1. Genealogija je siva; ona je skrupulozna i strpljivo sakuplja dokumenta. Ona radi na zamršenim, sastruganim pergamentima po kojima je više puta pisano.
Paul Re greši, kao i Englezi, što opisuje linearne geneze – što je, na primer, čitavu !storiju morala podredio jedino onome što je korisno: kao da su red sačuvale svoj smisao, želje svoj pravac, ideje svoju logiku; kao da taj svet rečenih i željenih stvari nije upoznao najezde, borbe, pljačke, prerušavanja, lukavstva. Otud je za genealogiju neophodna suzdržanost: uočiti osobenost događaja izvan svake jednolične svrhovitosti; vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije – u osećanjima, ljubavi, svesti, u instinktima; shvatiti vraćanje događaja ne da bi se ocrtala blaga krivulja evolucije, već da bi se ponovo pronašle različite scene na kojima su ti događaji igrali različite uloge; odrediti, čak, mesto njihovog izostanka, trenutak u kojem se oni nisu dogodili (Platon u Sirakuzi nije postao Muhamed…).
Genealogija, dakle, zahteva podrobno znanje, puno nagomilanog materijala, strpljenje. Svoje „kiklopske građevine” ona ne sme da gradi „velikim blagotvornim zabludama”, već „malim, neuglednim istinama, utvrđenim strogom metodom”2. Ukratko, izvesna strast u učenosti.
Genealogija se ne suprotstavlja istoriji onako kako se gord i dubok pogled filozofa suprotstavlja krtičjem pogledu naučnika; ona se, naprotiv, suprotstavlja metaistorijskom razvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija. Ona se suprotstavlja traženju „porekla”.
Reč Ursprung Niče upotrebljava na dva načina. Prvi je ne ističe: susrećemo je u naizmeničnom smenjivanju sa izrazima kao što su Entstehung, Herkunft,Abkunft, Geburt.
Kada u Genealogija morala, na primer, govori o dugovanju, ili osećanju krivice, Niče koristi izraze Enstehung, ili Ursprung; u Veseloj nauci, povodom logike i saznanja, reč je ili o Ursprung, ili o Entstehung, ili o Herkunff.
Drugi način upotrebe je ističe. Dešava se da izraz Ursprung Niče stavlja nasuprot drugom jednom izrazu: u prvom paragrafu knjige Ljudsko, isuviše ljudsko on čudotvorno poreklo (lNunderursprung), koje ispituje metafizika, suprotstavlja analizama istorijske filozofije koja pita iiber Herkunft und Anfang. Dešava se, isto tako, da Ursprung bude upotrebljen ironično, na način koji može da obmane.
Šta sačinjava, na primer, taj prvobitni temelj (Ursprung) morala koji istražujemo još od Platona? „Užasni mali zaključci. Pudenda origo”. Ili, još bolje: gde treba tražiti poreklo religije (Ursprung) koje je Šopenhauer smestio u nekakvo metafizičko osećanje onostranosti? Sasvim jednostavno: u onome što je izmišljeno (Erfindung), u opseni, u veštačkom (Kunststuck), u tajni proizvođenja, u obredu crne magije, u radu Schwarzkunstlern.
Da bi se razumela upotreba svih tih reči i da bi se razumele igre svojstvene izrazu Ursprung, predgovor Genealogiji jedan je od najznačajnijih tekstova. Na početku teksta kao predmet istraživanja određuje se poreklo moralnih predrasuda; tu je upotrebljen izraza Herkunft. Potom Niče ide unazad i izlaže istorijat tog istraživanja u sopstvenom životu; priseća se vremena kada je „kaligrafisao” filozofiju i kada se pitao da li Bogu treba pripisati poreklo zla. To pitanje mu sada izaziva osmeh i on s pravom kaže da je to bilo istraživanje Ursprunga-, istom će rečju malo dalje okarakterisati rad Paula Rea. Zatim podseća na čisto ničeanske analize koje su započele sa Ljudsko, isuviše ljudsko; da bi ih opisao Niče govori o Herkunfthypothesen. No, upotreba reči Herkunft ovde, bez sumnje, nije proizvoljna: njome se označava više tekstova iz Ljudsko, isuviše ljudsko, koji su posvećeni poreklu moralnosti, askeze, pravde i kazne. A ipak, u svim tim izlaganjima upotrebljena je reč Ursprung. Kao da je, u vreme rada na Genealogiji morala, upravo na tom mestu u tekstu, Niče hteo da istakne suprotstavljenost između Herkunftt Ursprung, suprotstavljenost koju nije uveo u igru nekih desetak godina ranije. Ali postoje na tako specifičan način upotrebio ta dva izraza, Niče se, u poslednjim paragrafima predgovora, vraća na neutralnu i istoznačnu upotrebu.
