„Moji su i Istok i Zapad“ — šapnuo je Božji glas Teči, jednom od junaka romana Zovem se Crveno. Ovu rečenicu, koja zapravo predstavlja parafrazu dela kuranskog stiha (ajeta): „I Istok je Božji, i Zapad“ (Kuran: al-Bekare, 2:115), i koja stoji kao moto na početku romana, Orhan Pamuk na različite načine varira i ponavlja kroz sva svoja dela.
U brojnim intervjuima koje je Pamuk dao različitim medijima, nezaobilazna tema su upravo Istok i Zapad i njegovo viđenje odnosa ova dva civilizacijska kruga. Prožimanje različitih kulturnih tradicija u njegovim romanima daje poseban pečat čitavom njegovom opusu i svakako je jedan od ključeva njegovog nesumnjivog uspeha. Da su i Istok i Zapad zaista „njegovi“, svedoči i izvanredna recepcija Pamukovih knjiga širom sveta.
Kroz svoj književni opus, u kome na upečatljiv način spaja ono što se drugima čini nespojivim, kao i kroz celokupno delovanje na svetskoj kulturnoj i političkoj sceni, Orhan Pamuk propagira multinacionalnost, multikulturalnost i multijezičnost. Zalaže se za poštovanje ljudskih prava i slobodu mišljenja i govora, kako na društvenom tako i na individualnom planu.
Spajajući Istok i Zapad i razbijajući ustaljene stereotipe s obe strane, Pamuk naglašava da njegova književna umetnost predstavlja eksperiment plodnog, skladnog i harmoničnog mešanja kultura.
„Moj moto je uvijek bio: budi hrabar, budi zapadnjak što možeš više i isto toliko pokušaj biti istočnjak, istovremeno tradicionalan. Ljudi često misle da su te dvije stvari oprečne, ali što više ideš u oba pravca, više će se elektriciteta naći između dva pola. … Postmodernizam jeste takav da vas može učiniti tolerantnijim, pokazati vam put u kojem možete biti otvoreniji za tradicionalne uticaje.“ (2)
Mada ističe da nije mostograditelj, već samo pisac, Pamuk neprestano pokušava da gradi mostove između različitih ljudi, različitih meridijana, hrišćanske Evrope i muslimanskog Istoka, posebno svoje domovine. U samoj Turskoj gradi mostove između njene bogate osmanske prošlosti i nadiruće evropske budućnosti, između islama i sekularizma. Jer mostovi ne pripadaju nijednoj strani, nijednom kontinentu, nijednoj civilizaciji, nijednoj kulturi. Mostovi ih povezuju, ali ostaju uvek izvan njih.
U Pamukovom literarnom opusu Istok i Zapad spajaju se na različite načine: prepliću, dopunjuju, dodiruju, ali i sudaraju i sukobljavaju, kroz različita vremena i različite istorijske, kulturološke, religijske, političke i socijalne slojeve. Pamukov literarni svet čine elementi obeju književnih tradicija.
„U svojim knjigama ne sudim čija je kultura bolja, samo ukazujem da kulture nisu toliko različite, i da postoje mesta koja su sazdana od oba sveta… Izbegavam stereotipe šta je Istok a šta je Zapad, jer smatram da sam od oba sveta“ — naglašavao je Pamuk u intervjuima prilikom boravka u Beogradu.
Ferit Orhan Pamuk (rođen 7. juna 1952. u Istanbulu) odrastao je u Istanbulu, u imućnoj, naprednoj i sekularnoj porodici, sličnoj onima koje je opisao u romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Tiha kuća. Tokom odrastanja i sazrevanja, iskusio je radikalne promene sredine u kojoj je živeo: postepenu transformaciju osmanske porodične tradicije, napuštanje tradicionalnih turskih vrednosti i okretanje ka zapadnom, evropskom načinu života.
Građanski orijentisana i veoma imućna porodica omogućila mu je da stekne dobro i široko obrazovanje, kako u turskim, tako i u stranim školama (Robert College u Istanbulu), i to ne samo formalno. Počeo je, po želji porodice, da studira arhitekturu, ali je to napustio i završio novinarstvo na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta (1976). Od 1985. do 1988. godine boravio je, kao istraživač, u SAD, na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, a kratko vreme i na Univerzitetu u Ajovi.
Status i bogatstvo njegove porodice obezbedili su mu slobodu izbora životnog puta. Prvo je žarko želeo da postane slikar, ali se u svojim dvadesetim godinama predomislio i odlučio da postane pisac.
Od rane mladosti veoma mnogo je čitao, zatvarajući se u poseban literarni svet u kome i danas samuje. Kako sam kaže, čitavog života je samo čitao i pisao, zbog čega je srećan čovek.
Bogata očeva biblioteka, koja je sadržala dela orijentalne i evropske književnosti, bila je za Pamuka paralelna škola kroz koju se zbližio sa zapadnom kulturom, umetnošću i književnošću. Obrazovan i na zapadnim i na istočnim izvorima, u svom literarnom opusu skladno je povezao modernu evropsku i klasičnu orijentalnu tradiciju. Omiljeni pisci od kojih je, čitajući, “kupovao spisateljski zanat”, bili su mu i ostali: Dante, Tolstoj, Dostojevski, Kafka, Prust, Džojs, Man, Kalvino, Markes, Nabokov… Govoreći na tu temu, više puta je istakao da je od Tomasa Mana naučio kako da iskoristi istorijske fikcije i kombinuje detalje, od Italа Kalvina da je inventivnost isto toliko važna u pisanju koliko i faktografija, a od Umberta Eka da se triler može odlično upotrebiti za određene literarne efekte. Poseban učitelj bila mu je Margerit Jursenar i njen esej o jeziku u istorijskoj fikciji.
Orhan Pamuk danas spada među najznačajnije turske i svetske pisce. Sebe definiše, pre svega, kao književnika i romanopisca. Iako se trudi da bude što dalje od politike, naglašava da nema političkih ambicija i osuđuje svako uplitanje politike u umetnost i književnost, smatra da pisac ima moralnu obavezu da brani istinu i da se u posebnim, značajnim trenucima društveno i politički eksponira i reaguje na određene događaje. Ovaj danas najkontroverzniji turski književnik pokrenuo je neke vrlo delikatne teme za Tursku, kao što su jermensko i kurdsko pitanje, nacionalizam, islamski ekstremizam i fundamentalizam, na čije pogubno delovanje posebno ukazuje.
Zbog političkih istupa i iznošenja ličnih stavova, politika se ipak umešala u život Orhana Pamuka. U intervjuu ciriškom listu Tagesanzeiger (6. februara 2005), pored ostalog rekao je i sledeće: „U Turskoj je ubijeno trideset hiljada Kurda i milion Jermena, a niko, osim mene, ne usuđuje se da govori o tome, pa me zbog toga nacionalisti mrze.“ (3)
Zbog ove izjave Pamuk je optužen po članu 301 turskog krivičnog zakona, za „vređanje, ponižavanje i iznošenje lažnih optužbi“ protiv Republike Turske i njenih organa vlasti. Posle mučnog procesa, sud u Istanbulu konačno je, u jesen 2006. godine, odbacio tužbu koju je protiv Pamuka podnela grupa od šest ekstremnih nacionalista. Tursko pravosuđe odustalo je od optužbe pod pritiskom EU i celokupnog svetskog javnog mnjenja.
Danas vodeći turski pisac postmoderne samo je deo savremenog turskog literarnog nasleđa, koje se počelo profilirati krajem 19. veka pod uticajem evropskih književnih tokova. Modernizacija i evropeizacija Turske posle Prvog svetskog rata zahvatila je sve segmente društva: od zakonodavstva i sudstva, preko obrazovnog sistema, do kulture, jezika i književnosti. Gotovo svi evropski literarni pravci, pokreti i škole su, sa određenim zakašnjenjem, uticali na tursku književnu scenu. Poezija, očišćena od stereotipa divanskog pesništva i istočnjačke estetike, doživela je najveći procvat. U poetsko stvaralaštvo uvode se nove teme i motivi, nove forme, nove stilske figure i originalan stil. Pripovetka, a posebno kratka priča, najbrže su se uklopile u svetske literarne tokove i razvijale se u raznim pravcima. Roman je, međutim, zbog nedostatka tradicije, teže i sa zakašnjenjem hvatо korak sa Zapadom.
„Umetnost romana je vrlo zapadna stvar. To je poseban način sagledavanja ljudskog duha i ljudskog života. I ako tu umetnost koristite u nezapadnom svetu, nailazite na jednu vrstu odbojnosti, neprihvatanja. Međutim, umetnost jeste najbolje mesto za susret različitosti.“ (4)
Orhan Pamuk je romanopisac izuzetnog talenta i stvaralačkog temperamenta, retke mašte i posebnog pripovedačkog dara. Stasao je na najboljim svetskim literarnim tradicijama – orijentalnim i zapadnim – pre svega na ukupnoj turskoj literarnoj baštini, potom na persijskim klasicima, arapskoj srednjovekovnoj prozi, kao i na delima velikana evropske i svetske književnosti. Sistematski je izgrađivao svoj literarni i intelektualni profil, svoj autentičan, samosvojni stil, sopstvenu prepoznatljivu poetiku i vrhunski artizam.
U svojim romanima Pamuk se predano bavi Turskom, njenom kompleksnom osmanskom prošlošću i još složenijom sadašnjošću. Istorijske teme, koje veoma pažljivo bira i literarno uobličava fascinantnim pripovednim tehnikama, samo su okvir za predstavljanje određenog doba, određenog načina života, a nadasve tursko-islamske kulture sazdane od mnoštva elemenata, i istočnih i zapadnih.
