Pošto nisam uspeo da dobijem bilo kakav dokaz u prilog tvrdnjama psihologa i spiritista, dokazao sam na svoje potpuno zadovoljstvo, automatizam života, ne samo kroz stalno posmatranje pojedinačnih postupaka već mnogo uverljivije preko određenih uopštavanja. Sve ovo je otkriće koje ja smatram najvećim trenutkom ljudskog društva i na čemu ću se kratko zadržati. Prvi nagoveštaj ove zaprepašćujuće istine rodio se u meni kada sam bio vrlo mlad čovek, ali mnogo godina sve što sam primetio tumačio sam jednostavno kao slučajnost. Naime, kad god su mene ili nekog kome sam bio privržen, ili delo kome sam se posvetio, drugi povređivali, na poseban način, koji bi mogao najjednostavnije da se okarakteriše kao krajnje ružan, osećao sam to kao naročit i neopisiv bol, koji sam u potrazi za boljim imenom okvalifikovao kao “ kosmički “ a ubrzo zatim redovno se događalo da su oni koji su nanosili bol, loše prolazili. Posle mnogo ovakvih slučajeva, poverio sam se jednom broju prijatelja, koji su i sami imali prilike da se uvere u istinitost ove teorije, koju sam ja postepeno formulisao i koja može da se predstavi u nekoliko sledećih reči.
Naša tela su slične građe i izložena su istim spoljašnjim uticajima.
Rezultat toga su slične reakcije i usklađenost opštih aktivnosti na kojima se zasnivaju sva naša društvena i ostala pravila i zakoni. Mi smo automati koje potpuno kontrolišu sile sredine, razbacavši nas unaokolo kao pampure od plute po površini vode, automati koji su pogrešno shvatili rezultujuću silu spoljnjih impulsa kao slobodnu volju. Naši pokreti i druge radnje služe očuvanju života i mada izgleda da smo potpuno nezavisni jedni od drugih, mi smo spojeni nevidljivim vezama. Sve dok je organizam u odličnom stanju on reaguje tačno na sile koje ga pokreću, ali onog trenutka kada nastane neki poremećaj u bilo kom čoveku, njegova snaga za samoodržanjem slabi. Svako razume da ukoliko neko ogluvi, ako mu vid oslabi ili su mu udovi povređeni, šanse za njegov dalji opstanak su umanjene. Ali je takođe istina, možda čak i veća, da određena oštećenja mozga koja manje ili više slabe vitalne kvalitete automata ubrzavaju njegovu propast. Vrlo osećajno I posmatranju sklono biće sa svojim visokorazvijenim i potpuno netaknutim mehanizmom koji se ponaša u skladu sa promenljivim uslovima okoline, nadarila je priroda transcedentalnim mehaničkim osećanjem, koje mu omogućava da izbegne opasnosti koje su prikrivene da bi se direktno uočile. Kada takvo stvorenje dođe u kontakt sa drugima, čiji su upravljački organi potpuno neispravni, to čulo se javlja i on oseća “kosmički“ bol. Ova istina se potvrdila na stotinama primera i ja pozivam ostale prirodnjake da posvete pažnju ovom predmetu, verujući da će se zajedničkim i sistematskim naporom postići rezultati od neprocenjive vrednosti za svet.
Ideja o konstruisanju automata koji bi potkrepio moju teoriju davno mi je pala na pamet, ali sam na njoj počeo aktivno da radim tek 1893. godine kada sam počeo istraživanja u radiotehnici. U toku dve ili tri sledeće godine konstruisao sam izvestan broj automatskih mehanizama, kojima se upravljalo iz daljine i prikazivao ih posetiocima u svojoj laboratoriji. Međutim, 1896. godine konstruisao sam uređaj koji je mogao da obavlja mnoštvo operacija, ali se završetak ovih radova odgodio za kraj 1897. godine. U svom članku koji je izašao u junskom broju časopisa ”Sentugu Magazine” 1900. godine, kao i u drugim časopisima iz tog vremena, opisao sam i ilustrovao taj uređaj, koji je, kad se početkom 1898. godine prvi put pojavio, izazvao takvu senzaciju kao nijedan moj izum do tada. Novembra 1898. godine osnovni patent novoga izuma mi je bio odobren, ali tek pošto je glavni patentni inženjer došao u Njujork i lično prisustvovao eksperimentu jer su mu se moje tvrdnje činile neverovatnim. Sećam se kad sam docnije posetio jednog visokog državnog činovnika u Vašingtonu s namerom da svoj izum ponudim državi, da je taj čovek, pošto sam mu ispričao šta sam napravio, prasnuo u smeh. Tada niko nije ni pomišljao da postoji i najmanji izgled za uspešnu realizaciju takvog uređaja. Nesreća je u tome što sam u patentu, poslušavši savet svojih advokata, naznačio da se njime upravlja pomoću jednog kola i jednog dobro poznatog detektora zbog toga što tada još nisam obezbedio zaštitu svojih metoda i instrumenata za individualizaciju. U stvari, svojim maketama broda sam upravljao sadejstvom više kola, tako da je svaka interferencija bila isključena. Najčešće sam koristio kola u obliku petlji sa kondenzatorima, zato što je prilikom pražnjenja mog predajnika visokog napona dolazilo do jonizacije vazduha u laboratoriji, tako da bi i najmanja antena satima crpla elektricitet iz okolne atmosfere.
Tek koliko da se stekne izvesna predstava o tome, navešću sledeći primer: zapazio sam da će stakleni balon od 12 inča sa izvučenim vazduhom i sa samo jednim terminalom za koji se vezuje kratka žica, proizvesti oko hiljadu uzastopnih bleskova pre nego što se neutralizuje sav elektricitet iz vazduha laboratorije.
