Ronald Harvud: Istorija pozorišta – osmi dio
Misterije (1)
Tvrdnju da je drama neophodna za čovekovo postojanje kao da opovrgava skoro hiljadugodišnja istorija evropske civilizacije. S raspadom Zapadnog rimskog carstva svi tragovi zvaničnog, organizovanog pozorišnog života su nestali. U ranim vekovima hrišćanstva nijedan značajniji dramski pisac nije stvarao. Izgledalo je da je drama mrtva ili, u najboljem slučaju, u stanju privremeno zaustavljenog življenja. Ipak, podjednako opravdano može se zastupati mišljenje da je čoveku potreban jedan uređen svet i jedno relativno otvoreno društvo, i da njegova sposobnost da uništi obe ove potrebe predstavlja drugu veliku temu pozorišta, što jedino zajednički život koji je u procvatu može da vaskrsne.
Većina stručnjaka iz ove oblasti slaže se da je, iako nikakvo formalno pozorište nije postojalo, jedan broj njegovih bitnih elemenata nastavio da živi. Na primer, umeća rimskog profesionalnog glumca nekako su se održavala, mada načini na koji su oni održavani nisu zabeleženi. Moguće je da su glumci jednostavno utonuli nazad, u živote običnih ljudi, gde su običaji i folklor bili i suviše tvrdoglavo ukorenjeni da bi ih zbrisala istorija koju su stvarali generali, kraljevi i pape. Njihova potreba je možda obezbedila da popularna tradicija pesme i igre, mimikrije i farse, ipak bude zaveštana budućim generacijama izvodača. Ono što je sigurno jeste da je narastajuća snaga rane hrišćanske crkve bila iskorisćena da se zdrobi dramska umetnost, a kako su i tu istoriju pisali pobednici, nikakve znane manifestacije koje su opstale nije moguće pronaći.
Od samog početka, nova religija je na pozorište gledala namrštena lica, i prema njemu će tokom čitave istorije zauzimati ambivalentan stav. Konačno, carski Rim je upravo pozorište iskoristio kao propagandno oružje protiv rane crkve, i napravio spektakl od njenog progona. Staviše, rimsko pozorište bilo je razvratno i opsceno, glas paganstva: ako je to bila tipična funkcija pozorišta, onda je ono bilo neprijatelj novog moralnog poretka. A opet, ako je ovaj moralni poredak trebalo da izrazi pun opseg čovekovih potreba, on je morao da pusti dramu da progovori.
Bez obzira koliko su primitivna ili sofisticirana, ljudska bića kao da zahtevaju da misterije njihovog postojanja budu iskazane kroz umetnost, bilo da one poprimaju oblik samog ljudskog konflikta ili borbe sa silama koje su van naše kontrole, ili potrebe da se shvati naše mesto u poretku stvari. Vremenom je i sama crkva počela, nehotično, da uvažava potrebu za dramom kroz svoju rešenost da pokaže tajnu Svete pričesti. Sveti Grgur opisao je najsvetiji obred Crkve kao „jedinu stvar koja je i vidljiva i nevidljiva”. Sa sekulame tačke gledišta, i tragedija bi se slično mogla opisati. U stvari, Božja služba je protumačena kao dramska predstava sa zapletom i čvrsto podeljenim ulogama.
Evo jednog objašnjenja dao ga je Honorije iz Autuna godine 1100:
Zna se da su oni koji su recitovali tragedije po pozorištima gestovima predstavljali radnje protivnika pred ljudima. Na isti način naš tragični autor to jest, naš sveštenik koji čita službu predstavlja svojim gestovima u pozorištu crkve, pred hrišćanima, borbu Hristovu i podučava ih pobedi Njegovog iskupljenja.
Honorijeva analiza tumači Božju službu kao ritualnu dramu i daje izvesne neodoljive paralele s grčkom tragedijom: gubitak milosti, patnje, obnavljanje života. Hristos se čak može smatrati za tragičnog junaka u koga skup vernika, ljudi, polaže svoju veru. Sveštenik posvećuje hleb i vino; oni postaju telo i krv Isusa Hrista. To je najdublja vera rimokatolika. To je doktrina koja zahteva apsolutnu veru. Transformacija materije pomoću misterije sveštenika jeste sama po sebi čin velike drame, koji zahteva publiku, skup vernika, i potčinjavanje onome što razum ne može da objasni. Oni koji se mole primaju u usta osvećenu naforu i sjedinjuju se sa svojim bogom. Čineći to oni daju odjeka drevnim ritualima paganske prošlosti: i Dionisa su njegovi sledbenici pojeli. Sveta pričest jeste u slavu boga koji je postao čovek; u nameri da dosledno prenesu njeno značenje, Crkveni oci su posegli za pozorištem kao sredstvom koje bi tu misteriju otelovilo. Trebalo je učiniti da i neobrazovani shvate to čudo.
