključuje nasilno otvaranje ili stiskanje analnih žlezda životinje (videti naturalnicheperfume.com/animal-scents/civet-suffering). Analna lokacija „rezervoara” mošusa može ili ne mora imati neposredne veze sa kontekstom u koji Šekspirovi stihovi stavljaju izmet, mačke i prijatne ili neprijatne mirise. Međutim, iz perspektive Danovih stihova kojima se treba vratiti posle ove „nazubljene krivine” kako je svoje digresije nazivao Sternov Tristram, neka vrsta paradoksalnosti lokacije izvora mirisa mošusne mačke može biti relevantna; mogli bismo reći, ta lokacija nekako simbolično prkosi stereotipu vezanom za taj anatomski sklop – stereotipu u nekim diskurzivnim krajolicima, to jest.
Danovi stihovi, kao i drugi diskursi kulture i književnosti, žele da „vaskrsavajau” mačke i cveće, po pretpostavci, prkoseći njihovim stereotipnim reprezentacijama „u nekim diskursima”. Naravno, definisanje tih nekih diskursa ili krajolika u odnosu na koje se vaskrsavanje identifikuje je izrazito kompleksno i verovatno neizvodljivo, u ovom tekstu svakako; ne možemo ovde tvrditi ništa više do da po sebi prosuđujemo „normalnost” ili stereotip. Uz tu ogradu, to što ruže mirišu u diskursu ne iznenađuje, ali to što su mošusne mačke miomirisne pri analnim delovima svoje anatomije dolazi kao oneobičavajući, nemogući transfer i poznato „ujarmljivanje disparatnih kvaliteta”, zbog kojeg je protestovao Džonson, a koje je slavio sav zapadni formalizam.
Dakle, kad Danova pesma kaže da miris mošusne mačke ističe iz njenih „pora”, podozrevamo da poziva na preciznu biološku sliku „pore” i na preciznu fizičku sliku tog „istoka”. Slično je i sa bližom odrednicom chaffed, kojom se mošusna mačka iz čije pore ističe miris kvalifikuje (prevedeno kao „ljuta”, a preciznije znači „iznervirana, zadirkivana”), što rezultira efektom određene nasilnosti procesa isticanja, odnosno ekstrakcije mirisa (nasilnost će se pokazati tragom za dalje čitanje Danovih stihova, te ćemo joj se vratiti naknadno). Variorum pokazuje da je izgleda postojalo uverenje da je mošusne mačke bilo neophodno najediti, jer bi mošus bio utoliko bolji ukoliko bi mačka bila iziritiranija (Grosart 1872: I, 186, ali prema Sir Thomas Browne, Pseudodoxia Epidemica, b, III, c4 I, 186). Nadalje, izraz chaffed koristi se prvenstveno za ljude, u smislu zadirkivanja ili provociranja, te bi u tom smislu čak bilo moguće voditi analizu u pravcu prozopopeje i personifikacije, koje bi mogle imati eko-kritički relevantne implikacije.
Pre toga, pogledali bismo kontekst ili, gadamerovski, predrasudu prvog stiha koju smo do sada izostavili u ovom tekstu, iako sigurno nismo mogli izbeći njen uticaj na formirano tumačenje. U tom smislu, njeno naknadno uvođenje u već formiran tok tumačenja je zapravo samo naknadno priznanje prvenstva njenog značenja, svojevrsna restitucija privremeno oduzetog. Ukratko, prvi stih – „ko slatki znoj destilovanih ruža” – jednovremeno uvodi u pesmu note poetski očekivanog i note nasilja prema očekivanom. Jer, ruža je, valjda, očekivana u poetskim kontekstima, posebno u onim u kojima se govori o mirisima ili o ženi (kao što će se pokazati da je ovde slučaj), ali destilovana, znojava ruža je nešto drugo.
Još jedna kratka zadrška: u izvanrednoj koincidenciji, jedinom pomenu (pa makar i mošusne) mačke u Danovim stihovima neposredno prethodi jedini pomen ruže u Danovim stihovima (Lederer 1946: 194, navedeno prema Variorumu). U stvari, i tu bi se možda mogao argumentovati nekakav izuzetak: jer, Danova pesma Primrose nosi ime cveta koji je na srpskom jeziku poznat kao jagorčevina. On, zaista, nije ruža niti na nju liči, ali, eto, primrose etimološki znači „prva ruža”.