On pripada novoj generaciji turskih pisaca koja u svojim delima ozbiljno promišlja i obrađuje kako savremenu Tursku i njeno uporno traganje za sopstvenim identitetom, tako i konflikte između moderne i konzervativne Turske, njenu urbanu kulturu, socijalna previranja, podelu društva na moderniste (koji žele da od Turske naprave savremenu sekularnu proevropski orijentisanu državu) i na konzervativce (organizovane u različitim nacionalističkim i islamističkim pokretima, koji teže vraćanju tradicionalnih turskih i islamskih vrednosti).
Pamukova bibliografija obuhvata osam romana, knjigu eseja (u koju je uključena i jedina pripovetka napisana na samom početku spisateljske karijere) i jedno autobiografsko delo.
Prvi Pamukov roman je Dževdet-beg i njegovi sinovi (Cevdet Bey ve Oğulları, 1982). Pisan u realističkom maniru i pod uticajem, prvenstveno, Budenbrokovih T. Mana, bavi se previranjima, promenama i podelama u Turskoj od početka 20. veka pa do 1971. godine. U pozadini događanja u imućnoj i uglednoj istanbulskoj porodici, sličnoj po mnogo čemu piščevoj, ocrtani su politički, socijalni, ekonomski, religiozni i klasni problemi turskog društva. Prateći uspone i padove, lutanja i traganja pojedinih članova njene tri generacije, razapetih između modernog evropskog načina života i tradicionalnih turskih i islamskih vrednosti, Pamuk pokazuje način na koji se raspadala i raslojavala mnogočlana turska porodica.
Potom se pojavio roman Tiha kuća (Sessiz Ev, 1983), čija se radnja dešava 1980. godine. Preko pet naratora, dakle iz više perspektiva, pisac predstavlja tri generacije istanbulske trgovačke porodice. Diskusije i rasprave članova te porodice, koji posećuju ostarelu baku u popularnom morskom letovalištu, oslikavaju tursko društvo i socijalni haos u kome se za prestiž bore različite socijalne i ekstremističke grupe.
Tri godine kasnije pojavio se istorijski roman Bela tvrđava (Beyaz Kale, 1985), čija je radnja smeštena u sedamnaesti vek u Istanbul, grad u kome je „dobro biti gospodar, a ne rob“. Glavni junaci romana su učen Turčin s nadimkom Hoca i njegov rob, Mlečanin, koga su zarobili turski gusari. Između gospodara i roba postojala je ogromna fizička, ali i određena duhovna sličnost. Njih vremenom počinju da spajaju različite niti i njihov odnos postaje veoma kompleksan. Kroz specifičnu zajednicu mletačkog roba i turskog gospodara, Pamuk predstavlja odnose Osmanskog carstva i Mletačke republike, dva simbola moći i slave ondašnjeg sveta. Roman je, ubrzo po objavljivanju, preveden na engleski, a kasnije i na sve značajnije svetske jezike i doneo je Pamuku svetsku slavu i popularnost.
Četvrti roman Crna knjiga (Kara Kitap, 1990), smatra se jednom od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih knjiga savremene turske književnosti. Glavni junak romana je advokat Galip, koji sprovodi privatnu istragu i pokušava da nađe svoju nestalu suprugu i njenog polubrata, sa kojim kasnije zamenjuje identitet. U osnovni tok radnje na osoben način uplašena je i mistična tradicija Istoka — sufizam. Ovaj roman predstavlja definitivan Pamukov raskid sa socijalnim realizmom, koji je dugo vremena dominirao u turskoj književnosti. Po romanu Crna knjiga sam pisac je napisao scenario za film Tajno lice (Gizli Yüz, 1992, režiser Ömer Kavur), koji je objavljen i kao posebna knjiga.
Roman Novi život (Yeni Hayat, 1994), vrlo brzo po objavljivanju, postao je jedan od najčitanijih romana u Turskoj. Glavni junak romana, Mehmed, mladi student opsednut neobičnom knjigom koju je video u rukama vođene devojke, napušta dotadašnji život i kreće da otkrije „zagonetku života“, da spozna „tajnu vremena, sudbine, spokoja, pisanja, života, novog života“. Novi život je višeznačno delo, koje samo na površinskom nivou predstavlja stvarno putovanje junaka po turskoj provinciji. U alegorijskoj ravni Mehmedovo putovanje je i potraga za davno izgubljenom mudrošću iz starog turskog romantičarskog epa, ali i mističko putovanje i reminiscencija na sufijsku doktrinu.
Sedmi Pamukov roman Zovem se Crveno (Benim Adım Kırmızı, 1998) istorijski je roman. Njegova radnja se odvija krajem 16. veka u Istanbulu. To je pripovest o umetnosti minijature kroz koju su sažete kulturne istorije Istoka i Zapada, ali istovremeno i priča o misterioznom ubistvu, o gorko-slatkoj ljubavi i još mnogo čemu.
Godine 1999. objavljena je Pamukova zbirka eseja, novinskih članaka, kritika, reportaža i putopisa Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka (Gledanje kroz prozor) — (Öteki Renkler: Seçme Yazılar ve Bir Hikâye).
Roman Sneg (Kar, 2002) je takođe vrlo složeno i višeslojno delo. To je, pre svega, politički roman, „prvi i poslednji politički roman“, kako posebno naglašava sam pisac, ali i politički triler i ljubavna saga. Sneg je turobna slika anadolske provincije i turske stvarnosti. Radnja je smeštena u 1990. godinu, na istočnu tursku granicu, u grad Kars, koji je nekada bio pogranična varošica između dve velike imperije, osmanske i ruske. Glavni junak, koji je duže vreme živeo u egzilu u Frankfurtu, vraća se u Tursku i odlazi u Kars da bi, posle toliko godina, pronašao sopstveni identitet i otkrio sopstvenu domovinu.
U autobiografskom delu Istanbul: sećanja i grad (İstanbul: Hatıralar ve Şehir, 2003), na sebi svojstven način ispričao je povest svoje porodice i svog voljenog rodnog grada. Za kraj 2007. godine Pamuk je nedavno najavio izlazak iz štampe svog novog ljubavnog romana naslovljenog Muzej nevinosti, čija se radnja događa u Istanbulu, a čiji su junaci pripadnici turskog visokog društva.
Otkako se pojavio na turskoj, odnosno svetskoj književnoj sceni, Orhan Pamuk je revnosno i sistematski ubirao prestižne literarne nagrade — turske, evropske, svetske. Priznanje je neprekidno stizalo i stiže i od čitalaca. Njegove knjige prodaju se u višemilionskim tiražima i nalaze se u samom vrhu literarnih top-lista širom sveta.
Nagrađen je 1979. godine za rukopis svog književnog prvenca naslovljenog Tama i svetlost (Karanlık ve Işık), zajedno sa Mehmetom Eroğluom (Milliyet Roman Yarışması ödülü). Taj rukopis je prerastao u roman Dževdet-beg i njegovi sinovi, objavljen 1982. godine, a već sledeće godine je i nagrađen (Orhan Kemal Roman ödülü, 1983). Drugi roman Tiha kuća doneo je Pamuku 1984. godine novu nagradu (Madaralı roman ödülü). Od 1990. godine počela su da se nižu i evropska i svetska priznanja. Prvo je The Independent Award for Foreign Fiction (1990, Engleska) za roman Bela tvrđava. U Francuskoj je dobio nekoliko nagrada: Prix de la Découverte Européenne (1991) za Tihu kuću, Prix France Culture (1995) za Crnu knjigu. Za roman Zovem se Crveno nagrađen je više puta: Prix du Meilleur Livre Étranger (2002, Francuska), Premio Grinzane Cavour (2002, Italija) i International IMPAC Dublin Award (2003). I za roman Sneg primio je više nagrada: Prix Médicis étranger (2005, Francuska) i Prix Méditerranée Étranger (2006, Francuska).
U Nemačkoj je 2005. godine dobio još dva vrlo značajna priznanja: u Frankfurtu, Nagradu za mir Njemačkog udruženja izdavača (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels), koja se dodeljuje piscima i umetnicima za istaknutu etičku ulogu i odgovornost prema sopstvenoj naciji. Ova nagrada Pamuku je dodeljena za njegovo literarno delo u kome se „susreću Evropa i islamska Turska“, a koje je „podsticaj i zahtev za produktivnim i ozbiljnim dijalogom između Orijenta i Okcidenta, uz uvažavanje nacionalnih, kulturnih i verskih razlika“.
Iste godine u Darmštatu je primio i Ricarda-Huch-Preis, nagradu ustanovljenu 1978. godine u čast nemačke pesnikinje, koja se dodeljuje za umetnost, literaturu, nauku i politiku. Pamuk ju je zaslužio svojom vrhunskom književnošću i hrabrim političkim delovanjem.
Njujork Tajms proglasio je roman Sneg najboljom inostranom knjigom u SAD za 2004. godinu. Magazin Tajm svrstao je 1999. godine turskog književnika među petnaest najznačajnijih ljudi u Evropi na prelasku iz 20. u 21. vek, a 2006. godine u sto najuticajnijih ljudi sveta.
