Piše: Aleš Debeljak
Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers)
Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
XXIV dio
Balkan nije samo brdovito poluostrvo u jugoistočnoj Evropi koje nema prirodnih granica sa Zapadnom Evropom i koje nosi ime koje mu je dao nemački geograf August Cojne početkom devetnaestog veka sledeći svog prethodnika, jednog turskog kartografa. Tokom poslednja dva veka ratova i nasilnih promena granica pod pritiskom habsburškog, otomanskog i jugoslovenskog carstva, kojima su u velikoj meri doprinele zapadne sile, Balkan je postao i zgodna metafora. On je postao metafora za određenu forma mentis, za divlji i primitivan mentalitet, koji se ne podvrgava snazi modernog razuma, mentalitet čije metastaze mogu da zaraze „zdrave“ civilizacije.
Granica koja razdvaja stabilna i uređena društva od plemenskih strasti zapravo je imaginarna. Ona se može pomerati gore-dole u skladu s promenjivim potrebama zajednica da dođu do smisla svog identiteta koji se uvek menja, a posledice tih pomeranja pogađaju obe strane podele. Moderna slika Balkana je u stvari nastala kao rezultat različitih koncepcijskih mutacija, gde kolonizujući zapadnjački narativi drugog, drugačijeg i različitog idu ruku pod ruku s traganjem za urođenom, etnogenetski prvobitnom, i superiornom anti-zapadnom kulturom balkanske muževnosti.
Postoji međutim kulturna tradicija koja je omogućila intenzivnu razmenu ideja, stavova i simbola koji prelaze lingvističke i etničke granice, tradicija kosmopolitizma. Ta tradicija između dva svetska rata je možda bila slaba, ali je uključivala istorijske avangardne pokrete s pravom balkanskom uvrnutošću, zenitizam: Ljubomir Micić ga je vešto uređivao pet godina. Njegov časopis Zenit zvučao je kao katalog nemačkog ekspresionizma ili ruskog konstruktivizma, a njegova originalna ideja „barbarogenija“, autentičnog balkanskog čoveka koji će u svom kreativnom zenitu ušpricati svežu krv u propadajuću Evropu, savršeno je uhvatila popularno verovanje da su balkanski narodi neokrnjeni iskvarenim zapadnjačkim intelektom.
Postoji drhtava kadenca iskupljujućeg proročanstva u glasu slovenačkog pesnika Srećka Kosovela koji je bio pod uticajem zenitizma: postoje elegantne meditacije o prolaznosti vremena u pesmama hrvatskog pesnika Tina Ujevića; i fatalističko prihvatanje nesreće kod Ive Andrića čija dela prisvajaju i Srbi i Hrvati i Bošnjaci. Ali nijedan od ovih pisaca ne nastavlja da vrši tako snažan uticaj na moju grozničavu maštu kao delo Danila Kiša.
Danilo Kiš (1935-1989), prozni pisac, plodan prevodilac i harizmatični bonvivan bio je oslobodilac od paske socijalističkog realizma koji je bio zvanična estetika jugoslovenske umetnosti posle Drugog svetskog rata. Njegov kulturni milje su prožimale jevrejska, srpska i mađarska tradicija i on je pisao na raskršću austrougarskog i balkanskog nasleđa. Sin Horhe Luisa Borhesa i Bruna Šulca, on je svesno posezao izvan svog maternjeg jezika za književnim očevima ne bi li još više naglasio slobodu svog imaginacijskog izbora. Ipak, on nije bio slobodan od moralnih lojalnosti kada je prihvatio oznaku „poslednjeg jugoslovenskog pisca“ koja je implicirala njegovo neprekidno odupiranje nacionalističkoj ideologiji. Ja sam se, međutim, rukovodio njegovim ne manje relevantnim prepoznavanjem da pisac treba da pozove da se održi ono što je egzistencijalno nužno i zbog čega mogu i treba da se odbace zavodljive deluzije slobodno plutajućeg internacionalizma. Pisac čija je kuća u njegovom maternjem jeziku je svestan da jezik nije samo instrument komunikacije. On je i metafizički pogled na svet. Ako slobodno plutajući internacionalizam pretpostavlja da osoba može da bude potpuno kod kuće u transnacionalnoj društvenoj klasi koja zahteva odbacivanje neposrednih etničkih i kulturnih veza u ime komunističke lojalnosti, želeo sam da verujem da je moguće ostati veran primordijalnim svetovima intimne geografije, istorije i zajednice čak i kad se stvaraju veze s globalnim kulturnim pokretima. Prkoseći kako rigidnosti nacionalističkog buljenja u pupak tako i vedroj besmislici o „globalnom građanstvu“, pokušao sam da opišem koncentrične krugove identiteta koji potiču iz slika sopstva koje je užljebljeno u iskustvu zajednice i koje valovito prolazi kroz tokove lokalnog, nacionalnog i regionalnog identiteta.