Ipak, ne samo da ovaj cvet nije ružolik, već ga, koliko nam je poznato, ni Dan ni drugi ne koriste u kontekstu ili u vezi sa ružama. Jedine Danove prave ruže, međutim, pojavljuju se dvostruko obuhvaćene ogrubljujućim slikama. Prvo, konstrukcija „slatki znoj”; Fiš (1990: 225) navodi da je pridev „slatki” često upotrebljavan da bez ironije kvalifikuje „znoj” nimfi i boginja u klasičnim i italijanskim epovima, a tu je i aliteracija sweet sweat, te je možda previše na tom spoju graditi argument o neobičnosti, mada recepcija nativnog doba ne mora ograničavati tekst ni njegovo čitanje u kasnija vremena. Posebno je oneobičavajući, po našem utisku, spoj znoja i ruže, gde znoj nije baš prva konotacija za miris ruže, makar ne diskurzivno, dok bismo subjektivne senzorne utiske da preskočimo. Na znoj žene se možda češće aludira u ljubavnoj poeziji, kao što znoj ruže pokazuje prema ženi i u Danovoj pesmi, ali to u ovom stihu još uvek nije vidljivo. Kako Fiš (ibid) navodi, pesma u ovom delu pokazuje nemogućnost „sekvencijalnog fiksiranja značenja”, i pre trećeg ili četvrtog stiha nije moguće utvrditi u kom pravcu će se implikacije gore navođene terminologije razviti, odnosno realizovati.
Druga ogrubljujuća i vaskrsavajuća „zagrada” ruže je njeno pozicioniranje u destileriji. Destilerija u ovom slučaju nema veze sa proizvodnjom alkoholnih napitaka, već opet sa proizvodnjom parfema, ali destiliranje ruža sa sobom donosi konotacije nasilja. Danove jedine ruže zovu u sećanje njegovu slavnu jednu jedinu ljubičicu kao dekor u ljubavnoj neoplatonskoj himni „Ekstaza”, ali u toj pesmi nema indikacija sile, nasilnog preobličenja ili korišćenja. Jer, proces destilovanja ruža podrazumeva čupanje latica i njihovo kuvanje i prikupljanje kondenzata, dakle, analogno procesu proizvodnje alkohola, samo bez prethodeće faze vrenja. Istovremeno, slika ima konotacije mehanizma, proizvodnje, hemije (ako se ima u vidu kontekst čitavog Danovog opusa, onda i alhemije), što su sve od reda iščašena okruženja za ružu.
Ne samo da proces podrazumeva raščupavanje i kuvanje ruža, kao formu nasilnog proizvođenja radi alhemijskog preoblikovanja, nego proces kondenzovanja i prikupljanja kondenzata egzaktno korespondira sa prethodećim prizivanjem znoja ruža (kapi kondenzata, graške znoje, klizanje i kapanje, što je opet sve povezano sa curenjem ili isticanjem mošusa iz perianalne kese mošusne mačke) čime, u retrospektivi, znoj ruža postaje vrlo precizna slika znojenja počupanih latica koje se kuvaju u destileriji / glorifikovanom ili sasvim običnom loncu, u paraleli sa nasilnim procesom ekstrakcije mošusa iz mošusne mačke, opet radi proizvodnje (mirisa).
Izvan slika cveća, ruža, a posebno izvan slika mačaka, Danova poezija pokazuje dosta interesovanja za parfeme; zapravo, čitava jedna njegova elegija nosi naslov „The Perfume”, pri čemu parfem predstavlja i središnji končeto pesme; parfemi se pominju u stihovanoj epistoli Henriju Votonu (130, stih 20, i to u pitanju „može li izmet ili beli luk biti parfem”), u The Good Night (181), u Drugoj godišnjici (202), kao i na više mesta u prozi (That Women Ought to Paint, To Sir Robert Carre Knight, Devotions Upon Emergent Occasions, To the King at Whitehall…). Slična fascinacija parfemima zabeležena je i kod nekih drugih metafizičkih pesnika, koji su bili pod znatnim generalnim uticajem Dana, posebno kod Ričarda Krašoua, čija je poezija zbog toga čak okarakterisana kao ženskasta (Hanter 1975: 143).