Prijemnik u obliku petlje nije bio osetljiv na takav poremećaj i interesantno je zabeležiti da tek danas postaje popularan. On u praksi prikuplja mnogo manje energije nego antena ili druga uzemljena žica, ali je u naknadu za to lišen izvesnih nedostataka koje imaju neki današnji uređaji za bežični prenos. Tokom demonstracije ovog pronalaska pred publikom zahtevao sam od posetilaca da postavljaju pitanja, makar i najkomplikovanija, i automat bi znakovima odgovarao na njih. U ono doba tako nešto se smatralo magičnim a, u stvari, sve je bilo tako jednostavno jer sam preko svog aparata ja davao odgovore.
Tih dana konstruisan je još jedan teleautomatski brod, čija je fotografija objavljena u ovom broju časopisa ”Electrical Experimenter”. Kretanje broda se kontrolisalo pomoću više zavojaka postavljenih u utrobu broda koji je bio potpuno hermetički zatvoren i mogao je zaroniti. Aparatura koju sam koristio bila je slična onoj koju sam koristio u prvom modelu, izuzev nekih specijalnih pojedinosti koje sam dodao, kao što su, na primer, sijalice čija je uloga bila da daju vidljivi dokaz o pravilnom funkcionisanju ove naprave.
Automati kojima upravlja operator u okviru svog vidokruga u stvari su prvi i prilično grubi koraci u razvoju nauke o teleautomatici kakvu sam ja zamislio.
Naredno logičko poboljšanje bilo je u primenama gde su ovi automatski mehanizmi van vidokruga i na velikoj udaljenosti od upravljačkog centra, i od tada sam se stalno zalagao da se umesto topova oni koriste kao ratno oružje. Čini mi se da je važnost toga sada shvaćena, ako mogu da sudim na osnovu neočekivanih vesti u štampi o ostvarenjima za koja se kaže da su izuzetna, ali ni po čemu nisu nikakva novost.
Nesavršenim načinom pomoću današnjih bežičnih postrojenja mogućno je lansirati avion koji treba da sledi približno određeni kurs i izvrši neku operaciju na udaljenosti od nekoliko stotina milja. Osim toga aparatom ove vrste može se mehanički upravljati na više načina i ne sumnjam da može da se pokaže korisnim u ratu. Ali, bar koliko je meni poznato, danas ne postoje instrumenti kojima bi se sa preciznošću mogao ostvariti takav cilj. Godine studija posvetio sam tom pitanju I usavršio mehanizme kojima se takva i još veća čuda mogu lako realizovati. Kao što sam ranije rekao, dok sam bio student na koledžu zamislio sam jednu leteću mašinu koja se potpuno razlikovala od današnjih. Osnovni princip je bio ispravan, ali nije mogao da se ostvari u praksi, jer zahteva veliku pokretačku snagu. Poslednjih godina uspešno sam rešio ovaj problem i sada radim na nacrtu letelica bez velikih i malih krila, bez propelera i ostalih spoljnjih dodataka, koje će razvijati strahovito velike brzine i verovatno u bliskoj budućnosti pružiti ubedljiv argument u korist mira. Takva jedna mašina koja se održava u vazduhu i kreće isključivo na principu reakcije, a zamišljena je da se njome upravlja bilo mehanički, bilo putem bežično prenete energije, prikazana je na jednoj od ovih stranica. Izgradnjom odgovarajućih postrojenja biće moguće projektil ove vrste lansirati u vazduh i spustiti gotovo tačno na svako predviđeno mesto, makar ono bilo hiljadama milja udaljeno. Ali, mi se nećemo zaustaviti na tome. Sigurno da ćemo proizvoditi takve teledirigovane aparate koji će biti u stanju da se ponašaju kao da raspolažu sopstvenom inteligencijom i koji će svojom pojavom izazvati revoluciju.
Još 1898. godine predložio sam predstavnicima jednog velikog industrijskog koncerna da proizvedu i javnosti prikažu automobilsko vozilo koje bi samo obavljalo neobično veliki broj radnji, od kojih bi neke bile srodne rasuđivanju. U tom trenutku, međutim, moj predlog je smatran nerealnim i od njega nije bilo ništa.
Najveći umovi današnjice nastoje da pronađu takva sredstva koja bi sprečila da se ponovi strahoviti sukob koji je samo teorijski okončan, a čije sam trajanje i glavni završetak tačno predvideo u članku objavljenom u listu ”SUN” 20. decembra 1914. godine.
Predložena Liga naroda nije lek. Naprotiv, sudeći po mišljenju nekih poznatih ljudi, njen učinak može biti upravo suprotan. Naročito je žalosno što je prilikom utvrđivanja mirovnih uslova usvojena kaznena politika, kao osnov odredbama mira, jer će od sada, za samo nekoliko godina biti mogućno da se narodi bore bez vojske, brodova i topova mnogo strahovitijim oružjem, čija razorna moć I područje delovanja praktično nemaju granice. Neprijatelj će biti u stanju da razori svaki grad, i to bez obzira na njegovu udaljenost i nikakva sila ovoga sveta neće moći u tome da ga spreči. Ako nam je stalo da izbegnemo predstojeću katastrofu i takva zbivanja koja mogu kuglu Zemaljsku pretvoriti u pakao, onda moramo ubrzati razvoj letećih mašina i bežičnih prenosa energije, bez oklevanja, svom snagom i svim sredstvima kojima nacija raspolaže.
Nikola Tesla
kraj