Taj identitet se otkriva samo onom pojedinačnom pogledu koji ima transformativnu moć da podrije lokalno uvrežene opise svakodnevnog života, postepeno ih pretvarajući u priče univerzalnog značenja. To je pogled majstora, umetnika i pisaca u čijim delima zrela refleksija putuje u istom vagonu s posvećenošću izabranoj zajednici koja se razlikuje od vlastite etničke ili lingvističke grupe. Takva kosmopolitska perspektiva zaista zahteva čovekov pojedinačni izbor, jer prevazilazi organski zasnovanu pripadnost. Ona iziskuje izbor pripadanja neuhvatljivoj zajednici u kojoj imperativ da se bude čovek nije samo dato pravo, već i odgovornost. Ono što možda može da zaštiti sve nas koji želimo da učestvujemo u životu u kome ideja zajedničke ljudskosti nije potpuno odumrla, jeste možda samo slabašna nada da kritički stav prema pomodnim ideologijama u isto vreme nudi otpor status quo-u i sprečava nas da fatalistički prihvatimo zlo kao neotuđivi aspekt postojanja.
Danilo Kiš je za mene bio pisac-heroj. Svojim moralnim insistiranjem da je centralno pitanje pisca dvadesetog veka pitanje logora, Aušvica i Gulaga; sa svojim lirskim postupcima u kojima ima mesta za oba, i za sanjarenja nad litanijom provincijskih železničkih stanica, i za podrhtavanje bojažljive duše; sa svojom tvrdnjom da je kič neuništiv kao plastična boca; sa svojim rezigniranim ali ne i defetističkim razumevanjem činjenice da su njemu, koji je živeo poslednju deceniju svog života u dobrovoljnom egzilu u Parizu, savremene francuske intelektualne debate poznate, dok debate njegovog maternjeg kruga ostaju nepoznate njegovim francuskim kolegama; sa njegovim upornim verovanjem da se knjiženost piše ukupnošću svog bića, a ne samo na nekom jeziku, što ga je i navelo da ostane pri srpskohrvatskom književnom idiomu uprkos lažnoj udobnosti francuskog, usvojenog jezika svakodnevice u egzilu; s njegovim principijelnim stavom jevrejskog apatrida koji ne može da zaboravi destruktivne konsekvence šovinističkog izdizanja „izabrane nacije“ na nivo metafizičke ideje koja opravdava ma koja i sva sredstva za njenu zaštitu; sa sveobuhvatnom pripovešću svog života i dela, Danilo Kiš za mene predstavlja najplemenitije dostignuće balkanske imaginacije.
Otkrio sam Danila Kiša ranih osamdesetih kada sam kao student Ljubljanskog univerziteta, Slovenija, sa Kišem delio zajedničku domovinu zvanu Jugoslavija. Nabasavanje na njegove pripovetke predstavljalo je vrstu otkrovenja, jer njegovo delo još nije bilo kanonizovano.