Mehaničko-hemijskim nasilnim procesom proizveden miris, parfem, kao lajtmotiv, dakle, povezuje ruže, njihovo čerupanje i znojenje u loncu, sa mošusnim mačkama i prisilnom ekstrakcijom mošusa iz njihovih analnih žlezda. Tu, međutim, nije kraj slike, niti kraj konotacija znoja, nasilnosti, analnosti, temperature. Ruže i mošusne mačke teku paralelno, ne dodirujući se, kao nanizani, varirani prvi elementi poređenja, koje biva kompletirano četvrtim, poslednjim gore citiranim stihom: „takve su znojne kapi grudi moje drage”. Pre toga, kratka parenteza o trećem stihu, koji je Fiš, kako smo gore navodili, označio kao stih u kome se značenje lomi, odnosno stabilizuje – makar u osnovnom smislu decidne pozitivne nastrojenosti prema predmetu poređenja. „Ko svemoćni melem ranog istoka”, odnosno, u parafrazi, „kao lekovita rano-jutarnja rosa”, donosi umirenje intenziteta, ali i skrivenu logiku koja se nadovezuje na temu znoja. Naime, postojalo je ozbiljno mišljenje renesansnih meteorologa, na koje Dan ovde aludira, da rosa predstavlja znoj organizma Zemlje (vidi Heninger 1960: 67, Variorum 554). Nadalje, stih Zemljin znoj naziva melemom, što korespondira sa zabeleženim uverenjem da jutarnja rosa ima isceliteljska dejstva i živorodna svojstva (Smit 1971: 422, Variorum 554): na taj način se stih nadovezuje i na hemičarsko-alhemijske prizvuke slike o destilovanju ruža. Lekovitost znoja dobija poseban efekat u sledećem stihu, kada postane jasno da korespondira znoju drage, koji samim tim postaje lekovit, sa erotizovanim podtekstom vreline, napora, nasilja.
Na taj način, tek četvrti stih, „takve su znojne kapi grudi moje drage” daje kompletnu perspektivu, te daje puni smisao logici znoja ruže i logici insistiranja na prijatnim mirisima tamo gde ne očekuju.
Kompletnu perspektivu čini, dakle, vaskrsli poetski kompliment ženi, vaskrsloj u znoju, erotizovanoj do graški koje joj orošavaju grudi (neslaganje o lokaciji znoja drage odnosi se na dalje stihove pesme, koji opisuju drugu ženu, o čemu videti Grirson 1912: II, 73–74, Gardner 1965: 120, kao i Variorum 554–555). Sličan spoj znoja, anatomije tela, vreline, napora, nasilja i vođenja ljubavi dao je Spenser (2014: 284) u Vilinskoj kraljici, u slici Arkazije, čarobnice-zavodnice protiv koje ustaje Gijon, vitez odmerenosti: „A ipak kroz smiraj posle slasnog kuluka / Nekoliko kapi, čistijih od nektara, istekoše” (“And yet through languor of her late sweet toyle, / Few drops, more cleare then nectar, forth distild”). Neki su smatrali da je Dan možda imao u vidu Spenserove stihove (Tomson 1977: 523–524, Variorum 552), međutim, razlika u kvalitetu vaskrslosti unutar poetskog diskursa je, po nama, značajna. Spenserovi stihovi ne da ne pokazuju nikakve grubosti nego i ne upotrebljavaju reč „znoj ”, nego „kapi/graške”, ne samo izbegavajući konkretno i grubo već pribegavajući figuri (metonimiji).
