Predgovor

Paskal: »Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila.« I još ove reči, Dostojevskog, iz Piščevog dnevnika: »Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se sused zatvara u ludnicu.«

Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila — tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, potezom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespoštedni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no što se konačno učvrstila u vladavinu istine, pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka istorije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživljaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opisati, od početka njegovog skretanja, taj »drugi oblik« koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za svaku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo.

To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prošlo valja se odreći udobnosti konačnih istina, i nikada se ne prepustiti vodstvu onoga što možda znamo ο ludilu. Nijedan pojam iz psihopatologije ne bi smeo da, čak ni u prećutnoj igri retrospekcija — pogotovu ne u njoj, obavlja ulogu organizatora. Jeste konstitutivan zamah koji odvaja ludilo, a ne nauka koja se, pošto je to odvajanje izvršeno, uspostavlja u povraćenome miru.

Jeste prvobitan prelom koji uspostavlja rastojanje između razuma i ne-razuma; što se tiče zahvata što ga razum vrši nad ne-razumom kako bi mu iščupao njegovu istinu ludila, nedostatka ili bolesti, on potiče, i to iz daleka, iz tog preloma.

Treba, dakle, govoriti ο toj izvornoj raspri bez pretpostavljanje pobede, niti prava na pobedu; govoriti ο tim u istoriji toliko puta pretresenim zamasima, ostavljajući nerešenim sve ono što bi moglo ličiti na dovršenost, na počinak u istini; govoriti ο tom pokretu zasecanja, ο tom zauzetom odstojanju, ο toj praznini što se umetnula između razuma i onoga što nije razum, i nikada se ne oslanjati ο punoću onoga što razum tvrdi da jeste.

Tada, i tek tada, moći će da se ukaže oblast u kojoj čovek ludila i čovek razuma, razdvajajući se, još nisu razdvojeni, te jednim veoma prvobitnim jezikom, jezikom tek u zametku, mnogo ranijim no što je to jezik nauke, zapodevaju razgovor ο svom raskidu, što na nestalan način svedoči da oni još uvek međusobno govore. Ludilo i ne-ludilo, razum i ne-razum, tu se zbrkano prepliću: neodvojivi od trenutka u kojem još ne postoje, i postojeći jedno za drugo, jedno u odnosu na drugo, u razmeni koja ih razdvaja.

Usred nepomućenog sveta duševne bolesti, moderan čovek više ne opšti sa luđakom: tu je, s jedne strane, čovek razuma, koji ka ludilu odašilje lekara, odobravajući, tako, odnos samo preko apstraktne ukupnosti bolesti; tu je, s druge strane, čovek ludila, koji opšti sa onim drugim samo posredstvom jednog isto tako apstraktnog razuma, a to je red, fizička i moralna prinuda, bezimeni pritisak grupe, zahtev za povinovanjem. Običnog jezika tu nema; ili, bolje rečeno, nema ga više; ustanovljenje ludila kao duševne bolesti, rajem osamnaestog stoleća, ističe činjenicu da je razgovor prekinut, otkriva razdvajanje kao nešto već postignuto, i baca u zaborav sve one nesavršene reči, reči bez utvrđene sintakse, pomalo mucave, kojima se vršila razmena ludila i razuma.

Jezik psihijatrije, koji je monolog razuma ο ludilu, mogao je da se uspostavi samo na takvoj ćutnji.

Nisam hteo da načinim istoriju tog jezika; nego, pre, arheologiju te ćutnje.

Grci su imali odnos prema nečemu što su nazivali δβρις. Taj odnos nije bio samo osuda; postojanje Trasimaka ili Kaliklesa dovoljno je da nam to pokaže, čak i ako nam je njihov govor prenet već uvijen u umirujuću dijalektiku Sokratovu. Ali grčki Logos nije imao suprotnosti.

Od početka srednjega veka ima evropski čovek odnos prema nečemu što zbrkano naziva: Ludilo, Mahnitost, Bezumlje. Možda tom maglovitom prisustvu, nečemu poput pretnje onoga ΰβρις, οωφροσυνή sokratovskih pričala, zapadnjački Razum i duguje deo svoje dubine. U svakom slučaju, odnos Razum — Bezumlje tvori, kada je ο zapadnoj kulturi reč, jednu od dimenzija njene osobenosti; on ju je pratio još mnogo pre Hijeronimusa Boša, i slediće za njim još dugo posle Ničea i Artoa.

Šta je, dakle, to sučeljavanje ispod jezika razuma?

Čemu nas može odvesti jedno ispitivanje koje ne bi sledilo razum u njegovom horizontalnom nastajanju, već bi težilo tome da u vremenu iznova nađe trag one stalne vertikalnosti koja razum, tokom ćele evropske kulture, sučeljava sa onim što on nije, sa merom njegove sopstvene prekomernosti? Prema kakvoj bismo oblasti išli, a koja nije ni istorija saznanja, ni istorija, kratko rečeno, i kojom ne upravlja ni teleologija istine, ni racionalno povezivanje uzroka što vrednost i smisao imaju samo s onu stranu podele? Prema jednoj oblasti, sumnje nema, u kojoj bi pre bilo reči ο granicama no ο identitetu jedne kulture.

Doba klasicizma — od Vilisa (Willis) do Pinela, od besova Orestovih do Quinta del Sordo i Zilijete (Juliette) — obuhvata tačno ovo razdoblje u kojem ta razmena između ludila i razuma preinačuje svoj jezik, i to korenito. U istoriji ludila, dva događaja sa neobičnom jasnoćom obeležavaju tu izmenu: 1657, stvaranje Glavnog prihvatilišta (L’Höpital General); i »veliko zatvaranje « siromašnih; 1794, oslobađanje okovanih u Bisetr. Između ta dva osobita i simetrična događaja, nešto se zbiva, nešto čija je dvosmislenost ostavila istoričare medicine u nedoumici: slepo gušenje u jednom apsolutističkom poretku, po jednima, a po drugima, postepeno otkrivanje, od strane nauke i čovekoljublja, ludila u njegovoj pozitivnoj istini. U stvari, ispod povratnih značenja stvara se jedan sklop koji ne razrešuje tu dvosmislenost, ali koji odlučuje ο njoj. Upravo taj sklop i govori ο prelasku sa srednjovekovnog i humanističkog iskustva ludila na-to iskustvo koje imamo mi i koje ludilo zatvara u duševnu bolest.

Od srednjega veka pa sve do renesanse raspra čovekova sa bezumljem bila je dramatična raspra koja ga je sučeljavala sa slepim silama sveta; a doživljaj ludila tada je bio pomračen u predstavama u kojima su posredi bili Pad i Izvršenje, Žver, Preobražaj i sve čudesne tajne Znanja. U naše doba doživljaj ludila umukao je u jednom spokoju znanja koje ga, previše ga poznajući, zaboravlja.

Ali između prvog i drugog doživljaja došlo je do prelaza od jednog sveta bez predstava i pozitivnosti u neku vrstu tihe providnosti koja omogućuje da se, kao nema ustanova, pokret bez objašnjenja, neposredno znanje, ukaže jedan velik nepomičan sklop; to nije ni sklop drame ni sklop saznanja; to je tačka u kojoj istorija zastaje u tragičnosti koju i pokreće i odbacuje u isti mah.

Mišel Fuko