Rečeno našim jezikom, i oni koji vrše službu, i skup vernika, privremeno su morali da napuste svoja racionalna uverenja i praktično ponašanje u materijalnom svetu, a to se najsnažnije ispoljava kada uđemo u dimenziju drame, jedno povišeno stanje svesti u kome su naš duh i imaginacija slobodni da istražuju ono što leži iza svakodnevne pojavnosti. U toj produženoj svesti ono što je iracionalno u čoveku može biti ograničeno, a njegovo prihvatanje misterije pojačano. I tako je crkva prihvatila pozorište kako bi izrazila svoje misterije. Ali je ona, isto tako, imala da prenese i jednu neposredniju vrstu informacija svome uglavnom nepismenom skupu vernika, u obliku priče o životu Hristovom.
Slike i skulpture stvorile su simbolične figure koje su se odmah mogle prepoznati, i koje su činile da život i stradanje Hristovo postanu vidljiva i poznata priča. Po rečima jednog nepoznatog autora iz 1493, ti likovi imali su trostruku svrhu: Jer oni su ustanovljeni kako bi podstakli čovekov razum da razmišlja o Hristovoj reinkarnaciji, i njegovom stradanju, i njegovom životu, i o životu drugih svetaca. Isto tako, oni su ustanovljeni da podstaknu čovekovu ljubav i njegovo srce na pobožnost. Jer, čoveka često više podstiče ono što vidi nego ono što čuje ili pročita. Uz to, oni su ustanovljeni kako bi bili znamenje i knjiga grešnim ljudima. Crkva je dobro razumela potrebu da se nevidljivo učini vidljivim, što je doprinelo da drama i simbolizam deluju kao deo pozorišta obožavanja, i to je davalo formu i oblik mnogim biblijskim likovima. Na taj način, ono je trebalo da postane babica novoj sekularnoj drami, čije je rodenje predstojalo ali čija je kolevka bila, da ironija bude veća, paganska i prehrišćanska prošlost.
U prvim vekovima posle Hristove smrti Crkva je morala da pronađe politiku koja bi apsorbovala religiozne impulse prehrišćanske prošlosti i da istovremeno uguši stare religije. Rešenje je bilo hrabro kockanje sa mogućnošću da to prilagodi svojoj zajednici. Na primer, izgradnja crkava na mestima na kojima su se nalazili paganski hramovi rezultat je sračunate, racionalne politike, koju je jasno izrazio papa Grgur Veliki u instrukcijama koje je izdao Svetom Avgustinu u Kenterberiju: Uništite idole; pročistite zgrade svetom vodom; tamo postavite relikvije; i neka to postanu hramovi pravog boga. Tako ljudi neće osećati potrebu da menjaju mesta svojih okupljanja, i gde se nekada davno od njih tražilo da žrtvuju stoku demonima, tamo im dopustite da nastave da dolaze na dan sveca kome je crkva posvećena, i da tamo više ne ubijaju svoje životinje radi žrtvovanja već za društveni obed u čast njega koga sada obožavaju.
Ne samo da je trebalo koristiti paganska mesta okupljanja, već isto tako i paganske proslave, pa su tako dani svetaca, hrišćanski blagdani i svetkovine, bili određeni da se odvijaju u dane koje je običaj uvek prepoznavao kao važne. Brak između hrišćanskog i paganskog kalendara sada postaje najvažniji za ovu priču, jer hrišćanske svetkovine, kao i one u drevnoj Grčkoj i Rimu, trebalo je da odigraju bitnu ulogu u razvoju novog pozorišta. Proleće, koje je u svakom slučaju uvek bilo godišnje doba radosti, prirodno je postalo doba Vaskrsnuća. Engleski hrišćani su ovu svoju prolećnu svetkovinu čak nazvali po svojoj anglosaksonskoj boginji Eostre, a Uskrs (Easter) bilo je ime koje je dato svetkovini koja slavi jednu hrišćansku misteriju, ustajanje Hrista iz mrtvih, pošto je prethodna slavila pagansku misteriju semena koje ustaje iz hladne zemlje.
U proleće, izvodači bi odglumili obred, neku vrstu komada ili igre, kao što je pantomimičari izvode u Abots Bromleju, u Engleskoj, do današnjih dana, mada se iz nekih neobjašnjivih razloga, taj događaj sada odvija u jesen. Slični obredi posvećeni temi buđenja života nekada su se izvodili širom Evrope. Uskrsnuće Hristovo mora, dakle, biti objavljeno, ta misterija odglumljena i učinjena nezaboravnom. U početku su svestenici ovu potrebu osećali kao svoju, kao potrebu sveštenika koji čitaju misu, ali je kasnije zadatak bio preneti je nepismenim seljacima, koji su sačinjavali veliku većinu njihovih vernika.
Nastaviće se