Spenserovi stihovi su uniformno izliveni diskursom koji je upućen na sopstvenu poetizovanost, pa diskurs ispravlja nasilje koje vitez odmerenosti upotrebi protiv Blaženog vrta. Danov stih, međutim, nadovezuje se ne samo na konkretnu reč „znoj” nego i na „pore” kroz koje taj znoj ističe, jer ne da neće da ga pretvori u figuru, nego želi da ga diskursom prikaže anatomski, u nastajanju, fiziologiji, ako je moguće. Pore se ne pominju u slici znoja drage, ali se pominju kao mesto odakle teče mošus cibetke, a preciznost tog izraza postaje vidljiva tek u četvrtom stihu. Jer, ako se „pore” i ne povezuju odmah sa znojem ruža ili mošusne mačke, lako ih je pročitati u koži znojem orošene drage, kao što to čini Marvel u „Snebivljivoj dragani” (To His Coy Mistress): „I dok ti voljna duša kroz svaku poru / Odiše hitrom vatrom” (while thy willing soul transpires At every pore with instant fires), doduše verovatno pod transpiracijom imajući u vidu rumenilo na licu, pre nego perspiraciju, ali kontekst pora na koži je uporediv. Najzad, kako se znoj reflektuje nazad na „pore”, tako se i pore, u smislu precizne slike pore kroz koju mirisni mošus ističe iz svoje peri-analne kese, reflektuju na mirisni znoj na anatomiji drage. Time se nužno ne narušava generalna odlučnost značenja da pruži pozitivnu sliku predmeta poređenja (Fiš, op. cit). Ipak, slika ovako dodatno dobija na preciznosti: subjekat ne govori iz pozicije zaljubljenog kome se čini da i ono što generalno može biti neprijatnog mirisa, na njegovog dragoj miriše; niti je to samo diskurs sračunat da iznenadi paradoksalnošću ili visprenošću; znoj drage miriše kao znoj ruža i sekret cibetke jer zaista miriše, ali na parfem, koji je od istog znoja ruža i mošusa mačke proizveden. To znači da, ukupno, slika može da se čita i kao implicitni prekor zbog nasilnog preobličavanja prirodnog.
Međutim, šire od eko-kritičkog pitanja, jeste pitanje konstruisanosti pesme, diskursa, parfema i femininog, pa i odnosa prema istom. Retorički eksces deluje kao emotivni naboj, ali preciznost slike je nemilosrdna i raskriva ne samo konstruisanost poetskog teksta (uključujući i poetski tekst u kome se isto kaže), nego i konstruisanost predmeta poetizacije. Dakle, u tom smislu i žena, i parfem, i znoj, i ruže i mačije zajedno vaskrsavaju u Danovoj pesmi kao društveno proizvedene kategorije – duskurzivne konstrukcije
Zaključak
U početna četiri stiha Danove elegije „Poređenje” nalaze se jedine „instance” ruža i (bilo kakve) mačke u njegovoj poeziji. Ta četiri stiha imaju čvrstu, shematsku strukturu, koja se shematski može i predstaviti: 3 puta „Kao (slika)”, pa najzad „Takve su (slika koju poređenja bliže opisuju)”. Drugim rečima, slike 1. mirisnog znoja ruža u destileriji, 2. mirisnog istoka iz pora ljutite mošusne mačke i 3. lekovite rano-jutarnje rose, teku kao nizovi prvih elemenata poređenja, gde i slika dva i slika tri odgađaju razrešenje započetog (onemogućavaju fiksiranje sekvencijalnog značenja) i predstavljaju apozicije prve slike, njene perifraze. Kao takve, one dodatno određuju predmet poređenja, daju neposredni govorni karakter ritmu stihova, ali i retardiraju sekvencijalno značenje i multiplikuju i komplikuju njegove tokove. Iako treća slika prelama značenje utoliko što nedvosmisleno uspostavljaju pozitivnu naklonjenost slika predmetu poređenja, tek završni stih / element sheme, odnosno slika četiri (kapi znoja na grudima drage) uvezuje slike u logičnu celinu.