Zašto Niče, genealog, odbija, barem u nekim prilikama, da istražuje poreklo {Ursprung)! Najpre zbog nastojanja da se u poreklu sakupi tačna suština stvari, njena najčistija mogućnost, njen identitet brižljivo svijen u sebi samom, njen postojani oblik koji prethodi svemu što je spoljašnje, slučajno i uzastopno. Istraživati neko takvo poreklo znači pokušati da se pronađe „ono što je već bilo”, „ono isto” neke slike koja potpuno odgovara sebi; to znači smatrati sve zaplete koji su mogli da se dogode, sva lukavstva i sva prerušavanja – sporednim; to znači skinuti sve maske, kako bi se, najzad, razotkrio prvobitni identitet. No, šta će genealog naučiti ako sasluša Istoriju, pre nego da poveruje metafici? Da iza stvari postoji „nešto sasvim drugo”: ne njihova suštinska, bezvremena tajna, već tajna da su one bez suštine, odnosno da je njihova suština sačinjena, deo po deo, od figura koje su joj bile strane. Um? Ali on je rođen na sasvim „uman” način – iz slučaja. Privrženost istini i strogost naučnih metoda? Strasti naučnika, njihove uzajamne mržnje, njihove fanatične rasprave koje se uvek ponavljaju, njihova potreba za prevagom – to su oružja lagano kaljena tokom ličnih borbi. A sloboda? Postoje u korenu čoveka, da li bi sloboda mogla da bude to što ga vezuje za biće i istinu? U stvari, ona je samo „izum vladajućih klasa”. Ono što se nalazi na istorijskom početku stvari nije identitet i dalje zaštićen od sopstvenog porekla – već nesloga stvari, njihov nesklad.
Istorija nas, takođe, uči da se smejemo slavljenju porekla.
Visoko poreklo je „metafizički izdanak koji izbija na svetio dana u shvatanju prema kojem se u početku svih stvari nalazi ono najdragocenije, najsuštinskije”: volimo da verujemo kako su u početku stvari bile savršene; kako su iz ruku stvaraoca izašle sjajne, odnosno okupane svetlošću prvog jutra, bez senke. Poreklo je uvek pre pada, pre tela, pre sveta i vremena; ono je od bogova i kada se o njemu pripoveda uvek se ispeva teogonija. Ali istorijski početak je niže. Ne u smislu skromnosti, ili suzdržanosti, poput golubljeg koraka, već podrugljivo, ironično, spremno na rušenje svake zanesenosti: „Tražimo da se probudi osećaj čovekove suverenosti tako što pokazujemo njegovo božansko poreklo: to je sada postao zabranjeni put; jer, na njegovom početku nalazi se majmun”. Čovek je započeo kao grimasa onoga što će postati; i sam će Zaratustra imati svog majmuna koji će da skakuće za njim i da ga cima za skute.
Najzad, poslednji postulat porekla, vezan za prva dva: poreklo bi bilo mesto istine. Kao apsolutno udaljena tačka što prethodi svakom pozitivnom saznanju, upravo bi poreklo omogućavalo znanje; znanje ga, međutim, prekriva, neprestano ga, u svom brbljanju, pogrešno razumevajući; u tom uzglobljavanju, tamo gde se istina stvari vezuje za istinu diskursa koji je smesta zamračuje i gubi, poreklo bi bilo neminovno izgubljeno. To je nova svirepost istorije koja prisiljava na preokretanje odnosa i odustajanje od „mladalačkog” traganja: iza istine, uvek skorašnje, škrte i odmerene, postoji hiljadugodišnja proliferacija zabluda.