U stvari, nakon objavljivanja zbirke kratkih priča Grobnica za Borisa Davidoviča (objavljena prvi put 1976; dve godine kasnije, Harcourt Brace Jovanovich je objavio prevod na engleski), izbila je bučna kontroverza o ispravnom korišćenju književnih sredstava. Kiša su komunistički druškani izlagali javnom blaćenju karaktera i maltretiranju, što je na kraju rezultiralo njegovom emigracijom. Kiš je otišao u egzil u Pariz. Ja sam otišao u egzil njegovih knjiga. Dve decenije kasnije, još uvek sam srećni stanovnik. Nastavljam da crpem okrepu iz Kiša, nikad više nego sad u predapokaliptičnom svetu u kome male evropske teme nacionalnih podela i s tim povezane podele na „nas“ i „njih“ poprimaju strahotno globalne inkarnacije u američko-britanskoj okupaciji Iraka. Naravno, razmišljati u takvim vremenima o duhu biblioteke kao skladištu osećaja zajednice znači povlađivati književnom sanjarenju. Ipak, utehe imaginacije su takve da ne mogu da ne sanjarim nad svojim učiteljem.
U svom delu, pre svega u pripoveci „Enciklopedija mrtvih“ (prvo izdanje 1983; „Farrar, Strauss and Giroux“ su objavili prevod na engleski 1989), Danilo Kiš koristi metaforu određene vrste biblioteke. Gde je književna biblioteka, tu je biblioteka Horhe Luisa Borhesa.
Upravo je Borhesova metafizička strategija Kiša podstakla da uzvikne da je sva književnost podeljena na „onu pre Borhesa i onu posle njega“. Ova tvrdnja je podložna raspravi, ali ostaje činjenica da je Borhes snažno uticao na Kišovo književno korišćenje dokumenata, hronika i faktografskih referenci. Orući po njihovim različitim istinama, Kiš je stvorio fikcionalna dela najvišeg estetskog reda. Borhes je smislio metaforu biblioteke čiji je cilj bio da bude univerzum.
U pripoveci „Vavilonska biblioteka“ (1941) ta biblioteka je ogromna jer sadrži beskrajnost svih prošlih, sadašnjih i budućih događaja. Borhesova koncepcija biblioteke asimiluje prošlost, sadašnjost i budućnost. Borhesova biblioteka je neograničena kao i anksioznost ljudi koji uzalud tragaju za objašnjenjem haosa na uređenim redovima polica.
Kiš je bio impresioniran, ali ne i zadovoljan. On je odabrao oštro, strasno i nesumnjivo polemički pregnantno korišćenje ovog tropa u „Enciklopediji mrtvih“. Prvo, Kišova enciklopedija, kvintesencijalna knjiga biblioteke, otvorena je samo za one ljude koji su već mrtvi.
Drugo, selektivni mehanizam deluje čak i u zajednici mrtvih pošto Kišova biblioteka isključuje one čija su imena već zaslužila uključenje u neku drugu knjigu, leksikon ili biblioteku. Ljudi koji nisu stigli ni do jednog Ko je ko? izdanja stekli su svoje jedino priznanje u istinskoj enciklopediji mrtvih, enciklopediji bezimenih, slučajnih prolaznika, ljudi iz susedstva. Ovaj metodološki gest nije ništa drugo do slavljenje egalizatorske snage smrti. To je neka vrsta sablasnog podsećanja na ignorisane principe slobode, bratstva i jednakosti.
Ne kažem da u vremenu stalnih društvenih previranja Kiš igra ulogu milosrdnog sluge čiji je zadatak da otkloni bol. Na kraju krajeva, bol nas nagoni da mislimo, mišljenje može da preraste u mudrost, a mudrost čini život donekle podnošljivim. Kažem to da radikalna subverzija fantazije jednakosti predstavlja Kišov originalni doprinos razumevanju modernog ljudskog stanja: jednakost mrtvih nastavlja da biva obeležena konkretnim socijalnim odnosima koji su obeležavali ljudsko iskustvo tokom života. Drugim rečima, politička verovanja koja dovode do podela i socijalni status koji razdvaja pojedince prate ih i s one strane groba.
