Predgovor prvom izdanju Mistične knjige
Sastavljena od tri dela, razbacana u sveskama Filozofskih studija, ova knjiga treba da pruži jasan izraz religiozne misli, ulivene kao duša u taj obimni rad. Takođe se ne bi mogla objaviti bez nekoliko prethodnih zapažanja.
XIX vek, čiju ogromnu sliku pisac pokušava da uobliči, ne zaboravljajući ni pojedinca, ni struke, ni posledice, ni društvena načela, u ovom času nagriza sumnja. Primetite, molim vas, kako pisac nigde ne raspravlja u svoje ime: on vidi nešto i to opisuje, pronalazi osećanje i prenosi ga, prihvata činjenice kakve jesu, stavlja ih na mesto i sledi svoj plan, ne pretvarajući se u uvo pred optužbama koje protivreče jedna drugoj. On ide dalje, neumoljiv prema tupavim rasuđivanjima onih koji ga pitaju zašto mu je onaj kamen četvrtast kad on obrađuje ugao, zašto mu je ovaj okrugao kad on dovršava žensku glavu na nekoj metopi. Kad bi to društvo, koje je on uzeo za predmet svoga dela kao što drugi za svoja uzimaju neki sitan događaj, bilo savršeno, nikakva slika ne bi bila moguća; trebalo bi otpevati jedno velelepno društveno Aleluja i sesti za gozbu kako bi se pokusalo tek toliko da se preživi. Ali nije tako, izvestan broj ljudi to zna isto tako dobro kao i umetnici; pa ipak, susrećemo kritičare koji bi, kad nađu pisca kako se bavi prikazivanjem nekog robijaša, voleli da ga je predstavio kako mudruje kao Masijon za predikaonicom. U ovom delu, svak će biti ono što jeste: sudija će biti sudija, zločinac će biti zločinac, žena će tu biti naizmence ili čestita ili grešnica, lihvar neće biti ovca, tetreb neće biti genijalac, a deca neće biti visoka pet stopa i šest palaca.
Tih hiljadu likova u svojim pozama, tih hiljadu plodonosnih položaja biće istinski ili lažni, dobro ili loše udešeni, više ili manje srećno osvetljeni, sve će tu biti zbrkano ili lepo sređeno; slažem se. Ali zar ne bi trebalo da odobravanje i pokuda sačekaju da delo bude završeno?’
Ove reči nisu ni utuci ni žalopojke. Pisac se strpljivo povinovao večitom zašto Parižana sviklih da nađu: Ulaz nije za javnost, na ogradi od dasaka što jamči njihovoj radoznalosti za spomenike koji se podižu njih radi. Ovo ponavljanje nekih zapažanja koja pisac duguje jednome od svojih prijatelja (g. Feliksu Davenu) ovde je preko potrebno kako bi se predupredila svaka loša ujdurma. Isto kao što šuani pljačkaju kola Republike, isto kao što Votren govori u koži robijaša, kao što De Marse piše stilom mladića, i gđa Morsof u koži pobožne žene, povučena, pribrana; tako Luj Lamber i Serafita govore i postupaju kako treba da postupaju mistici. Ovde nismo pred Studijama naravi, prvim članom dela u kojem pisac predstavlja društvene pojave onakvima kakve jesu; ovde smo pred Filozofskim studijama, u drugom njihovom delu, gde se osećanja i ljudski sistemi personifikuju. Elem, Serafita, nevini i čisti izraz misticizma, ne bi mogla imati o matematici mišljenja kakva ima Akademija nauka; ona bi mogla postati sve, izuzev član Instituta; ako poznaje beskonačno, onda joj mere konačnog moraju izgledati sitničarske.