Krajem 2006. godine dobio je medalju Univerziteta u Vašingtonu (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost. Stekao je i dve titule počasnog doktora: na Slobodnom univerzitetu u Berlinu (Freie Universität Berlin, 4. maja 2007), a na predlog Katedre za turski jezik i književnost (Türk Dili ve Edebiyatı Bölümü) i na Bosforskom univerzitetu u Istanbulu (Boğaziçi Üniversitesi, 14. maja 2007).
Poslednjih nekoliko godina Orhan Pamuk je slovio kao jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu. I najzad, 12. oktobra 2006. godine, u ranim poslepodnevnim časovima, svet je obišla vest sa imenom novog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, imenom Orhana Pamuka. U obrazloženju Nobelovog komiteta stoji da je Nagrada dodeljena turskom romanopiscu za celokupno književno delo u kome on istražuje kompleksnu imperijalnu prošlost Turske, njenu složenu sadašnjost i njene veze s Evropom. Nagrada mu je pripala jer je „u potrazi za melanholičnom dušom svog rodnog grada, Istanbula, pronašao nove simbole sudara i preplitanja različitih kultura“.
Dodela Nobelove nagrade za književnost Orhanu Pamuku podelila je Istok i Zapad. Dok je sa svih strana sveta uglavnom primao čestitke, u Turskoj je ta vest dočekana aplauzima, ali i vrlo glasnim oštrim napadima uz osporavanje njegove književnosti i isticanje političke dimenzije priznanja. Nobelov komitet promptno je negirao takve tvrdnje, no još bolje ih demantuju planetarni uspesi i slava koje je „Nobelovac našeg doba“, kako ga je nazvala Margaret Atvud, ostvario pre nego što je postao vlasnik najznačajnijeg literarnog odličja: zavidna kolekcija prestižnih literarnih nagrada, prevodi svih njegovih romana na četrdesetak jezika, rasprodati milionski tiraži i mnogobrojni čitaoci sa svih meridijana koji su odavno prepoznali vrednost Pamukovog romanesknog opusa.
Što se čitalačke publike tiče, ni Srbija nije izuzetak. Naša sredina upoznala je Pamukovu romanesknu umetnost nekoliko godina pre nego što ga je Nobelov komitet proglasio laureatom, pa nas je tako ovaj put mimoišao sindrom „nepoznatih nobelovaca“, zanimljiva pojava koja je, nažalost, poslednjih decenija u našoj kulturi postala tradicija. Renomirana beogradska kuća „Geopoetika“ od 2002. godine počela je sistematski da izdaje Pamukova dela, objavivši prvo roman Bela tvrđava. Potom su se pojavili i Novi život (2004),5 Zovem se Crveno (2006), Dževdet-beg i njegovi sinovi (2007), kao i memoari, Istanbul: Sećanja i grad (2006). Gotovo sve knjige doživele su u vrlo kratkom roku više izdanja, a roman Zovem se Crveno, Pamukovo, svakako, najpopularnije delo, od kad se pojavio, nalazi se među najčitanijim knjigama.6
Iza naslova Zovem se Crveno krije se multižanrovski romaneskni model, u kome se prepliću traktati o umetnosti, detektivski roman, ljubavni roman, istorijski roman, filozofski roman, čak politički i teološki roman. Pamuk u ovom, po oceni kritike, do sada njegovom najboljem romanu, na majstorski način tretira istoriju umetnosti kao priču i pretvara je u osobenu literarnu formu i fikciju. Svojom čarobnom maštom i čudesnom naracijom on vodi čitaoce kroz galerije islamske figurativne umetnosti i umetnosti iluminacije, istoriju minijature i osmanske iluminatorske radionice.
Roman čini mnoštvo scena — sukobi, zavere, spletke, ubistva — zaživljene ljubavlju i izlivima strasti, ali i mirisom krvi i smrti. Tu je i galerija više ili manje individualizovanih likova koji pripadaju različitim društvenim slojevima i čije se sudbine na različite načine ukrštaju. Unutrašnji monolozi junaka sjajno otkrivaju psihologiju, duševna stanja, osećanja i nemire pojedinih ličnosti, npr. Šekure, medaha, ubice.
Kontraste i sukobe Istoka i Zapada u ovom romanu autor osenčava na planu islamske umetnosti, kroz različite poglede iluminatora i minijaturista na umetnost i slikarstvo, posao kojim se bave, kroz razmišljanja o originalnosti i autentičnosti, nadasve o perspektivi. Upravo je perspektiva, zajedno s realizmom i individualizmom u umetničkom stvaralaštvu, element koji je došao sa Zapada. Ona je ta koja u romanu razdvaja Istok i Zapad i nalazi se u žiži većine refleksivnih pasusa. Oko perspektive se, inače, u romanu sve vrti – u ravni umetnosti, na detektivskom, filozofsko-religijskom, političkom i narativnom planu.
Kroz monologe i dijaloge minijaturista, Pamuk dramatizuje različito viđenje i predstavljanje sveta – očima Alaha i očima pojedinca. „U pradavna vremena Bog je video svet u najsavršenijem vidu i verujući u lepotu onoga što je video, prepustio ju je svojim slugama. … Najveći majstori svake generacije minijaturista, posvećujući tome čitav svoj život i radeći dok ne oslepe, s velikim naporom i nadahnućem, trudili su se da dosegnu i ilustruju tu čudesnu viziju za koju nam je Bog zapovedio ‘vidite’.”
Međutim, među minijaturistima ima i onih koji su opčinjeni novotarijama pristiglim s hrišćanskog Zapada, od francuskih majstora. „Ali slike koje oni izrađuju tim novim postupcima, imaju takvu jednu privlačnost! Sve što oko vidi, oni slikaju onako kako to oko vidi. Oni slikaju ono što vide, a mi ono što gledamo. Čim ugledaš ono što oni rade, smesta shvatiš da francuske slike utiru put tome da svoje lice ovekovečiš da traje do sudnjeg dana.”
Priklanjanjem perspektivi, zapadnim postupcima i umetnosti izrade portreta, koju vera ne dozvoljava, „izvodi se bezverje”. Đavolje rabote „uvezene” od Franaka, unele su razdor među minijaturiste i dovele do ubistava u posvećenoj zajednici minijaturista. Tako je perspektiva postala pitanje života i smrti. Budući da zapadne inovacije negiraju ulogu Alaha kao jedinog kreatora i kose se s verskim odredbama, mesta u romanu na kojima se dotiču umetnosti i religija predstavljaju i ozbiljne teološke rasprave.
Problem perspektive u evropskoj i islamskoj umetnosti Pamuk izlaže na različite načine, na primer kroz priče. Jedna od njih odnosi se na Ibn Šakira, „najglasovitijeg i najvećeg kaligrafa ne samo arapskog sveta, nego i čitavog islama”. On je, posmatrajući sa minareta mongolsko uništenje Bagdada i jeziv pokolj, svoju neizrecivu patnju izrazio slikanjem „koje je do toga dana nipodaštavao gledajući na njega kao na pobunu protiv Boga”. Ibn Šakirovom mestu u istoriji islamske umetnosti Pamuk je poklonio nekoliko lepih stranica.
„Ovom srećnom čudu mi dugujemo snagu islamskog slikarstva, koja traje već tri stotine godina od najezde Mongola i ono što ga razlikuje od slikarstva hrišćana i idolopoklonaca, a to je da se, iscrtavanjem linije horizonta i u jednoj iskrenoj patnji, svet oslikava s mesta s kojeg ga vidi Bog – odozgo. Dugujemo i tome što se nakon pokolja Ibn Šakir sa slikama u rukama i slikarskom rešenošću u srcu uputio na sever, u smeru odakle su došle mongolske horde, da slikarstvo uči od kineskih majstora… Time je postalo jasno da se ideja o beskrajnom vremenu, koja je pet stotina godina ležala u srcu arapskih kaligrafa, neće osposobiti u pisanju već u slikanju. Dokaz za to je što tomovi i tomovi knjiga bivaju rasparčani i nestaju, ali ilustrovane stranice u njima, ulazeći u druge knjige i tomove, žive zauvek i nastavljaju da prikazuju božji svet.”
Roman Zovem se Crveno nije samo plod inspiracije i piščeve genijalne imaginacije, već i višegodišnjih veoma ozbiljnih studioznih priprema. Nekoliko godina Pamuk je sakupļao podatak po podatak iz dokumentarne građe i rukopisa, odnosno stručne literature vezane za islamsku umetnost i istoriju 16. veka. Posebnu pažnju posvetio je crtežima i ilustracijama u starim knjigama. Zahvaljujući tome, neka poglavlja islamske kulturne istorije i istorije islamske umetnosti literarno su transponovana u zanimljivu priču o izradi veličanstvene slike, pravog čuda nad čudima. U romaneskno tkivo i zaplet briljantno su uklopljeni esejistički i refleksivni pasusi o kanonima i karakteristikama islamske i evropske umetnosti, tradicionalnim islamskim i francuskim slikarskim tehnikama, vezi kaligrafije i ilustracije, slikarskim stilovima, školama, „čudima svetlosti i senke”, o minijaturi – toj toliko specifičnoj grani islamske umetnosti – minijaturistima i slikarima, prirodi umetničkog stvaralaštva i potrebi pojedinca da se preda umetničkom činu, uzbuđenju i nadahnuću umetnika dok stvara, odnosu umetnosti prema društvu, religiji, smrti… Pored toga, kroz splet različitih događaja i priča Pamuk se bavi i drugim večnim temama – ljubavlju, lepotom, koncepcijom sveta uopšte, ovozemaljskim življenjem i smrću…
Stožerna tačka u romanu jeste minijatura. Roman Zovem se Crveno je svojevrsna oda minijaturi, toj maloj slici, precizno urađenoj u različitim tehnikama, koja služi za ukrašavanje orijentalnih knjiga i ilustrovanje suštine tekstova u njima. „Ono što je suština jeste priča”, a „lepa slika elegancijom upotpunjuje lepu priču”. Minijatura se „izrađuje da bi se oveselila stranica u knjizi” i daje knjizi „smisao i prefinenost”.