Ne verujemo više da „istina prebiva u istini, kada joj strgnemo veo; dovoljno smo proživeli da bismo u to bili ubeđeni”’
Istina, vrsta zablude koja ne može biti pobijena, bez sumnje zato što ju je dugo istorijsko vrenje učinilo nepromenljivom. Uostalom, samo pitanje istine, pravo koje je ona dala sebi da pobija zablude, odnosno da se suprotstavlja prividu, način na koji je najpre bila pristupačna mudracima, potom rezervisana samo za pobožne ljude, zatim povučena u jedan nedostižni svet u kojem je istovremeno igrala ulogu tešiteljke i naredbodavca, najzad odbačena kao beskorisna, suvišna, svuda protivrečna ideja – nije li sve to nekakva !storija, istorija zablude koja nosi ime istine? Istina i njeno prvobitno carstvo imali su istoriju u istoriji. Jedva smo izašli otud ,,u trenutku najkraće senke”, kada izgleda kao da svetlost ne dolazi više iz dubine neba i u prvim trenucima dana.
Rad na genealogiji vrednosti, morala, asketizma, saznanja, neće, dakle, nikada biti potraga za njihovim ,,poreklom”, pri čemu bi se, kao nedostupne, zanemarile sve istorijske epizode; naprotiv, to će biti zadržavanje na sitničavostima i slučajnostima početaka; skrupulozno pridavanje pažnje njihovoj podrugljivoj pakosti; očekivanje da ćemo ih videti kako se najzad pomaljaju bez maski, sa tuđim licem; bez stida ih tražiti tamo gde su – „kopajući pod zemljom”; ostaviti im vremena da se izvuku iz lavirinta u kojem ih nikakva istina nikada nije držala pod svojim okriljem. Genealogu je potrebna istorija da bi otklonio himeru porekla, onako, otprilike, kako je dobrom filozofu potreban lekar da bi otklonio senku duše. Treba znati prepoznati istorijske događaje, njihove potrese, njihova iznenađenja, klimave pobede, loše podnesene poraze, te događaje koji objašnjavaju početke, atavizme i nasleđa; kao i što treba znati dijagnostifikovati telesne bolesti, slabosti i nadolaske energije, njihove naprsline i njihove otpornosti kako bismo procenili šta je filozofski diskurs.
Istorija, sa svojim intenzitetima, slabostima, tajnim besovima, sa svojim velikim grozničavim pokretima poput sinkopa – to je samo telo postanka. Treba biti metafizičar da bi mu se duša tražila u dalekoj idealnosti porekla.
Izrazi kao što su Entstehung ili Herkunft ističu bolje nego Ursprung pravi predmet genealogije. Obično se prevode sa „poreklo”, ali bi valjalo ponovo pokušati da ih upotrebljavamo na način koji im je svojstven. Herkunft: loza, provenijencija; stara pripadnost nekoj grupi – po krvi, po tradiciji, pripadnost koja povezuje podjednako uzvišene, ili podjednako niske. Analiza Herkunfta često uvodi u igru rasu, ili društveni tip. Međutim, ne radi se toliko o tome da se kod pojedinca pronađu osećanje, odnosno ideja, generička svojstva koja dopuštaju da ga izjednačimo s drugima – i da kažemo: ovo je grčko, ili: ovo je englesko; reč je o tome da se označe sva istančana, osobena, pod-individualna obeležja koja mogu da se ukrste u njemu i da obrazuju teško razmrsivu mrežu.
Daleko od toga je kategorija sličnosti, takvo poreklo omogućava razjašnjavanje svih različitih obeležja, kako bismo ih ostavili po strani: Nemci uobražavaju da su dostigli vrhunac svoje složenosti kada su kazali da imaju dvostruku dušu; pogrešili su u broju, odnosno, pre, pokušavali su koliko god je to moguće da ovladaju zbrkom rasa koje ih sačinjavaju. Tu, gde duša teži da se objedini, tu, gde Jastvo pronalazi identitet, odnosno celovitost, upravo tu genealog kreće u potragu za početkom – za nebrojenim počecima koji dopuštaju da se nasluti to šarenilo, to gotovo izbrisano obeležje koje ne bi moglo da zavara oko iole sviklo na istorijsku perspektivu; analiza provenijencije omogućava razlaganje Jastva i, na mestima i položajima njegove prazne sinteze, bujanje hiljada sada izgubljenih događaja.
