Po završetku raspusta, poslali su me na Politehničku školu u Grac u Štajerskoj, koju je moj otac izabrao kao jednu od najstarijih škola i onih koje su uživale najveći ugled. Bio je to trenutak koji sam željno očekivao i počeo sam svoje studije pod dobrim pokroviteljstvom i čvrsto rešen da uspem. Moje prethodno školovanje je bilo iznad proseka, zahvaljujući očevom podučavanju i pruženim mogućnostima. Naučio sam nekoliko jezika i koristio se knjigama iz nekoliko biblioteka sakupljajući iz njih manje-više korisne informacije. A onda sam prvi put mogao da izaberem predmete koji su mi se dopadali i nisam više morao da se gnjavim sa slobodnim crtanjem. Odlučio sam da iznenadim svoje roditelje i tokom cele prve godine ustajao sam svakoga dana u tri ujutru i radio ceo dan do jedanaest sati noću, nedeljom i praznikom. Pošto je većina mojih kolega studenata shvatala stvari olako, prirodno je da su moji rezultati nadmašili ostale. U toku te godine položio sam devet ispita i profesori su smatrali da zaslužujem ocene više od najboljih. Naoružan njihovim laskavim svedočanstvima, otišao sam kući na kratak odmor, očekujući trijumf, ali me je uvredilo to što je moj otac smatrao nevažnim ove teško stečene počasti. To je gotovo ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama, koja su mu moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom. Kasnije sam se uglavnom posvetio studijama fizike, mehanike i matematike, provodeći slobodno vreme u biblioteci. Imao sam pravu maniju da završim sve što sam započeo, što mi je vrlo često zadavalo muke. Jednom prilikom, počeo sam da čitam Voltera, i kada sam shvatio da postoji približno sto sitno štampanih velikih tomova, koje je ovaj monstrum napisao, ispijajući sedamdeset i dve šoljice crne kafe na dan, uhvatio me je očaj. Morao sam taj posao da završim, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao sebi: “Nikad više.”
Moje isticanje na prvoj godini donelo mi je naklonost i prijateljstvo nekoliko profesora. Među njima su bili profesor Rogner (Rogner) koji je predavao aritmetiku i geometriju, profesor Pešl (Poeschl), koji je držao katedru za teoretsku i eksperimentalnu fiziku i doktor Ale (Allé) koji je predavao integralni račun i specijalizovao se za diferencijalne jednačine. Ovaj naučnik je bio najbriljantniji predavač koga sam ikada slušao. On se naročito zainteresovao za moje napredovanje i često bi ostajao u slušaonici sat ili dva duže, zadavajući mi da rešim teške zadatke, u čemu sam ja uživao. Njemu sam objasnio leteću mašinu koju sam zamislio, ne kao izum iz mašte, već kao izum zasnovan na temeljnim naučnim principima koji se mogu ostvariti primenom moje turbine i brzo podariti svetu. Oba profesora, i Rogner i Pešl bili su radoznali ljudi. Prvi se izražavao na neobičan način, svaki put kada bi progovarao bila je to galama posle koje je sledila duga zbunjujuća pauza.
Profesor Pešl je bio metodičan i savršeno temeljan Nemac. Imao je ogromna stopala i ruke kao medveđe šape, ali je sve svoje eksperimente izvodio tako vešto, precizno kao časovnik, bez greške.
Na drugoj godini studija dobili smo Gramov (Gramme) dinamo iz Pariza koji je imao pljosnate magnete u obliku potkovice i žicom namotanu armaturu sa komutatorom. Po priključenju su se pokazivali različiti strujni efekti. Dok je profesor Petl izvodio eksperimente, puštajući mašinu da radi kao motor, četkice su pravile probleme proizvodeći jake varnice i ja sam zapazio da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica. Ali on je rekao da to nije moguće i ukazao mi je počast tako što je održao predavanje o toj temi, i zaključujući na kraju je rekao:
”Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo isto kao kada bi se jedna konstantna privlačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.“ Ali instinkt je nešto što prevazilazi znanje. Mi nesumnjivo imamo finija nervna vlakna, koja nam omogućavaju da osetimo istinu tamo gde su logičko zaključivanje ili bilo koji svesni umni napor uzaludni. Neko vreme sam se kolebao, impresioniran profesorovim autoritetom, ali ubrzo sam shvatio da sam u pravu i prihvatio sam se ovog zadatka, sa svim žarom i beskrajnim mladalačkim samopouzdanjem. Počeo sam tako što sam prvo u svojoj glavi zamislio mašinu jednosmerne struje puštajući je da radi i menjajući tok struje u armaturi. Onda bih zamislio alternator i istraživao procese koji se slično odvijaju. U sledećem koraku bih zamislio sisteme koji se sastoje od motora i generatora i povezivao ih na različite načine. Slike koje sam zamišljao meni su bile sasvim stvarne i opipljive. Ostatak moga školovanja u Gracu je prošao u intenzivnim ali uzaludnim naporima ove vrste i skoro sam došao do zaključka da je ovaj problem nerešiv. Godine 1880. otišao sam u Prag, u Čehoslovačku, da udovoljim očevoj želji da svoje obrazovanje završim na tamošnjem univerzitetu. U tom gradu sam napravio odlučujući napredak, tako što sam odvojio komutator od mašine i proučavao ovaj fenomen iz novog ugla, ali još uvek bez rezultata. Sledeće godine, iznenada sam promenio svoj pogled na život. Shvatio sam da moji roditelji podnose ogromnu žrtvu zbog mene i rešio sam da ih oslobodim tog tereta. Talas telefonije koji je zahvatio Ameriku upravo je stigao na evropski kontinent i takav sistem je trebalo da bude instalisan u Budimpešti, u Mađarskoj. Bila je to idealna prilika, utoliko pre što je jedan prijatelj naše porodice bio na čelu tog poduhvata. Tada sam pretrpeo potpuni slom nerava koji sam već ranije spomenuo. Ono kroz šta sam ja prošao u tom periodu bolesti, prosto je neverovatno.