Minijatura predstavlja „najuzbudljivije poglavlje muslimanske umetnosti. … Njena istorija, koju možemo pratiti, počinje početkom 13. veka u seldžučkoj eri, sa bagdadskom školom minijatura, prvom školom za koju do danas znamo u islamskom svetu. Ona je stvorena iz potrebe da učini razumljivim … arapske prevode naučnih grčkih dela, od kojih su najpoznatija bila spisi Dioskorida i Galena.” (8)
Pisana reč, bilo u rukopisima ili kasnije u knjigama, bila je veoma omiljena u islamskom svetu, što je u velikoj meri doprinelo razvoju kaligrafije i iluminiranju rukopisa, iako je vera zabranjivala predstavljanje likova. (9)
Osmanski stil minijature sintetizovao je u sebi sve prethodne pravce, a osobito se u njemu oseća persijski uticaj. (10) O turskim školama minijaturnog slikarstva malo se zna. Turska minijatura razvijala se u dva pravca. Posebno je značajan pravac vezan za „dvorsku umetnost, koji se ogleda u osmanlijskim hronikama 16. veka, gde su ilustrovani život i dela sultana.
Veoma je originalan dnevnik sa vojnih persijskih pohoda sultana Sulejmana I (Menazilname 1537/38. godine), koji je ilustrovao Nasuh as-Silahi el-Matraki, čije su slike gradova i pejzaža, koji se navode u vojnim pohodima vladara, naivno dražesne, date u jednom planu, iz ptičije perspektive. Od posebnog interesa za istoriju civilizacije je kasna Surname Murata III, koja se, kao i Sulejmanov dnevnik, čuva u Topkapi Saraju u Carigradu. Povodom jednog praznika obrezivanja, ovde je predstavljena … povorka zanatlijskih esnafa i udruženja ispred sultana koji sedi na prestolu u uobičajenom stavu. Uprkos nepobitnih persijskih i evropskih uticaja, ovi listovi pokazuju izrazito specifičan osmanski stil.” (11)
Baš ta vrsta osmanske minijature inspirisala je O. Pamuka da napiše roman Zovem se Crveno, kojim je želeo da otme od zaborava jednu gotovo potpuno iščezlu granu islamske umetnosti. „Eto, tako je uvenula crvena ruža slikarskog i minijatorskog uzbuđenja koja je, nadahnućući se Persijom, čitav jedan vek cvetala u Istanbulu. Sukob oko starih heratskih majstora i postupaka francuskih majstora, koji je dao povoda beskrajnim pitanjima i svađama među minijaturistima, nikada nije bio rešen. Zato što je slikarstvo napušteno i nije se slikalo ni kao što to čine istočnjaci, ni kao što to čine zapadnjaci. Minijaturisti se nisu najeli i digli na ustanak; poput staraca koji ćutke prihvataju neku bolest, lagano su prihvatili situaciju s nerazmetljivom pokornošću i tugom. Nisu se pitali niti su maštali o tome šta rade veliki majstori iz Herata i Tebriza koje su svojevremeno zadivljeno pratili, niti pak francuski majstori čijim su novim postupcima težili, neodlučni da li da ih mrze ili da im zavide. I kao što noću kada se zatvore vrata na kućama grad bude prepušten tami, tako je i slikarstvo ostavljeno potpunoj samoci. Nemilosrdno je zaboravljeno da je nekada svet bio viđen potpuno drugačije.”
Radnja romana događa se 1591. godine, u snegom pokrivenom Istanbulu, prestonici moćnog Osmanskog carstva u kome se odvijaju pripreme za obeležavanje 1000-godišnjice hidžre, između ostalog i iluminacijom posebne knjige za sultana Murata III, koja treba da sadrži i njegov portret izrađen na evropski način. Glavni junaci su odabrani i provereni minijaturisti, najveći umetnici toga doba, duboko posvećeni svom poslu i uvreženim istočnjačkim slikarskim kanonima, za koje „ilustrovati znači voleti život”, a biti slikar „znači biti rob božje lepote i umreti zarad nje”. Oni svet vide očima Boga i godinama slikaju iste figure, motive i dekorativne elemente – „uvek iste konje, čemprese, ljubavnike, ajdaje i naročito prinčeve”, uvek na isti način, ponavljajući povlačenje određenih linija i nanošenje boja do perfekcije, tako da uspešno mogu slikati čak i slepi.
Jedan među njima, Teša, koji je učestvovao u diplomatskim misijama u Veneciji, s ogromnim divljenjem i oduševljenjem se prisećao svega što je video u Mlecima, posebno slikama francuskih majstora, te je „na svim slikama primećivao perspektivu, tu neverničku tehniku”. On je, po naredbi sultanovoj, u carskoj palati Topkapi, okupio vrhunske majstore, one koji „imaju najčarobniju ruku i najsuptilnije oko”, da bi tajno proučavali zapadne slikarske tehnike i postrenesansni portret, pripremajući se za iluminiranje knjige. Ta veličanstvena, tajno naručena knjiga namenjena je mletačkom duždu, kome treba da pokaže moć, duhovnost, slavu i sjaj Osmanlija. „Kada to čudo bude završeno onako kako naš padišah zapoveda i kako je pokojni efendi Teša želeo, čitav svet će se zapanjiti pred snagom i bogatstvom osmanskog sultana i pred obdarenošću, otmenošću i veštinom nas, njegovih majstora minijature. Ima i da se uplaše nas, naše snage i naše nemilosrdnosti, i da se nasekiraju sagledavši kako smo se zajedno smejali, kako smo uzeli ponešto od postupaka francuskih majstora, kako smo razdraganim bojama bojili i kako smo i najsitniji detalj uočili i onda će uplašeno osetiti ono što su najpametniji sultani retko uspevali da naslute – da smo mi i negde unutar sveta slike koju radimo, i negde veoma daleko, u društvu starih majstora.”
No, napuštanje uvreženih islamskih slikarskih kanona, ideala i sopstvenog stila i imitiranje francuskih majstora bili su „đavolje maslo” i bogohulno delo, pa je minijaturiste koji učestvuju u tom tajnom i misterioznom poslu, poćeo da prožima strah od greha i svakodnevna griža savesti. Minijaturisti su uvek bili u službi određenih mecena, prvenstveno vladara, i zavisili od njih. Odnos sultana prema umetnosti, odnosno minijaturi kretao se od vatrenog obožavanja do potpunog ignorisanja, pa je sudbina minijaturista uvek bila neizvesna.
„Ako majstor Osman zaista bude oslepeo, ili umro, a mi, pod francuskim uticajem, budemo stekli stil, slikajući onako kako nam se slika, sa svim našim manama i ličnim osobenostima, mi ćemo ličiti na sebe, ali nećemo moći da budemo svoji. A ako budemo rekli ne, hajde da slikamo kao stari majstori i jedino ako budemo slikali kao oni, mi ćemo biti svoji, tada će naš padišah, koji je čak i majstoru Osmanu okrenuo leđa, dovesti neke druge na naše mesto. I niko nas više neće ni pogledati, samo će nas sažaljevati.”
Roman počinje ubistvom jednog od minijaturista u zabačenom mračnom kutku Istanbula. „Što je neki grad veći i šareniji, to on ima više kutaka u kojima bismo sakrili zločin i greh; što je mnogoljudniji toliko ima onih među koje bismo se s tim zločinom mogli umešati. Pamet gradova trebalo bi da se meri ne učenjacima, bibliotekama, minijaturistima, kaligrafima i medresama kojima gradovi pružaju utočište, nego mnoštvom zločina koji su hiljadama godina vršeni tajno u njihovim mračnim ulicama. Po toj logici, nema nikakve sumnje da je Istanbul najpametniji grad na svetu.”
Efendi Otmeni odoleo je iskušenjima đavola, ali ne i ljudima. Glavom je platio svoje protivljenje korišćenju postupaka francuskih majstora. Njegovih reči ostali minijaturisti često se sećaju. „Govorio je da su slikanje primenom nauke o perspektivi i korišćenje postupaka francuskih majstora – iskušenje đavola. Na poslednjoj slici smo mi, koristeći francuske postupke, lice jednog smrtnika oslikali na način koji će kod onoga ko ga bude pogledao probuditi utisak da to nije slika već stvarnost, i to tako da će se među onima što budu videli to što smo izradili, naći oni koji će pred slikom padati ničice, baš kao što to u crkvama biva. Govorio je da primena postupka francuskih majstora, i to ne samo zato što perspektiva sliku srozava s pogleda Boga na pogled pseta na ulici, kao i mešanje naših umeća i onoga što mi znamo, sa umećem i metodama kaura, jeste đavolovo iskušenje koje će nas lišiti naše čistote i gurnuti u to da budemo njihovi robovi.”
Misteriozno ubistvo i njegov rasplet drže tenziju i ubrzavaju inače prilično spor ritam romana. Ono omogućava piscu da dodatno zaoštri sukob između tradicionalista i modernista i potencira unutrašnju borbu junaka, posebno duševno stanje ubice.