Provenijencija takođe omogućava da se pod jedinstvenim aspektom nekog karaktera, odnosno pojma, otkrije proliferacija događaja kroz koje (zahvaljujući kojima, nasuprot kojima) su se oni oblikovali. Genealogija ne teži tome da obnovi vreme kako bi se opet učvrstio veliki kontinuitet s one strane rasipanja zaborava; njen zadatak nije da pokaže daje prošlost i dalje tu, da živi u sadašnjosti koju pokreće iz potaje, pošto je čitavom putovanju nametnula pravac kretanja zacrtan na polasku. Ništa, dakle, što bi ličilo na evoluciju jedne vrste, ili na sudbinu naroda. Slediti složenu nit provenijencije znači, naprotiv, zadržati ono što se dogodilo u rasipanju koje joj je svojstveno: to znači uočiti slučajnosti, najniže devijacije – ili, naprotiv, potpune preokrete – zablude, pogrešne procene, loše proračune koji su doveli do onoga što postoji i važi za nas; to znači otkriti da u korenu onoga što poznajemo i onoga što jesmo – nema istine i bića, već spoljašnjosti slučaja. Zbog toga, bez sumnje, celokupno poreklo morala, od časa kada je prestalo da bude vredno poštovanja – a Herkunft to nije nikada – zaslužuje kritiku.
Opasno je ono nasleđe koje nam je preneto takvom provenijencijom. U više navrata Niče povezuje termine Herkunft i Erbschaft. Ali ne dajmo se prevariti; to nasleđe nije tekovina, nije imovina koja se nagomilava i učvršćuje; to je pre skupina pukotina, naprslina, heterogenih slojeva koji ga čine nestabilnim i, iznutra ili odozdo, prete krhkom nasledniku: „nepravednost i nestabilnost u glavama nekih ljudi, njihova pometenost i neumerenost, krajnje su posledice bezbrojnih logičkih netačnosti, nedostatka dubine i prebrzih zaključaka za koje krivicu snose njihovi preci”. Istraživanje provenijencije ne postavlja temelj, nego sasvim suprotno: ono uzdrmava ono što se opažalo kao nepokretno, ono komada ono što se mislilo kao jedno; ono pokazuje raznovrsnost onoga što se zamišljalo kao saobrazno sebi samom. Koje bi se uverenje tu branilo?
Još bolje, koje znanje? Napravimo malu genealošku analizu naučnika – analizu onoga koji prikuplja činjenice i brižljivo ih beleži, odnosno onoga koji dokazuje i pobija; njegov će Herkunft, u njegovoj pažnji naizgled lišenoj interesa, u njegovoj „čistoj” privrženosti objektivnosti, brzo otkriti pisarije zapisničara, ili advokatske govore – njegovog oca.
Najzad, provenijenciji je stalo do tela. Ona se upisuje u nervni sistem, u ćud, u probavni aparat. Loše disanje, loša ishrana, slabo i malaksalo telo onih čiji su preci zgrešili; ako očevi učinke shvate kao uzroke, ako veruju u stvarnost onostranog, odnosno postave vrednost večnosti, telo deteta će zbog toga trpeti. Podlost, licemerje – to su obični izdanci pogreške; ne u sokratskom smislu, ne zato što je potrebno grešiti da bi se bilo zlim, niti zato što smo se udaljili od izvorne istine, već zato što upravo telo u svome životu i u svojoj smrti, u svojoj snazi i slabosti, nosi potvrdu svake istine i kaznu za svaku grešku, kao što, obrnuto, nosi i poreklo – provenijenciju. Zašto su ljudi izmislili kontemplativni život? Zbog čega su tom načinu života pridali najvišu vrednost? Zašto su priznali apsolutnu istinu izmišljotinama koje se u njemu stvaraju? ,,U varvarska vremena… ako snaga pojedinca popusti, ako se oseća umornim ili bolesnim, melanholičnim ili zasićenim i, prema tome, privremeno bez želja i bez prohteva, on postaje relativno bolji čovek, to jest manje opasan i njegove se pesimističke ideje obrazuju još samo kroz reči i promišljanja. U tom stanju duha on će postati mislilac i najavljivač budućih događaje, odnosno njegova će uobrazilja razviti njegove praznoverice”. Telo – i sve što se odnosi na telo, na ishranu, podneblje, zemlju – mesto je za Herkunft: na telu pronalazimo ožiljke prošlih događaja, ono kao da rađa želje, slabosti i zablude; oni se u njemu spliću i iznenada ispoljavaju, ali se u njemu i raspliću, ulaze u borbu, jedni zasenjuju druge i nastavljaju svoj neprevladivi sukob.