Uprkos ovom bezazlenom zapažanju vajara koji vam je upravo rekao kako je, kad je isklesao u svome mramoru neku sirenu, bio prinuđen da je završi kao ribu, zato što sirena, jedared pretpostavljena, ne bi mogla nositi štikle kao kaćiperka, srešćete mnoštvo ljudi koji će smatrati da je pisac lud, dovoljno lud pošto je nastojao da dokaže kako dva i dva nisu četiri; drugi će ga nabeđivati za ateizam; ovi će tvrditi kako on ne veruje ni u šta od onoga što je napisao i kako se zabavlja o trošku čitalaca; oni drugi će reći kako je delo nerazumljivo. Pisac ovde izjavljuje svoje poštovanje velikim genijima kojima se diči ljudska nauka; on obožava pravu liniju, i još na nesreću malo previše voli krivu; ali, ako pada na kolena pred slavom matematike i pred čudesima hemije, on drži, ukoliko bi se dopustilo da duhovni svetovi postoje, kako ni najlepše teoreme nisu u njima ni od kakve vajde, kako svi proračuni konačnog padaju u beskonačnom; kako se, budući da beskraj mora, kao i Bog, naličiti sebi u svim svojim delovima, u njemu mora nalaziti rešenje kvadrature kruga, i kako bi ta mogućnost morala geometrima ulivati ljubav prema nebu. Primetite štaviše kako on nije drznik da osporava uticaj matematike na sreću ukupnog čovečanstva; takvu su tezu podržavali Svedenbrog i Sen-Marten. Ali premnogo će ljudi pohrliti u odbranu svetih nauka čovekovih, premalo njih će pokazati zanimanje za daleka svetla misticizma, da pisac ne bi ovde pripadao najslabijoj strani, uz opasnost da sebe vidi kao predmet onih šegačenja, vrste klepetuše koju periodična štampa u Francuskoj prikačinje uza svaku novu ideju, a koja, srećom, nalazi u njemu najčvršći od svih ljudskih oklopa, prezir.
Dakle, sumnja u ovom času nagriza Francusku. Pošto je izgubio političku vlast nad svetom, katolicizam gubi i moralnu. Katolički Rim će ipak padati onoliko dugo koliko i mnogobožački Rim. U kakav će se oblik zaodenuti religiozno osećanje? Kakav će biti njegov novi izraz? Odgovor je tajna budućnosti. Sensimonovci su smatrali da je društvena pancirkošulja nedavno pokazala svoj najveći nedostatak; jednom industrijskom veku oni su ponudili svoju pozitivnu religiju, jasnu kao aksiom, tajanstvenu kao svedeni račun, jedan vid napoleonovske civilizacije u kojoj su oni od duha
imali da se obrazuju u pukove, kao što se ljudi raspoređuju u carsku gardu. Za njih, ta igra ne izgleda toliko izgubljena koliko odložena. Luter bi vispreniji posmatrač ljudske prirode nego kolegijum sen-simonovaca; on je shvatio da bi težiti zasnivanju jedne religije u vremenu za ispit značilo izdavati se za drugog Isusa, da Isus nije dvaput počinjao i da je, kako bi se ušunjalo među sva samoljublja a da se ne povrede, trebalo imati unapred pripremljenu religiju. On dakle htede da rimsku kuriju vrati jednostavnosti prvobitne Crkve. Hladna opovrgavanja protestantizma, poverenje sefova, privredna dogma izvrsna za Baremove učenike, proračunata religija, pažljivo istražena, bez moguće poezije jer je lišena tajanstava, sve je to likovalo pod oružjem Jevanđelja.
Misticizam je upravo hrišćanstvo u svom čistom načelu. Ovde pisac nije ništa izmislio, ne predlaže ništa novo; upotrebio je zakopana blaga, ronio u more i tamo se domogao netaknutog biserja za ogrlicu svoje Bogorodice. Kao učenje prvih hrišćana, kao religija pustinjskih isposnika, misticizam je u opreci s vlašću i sa sveštenstvom; tako je on za Rimsku crkvu svagda bio predmet najvećih progona. Tu počiva tajna Fenelonove osude; oko toga se on sporečkao sa Bosijeom. Kao religija, misticizam ide pravom linijom od Hrista preko svetog Jovana, sastavljača Apokalipse; jer Apokalipsa je luk koji spaja hrišćanski i indijski misticizam, sad egipatski sad grčki, poreklom iz Azije, održavan u Memfisu, formulisan s Mojsijeve strane u prilog njegovom Petoknjižju, čuvan u Eleusini, u Delfima, shvaćen Pitagorinim umom, obnovljen zaslugom orla među apostolima, mutno
prenet na Pariski univerzitet. U XII veku (pogledajte Prognanike) dr Sižije predaje, kao nauku nad naukama, mističku teologiju na tom univerzitetu, kralju intelektualnog sveta, kome se udvaraju četiri katolička naroda. Tu ćete videti Dantea kako dolazi da rasvetli svoju Božansku komediju posredstvom doktora koji bi pao u zaborav bez stihova gde je Firentinac odao zahvalnost svome učitelju. Taj misticizam, koji tamo zatičete kako vlada društvom ne izazvav nespokojstvo rimske kurije, zato što je tada lepi i uzvišeni Rim bio svemoćan, bi prenet gđi Gijon, Fenelonu i gđici
Burinjon posredstvom nemačkih pisaca, među kojima je najčuveniji Jakob Beme. Zatim je, u XVIII veku, stekao u Svedenborgu novog evangelistu i novog proroka, pojavu uzraslu možda isto onako gorostasno kao što stoje sveti Jovan, Pitagora i Mojsije. Nedavno preminuli g. Sen-Marten je poslednji veliki mistički pisac. Taj je u svemu smatrao Jakoba Bemea boljim od Svedenborga; ali pisac Serafite daje Svedenborgu neosporno prvenstvo nad Jakobom Bemeom, za čija dela priznaje da u njima još ništa nije mogao razumeti.
