Koji su odnosi između genealogije, definisane kao istraživanje Herkunfta i Entstehunga, i onoga što se obično zove istorija? Znamo čuvena Ničeova obraćanja istoriji na koja ćemo se odmah osvrnuti. Ipak, genealogija se ponekad označava kao „wirkliche Historie”; u više navrata ona je okarakterisana kao „duh”, odnosno „istorijski smisao”.
U stvari, još od drugog Nesavremenog razmatranja Niče nije prestao da kritikuje istorijski oblik koji ponovo uvodi (i uvek pretpostavlja) nadistorijsko gledište: !storiju čiji bi posao bio da prikupi, u totalitetu potpuno zatvorenom u sebe, najzad svedenu raznolikost vremena; istoriju koja bi nam omogućila da se prepoznamo svuda i da svim prošlim pomeranjima damo izgled izmirenja; istoriju koja bi na ono što je iza nje bacila pogled s kraja sveta. Ta istorija istoričara ima oslonac izvan vremena; ona teži tome da 0 svemu sudi s obzirom na apokaliptičnu objektivnost; a to se događa stoga što je ona pretpostavila večnu istinu, dušu koja ne umire, svest uvek identičnu sebi. Ako se istorijski smisao zadobija kroz nadistorijsko gledište, onda metafizika može da ga preuzme na sebe i, učvršćujući ga u vidu objektivne nauke, da mu nametne vlastiti „egipticizam”.
Tome nasuprot, istorijski smisao će izmaći metafizici da bi postao povlašćeni instrument genealogije, ako se ne osloni ni na šta apsolutno. On treba da bude samo ta oštrina pogleda koji razlučuje, deli, rasipa, koji uzima u obzir razmake i ono što se nalazi na rubovima – neka vrsta pogleda koji razlaže i koji je sposoban da se sam razloži, da izbriše jedinstvo ljudskog bića za koje se pretpostavlja da ga suvereno vodi prema njegovoj prošlosti.
Istorijski smisao – a upravo se u njemu praktikuje „wirkliche Historie” – ponovo uvodi u postajanje sve za šta se verovalo daje besmrtno kod čoveka. Verujemo u večnost osećanja? Sva osećanja, međutim, a naročito ona koja nam se čine najplemenitijima i najnesebičnijima, imaju istoriju. Verujemo u neumoljivu postojanost instinkata zamišljamo da su oni uvek na delu, ovde i tamo, sada kao i nekad. Istorijskom znanju, međutim, nije teško da ih rasparčava – da pokazuje njihove promene, da beleži trenutke njihove snage i slabosti, da identifikuje njihove naizmenične vladavine, da shvata njihovu laganu preradu i kretnje kojima se, okrećući se protiv sebe samih, instinkti strastveno odaju vlastitom uništavanju36. Mislimo da makar telo nema drugih zakona osim zakona svoje fiziologije i da ono izmiče istoriji. Još jedna zabluda; telo je zahvaćeno u nizu režima koji ga oblikuju; ono je sviknuto na ritam rada, odmora i praznika; ono je zatrovano – hranom, odnosno vrednostima, običajima ishrane i moralnim zakonima zajedno; ono sebe gradi otporima. „Delatna” istorija se razlikuje od istorije istoričara po tome što se ne oslanja ni na kakvu postojanost: ništa u čoveku – čak ni njegovo telo – nije dovoljno čvrsto da bi se razumeli drugi ljudi i da bismo se prepoznali u njima. Sve ono na šta se oslanjamo kako bismo se okrenuli istoriji i zahvatili je u celini, sve ono što dozvoljava daje prikažemo kao strpljivo, kontinuirano kretanje – sve to valja sistematski razbiti. Treba rasparčati sve što je omogućavalo utešnu igru prepoznavanja. Čak i u istorijskom poretku, znati ne znači „ponovo naći”, naročito ne „nas naći”. Istorija je „delatna” u onoj meri u kojoj uvodi diskontinuitet u samo naše biće. Ona će podeliti naša osećanja; ona će dramatizovati naše instinkte; ona će umnogostručiti naše telo i suprotstaviti ga njemu samom. Ona neće dopustiti ništa iznad sebe što bi imalo umirujuću postojanost života ili prirode; ona neće dopustiti daje nekakva nema tvrdoglavost nosi prema hiljadugodišnjem cilju. Ona će potkopati to na čemu bismo voleli da počiva i ustremiće se na svoj tobožnji kontinuitet. Jer, znanje nije stvoreno da razume, nego da preseče.
Na taj se način mogu shvatiti crte svojstvene istorijskom smislu, onako kako ga Niče, koji tradicionalnoj istoriji suprotstavlja „wirkliche Historie”, razume. „Wirkliche Historie” preokreće uobičajeni odnos između izbijanja događaja i kontinuirane nužnosti. Postoji čitava jedna tradicija istorije (teleološka, odnosno racionalistička) koja teži tome da jedinstveni događaj pretopi u idealan kontinuitet – u teleološki pokret, odnosno prirodnu povezanost.