Zajednica iluminatora zainteresovana je za rasvetljavanje ubistva i njegove pozadine radi spasavanja radionice i ostale braće minijaturista. Stranice posvećene istrazi koju sami umetnici sprovode Pamuk koristi da bi islamsko slikarstvo i minijaturu dodatno osvetlio nekim detaljima. Tako mu je pasus o crtanju konja poslužio da predstavi, pored dominantnog dvorskog, i drugi pravac u razvoju turske minijature, gde preovlađuju stepski prizori Centralne Azije i „jednostavan nomadski život sa naglašenim realizmom faune, naročito, konja i magaraca.” (12) Opisom „metoda dvorske dame”, koja se sastoji u komparaciji i eliminaciji slikarskih elemenata i postupaka, Pamuk upućuje čitaoca u način utvrđivanja atribucije nekog slikarskog dela, tajnu otkrivanja tajnog potpisa „što ga nosi naš konj, napamet nacrtan brzim i veštim potezima ruke”.
Istraga je takođe poslužila i za dodatnu raspravu o stilu, tom osobnom, ličnom rukopisu umetnika, po kome ga svako može prepoznati, iako na jednoj slici radi više minijaturista. Stil i realistički detalji na slici otkrili su i ubicu, koji je okrvavio ruke zbog poslednje slike na kojoj je, zapravo, naslikao sopstveni portret. U refleksivne pasuse o umetnosti vešto su ukomponovane ostale epizode romana, pa i ljubavna priča. Tradiciju opisa ljubavi, koju su u orijentalnim književnostima započeli Persijanci, a nastavili Turci, Pamuk obogaćuje na sebi svojstven način, zavirujući u najdublje kutke ljudske psihe, zalazeći u intimni svet svojih junaka i sferu strasti, objašnjavajući duboku emotivnu vezu dve duše koje se razumeju, dopunjuju i teše, detaljno opisujući njihova tanana osećanja i burne izlive strasti.
U središtu radnje je ljubavna saga između udovice Šekure, kćerke glavnog minijaturiste Teše, i jednog od minijaturista-modernista Crnog. Ljubav između njih spontano se rodila još u najranijoj mladosti, prekinuta je njegovim odlaskom u Persiju i njenom udajom, a nastavljena po povratku Crnog u Istanbul. Ta ljubav stešnjena „u klancu između života i smrti, zabrane i raja, očaja i stida”, kreće se od duhovne bliskosti i platonske ljubavi, od fantazija i razmenjivanja pogleda i pisama, senzibilnog zavođenja i čežnje do „drhtaja pod krilima ljubavne strasti”, koja je oboma obuzimala „srce, grudi, stomak, svaki deo tela”, do fizičkog dodira, do strasne putene ljubavi, do silovitog vulkana strasti.
Zaljubljeni par savladava „beskonačni haos života” i pobeđuje sve prepreke: zagonetno ubistvo, optužbe i sumnjičenja, pa i one najteže – odredbe šerijata vezane za položaj žene u islamskom društvu i razvod. Šekure je i kao supruga, i kao ljubavnica, i kao kćerka, i kao majka sapeta okovima patrijarhalne muslimanske sredine, islamskog zakona i tradicije, ali je i slobodoumna hrabra žena koja svemu tome prkosi. Ona je prilično emancipovana, sama bira muža, lukavo se dovija na razne načine da bi videla svog ljubljenog, da bi videla njegove oči, da bi osetila njegovo telo. Upućena je i u očev tajni posao i spremna da ga okonča po svaku cenu.
Sve Pamukove knjige sadrže više ili manje autobiografske elemente. To se posebno odnosi na romane Dževdet-beg i njegovi sinovi, Tiha kuća i Zovem se Crveno. (13) Junaci romana Zovem se Crveno, Šekure i njeni sinovi Ševket i Orhan, i neke epizode vezane za njih su autobiografska projekcija, pri čemu su čak zadržana i originalna imena. Neki detalji iz Pamukovog života, kao što su česta odsustvovanja oca, nastojanje majke da sama zaštiti i vaspita decu, njegov odnos s bratom, pun nadmetanja, ljubomore i borbe za ljubav i naklonost majke, za mesto u njenom krilu, izvrsno su inkorporirani u glavni tok radnje, druge priče romana, osobito u ljubavnu, u složene odnose izmišljenih likova. Događaje iz sopstvenog života, lično iskustvo, utiske, Pamuk vešto prilagođava sižeu i fabuli svojih romana. Kako sam ističe, autobiografski elementi su za njega svojevrstan put do univerzalnih i opštih mesta i priča, do univerzalne istine, do univerzalnih problema.
Boje u Pamukovoj literaturi imaju posebno mesto, osobito u romanu Zovem se Crveno. Crveno je jedan od „junaka” ovog romana, koji, kao i svi ostali likovi, ima svoj monolog, svoju ispovest. U romanu crvena boja je svugde, i tamo gde je život, i tamo gde je ljubav, i tamo gde je smrt. Baršunsko crvenilo obavija enderunsku Riznicu u kojoj minijaturisti pregledaju tomove knjiga pristiglih iz Arabije. Crvena je i Hasanova sablja koja odseca ruku Masini, kao i sablja koja je okončala život ubice Otmenog i Teše. Teša, umirući i približavajući se Bogu, oseća crveno svuda oko sebe. „Za kratko vreme, baš sve je postalo potpuno crveno. Lepota te boje prožimala je i mene i čitav svet. I kako sam se na taj način sve više približavao Njegovom biću, tako mi je dolazilo da plačem od radosti. … Toliko je čudesno i krasno bilo to crveno koje se približavalo, koje je sve prekrivalo i u kojem su se svi prizori sveta jedni s drugima igrali, da su mi se suze u očima ubrzale, zbog toga što sam tog crvenog deo i zbog pomisli da sam toliko blizu Njega.”
Crveno preovladava i na tajanstvenom portretu na kome radi grupa minijaturista. „Tajanstvena logika crvenog na slici” objašnjava tajnu boje uopšte. „To lepo crveno koje, sem kada im krv proliva, Bog svojim slugama nikada izravno ne prikazuje, premda ga je, da bismo se potrudili i našli ga, skrio unutar retkih buba među kamenjem, mi golim okom na ovom svetu možemo videti jedino na ljudskom materijalu i na slikama velikih majstora…” Najzad i etimologija reči „minijatura” vezana je za crvenu boju. Termin „minijatura” dolazi od latinske reči minium – „crvena olovna boja”.
Panoramu Istanbula iz šesnaestog veka oživljavaju i zanimljivi sporedni likovi. Među njima posebno je zanimljiva Jevrejka Ester, jezičava lukava žena, koja baveći se trgovinom i prenošenjem pisama, sa svojim zavežljajima punim razne robe, zalazi u mnoge istanbulske kuće i o svakome sve zna. Ovaj lik poslužio je Pamuku da predstavi određeno socijalno zaleđe Istanbula i položaj jevrejske zajednice u gradu. Jevreji prognani iz Španije u 15. veku (1492) dolaskom u različite delove Osmanskog carstva svojim umećima i znanjem unapredili su zanatstvo, bankarstvo, trgovinu i obogatili kulturno-istorijsko nasleđe Carstva. (14)
Jedan od najupečatljivijih marginalnih junaka jeste i medah (ar. maddâh – „pripovedač”; „panegiričar”), koji, često se prerušavajući i imitirajući sve i svakog, izvodi svoje satirične predstave u kafani na periferiji, pred publikom koju čine i minijaturisti. Tu oni, uz zabavu i piće, opušteno i slobodno iznose svoje dileme vezane za tajni slikarski zadatak. Medah se oglašava u romanu kao pas, konj, crvena boja, novac, đavo, smrt, žena… i u više navrata kazuje svoje priče, ali ostaje neprepoznatljiv sve do kraja. Zbog svog „olajavanja” u predstavama, što je u teškim vremenima veoma opasan posao, on tragično okončava svoj život, i tek tada se otkriva njegov identitet. Kroz igrokaze efendije medaha Pamuk, zapravo, ismeva konzervativnu uštogljenu sredinu, njene tabue i verski fundamentalizam.
U romanu su majstorski povezani vrhunska islamska umetnost i slike svakodnevnog života šesnaestovekovnog Istanbula. Iz njih saznajemo mnogo o socijalnim i političkim prilikama u Osmanskom carstvu i Istanbulu, istorijskim događajima bitnim za priču, upoznajemo različite običaje (svadbene, pogrebne i slično). Kroz istanbulske četvrti i blatnjave ulice, trošne kuće koje često nestaju u požarima, čajdžinice, palate… defiluju Pamukovi junaci, pripadnici različitih slojeva i klasa, različitih profesija, nacionalnosti i veroispovesti, otkrivajući svoje socijalne karakteristike i probleme.
Sporovi i sukobi minijaturista na planu umetnosti omogućili su Pamuku da progovori i o podelama u ondašnjem osmanskom društvu, sukobu konzervativnih i naprednih snaga, hijerarhiji moći. I na socijalno-političkoj ravni romana perspektiva ima svoju važnu ulogu, koja se svodi na to da će novine u umetnosti i promena perspektive u slikarstvu prosvetliti ljude i jednog dana doneti korenite promene u čitavom društvu i carstvu. Otuda je perspektiva opasna po vlast.