Dakle, iz perspektive potpuno pročitanog značenja najmanje zaokružene značenjske celine u kojoj se pojavljuju, figure mačke i ruža predstavljaju instrumente, štake Danovog „metafizičkog” komplimenta ženi, odnosno graškama znoja na njenim grudima. Tako shvaćena ukupna perspektiva ne pomera se iz, u eko-kritici odavno uočenog, instrumentalnog gledanja na koncept prirodnog, pod koji potpadaju i floralno i faunalno: kao eho ljudskog jauče priroda i propada edenski vrt u Izgubljenom raju, a sneg i led su hijerarhijski podređeni simbolici susreta Viktora Frankenštajna i njegovog „stvorenja”. Međutim, pitanje da li se čovek ikako može pomeriti iz sebe i kulture kao ekstenzije sebe, da li za njega može uopšte biti ičeg do sebe i kulture, drugim rečima, može li ikako uopšte iskusiti i reagovati na prirodu jesu pitanja na koje Danova pesma, a ni ovaj rad, nemaju ambiciju da daju (makar ne direktne) odgovore: budući da su i jedno i drugo diskurzivni, Ono što, međutim, u radu ponuđeno raščitavanje značenja četiri Danova stiha pokazuje jeste diskurzivna ulančanost mačke, ruža i znoja koja se suprotstavlja razumevanju ustrojenom u linearnom vremenu: značenja prva tri stiha balansiraju u iščekivanju četvrtog stiha, koji, pak, čitanje tako vraća unazad. Istovremeno, prva tri stiha se otkrivaju kao stihovi paralelni jedan drugom, pa se dočitavaju ne samo u odnosu na završni stih, nego i u odnosu na prethodeće i / ili sledeće stihove. Na taj način, kako je u gornjoj analizi i pokazano, mačka, ruže i znoj, kao značajne slike ovih stihova, bivaju među sobom prepletene na načine koji ih pomeraju iz svojih diskurzivnih stereotipa (pozicija stereotipa, nultog stepena se u tekstu isključivo subjektivno određuje): znoj ruža povezuje se sa porom mačke i njenim mošusom, kao što se pora i njena analna lokacija reflektuju nazad na znoj ruža, ali i na znoj na grudima drage. Konotacije nasilnog, mehaničkog (kao veštačkog, neprirodnog), alhemijskog, erotičnog i skatološkog nerazmrsivo se uvezuju u preciznom „metafizičkom” poređenju. Toj strateškoj retoričkoj mehanici podređeni su neposredniji postupci, počev od same slike mačke, odnosno mošusne mačke, mačkolike, ali nekako i hibridne životinje (jelen) čiji se precizni identitet u diskursu pomalo izmiče, pri čemu se stereotip mačijeg femininog umiljavanja potpuno prenebregava i zamenjuje konotacijama nasilja, podrepnom anatomijom, porama i izlučevinama, te hemijom i mehanikom proizvodnje parfema. Slično je i sa slikom ruža koja se prikazuju u destileriji / kazanu, dakle u kuvanju, počupanih latica, čiji se znoj skuplja u istom nasilju i mehanici parfema. Na taj način, ako se to želi, kompliment upućen miomirisu graški znoja drage može da se vidi i kao implicitni prekor sa stanovišta nasilnog preobličavanja prirodnog, prisilne industrijske eksploatacije.
Nije to samo eko-kritičko pitanje, nego i pitanje konstruisanosti pesme i diskursa, ali i parfema i, u krajnjoj instanci, femininog, pa i odnosa prema istom; miris znoja nije samo ambiciozni i paradoksalni kompliment, nego istiniti kompliment. Slika je i dalje nemilosrdno precizna: nije govornik toliko obuzet ljubavlju da mu se čini da i znoj drage miriše, nego je zaista tako. Retorički eksces deluje silovito i stoga emotivno, ali on ne odustaje od logike i raskriva ne samo konstruisanost (i sopstvenog) poetskog teksta, nego i konstruisanost predmeta poetizacije. Dakle, u tom smislu, i žena i parfem, i znoj i ruže i felidno zajedno vaskrsavaju u Danovoj pesmi kao duskurzivne konstrukcije. A Robi Berns, zapisao je, skoro dve stotine godina kasnije: „Ljubav mi je ko ruža rumena” (“My love is like a red, red rose”).