Telo: površina za upisivanje događaja (dok ih jezik beleži, a ideje razlažu), mesto razlaganja Jastva (kojem pokušava da pruži himeru supstancijalnog jedinstva), zapremina koja se stalno troši. Genealogija, dakle, kao analiza provenijencije, jeste uzglobljavanje tela i !storije. Ona mora da pokaže telo potpuno pritisnuto istorijom i istoriju koja upropaštava telo.
Entstehung više označava pojavljivanje, tačku izbijanja.
On je princip i naročiti zakon neke pojave. Kao što smo, isuviše često, skloni da provenijenciju tražimo u kontinuitetu bez prekida, jednako bismo pogrešili ako bismo nastanak objašnjavali krajnjom svrhom. Kao da je oko odvajkada bilo stvoreno samo za posmatranje, kao da je svrha kazne oduvek bila da daje primer. Ti, prividno krajnji ciljevi, samo su aktuelna epizoda jednog niza potčinjavanja: oko je najpre služilo lovu i ratu; kazna je najpre korišćena kao sredstvo za osvetu, potom je služila da se odvrati napadač, zatim da se žrtvi vrati dug, da se zaplaše drugi. Smeštajući sadašnjost u poreklo, metafizika nas tera da verujemo u opskurni rad jednog poslanja koje bi htelo da bude obelodanjeno od prvog trenutka.
Genealogija, međutim, ponovo uspostavlja različite sisteme potčinjavanja: ne moć nekog pretpostavljenog smisla, već smelu igru dominacija.
Pojavljivanje se uvek događa u određenom stanju sila. Analiza Entstehunga treba da pokaže igru tih sila, način na koji se one bore jedne protiv drugih, borbu koju vode sa neprijateljskim okolnostima, ili pak njihov pokušaj da – razdvajajući se od sebe samih – izbegnu degeneraciju i ponovo ojačaju počev od sopstvene slabosti. Na primer, pojavljivanje neke vrste (životinjske ili ljudske) i njena izdržljivost, omogućeni su „kroz dugu borbu protiv stalno i suštinski nepovoljnih uslova”. Zaista, „vrsti je potrebna vrsta, kao vrsta, kao nešto što se zahvaljujući svojoj čvrstini, jednoobraznosti, jednostavnosti oblika može nametnuti i trajno održati u stalnoj borbi sa susedima, ili sa ugnjetenima koji se bune”. Tome nasuprot, pojavljivanje pojedinačnih varijacija događa se u drugom stanju sila, kada je jedna vrsta trijumfovala, kada joj spoljna opasnost više ne preti i kada se razvija borba „eksplozivnih egoizama koji se među sobom bore za sunce i svetio”. Događa se, takođe, da se sila bori protiv sebe same: i to ne samo zato što je opijena preobiljem koje joj omogućuje da se deli, već i u trenutku kada slabi. Na sopstveni zamor ona reaguje tako što troši snagu na njega, čak i ako se on neprestano uvećava. Vraćajući se na njega, kako bi ga savladala, sila će mu nametnuti granice, odrediti kaznu, staviti na muke, okititi visoko moralnom vrednošću i tako, postepeno, ponovo ojačati.
Kroz takvo je kretanje stvoren asketski ideal ,,u instinktu života koji se degeneriše, koji… se bori da bi preživeo”; takvo je i kretanje kroz koje je stvorena Reformacija, upravo tamo gde je crkva bila najmanje iskvarena; u Nemačkoj XVI veka katolicizam je još uvek imao dovoljno snage da se okrene protiv sebe, da kazni svoje vlastito telo i vlastitu istoriju, i da se oduhovi u jednu čistu religiju savesti.
Pojavljivanje je dakle ulazak sila na scenu; to je upad, skok kojim one sa kulisa dospevaju na pozornicu, krepko, sa njima svojstvenom mladošću. Ono što Niče zove Entstehungsherd pojma dobrog, nije sasvim ni energija snažnih, niti reakcija slabih, već upravo ta scena na kojoj se sile raspoređuju jedne nasuprot drugima, jedne iznad drugih; to je prostor koji ih deli i koji se produbljuje između njih, praznina kroz koju one razmenjuju pretnje i reči.