Pisac nije poverovao kako se francuska književnost ponela časno što je ostala nema pred tako veličanstvenom poezijom kao što je mistička. Književna Francuska nosi, već pet vekova, krunu kojoj bi nedostajao jedan zubac, ukoliko ta šupljina ne bude bar nepotpuno ispunjena kao što će biti ovom knjigom. Posle dugih i strpljivih radova, pisac se dakle osmelio da se upusti u dosad najteži poduhvat, da predstavi savršeno biće pod uslovima koje iziskuje stroga primena Svedenborgovih zakona. Na nesreću, malo je sposobnih da ga ocene. Nerazmrsive teškoće njegovog dela, sama opasnost kojoj se izlagao njegov duh gnjurajući u beskrajne ponore koje su otvarali mistici, sagledavali ih i merili im dubine, ko će to proceniti? Koliko se u Francuskoj može nabrojati osoba upućenih u mistička znanja, ili bar upoznatih s naslovima dela koja u Nemačkoj broje na hiljade čitalaca? Još u detinjstvu je trebalo steći strast za taj veličanstveni religijski sistem, napisati, sa devetnaest godina, jednu Serafitu, izmaštati biće sa dve prirode, imati postavku kipa, natucati pesmu koja je ispunjavala čitav život, kako bi se danas mogao dati kostur svega toga.
Ono što pisac mora da kaže o ovom delu nudi se srećom na opštu korist. Trnovita ograda koja je dosad pravila od misticizma nepristupačnu zemlju, jeste nejasnoća, smrtni greh u Francuskoj, gde niko neće na veresiju pružiti pažnju najuzvišenijem piscu, gde Dante možda nikada ne bi ugledao slavu. Shvata li se da oni koji objavljuju svetlost predstavljaju u sebi samo pomrčinu? Knjige koje se smatraju za svete u toj intelektualnoj oblasti, pisane su bez metode, bez rečitosti, a njihova je frazeologija tako neobična, da se može pročitati hiljadu stranica gđe Gijon, Svedenborga i naročito Jakoba Bemea, a da se iz njih ništa ne dokuči. Sada ćete videti zašto. U očima tih vernika, sve je dokazano: to su onda samo usklici iz ubeđenja, ljubavni psalmi zapevani u slavu neprestanih uživanja, uzvici divljenja koji se otimaju pred lepotom prizora. Rekli biste grajanje čitavog nekog naroda koji vidi vatromet usred noći. Uprkos onim bujicama razbarušenih rečenica, celina je veličanstvena a dokazi su gromoviti pošto ih duh ulovi u onom moćnom šumu nebeskih valova.
Zamislite more obuhvaćeno jednim pogledom, ono vas očarava, nosi, ushićuje! A vi ste na rtu, nad njim, dok mu sunce pozajmljuje izgled koji vam govori o beskraju. Zaplivajte njim, sve se poremeti; svuda ga vidite nalik njemu samom, linije vidika vam izmiču, svuda talasi, svuda tamno zelenilo, a jednolikost njegovog glasa vas umara; pa tako, da biste neposredno saznali beskraj predstavljen u onim preneražujućim knjigama, morate se popeti na neki rt; tada vam se Božji duh javlja nad vodama, vidite moralno sunce koje ih obasjava. Ono što je dosad nedostajalo misticizmu bio je oblik, poezija.