Istorijsku dimenziju romana potenciraju istorijski događaji i ličnosti, značajni za islamsku umetnost, koje Pamuk uvodi uglavnom opisujući minijature u knjigama ili određena događanja vezana za islamsko figurativno slikarstvo. Tako saznajemo, na primer, u kakvoj su vezi mongolsko osvajanje i sravnjivanje Bagdada i perspektiva, ili Timuridi „koji su tokom pola veka, od Indije do Vizantije, gospodarili polovinom sveta” i umetnost izrade minijature. U romanu se pojavljuju Sulejman Veličanstveni, sultan Murat III, nakaza Osmana, a posebno često, jedan od najvećih minijaturista, majstor Behzad. (15)
Filozofsko-religijski duh onog vremena dočaran je, pre svega, kroz borbu minijaturista, „tradicionalista” i „modernista”, ali i iz sufijske perspektive, kroz likove i priče derviša, stvarnih i naslikanih.
Nije zaobiđen ni verski fundamentalizam i fanatizam, čiji su predstavnici Erzurumljevi ljudi, fanatici koji se brutalno i nemilosrdno „bore” protiv bezverja svake vrste, pa i onog među minijaturistima, ubijajući i odsecajući glave svakom ko im se ne bi svideo ili je bio potkazan. Oni i njihov bostandžibaša progone minijaturiste i omalovažavaju njihovu umetnost „kao jednu bespotrebnost koja švrlja po granici bezverja, i koju bi zapravo trebalo kazniti”.
Iz romana u roman Pamuk je izgrađivao i svoj osobeni izraz, narativne tehnike i postupke, kombinujući različite orijentalne književne tradicije, prvenstveno persijsku, tursku i arapsku, sa elementima zapadnog postmodernizma i postmodernističke interpretacije i fikcije. Struktura romana Zovem se Crveno je specifičan eksperiment u tom pogledu. Sastoji se od više zasebnih pripovesti koje čine celinu, pri čemu svi junaci u prvom licu pripovedaju svoju priču, a njihovi monolozi grade jedinstvenu fabulu i jedinstven tok radnje. Svi junaci, ali i nežive stvari, zapravo detalji sa slika, imaju svoja poglavlja i identifikuju se u naslovu svake glave: Ja Šekure, Ja Orhan, Zovem se Crni, Mene zovu Maslina, Ja sam vaš Teša, Zovem se Ester, Mene će nazvati ubicom, Ja, pas, Zovem se smrt, Ja, đavo… Time je postignuta perspektiva — ukrštena perspektiva u naraciji. Osobeno višeglasje u pripovedačkom postupku postignuto je tako što u romanu govore i mrtvi i živi junaci, i ubica i žrtva, i minijaturista i minijatura i njeni elementi. Tako, na primer, „junak” romana je smrt, koja se šulja po vetrovitim snegom pokrivenim ulicama Istanbula. I đavo, koji je na minijaturama različito predstavljen i zauzima različite pozicije, ima svoju priču. To je „onaj što ima stil i onaj što razdvaja Istok i Zapad”. Kroz njegova kazivanja Pamuk obrađuje neke teme vezane za renesansnu umetnost, kao i za odnos Boga i čoveka. Obezglavljeno telo efendije-Otmenog obelodanjuje svoj kraj, a Teša opisuje svoje uspon u nebo i glas Boga koji mu se javlja u jednom momentu. Predmetima, životinjama i pojavama svoj glas je posudio medah, pa su tako i oni postali subjekti pojedinih priča, odnosno svojevrsnih kabaretskih kafanskih predstava. Na taj način, iz svoje perspektive, kao objekti, „iznutra”, o umetnosti govore elementi slike kao što su pas, drvo, konj, crvena boja, naslikani derviši. Takvim postupkom personifikovan je i novac, koji „govori” o svojoj ulozi u umetničkom stvaralaštvu.
U romanu Zovem se Crveno Pamuk siže razvija, prvenstveno, preoblikovanjem dokumentarne građe iz istorije islamske umetnosti. Povezivanje literarnih i neliterarnih sadržaja nije ništa neobično za orijentalne književnosti, čiji su obim i karakter potpuno drugačiji od evropske tradicije, a čije se literarne i „čisto estetske vrednosti, izgleda više no drugde, teško mogu odvojiti od istorijsko-kulturnih, a prvenstveno religioznih, usled primarne vrednosti religijskog momenta u srednjovekovnoj muslimanskoj kulturi”. U istorijama orijentalnih književnosti, arapske, persijske i turske, koje predstavljaju jedinstven organski kompleks sa kulturno-istorijskim kontinuitetom — „književnost stricto sensu prate i s njom se mešaju rasprave o filozofskim i religioznim disciplinama, pravu, medicini i egzaktnim naukama”. (16)
U narativnoj strukturi Pamukovog romana prisutni su različiti orijentalni elementi. Roman je, pre svega, organizovan kao priča u priči, a takav oblik kompozicije i pripovedanja često se javlja na Orijentu. Kad je reč o orijentalnoj literarnoj tradiciji, Zovem se Crveno najčešće se dovodi u vezu sa arapskom narodnom pripovedačkom prozom, odnosno njenim najpoznatijim predstavnikom, zbornikom priča Hiljadu i jedna noć, (17) i to zbog narativne tehnike (okvirna priča i druge koje se ulivaju u nju) i bajkovitog pripovedanja. Međutim, uticaj Hiljadu i jedne noći na roman je daleko dublji i složeniji jer i samo to delo objedinjuje u sebi više orijentalnih književnih tradicija. Zbornik je arapski samo „po jeziku” i „prema ambijentu u kojem se odvija najveći deo njegovih pripovedaka, abasidskom Iraku (ali toliko bezbojnom i konvencionalnom), Siriji i pogotovo Egiptu”. Međutim, „po prvom poreklu okvirne priče i po mnogim starijim pričama koje u sebi sadrži, a koje su iz sasvim druge epohe i iz sasvim drugog podneblja” ovaj zbornik se vezuje za persijsku zbirku Hezar efsane (Hiljadu bajki), koja je konačni oblik dobila, verovatno, u 9. veku, a preko nje, i za još starije delo, „jednu indijsku novelistički osnovu” i njene „specifične sanskritske paralele u opštoj strukturi dela, u pripoveci-okviru i u ostalim pripovetkama i ciklusima”, koji su se zadržali i u konačnoj verziji Hiljadu i jedne noći, nastaloj u doba Mameluka (14). „Ta osnova je persijskim posredstvom prešla u abasidsku kulturu i prevedena na arapski” pre 9. veka. Potom su zborniku dodate nove priče, nastale imitacijom već postojećih, koje su mu davale arapski, islamski karakter, a koje čine bagdadski i kairski ciklus (pripojeni osnovi u 10. ili 11, odnosno u 13. veku). Uticaj Hiljadu i jedne noći oseća se i u načinu kreiranja pojedinih likova i u ambijentu Pamukovog romana, na onim mestima gde on „sa prijatnim realizmom opisuje ljudsku lukavost i malicioznost…” (18)
Makama, poseban arapski književni oblik sa dramskim elementima, nastao u 10. veku, koji se smatra vrhuncem arapske umetničke proze, takođe je, u određenoj formi, prisutna u romanu Zovem se Crveno. Makama je „crtica, mala scena ili epizoda koja je prvobitno bila realistička, a koja je ispričana u rimovanoj prozi”. Makame imaju svoju utvrđenu šemu i junake. Obično su to kratki sastavi, odnosno komadi u kojima pripovedač (ar. ravi, kod Pamuka medah) „priča jednu epizodu koja mu se desila, a u kojoj je, u najvećem broju slučajeva, glavni junak neka vrsta prosjaka prevaranta”, koji se pojavljuje čas „kao putnik, čas kao vidar i šarlatan, među gomilom koja ga obožava i koju on zasipa mlazevima svog govorništva da bi na kraju tražio novac”. (19) Uticaj makame u romanu prepoznatljiv je u medahovim satiričnim predstavama u tekiji.
U romanu srećemo još jedan način orijentalnog pripovedanja — tumačenje i objašnjavanje, sa obaveznom edukativnom poentom, davanjem primera i kazivanjem priča ili bajki. Takav oblik pripovedanja karakterističan je za hadis u arapskoj, odnosno za Midraš i hagadu u jevrejskoj verskoj tradiciji. Na više mesta u romanu su uklopljeni kraći odlomci iz persijske književnosti — Nizamijeve mesnevije Husrev i Širin, (20) kao i Firdusijeve Šahname. U tom maniru su napisane, na primer: Tri parabole o stilu i potpisu, Tri priče o slikarstvu i vremenu, Tri priče o slepilu i sećanju, Dve priče o slepilu i stilu što ih nakaša priča da utehu nađe za samoću u duši…
Pamuk, takođe, koristi određene početne i završne floskule i neka uobičajena poređenja i stereotipne epitete koje nalazimo u klasičnoj arapskoj i persijskoj književnosti, kao što su, na primer: mesecolika Širin, devojka mesecolike lepote, moma lica poput meseca, bademastih očiju, srebrnoputa, lepotice bademastih očiju, ili padišah oslonac sveta, padišah zaštitnik sveta. U romanu nalazimo i scene lova na gazele, lavove i zečeve, isto tako česte u orijentalnim književnim delima.