Imao sam uvek izvanredan vid i sluh. Jasno sam mogao da razaberem predmete u daljini onda kada drugi nisu mogli da vide ni njihove obrise. U detinjstvu sam uspeo nekoliko puta da spasem od požara kuće suseda tako što sam čuo ono tiho pucketanje koje njima nije ometalo san i dozvao pomoć.
Godine 1899, kada sam prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio sam u stanju da savršeno jasno čujem prasak gromova na udaljenosti od 550 milja. Granica slušne moći mojih mladih asistenata jedva je prelazila 150 milja. To znači da je moje čulo sluha bilo trinaest puta osetljivije od njihovog, mada sam u to vreme, tako reći, bio gluv kao top u poređenju sa oštrinom sluha koju sam imao u doba nervne napetosti. U Budimpešti sam mogao da čujem otkucaje časovnika, koji se nalazio u sobi trećoj od moje. Sletanje muve na sto moje uvo bi primalo kao tup udar. Zvuk kočije koja bi prolazila nekoliko milja daleko potresao bi čitavo moje telo. Prasak lokomotive udaljene dvadeset do trideset milja zaljuljao bi klupu ili stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da bih osetio nesnosan bol. Tlo pod mojim nogama je neprestano podrhtavalo. Bio sam prinuđen da ispod svoje postelje podmećem gumene jastuke da bih se bar malo odmorio. Zaglušujuća buka iz daleka i izbliza naličila mi je na nejasno izgovorene reči, koje bi me prepale da nisam bio u stanju da ih raščlanim na njihove sastavne komponente. Sunčevi zraci, koji su u razmacima bili prekidani, izazivali bi tako snažan potres u mom mozgu da bi me ošamutili. Morao sam sakupiti svu snagu volje da prođem ispod mosta ili neke građevine, jer bih prolazeći osetio neverovatan pritisak na lobanju. U mraku su moja čula bila osetljiva kao u slepog miša i mogao sam da razaznam postojanje nekog predmeta na udaljenosti od 12 stopa čudnim osećanjem jeze na čelu. Puls mi je varirao od nekoliko do dvesta šezdeset otkucaja; i svaki deo moga tela se trzao i drhtao, što sam najteže podnosio. Jedan ugledan lekar mi je odredio veliku dnevnu dozu kalijum-bromida, proglasio je moju boljku jedinstvenom i neizlečivom. Večito ću žaliti što u to vreme nisam otišao na posmatranje kod specijaliste fiziologa i psihologa.
Grčevito sam se borio za život, ali nisam verovao da ću se oporaviti. Može li iko poverovati da se tako beznadežna telesna olupina može preobraziti u čoveka zapanjujuće snage i žilavosti, čoveka koji može da radi trideset i osam godina, skoro bez dana odmora, a da i dalje ostane telesno i duhovno krepak i svež. Tako je bilo sa mnom. Snažna želja za životom i nastavkom rada uz pomoć odanog prijatelja i atlete, učinila je čudo. Zdravlje mi se povratilo, a sa njim i krepkost uma. Kada sam se ponovo vratio rešavanju problema, gotovo sam zažalio što će se borba tako brzo okončati. Imao sam energije napretek. Kada sam prihvatao neki zadatak, nisam to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za mene je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao sam da ću stradati ako ne uspem. Sada sam osetio da je bitka dobijena. Negde duboko u svesti nalazilo se rešenje, ali još nisam mogao da nađem način da ga izrazim. Jedno popodne, koje ću uvek pamtiti, uživao sam u šetnji po gradskom parku sa svojim prijateljem i recitovao poeziju. U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih je bila i Geteov (Johan Wolfgang Goethe) Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak:
Sie rückt und weicht, der Tag ist überlebt,
Dort eilt Me hin und fördert neues LeЬen.
Oh, dass kein Flügel mich vot Boden hebt
Ihr nach und immer nach zu streben!
Ein schöner Traum indessen sie entweicht,
Ach, zu des Geistes Flügeln wird so leicht
Kein körperlicher Flügel sich gesellen!
Dan je pri kraju; ono, sve dalje sja
hita da drugi oživljava svet.
O, što me krila ne dignu sa tla,
pa za njim, večno, da upravljam svoj let!
Divnog li sna dok ono dole kreće!
Ah, kuda lete krila bestelespa
telesna krila vinuti se neće!
(Faust, I deo “Pred gradskim vratima”, prev. B. Živojinović)
Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svome govoru u Američkom institutu elektroinženjera. Slike koje sam video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena, u tolikoj meri da sam mu rekao: “ Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru.“ Ne mogu da opišem svoja osećanja. Da je Pigmalion video svoju statuu kako oživljava, ne bi mogao biti potreseniji. Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam, dao bih za ovu jednu tajnu, koju sam od nje oteo, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak.
Nikola Tesla
Nastaviće se