„Delatna” istorija iznosi na videlo ono što može biti jedinstveno i prodorno u događaju. Ne treba događaj razumeti kao neku odluku, sporazum, vladavinu, odnosno bitku, već kao odnos sila koji se preokreće, kao oduzetu moć, rečnik koji se preuzima i okreće protiv onih koji su ga do tada upotrebljavali, kao vladavinu koja slabi, koja se opušta, koja truje samu sebe, i jednu drugu vladavinu koja, maskirana, najavljuje svoj dolazak. Istorijske sile koje su u igri ne potčinjavaju se ni cilju ni mehanici, već upravo slučaju borbe. One se ne ispoljavaju kao uzastopni oblici neke prvobitne namere; one se, takođe, ne pokazuju kao rezultat. Sile se uvek pojavljuju u naročitoj nesigurnosti događaja. Nasuprot univerzalnom hrišćanskom svetu što gaje izatkao božji pauk, za razliku od grčkog sveta podeIjenog između vladavine volje i vladavine velike kosmičke gluposti, svet delatne istorije poznaje samo jedno kraljevstvo, kraljevstvo u kojem nema ni proviđenja ni krajnjeg uzroka – već samo „gvozdene ruke nužnosti koja protresa kockarski rog”. Ipak, slučaj ne treba razumeti kao obično žrebanje, već kao rizik kojem se volja za moć uvek nanovo izlaže i koja svakom ishodu slučaja suprotstavlja rizik još većeg slučaja, kako bi njime ovladala. Prema tome, svet, onakav kakvog ga poznajemo, nije jednostavnog obličja u kojem su svi događaji izbrisani kako bi se, malo po malo, istakli suštinske crte, krajnji smisao, prva i poslednja vrednost; naprotiv, svet sačinjava hiljade i hiljade zamršenih događaja; danas nam izgleda „predivno šaren, dubok, ispunjen smislom”; ali ga je stvorila „gomila zabluda i fantazama” koja u njemu i dalje tajno obitava.
Verujemo da se naša sadašnjost oslanja na duboke namere, o postojane nužnosti; tražimo od istoričara da nas uvere u to. Ali pravi istorijski smisao uviđa da živimo bez izvornih orijentira i koordinata, u bezbrojnom mnoštvu izgubljenih događaja.
Istorijski smisao, isto tako, ima moć da preokrene odnos onoga što nam je blisko i onoga što nam je daleko, odnos koji je utvrdila tradicionalna istorija u svojoj odanosti metafizičkoj poslušnosti. Tradicionalna istorija, zapravo, voli da se zagleda u daljine i u visine: u najplemenitije epohe, najuzvišenije oblike, najapstraktnije ideje, najčistije individualnosti. Da bi to učinila ona pokušava da im se približi što je moguće više, da se postavi u podnožje tih vrhova s ciljem da ih posmatra iz čuvene žablje perspektive.
Delatna istorija, tome nasuprot, pogled upravlja na ono što joj je najbliže – na telo, nervni sistem, hranu i probavu, na energije; ona kopa po onome što propada; ukoliko se suočava sa uzvišenim epohama, čini to sa podozrenjem – bez zlobe, veselo – uz varvarsku i nepriznatljivu vrevu.
Ona se ne boji da pogleda na dole. Ali ona gleda s visine – zaranjajući da bi zadobila perspektive, razvrstala rasutosti i razlike, da bi svakoj stvari ostavila njenu meru i njen intenzitet. Njeno kretanje obrnuto je od onog kojim se krišom služe istoričari: oni se pretvaraju kao da gledaju u ono što je najdalje od njih samih, ali se zapravo nisko, puzeći, približavaju toj udaljenosti koja mnogo obećava (po tome su oni kao metafizičari koji daleko iznad sveta vide neku onostranost samo zato da bi je obećali kao nagradu); delatna istorija, međutim, gleda bliže sebi, da bi se iz te blizine naglo iščupala i to što gleda ponovo zahvatila sa distance (pogled koji podseća na pogled lekara koji se udubljuje da bi dijagnostifikovao i izrekao razliku).
Istorijski je smisao mnogo bliži medicini nego filozofiji.
„Istorijsko i fiziološko”, kaže ponekad Niče. U tome nema ničeg čudnog pošto se u idiosinkraziji filozofa nalazi i sistematsko poricanjetela, „nedostatak istorijskog smisla, mržnja prema ideji postanka, egipticizam”, tvrdoglavost da se „na početak stavi ono što dolazi na kraju” i da se postave „poslednje stvari pre prvih”. Istorija može da uradi više nego da bude sluškinja filozofije i da pripoveda o nužnom rađanju istine i vrednosti; ona treba da bude diferencijalno saznanje energija i klonuća, uzvišenosti i urušavanja, otrova i protivotrova. Ona treba da bude nauka o lekovima.
Najzad, poslednje obeležje delatne istorije. Ona se ne plaši da bude perspektivističko znanje. Kad god je to moguće istoričari nastoje da izbrišu ono što, u njihovom znanju, može da oda mesto s kojeg gledaju, trenutak u kojem se nalaze, njihovo opredeljenje – nastoje da izbrišu neizbežnost svoje strasti. Istorijski smisao, tako kako ga Niče shvata, zna daje perspektivistički i ne odbija system sopstvene nepravde. On gleda pod određenim uglom sa namerom da procenjuje, da govori „da” ili „ne”, da sledi sve tragove otrova, da pronalazi najbolji protivotrov.
Umesto da izigrava uviđavnu povučenost pred onim što gleda, umesto da u tome što gleda traži svoj zakon i da mu podređuje sve svoje kretnje, njegov pogled jednako dobro zna odakle gleda i šta gleda. Istorijski smisao pruža znanju mogućnost da napravi svoju genealogiju u istom pokretu u kojem i saznaje. „Wirkliche Historie” pravi, u vertikali mesta kojeg se drži, genealogiju istorije.
Mišel Fuko
Nastaviće se