Kada je sveti Petar pokazao rajske ključeve i Dete Isusa u naručju jedne device, gomila je shvatila, i stvorila se katolička religija. Lukavi sveti Petar, čovek od visoke politike i od vlasti, bio je u pravu pre nego sveti Pavle, taj lav mistika, kao što je sveti Jovan orao!
Ako možete zamisliti hiljade stavova koji se u Svedenborgu rađaju jedni iz drugih, kao talasi; ako možete sebi dočarati beskrajne stepe koje predstavljaju svi ti stvaraoci; ako hoćete da uporedite duh, koji pokušava da vrati u granice logike to more pomamnih rečenica, sa okom koje pokušava da zapazi neko svetlo u pomrčini, procenićete piščeve radove, trud koji je uložio da bi oličio to učenje i učinio ga dostupnim francuskoj lakomislenosti, koja želi da pogodi ono što ne zna i da zna ono što ne može da pogodi. No pisac je rano tu naslutio nešto nalik novoj Božanskoj komediji. Avaj! ritam bi zahtevao čitav jedan život, a njegov je iziskivao i druge radove; skiptar ritma mu je dakle izmakao. Poezija bez metrike je možda neka vrsta nemoći; možda je on samo nagovestio temu nekom velikom pesniku, on, skromni pisac proze! možda će misticizam dobiti time što će se naći na tako pozitivnom jeziku našeg zavičaja, obavezan da gura pravo kao vagon železničkim šinama.
Prognanici su peristil zgrade; tu se ideja pojavljuje u srednjem veku, nastupajući bezazleno na velika vrata. Luj Lamber je misticizam uhvaćen na delu, vidovnjak na putu do svoje vizije, vođen prema nebu posredstvom činjenica, svojih ideja, svih svojih sklonosti; to je povest o vidovnjacima;
Serafita je misticizam posmatran kao istinit, oličen, prikazan u svemu što povlači za sobom.
U ovoj knjizi, najnerazumljivije od svih učenja ima dakle glavu, srce i kosti; Reč mistika se tu otelovila; naposletku, pisac se starao da tom učenju pruži privlačnost nekog modernog romana. U prirodi postoje supstance koje, uzete u čistom stanju, mogu na mestu ubiti bolesnika; medicinska nauka ih prilagođuje čovekovoj krhkosti; tako je i s piscem, sa čitaocem i s njegovim ciljem. Takođe se nada on da će mu vernici i vidovnjaci oprostiti što je Serafiti gurnuo noge u blato zemljinog šara, zarad pristupačnosti koju ona može da pribavi toj veličanstvenoj religiji; nada se da će svetovnjaci, privučeni književnim oblikom, shvatiti budućnost koju pokazuje Svedenborgova ruka podignuta prema nebu; da će naučnici, ukoliko dopuste da postoji neki duhovni i božanski svemir, priznati kako saznanja o materijalnom svemiru nisu tamo ni od kakve koristi. Ima li pisac potrebu da se pred pesnicima pravda što je izvesnom učenju dao pesničko obeležje, kako bi time iskušao mit i dao mu krila? Ma šta se moglo desiti nekom piscu koji nastoji da ostvari delo vere u neverničkom dobu, ne bi ga mogli prekorevati oni koji nisu ni naučnici, ni pesnici, ni vidovnjaci, što je učinio opipljivim jedan sistem skriven u pomrčini.
Pisac ima obavezu da ovde kaže kako Povest o razumu Luja Lambera ni u čemu ne liči na dva prethodno objavljena izdanja; dokaz toga se nalazi u samom sastavu dela, ovog puta utrostručenom; ali će dodati da je utrošio toliko briga i novca na njihov nestanak iz prodaje, koliko drugi pisci uzimaju za reklamu svojih dela. On je gotovo potpuno uspeo sa drugim izdanjem u formatu osmine: od njega je uništeno blizu dve stotine primeraka; što se tiče prvog, mogao je ukloniti samo tri stotine knjiga.