Orhan Pamuk je vrstan poznavalac klasične persijske književnosti, koju, bez sumnje, izuzetno ceni i voli, što se oseća i u njegovom delu. Velikani ove izuzetne i samosvojne orijentalne literarne tradicije vrlo su prisutni u delu. Hafiza i njegove gazele, Sadija i njegove stihove, Nizamija i junake njegovih romantičarskih epova, Firdusija i njegove grandiozne epopeje, Šahnamu i Jusufa i Zulejku, (21) Pamuk često pominje i citira na stranicama romana, bilo da govori o njihovom sadržaju kao predtekstu za minijaturu, bilo da ih koristi kao objašnjenje i pouku u određenim slučajevima.
Roman Zovem se Crveno, kao i prethodna dva, Bela tvrđava (nagrada „Miloš Đurić“, 2004) i Novi život, sa turskog je preveo Ivan Panović, beogradski orijentalista mlađe generacije. Njegov prevodilački postupak odlikuje se preciznim prenošenjem smisla iz jezika izvornika u ciljni jezik, pouzdanošću u uspostavljanju tekstualne ekvivalentnosti, kreativnim, promišljenim i funkcionalnim izborom prevodnih ekvivalenata i strukture iskaza, odmerenom upotrebom turcizama u funkciji postizanja orijentalnog kolorita. Rečeničnim obrtima i inverzijom reči u rečenici, upotrebom danas manje frekventnih glagolskih vremena i drugim jezičkim sredstvima uspešno je transponovao Pamukovu autentičnu sintaksu, specifični jezik, a osobito komplikovanu rečenicu. Panović je ostvario nadahnut i ubedljiv prevod, koji je, svakako, doprineo odličnoj recepciji dela kod naše čitalačke publike.
Mesto radnje gotovo svih Pamukovih romana jeste Istanbul, nekada slavna hrišćanska i islamska prestonica, centar moćnog Osmanskog carstva, grad na razmeđi civilizacija, kontinenata, svetova, grad u kome je oduvek dominirala šarolikost, nacionalna, verska, kulturna, jezička… Taj grad pun istorije, u kome se na svakom koraku dodiruju Azija i Evropa, Istok i Zapad, leži, kao na dlanu, ispod prozora Pamukove radne sobe, sa koga puca pogled na Mramorno more i Bosfor, Zlatni rog, Topkapi palatu, Aja Sofiju, „njegov“ most koji povezuje dva kontinenta i dva civilizacijska kruga… I ova činjenica je, verovatno, imala svog udela u tome da Istanbul postane Pamukov stalni literarni toponim i nepresušno vrelo inspiracije i materijala za njegove romane.
Predstavljajući Orhana Pamuka, pri dodeli Nobelove nagrade, stalni sekretar Nobelovog komiteta, Horas Engdal, posebno i slikovito je naglasio Pamukovu vezanost za rodni grad, ističući da je on Istanbul učinio „nezamenjivim literarnim prostorom, istim onakvim kakvi su Petrograd Dostojevskog, Dablin Džojsa, Pariz Prusta — mestom gde čitaoci iz bilo kog dela sveta mogu živeti neki drugi život, potpuno istovetan njihovom sopstvenom i sa onim osećanjem koje stranca obuzme kada u njemu odmah prepozna svoj grad”.
U autobiografskom delu Istanbul: sećanja i grad Pamuk je otišao i korak dalje. Učinio je Istanbul i „literarnim junakom”. U toj intimističkoj prozi neprestano se prepliću „biografija” grada i autobiografija pisca. „Stoga je u pravu čitalac, koji je zamijetio da govorim o sebi kada pripovijedam o Istanbulu, a da se, pripovijedajući o Istanbulu, trudim govoriti o sebi. … Ali svaki govor o svojstvima nekog grada, njegovu duhu ili pravoj prirodi, pretvara se u posredan govor o vlastitom životu, pa i više od toga — u govor o vlastitom duševnom stanju. Jer, grad nema središta izvan nas samih.” (22)
U neobičnoj priči o Istanbulu, prepunoj zanimljivih podataka o njegovoj prošlosti i sadašnjosti, nižu se literarne razglednice različitih delova grada, sećanja na određene događaje, citati Enciklopedije Istanbula i drugih knjiga vezane za istoriju i kulturnu istoriju grada, novinski članci, portreti značajnih i zanimljivih ličnosti… Te raskošne živopisne slike i razmišljanja o Istanbulu dekor su za piščeve autobiografske epizode, sećanja na detinjstvo, mladost, školske dane, užu i širu porodicu. Tu su i njegovi strahovi i nemiri, ljubavi, porodični sukobi…
Pamuk nas, takođe, upoznaje i sa značajnim ličnostima koje su vezane za kulturnu istoriju grada, koje su živele ili boravile u njemu. Tako je nekoliko poglavlja i više odlomaka posvećeno piscima Istanbula. „Ovu sam knjigu napisao razgovarajući i raspravljajući s djelima četvorice tužnih istanbulskih pisaca koji su, zahvaljujući velikom trudu, čitanju, šetnjama i spletu slučajnosti, otkrili i razradili tu predodžbu o svom gradu” i koji su „osjećali da će progovoriti svojim autentičnim glasom jedino ako prošlosti Istanbula priđu s tužnom spoznajom da je ta kultura mrtva, da se nikada neće vratiti i da je zauvijek nestala.”
Njihove biografije, a osobito dela svedoče o „nestajanju kozmopolitske strukture grada”, gašenju „tradicije življenja u drevnim letnjikovcima”, raspadu „velikih porodičnih zajednica”, o evropeizaciji različitih segmenata turskog društva, samog grada, pa i njih samih. „Veliko divljenje francuskoj književnosti i zapadnoj kulturi, koje je u njihovoj mladosti ponekad bilo gotovo ravno dječjem zanosu, nepovratno ih je poučilo da u svojim djelima moraju biti suvremeni, dakle imati prozapadne nazore. Željeli su pisati kao Francuzi, u to nema nikakve sumnje. Ali, znali su i to da, budu li pisali kao zapadnjaci, neće biti originalni poput njih. … Tako su se — hitajući postati zapadnjacima — odvažili otisnuti na put bez povratka, na kojem su naposletku ostali negdje na sredini — između Istok i Zapad. ‘Najljepše’ i najumnije stranice Kočuovih i djela ostale trojice tužnih pisaca upravo su one koje su ostale u procjepu između dva svijeta koji su im zauzvrat pružili samoću, a nagradili ih originalnošću.”
Posebno viđenje Istanbula ostvarili su stranci, „kulturni” putnici sa Zapada, Meling, Nerval, Gotje, Flober i drugi, koji su u svojim likovnim i literarnim zapisima zabeležili događanja u Istanbulu njihovog vremena. Oni su ostavili posebne „opise gradskih ulica, ozračje i pojedinosti svakodnevnog života, te svakodnevne bičeške o tome kako grad diše i kako miriše” i omogućili „kudikamo bolji pogled na stare istanbulske krajolike i svakodnevicu negoli carigradski pisci…”
Gotovo sa svake stranice ovog dela izbija Pamukova neobična vezanost za Istanbul, ljubav prema njemu i ono što se između njega i grada zbiva. „Najčešće prihvaćam da je Istanbul, gdje sam se rodio i proveo cijeli život, za mene neumitna sudbina. … Polako sam shvaćao da Istanbul volim i zbog toga što gubi ruševine, tugu i sve ono što je nekad imao.” Razmišljajući na stranicama svojih memoara o identitetu voljenog grada, Pamuk govori o njegovim krajolicima, propasti, nacionalizmu, pozapadnjenju, koje je njemu i „milijunima Carigrađana pružilo užitak da vlastitu prošlost doživimo kao ‘egzotičnu’.”
Kao posebnu karakteristiku grada i njegovih stanovnika izdvaja tugu (tur. „hüzün” — od arapskog „huzn”) — „taj jedinstveni osjećaj koji sjedinjuje grad i njegove stanovnike”, tugu koja je toliko vidljiva „da se može razaznati u krajolicima i na ljudima, baš kao i izmaglica koja vječno zaleluja nad bosporskim vodama kad se u hladna zimska jutra najednom probije sunce”. Fenomenu istanbulske tuge posvećeno je i poduže poglavlje, ali tuga izbija sa gotovo svake stranice memoara. „Tuga je u Istanbulu ne samo važno obilježje glazbe i ključna riječ pjesništva, nego i pogled na život, duševno stanje i supstancija koja grad čini gradom. A budući da istodobno sadrži sva ta svojstva, tuga je i odraz duha koji je grad s ponosom prihvatio, ili pak hini da ga prihvaća. Upravo stoga smatraju je i negativnim i pozitivnim osjećajem.” Pamuk pokušava da dokuči uzroke tuge „jednog cijelog grada — tuge Istanbula”, tuge njegovih krajolika, i „ljude koji je prenose na grad”, tuge na kojoj stasavaju generacije i nalazi da ona „izvire iz siromaštva, poraza i gubitničkog osjećaja…”
U svojoj autobiografiji, možda više no u bilo kom drugom delu, kroz duboka promišljanja različitih vidova prepleta dve civilizacije i kulture, Pamuk je pokazao koliko su zaista njegovi i Istok i Zapad i koliko je suštinski važno jedinstvo različitih svetova, koliko je bitno da sve bude sazdano od različitosti. Literarne slike dopunjene su mnoštvom istanbulskih pejzaža na pažljivo odabranim fotografijama različitog datuma i Melingovim gravirama, kao i fotografijama iz Pamukovog porodičnog albuma.