Nikola M. Bubanja
Katedra za anglistiku
Filološko-umetnički fakultet
Univerzitet u Kragujevcu
1 nikola.bubanja@filum.kg.ac.rs
2 Ovaj rad je deo istraživanja koja se vrše u okviru projekta Ekopoetika u književnosti, jeziku i umetnosti, Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu.
3 Variorum izdanje Danovih Elegija, puna bibliografska jedinica u citiranoj literaturi.
Reference
African civet 2020: Wikipedia contributors, African civet, Wikipedia, Wikipedia, The Free Encyclopedia, https://en.wikipedia.org/w/index.php?title=African_civet&oldid=978451521, retrieved 8 October 2020.
Atvud 2011: Kathryn Atwood (post.), Vet, be not proud, http://myenglishfinal.blogspot. com/2011/10/vet-be-not-proud-by-john-donnes-cat.html (access 17. 10. 2020).
Bošković 2020: Dragan Bošković, Projekat Ekopoetika u književnosti, jeziku i umetnosti, str. 6-7, http://filum.kg.ac.rs/index.php?option=com_content&view- =article&id=760&catid=73&lang=sr&Itemid=137 (pristup 17.10.2020)
Variorum: Gary A. Stinger, ed., The Variorum Edition of the Poetry of John Donne: Volume 2: The Elegies, Indiana University Press, Bloomington and Indianapolis, 2000.
Volton: Izaak Walton, Lives of John Donne, Henry Wotton, Rich’d Hooker, George Herbert, &C. Gardner 1965: Helen Gardner, John Donne: The Elegies and the Songs and Sonnets, 1965.
Grirson 1912: H. J. C. Grierson, The Poems of John Donne, Oxford: Clarendon Press, (first published in 1912) 1953.
Grosart 1872: Alexander B. Grosart, ed., The Complete Poems of John Donne, 2 volumes, London: The Fuller Worthies Library.
Iglton 1996: Terry Eagleton, Literary Theory: An Introduction, St Catherine ‘s College Oxford: Blackwell Publishing, 4.
Krejk i Krejk 1986: T. W Craik and R. J. Craik (eds), John Donne: Selected Poetry and Prose, London and New York: Methuen.
Lederer 1946: Josef Lederer, John Donne and the Emblematic Practice, The Review of English Studies, Vol 22, No. 87, 182–200.
Riverside: The Riverside Shakespeare, G. Blakemore Evans (ed.), J. J. M. Tobin (ed), Houghton Mifflin, 1996.
Ričardson 2015: Donald J. Richardson, The Complete All’S Well That Ends Well: An Annotated Edition, AuthorHouse.
Civet 2015: The Editors of Britannica, Encyclopædia Britannica, Encyclopædia Britannica Inc.,
https://www.britannica.com/animal/civet-mammal-Viverridae-family, accessed October 08, 2020.
Civet Suffering: Raising a Stink, https://naturalnicheperfume.com/animal-scents/civetsuffering/#:~: text=Musk%20is%20taken%20every%209,hind%20legs%20of%20the%20civet (access 17. 10. 2020).
Smit 1971: A. J., Smith, ed., John Donne: The Complete English Poems, Penguin Books Ltd.,Harmondsworth.
Spenser 2014: Edmund Spenser, Spenser: The Faerie Queene, ed., A. C. Hamilton, Routledge.
Tomson 1977: Patricia Thomson, A Precedent for Donne’s “The Comparison”, Notes and Queries,NS 24, 523–524.
Fiš 1990: Stanley Fish, Masculine Persuasive Force: Donne and the Verbal Power, in Soliciting
Interpretation: Literary Theory and 17th Century English Poetry, eds. Elizabeth D. Harvey and Katherine Eisaman Maus, Chicago and London: University of Chicago Press, 223–252.
Hanter 1975: Jim Hunter, The Metaphysical Poets, London: Evans Brothers Limited.
Heninger 1960: S. K. Heninger Jr, A Handbook of Renaissance Meteorology with Particular
Reference to Elizabethan and Jacobean Literature, Durham, NC: Duke University Press.
