Predavanja na Kolež de Fransu 1972-1973.
Opis
Želim da opravdam naslov ovih predavanja i da govorim o tom pojmu kazne. Uzeo sam taj dosadni, naivni, slabi, detinjasti pojam upravo zato što sam želeo da se ponovo pozabavim stvarima na samom nivou njihovog istorijskog razvoja, počevši od analize onoga što bi se moglo nazvati „prefinjenim taktikama sankcije“… Isključivati. Ovaj termin se ovde upotrebljava u strogom značenju „prognati“, „oterati“, „istisnuti“, a ne, kao u Levi-Strosovom tekstu, u značenju „zatvoriti“. Ova kaznena taktika podrazumeva da se zabrani prisustvo nekog pojedinca na zajedničkim ili svetim mestima, da se s obzirom na njega opozovu ili obustave sva pravila gostoljubivosti. Organizovati iskupljenje, nametnuti obeštećenje. U ovoj će taktici kršenje pravila i njegova povreda izazvati dva postupka: [s jedne strane] pojavljivanje nekoga, pojedinca ili grupe, ko će biti konstituisan kao žrtva štete i stoga će moći da zatraži odštetu; greška će [s druge strane,] izroditi određen broj obaveza [za] onoga ko je smatran povrediocem pravila. Obeležiti: napraviti ožiljak, ostaviti znak na telu, ukratko, nametnuti prividno ili vidljivo umanjenje tom telu, ili pak, ako se ne pogodi stvarno telo pojedinca, naneti simboličnu mrlju njegovom imenu, poniziti njegovu ličnost, povrediti njegov status. Zatvoriti. Taktika koju upražnjavamo i koja je konačno uspostavljena na prelazu iz XVIII u XIX vek.
Na predavanjima što ih je držao 1972. i 1973. godine, Fuko izlaže građu i ideje koji će biti ugrađeni u njegovo remek-delo Nadziranje i kažnjavanje: Rađanje zatvora iz 1975. godine. Iako je sama knjiga relativno obimna, u poređenju sa materijalom koji je Fuko sakupio ona je, zapravo, veoma svedena, jer ono što francuski filozof nudi na predavanjima, računajući i minuciozne analize, obimnije je desetak puta od onoga što zatičemo u knjizi. I ne samo to. Na predavanjima – i to se odlično vidi u materijalu iz 1972. i 1973. godine – Fuko je krčio i isprobavao razne puteve, a da u knjizi nema ni traga od svega toga. Iako će jedno od najslavnijih mesta Fukoovih istraživanja biti arhitektonsko, a potom i funkcionalno poređenje zgrada bolnica, ludnica, škola, kasarni i zatvora – sve su, naime, građene na isti način i s istom idejom da „korisnici” tih prostora budu nadzirani, odnosno da se oni vide, a da oni koji ih nadziru ne budu viđeni (što je jedan od stubova moći) – tek u predavanjima vidimo kako je Fuko uopšte došao na tu ideju, odnosno kako je došao na ideju da proučava naizgled najdosadnije stvari na svetu: pravilnike tih institucija. Pravilnici su, naime, uvek izraz želje, ili ideje, ali kolikogod zamisao bila genijalna, ona je u praksi, bez izuzetka, nailazila na prepreke. Zbog toga su sredinom 19. veka mnogi, ako ne i svi utopijski projekti – propali. Fukoa, naravno, zanima zbog čega: da li zbog prirode „neposlušne stvarnosti”, ili zbog nemogućih zahteva utopija. Veliki filozof, naravno, pronalazi treći odgovor i menja naš pogled na kaznene institucije – kojima, dodajmo, nije manjkao utopijski momenat, čak i kada su te utopije bile krajnje surove – menjajući, na taj način, i naše razumevanje onih stvari koje su nam se činile bliske i samorazumljive.
https://www.rts.rs/lat/radio/radio-beograd-3/4159975/misel-fuko-kazneno-drustvo.html