Nažalost, istinsku lepotu i dubinu ovog dela preko prevoda na naš jezik nismo mogli da upoznamo. Prevod Istanbula je vrlo neujednačen i po kvalitetu daleko ispod prevoda na srpski ostalih Pamukovih romana, osobito romana Zovem se Crveno, što nije mišljenje samo potpisnika ovih redova. Ima uspelih pasusa, ali i nedopustivo mnogo bukvalno, pa i pogrešno prevedenih mesta, rogobatnih rečenica, logički nepovezanih rečeničnih delova (u smislu značenja, slaganja vremena, reda reči, redosleda rečenica), loše i pogrešno odabranih prevodnih ekvivalenata… Zbog svega toga tekst je teško čitljiv i ne pruža čitaocu istinsko uživanje u Pamukovoj umetnosti.
Anđelka Mitrović
Letopis Matice srpske
Napomene:
- Taj kuranski stih Pamuk parafrazira i u samom romanu: „I Istok je Božji, i Zapad. I neka nas Bog zaštiti od zla onih koji su čisti i nepomućeni.“
(2) „Fundamentalizam je moderna stvar“, intervju dat Ahmedu Buriću, u: Dan (Sarajevo), 176 (13. 6. 2000).
(3) Izvor: Tagesanzeiger, 6. februar 2005.
(4) Izjavа Orhana Pamuka.
5 Više o ova dva romana v. prikaz A. Mitrović / „Letopis Matice srpske“, Novi Sad, god. 182, knj. 478, sv. 5 (novembar 2006), str. 973—979.
6 Roman Zovem se Crveno bio je najčitanija knjiga u našoj zemlji tokom 2006. godine, što je Pamukovom ekskluzivnom izdavaču, „Geopoetici“, donelo nagradu „Zlatni hit-liber“ za 2006. godinu.
8 K. Oto-Dorn, Islamska umetnost, str. 222.
9 Ova zabrana nije propisana Kuranom, kako mnogi misle i navode. Ona se, zapravo, “zasniva na dva književna izvora iz vremena posle Muhameda. Reč je, prvo, o spisima zasnovanim na predanju (hadis), posvećenim životu i učenju samog Muhameda; čuvena zbirka hadisa, od Buharija, koji je živeo u IX veku, otkriva nam u više varijanata religiozno učenje koje je tada bilo izneto o figurativnoj umetnosti. Tako saznajemo da se jedan čovek koji je pravio slike izložio prekorima Proroka, koji mu je rekao: ‘Ko napravi sliku biće pozvan na dan Strašnog suda da joj udahne dušu, ali on to neće moći učiniti. Teško onom ko bude naslikao živo biće. Ne slikajte ništa do drveća, cveća i mrtvih stvari’. Jedan drugi odeljak potvrđuje da je Muhamed poderao jednu zavesu ukrašenu slikama, sa rečima: ‘Ljudi koji će na dan Strašnog suda pretrpeti najsurovije paklene muke, biće oni koji pokušavaju da podražavaju delo Boga stvaraoca’.” (K. Oto-Dorn, Islamska umetnost, str. 232)
10 Prvi značajni centri za izradu minijatura pojavili su se “u vreme Abasida i Seldžuka, u Mosulu i Bagdadu, gde se po ugledu na sasanidsko i helenističko-sirijsko prikazivanje najpre ilustruju naučni traktati (iako je još od VIII veka centar u Heratu dao razne tipove minijatura za tekstove iz oblasti astronomije). Usledilo je ilustrovanje knjiga bajki i priča, delatnost u kojoj je minijatura našla široku primenu. … Posle mongolskih osvajanja, azijski islamski minijaturisti dobijali su više podsticaja od kineskih uzora i tehnika. Boje variraju u svim nijansama i dobijaju jak sjaj, dok se kineska grafika prilagođava muslimanskim temama i figurama. … Ističu se naročito škole u Tabrizu, za vreme mongolske Ilhanove države u Persiji, pod Timuridima u Širazu i Heratu” (“Minijatura” / u: Islamska umetnost, Beograd, 1980, str. 50).
11 K. Oto-Dorn, Islamska umetnost, str. 231. Surnamu Murata III pominje u romanu i O. Pamuk.
12 K. Oto-Dorn, Islamska umetnost, str. 230.
13 Pamukovi memoari, Istanbul: sećanja i grad, daju ključ za otkrivanje autobiografskih elemenata u njegovim romanima i za drugačije čitanje i razumevanje celokupnog Pamukovog književnog dela. Kroz prizmu Istanbula, prvenstveno poglavlja naslovljenog Stariji i mlađi brat: tužbe i naguravanja, čitalac će na sasvim nov način doživeti odnos roba Mlečanina i njegovog turskog gospodara u romanu Bela tvrđava. Glava s naslovom Prva ljubav baciće posve novo svetlo na junake romana Novi život, Mehmeda i Xenan, na njihovu ljubav i zajedničku potragu za novim životom.
14 Osmanska država je bila “gostoprimljivo utočište za hiljade izbeglica proteranih iz Španije. Prema jednom jevrejskom predanju, sultan Bajazit II je odluku kralja Ferdinanda o izgnanstvu prokomentarisao na sledeći način: ‘Kako on može biti mudar vladar kad je osiromašio svoju zemlju, a obogatio našu?’ Sefardski doseljenici su sa sobom doneli i svoje poslovne veze, iskustvo u proizvodnji tkanina, oružja i baruta, medicinsko znanje koje je odmah dobilo priznanje na osmanskom dvoru, u prestonici koja je dobila novo ime, Istanbul, kao i diplomatsku veštinu. … Povoljni uslovi koje je pružala turska vladavina u 16. veku privukli su Jevreje na Balkan, u Grčku — gde su Jevreji činili polovinu stanovništva Soluna, u Istanbul — u kome je živelo pedeset hiljada Jevreja, i u gradove Kairo, Damask, Alep i Izmir, a podstakli su znatan broj Jevreja da se dosele u Jerusalim. Ekonomska i intelektualna tradicija Sefarda doprinela je razvoju jevrejskog načina života na osmanskim teritorijama, a običaji sa Iberijskog poluostrva brižljivo su održavani u molitvama, narodnom melosu, pa i u jevrejsko-španskom dijalektu ladino, sve do 20. veka” (Dejvid H. Golberg i Jon D. Rejner, Jevreji: istorija i religija, Beograd 2003, str. 126—127).
15 Behzad je radio u Heratu od 1470. do 1506. godine, a potom se preselio u Tebriz gde je ostao do 1520. “Behzad, ‘Rafael Istoka’, uspeo je da oslobodi slikarstvo od konvencionalne estetike mongolskog pravca. … On oslobađa svoje likove od ukočenosti ranijeg figurativnog slikarstva, raspoređujući ih u prostoru sa potpunom pouzdanošću i dajući im iznenađujuće bogatstvo pokreta i veoma naglašenu raznolikost. Neuporediva je njegova paleta, svakako najbogatija od svih majstora Istoka, ispunjena zasićenim tonovima i nežnim nijansama, kao što su na primer zeleni tonovi njegovih pejzaža. Jedno od njegovih remek-dela, naročito sa stanovišta kompozicije, jeste neobičan list na kome je predstavljena gradnja dvorca Havarnak, minijatura iz 1494. godine, koja se nalazi u Britanskom muzeju u Londonu.” (K. Oto-Dorn, Islamska umetnost, str. 228)
16 Frančesko Gabrijeli, Istorija arapske književnosti, Sarajevo 1985, str. 5.
17 O zborniku Hiljadu i jedna noć, cf.: F. Gabrijeli, Istorija arapske književnosti, str. 242—249, koju ovde i citiramo.
18 F. Gabrijeli, Istorija arapske književnosti, str. 248.
19 Ibid., str. 179 i 180. Više o makami cf.: str. 179—185.
20 Persijski klasik Nizami (1141—1209?), ušao je u istoriju nacionalne i svetske književnosti sa svojih pet, pretežno romantičarskih epova, pisanih u formi mesnevije. Oni čine Petorku (ar. Hamasa; pers. Pandž ganž — Pet trezora). Hamasa obuhvata sledeće spevove: filozofsko-mistično-didaktičku mesneviju Mahzan al-asrar (Riznica tajni), ep Husrev i Širin (Husrev i Širin), koji opisuje ljubav sasanidskog kralja Hozroja (Husreva) II i jermenske princeze Širin, ep Lejla i Medžnun (Lejla i Medžnun), u kome je obrađena stara arapska legenda o nesrećnoj ljubavi, ep Haft pejkar (Sedam lepotica), koji je posvećen sasanidskom kralju Behramu Goru i ep Iskender-nama (Aleksandrida) koji govori o Aleksandru Makedonskom.
21 Najpoznatije delo persijskog epičara Firdusija (934?—1020?) je Šahname (Knjiga kraljeva), junačko-istorijski ep. Što se tiče drugog Firdusijevog dela koje Pamuk pominje u romanu, romantičarsko-religioznog epa Jusuf i Zulejka, danas u iranistici preovlađuje stav da ovo nije Firdusijevo delo. Najpoznatiji odlomak iz Šahname — Rustem i Suhrab, koji citira i Pamuk, preveo je na naš jezik Fehim Bajraktarević (1889—1973), osnivač naše naučne orijentalistike (Beograd 1928; 1983).
22 O. Pamuk, Istanbul, grad, sjećanja; s turskog preveo Ekrem Čaušević, Zagreb 2006, str. 353. U tekstu smo citirali prevod E. Čauševića, profesora turskog jezika i književnosti u Zagrebu i na još nekoliko evropskih turkoloških katedara, jer smatramo da je daleko pouzdaniji od prevoda M. Marinković (Beograd 2006).