Kritika, previše revnosna u traganju za greškama čija ispravka oduzima piscu lavovski deo vremena, mogla bi dakle, mimo zle namere, napasti pisca samo na podlozi ovog ovde izdanja. Nema sumnje, u Serafiti će se naći nešto nedostataka; no zašto bi oskudica, koja se ogleda u nevoljama knjižarnice, jedinog izvora piščevih prihoda, požurivala ovoga preko svake mere? Nismo više u gvozdenom veku kada je Filip II, kralj Španije, oslobodio umetnike svakog javnog nameta i svakog oporezivanja, ni u nesrećnom veku kada je Fransoa I poslao Rafaelu zlatnu činiju napunjenu zlatnicima, ništa ne tražeći od umetnikove kičice. Danas smo pod udarom osuda jednoga disciplinskog veća; danas ono što napišemo, posmatrano kao roba, niti je zaštićeno na tržištu kao lampe Karsel i brave Žorže, niti dobija izvoznu premiju koja se daje šećeru ovog ili onog ministra. Pisci su pčele na čiju su klasifikaciju prirodnjaci zaboravili; a zakoni priznaju i ocenjuju med iz njihovih košnica samo kako bi sebi pripisali pravo da ga uzimaju. Uporno okapavanje u besanim noćima, brzo odmicanje rada, sreća koju im pričinjavaju njihove zamisli, ne mogu nijednom francuskom piscu biti nadoknada za povlastice koje su vladari negda odobravali umetnosti i književnosti. Znate li zašto? Tri hiljade primeraka Mističke knjige prodaće se ispod ruke u lopovskoj Belgiji, na štetu francuskih knjižara, upravo u zemlji gde ima čitalaca za to delo. Knjižareva propast neposredno pogađa pisca. Da francuski pisci, pesnici, naučnici, pravnici nisu prostački pelješeni, njihove besane noći bi svakako velikodušno obeštetila javnost koju su izabrali za veštaka. Mnogi pisci, prisiljeni da žive pošto-poto, služe vlasti, a primeri te mrske nužnosti češći su pod vladavinom od juče ustoličenog liberalizma, nego što ih je bilo pod plemenitom monarhijom koju je ovaj srušio. Čovek koji hoće da ostane slobodan užasno trpi, srećan kad kleveta, koja mu čuči pred vratima, ne sačeka njegov kovčeg kako bi ga ispratila sa uvredama!
Danas je inteligencija donela sud o julskim pomeranjima, pošto je čula jednog ministra kako javno ubija volju omladini na početku životnog puta kojim je on došao samo do vlasti; njegovo ruganje povodom plodnosti pobačaja, upućeno onima koje pušta da pljačkaju po Briselu, predstavlja neku vrstu oproštaja grehova, koji sebi daju ljudi vešti da smažu svoje tetrebe. Ako je ministar izneverio književnika, profesor je podjednako izneverio zdrav razum: priroda ne menja svoja načela; mnoštvo izlišnih književnih klica je nužnost moralne proizvodnje, kao što su milioni jaja koja izmresti riba, i od kojih ostane samo nekoliko jedinki, nužnost životinjskog razmnožavanja. Kada ministar unutrašnjih poslova bude našao nekome od svojih rođaka nekakvu sinekuru u nadleštvu za dojilje, ponadajmo se da neće zaostati za svojim kolegom i da će se požaliti na broj porođaja, ukorevajući majke što nisu sve do jedne dale Francuskoj genijalce, profesore istorije. Ako materijalni interesi književnosti propadaju, dok tri književnika, od kojih jedan vojvoda, sede u veću, moramo sačekati da tamo uđu kazandžije iz Sen-Flura, ili poneki govedar iz doline Oža; ako se ovi ne razumeju u umetnost, možda će se razumeti u trgovinu.
Ovo je, ne varajte se, rečeno manje zbog pisca nego zbog blagorodnih umova na ivici propasti, zbog osećajnih, još mladih ljudi koji se zaogrću plaštom, krijući pod njim svoje očajanje. Pesnicima nije do pobune! Oni umiru tiho. Dižite dakle žrtvenik samoubistvu, umesto da ga klevećete, i uklešite gore: Diis ignotis.
25. novembar 1835.
Onore de Balzak