Dok provenijencija označava kakvoću nekog instinkta, njegov stepen, odnosno njegovo slabljenje i beleg koji on ostavlja na telu, pojavljivanje označava mesto sukoba; valja se, međutim, čuvati od toga da ga zamišljamo kao zatvoreno polje u kojem bi se odvijala borba, kao ravan u kojoj bi protivnici bili ravnopravni; pojavljivanje je pre – primer dobrih i loših to dokazuje – nekakvo ,,ne-mesto”, čista distanca, činjenica da protivnici ne pripadaju istom prostoru. Niko nije odgovoran za neko pojavljivanje, niko ne može to sebi da pripiše u zaslugu; pojavljivanje se uvek događa u međuprostoru.
U određenom smislu komad koji se igra u tom pozorištu bez mesta uvek je isti: to je komad koji beskonačno ponavljaju vladari i potčinjeni. Kada ljudi vladaju drugim ljudima, dolazi do razlike u vrednostima; kada klase vladaju drugim klasama, rađa se ideja slobode; kada se ljudi dokopaju stvari koje su im potrebne da bi preživeli, kada im nameću trajanje koje ove nemaju, odnosno kada ih prisvajaju na silu – tada se rađa logika. Odnos dominacije nije više „odnos”, kao što ni mesto na kojem se vlada nije više mesto. Upravo zato se u svakom trenutku istorije dominacija ustaljuje u ritualu; ona nameće obaveze i prava; ona pomno stvara procedure. Ona postavlja obeležja, urezuje uspomene u stvari, pa čak i u tela; dominacija vodi računa o dugovima. Univerzum pravila koji ne ublažava, nego, naprotiv, zadovoljava nasilje. Pogrešili bismo ako bismo verovali, prema tradicionalnoj shemi, da opšti rat, koji se iscrpljuje u sopstvenim protivrečnostima, završava odustajanjem od nasilja i prihvatanjem da ono samo sebe ukine u zakonima građanskog mira. Pravilo – to je proračunato zadovoljstvo pomame, to je obećana krv.
Ono omogućuje da bez prestanka, uvek iznova, započinje igra nadvladavanja; ono na scenu postavlja do u sitnice ponovljeno nasilje. Želja za mirom, blagost kompromisa, prećutno prihvatanje zakona, daleko od toga da su veliki moralni preokret, ili proračunata korist, koji su doveli do stvaranja pravila; oni su tek rezultat toga pravila i, pravo govoreći, njegova perverzija: „Krivica, savest, dužnost, svoju postojbinu nastanka imaju u obligacionom pravu; a kao i sve što je veliko na zemlji, na svojim je počecima ono bilo zalivano krvlju”. Čovečanstvo ne napreduje polako, iz bitke u bitku, do univerzalne uzajamnosti kada će pravila zauvek zameniti rat; čovečanstvo postavlja svako od tih nasilja u sistem pravila i tako ide iz vladavine u vladavinu.
Upravo pravilo omogućuje da nasilje bude učinjeno nad nasiljem i da neka druga vladavina pokori iste one koji vladaju. U sebi samima pravila su prazna, nasilna, nesvrhovita; ona su sačinjena da bi služila ovome ili onome; ona mogu biti savitljiva po ukusu ovoga ili onoga. Velika igra istorije sastoji se u tome ko će se dokopati pravila, ko će zauzeti mesto onih koji se pravilima koriste, ko će se prerušiti da bi ih izvrnuo, iskoristio u obrnutom smeru i okrenuo protiv onih koji su ih nametnuli; ko će, ušavši u složen aparat, uspeti tako da ga upotrebi da će se vladaoci naći podređeni sopstvenim pravilima. Različita pojavljivanja koja možemo da označimo nisu uzastopne figure jednog istog značenja; ona su isto toliko učinci zamena, izmeštanja i premeštanja, prikrivenih osvajanja, sistematskih izvrtanja. Ako bi tumačiti značilo lagano osvetljavati neko značenje zapreteno u poreklu, onda bi jedino metafizika mogla da tumači nastanak čovečanstva. Ali ako tumačiti znači dokopati se, nasiljem ili prevarom, Sistema pravila koji po sebi nema suštinsko značenje, ako to znači nametnuti mu pravac, podrediti ga novoj volji, uvesti ga u jednu drugačiju igru i potčiniti ga drugim pravilima, onda je nastanak čovečanstva jedan niz tumačenja.
A genealogija mora biti njegova istorija: !storija morala, ideala, metafizičkih pojmova, !storija pojma slobode, ili asketskog života, kao pojavljivanje različitih tumačenja. Reč je o tome da se ta tumačenja pojave kao događaji u teatru procedura.
Mišel Fuko