Logika enciklopedijskih odrednica povezana je sa nekom vrstom hermeneutike ljuštenja. Mreža događaja, uspavanke koje pevaju pokojnici, rođaci i svatovi, poštar čiji su koraci meki kao pero i zapuštene mlekarice, mreža svih pokojnika koji su nekad videli, znali ili mirisali je beskrajna. Ali zar to nije traljavo rečeno? Mreža u kojoj je uhvaćen pojedinac zapravo je toliko ogromna da bukvalno obuhvata ceo svet, jer se svakoj osobi pre ili kasnije ukršta put s osobom koja je bila u kontaktu s poznanikom pokojnika. Kako se mreža grana i uključuje rođake i rođake rođaka kao i poznanike i slučajne susrete, pretpostavka enciklopedije mrtvih je u krajnjoj liniji oslobađajuća: ona sugeriše da smo svi povezani sa svim živim i mrtvim stvarima i ljudima na svetu. Lavirint, nerazmrsivo klupko veza koje presecaju horizontalno i vertikalno, taj lavirint je tako širok da sam tokom svog prvog čitanja Kišove pripovetke imao uzbuđujući osećaj da ona podseća na izuzetno preciznu mapu Engleske koja je zapravo sama Engleska, kako ju je opisao Džosaja Rojs u svojoj knjizi Svet i pojedinac (1899). Njegova mapa je pozdravljala stalno ponavljanje ad infinitum, pošto svaka mapa Engleske mora da sadrži sebe i tako mora progresivno da akumulira svu silu vlastitih slika.
Kišova enciklopedija međutim predstavlja mnoštvo koje je oduvek bilo tu. U briljantnoj Kišovoj izvedbi, vokabular enciklopedijskih odrednica doživljava metamorfozu od linearnog kvaliteta pisane reči koja propisuje zakone našem svakodnevnom govoru i hronološkom životu u simultano prisustvo mnogih isečaka života koje su pokojnici propatili. U nekoliko rečenica, čitava istorija pojedinca je zgusnuta, sumirana i opisana; opisana je ne samo u dosadnoj perspektivi informacija o rođenju, obrazovanju, bračnom statusu, menjanju adresa i zaposlenja, već s umetničkom osećajnošću koja priziva najambicioznije ideale, totalitet bića.
Tajni projekat Knjige Stefana Malarmea prosijava kroz ovu neispunjenu želju da se peva o totalitetu bića, da se živi totalitet pesme. Malarme, osnivač francuskog simbolizma, krajem devetnaestog veka uzdigao je na božanski pijedestal jezik i njegov potencijal za sintezu sličnu snoviđenju u kojoj su prevladane sve samopodele i „sve zemaljsko postojanje mora konačno da bude sadržano u knjizi“.
Naravno, Malarme nikad nije napisao Knjigu. Međutim, njegova maksima da svako i sve što se dešava na svetu jednog dana mora dospeti u Knjigu primila je ne samo estetski prelepu, već i socijalno osetljivu rekuperaciju pod treperavim perom Danila Kiša, mog balkanskog učitelja.
Priča o majstoru i učeniku
od praških zora i plavičaste turobnosti,
teške kao smrt goluba u subotnjoj besposlici,
od izbledele knjige koju se ne usuđujem da otvorim
jer je znam napamet, imitirajući univerzum
od simetrije četrdeset godina i šest knjiga
koje su napisala mnoga moja sopstva u očajanju,
od ljubavi, od dvorišne prašine, od pesama progutanih
u jednom dahu, od dva ili tri neologizma,
od strpljenja i discipline, koja kapa u moja pluća,
od nemoći i gorkog ukusa ponavljanja,
od vere u trideset šest mudraca,
od prve lekcije Talmuda,
od maglovitih vizija i neuspelih aluzija,
od večne samoće i jednakog ponosa,
od hrabrosti i uzaludnog peva ševe,
od neprijatnih sećanja na pigmalionski mit
danas življih nego ikad pre, od priče
ubačene u tuđu priču i možda neuspešniju
od originala, koji je i sam samo
loša hronika legende koja je došla i prošla
bezbroj puta, od arogancije majstora
slepog za izanđale metafore i samouverenost studenata,
od slutnji i besmisla, od igre koju pročitana
knjiga igra sa mnom, od majstorovog insistiranja
da mora da oseća gorući bol umišljenosti da bi
održao lekciju o njenim opasnostima,
od razmišljanja i senki u sobi bez ogledala,
od mudrosti i prigušenih glasova iz prošlosti ne mogu
napisati priču koju će sanjati, godinama udaljen,
čovek posvećen čitanju i pisanju
poput mene. Ne znam da li ću taj čovek ponovo biti ja.
(Sa engleskog prevela Vanja Savić)
