Ako davna tradicija kaže da je sam Bog nad Toledom postavio sunce, povjest umjetnosti priča da je u tom istom gradu, u tom Toledu rastvorio nebesa slikar došljak, Krećanin El Greko, Teotokopulos, slikajući ekstatične i sulude vizije. Taj strani došljak doista je u pravom smislu postao slikar Toleda. On je otkrio onu tajnu auru, nevidljivu za neposvećene, kojom je ta gotska gradina magijski obavijena. Taj čudak nije slikao melanholijom obavito toledsko brdo u magli sutona ili u žaru podnevnog sunca, već je taj čarobnjak slikao Toledo u hipu, kad sablasno munja para hrpe oblaka i kada još sablasnije bljeska njezino svjetlo obalama Taha i zidovima utvrda. El Greko slikao je taj prigrljeni dom, tu sredovječnu stanicu u olujnom zamahu. I na toj njegovoj najvjernijoj slici Toleda svi potezi kista kao da su poprimili oblik plamena. Oni dršću i propinju se puni sablasne snage. Kao plameni jezici što gore na tamnim užarenim masama. Trese se zemlja, vihor drma i zahvata goleme kućerine u svom olujnom bjesu. U toj pobuni i komešanju elemenata iskri se sablasno gotski dom, dok se žućkasto svjetlo ruši niz strmine u modrikaste ponore. Sam demon je vodio tu ruku što je držala kist.
Ljubo Babić
Vrlo mi je žao što El Greko nije doživeo starost Ticijana. U osamdesetoj ili devedesetoj godini on bi stvorio jednu apstraktnu umetnost – kubizam bez kocki, organski, čisto utrobni. Kakve bi to bile slike! Divne, uzbudljive, slike užasne do srži. Jer užasne su i ove slike koje je slikao kao zreo čovek srednjih godina, stravične su uprkos svojoj neobičnoj snazi i lepoti… Jer El Greko ne pripada kao metafizičar nijednoj školi. Najviše što možemo da kažemo u ime nekog svrstavanja je to da je verovao u vredenost ekstaze, iracionalnog doživljaja, iz koga, kao iz sirovine, oblikuje božanstva ili razne atribute Boga.
Oldos Haksli
Marginalija iz 1923. godine
Divno je to što Teotokopuli na modernom grčkom jeziku znači „ptica od Boga rođena“. Da, on je zaista bio božanski glasnik, ako pridamo puno značenje činjenici da je njegovim žilama tekla helenska krv. Kakva neiscrpna tema za sanjarenje: čovek helenske rase koji prima nešto od islamske misli pomešane sa katoličkom mišlju i koji tom hibridu daje plastičan oblik!
Čovek nikako da se nadivi toj tajni El Grekovog genija, rođenog da oblikuje sve ideje i sva osećanja sa kojima se susrećemo svuda u Indiji, Remsu, Toledu. Pomišljam na još nešto što bi tek valjalo utvrditi. Ne mislite li da je predak našeg grofa Orgasa možda onaj don Gomes, grof od Gormasa,
čija se povest svidela Gijemu de Kastru i Korneju da ga uvrste u Sida? Ja bih voleo takva ,,srašćivanja“, takva spajanja; konačno, gomilajući vekove, vidim – a taj veličanstven smisao valja pridati gornjem delu „Sahrane grofa Orgasa“ – ubijenog oca koji preklinje nebo da Himena nađe zaštitnika u don Rodrigu… Naša pažnja je u toj meri podstaknuta i rasuta da bi valjalo sačiniti spisak i sjediniti najlepše bajke svih zemalja. U drugoj Mandarinovoj knjižici Rene Luj Duajon nam pripoveda o životu Vilijema Blejka. Taj vizionarski pesnik, čije je Venčanje neba i pakla sa retkim umećem na francuski preveo Andre Žid, neprekidno tumara strmim obalama supranormalnog sveta.
On svoje modele vidi. „Blejk je bio u društvu sa Homerom i Mojsijem, Pindarom i Vergilijem, Danteom i Miltonom; to su, kaže on, velelepne, bele seni, ali sazdane od svetlosti i veće od živih ljudi…“ To društvo video je i slikao El Greko.
Rober Dimijer osporava pojedine stranice ove knjige, ali smatra da moja sklonost prema raznorodnim kulturama pruža izvrstan metod za psihološko istraživanje. „Stranac kome je predusretljiva jedna civilizacija, kaže on, to je koso ogledalo u kome se ona ogleda i ispituje. Svetlost koja zasenjuje lice. Budućnost će nam davati sve više takvih zanimljivih ili čudnovatih, neobično oštroumnih i prefinjenih mešanaca.“ On čak govori da bi Montenj, taj polu-Jevrej, bio klasičan tip takve inteligencije. Još navodi Liajnea u Francuskoj, Lafkadija Herna u Japanu, Konrada u Engleskoj. (Mogli bismo podsetiti na Filipa de Šampenja i Van Dajka koji su iz Brisela i Antverpena prispeli među gospodu Por Roajala ili na dvor Stjuarta. Ali to je manje značajno.)
Piše mi nepoznat prijatelj: El Grekov „Raspeti Hristos“, koji se danas nalazi u Luvru, svojevremeno je ukrašavao jednu od sudnica u Pradesu. Najodvratniji antiklerikalizam bacio je to delo na opštinski tavan gde ga je pronašao gospodin Lafon. Na insistiranje gospodina Ejnara, Luvr je otkupio tu sliku za dvadeset pet hiljada franaka. Nju je gradu Pradesu poklonio Isak Pereira povodom izbora za poslanika u vreme Carstva. Lep gest u izbornoj kampanji…
Dok vršim ispravke ovog ponovljenog izdanja, saznajem da je Pol Ginar, profesor na Francuskom institutu u Madridu, otpočeo zamašan rad o El Greku. U tom poslu prate ga svi prijatelji Španije, kao i želje svih onih koji bi hteli da naše imaginacije budu usmerene prema zemljama svetlosti, čineči protivtežu preteranom germanstvu. U članku „Zašto je El Greko slikao kako je slikao?“ (vidi časopis Para esos mundos, Madrid, 1912) španski očni lekar po imenu Erman Beritens izneo je postavku da je astigmatizam, a ne misticizam niti ekscentričnost, bio uzrok tome što je El Greko izobličavao, uvrtao i izduživao svoje figure. Njegov slučaj predstavlja klasičan i tipičan klinički slučaj „hipermetropijskog astigmatizma“ koji svaku stvar vidi izduženo. To je optička sklonost oka pri kojoj paralelni svetlosni zraci, pogađajući oko, ne uspevaju nigde da se sjedine u jednoj centralnoj tački. Usled tog nedostatka, svetla tačka pretvara se u pogledu u jednu linearnu ili eliptičnu mrlju. Od pravih linija nastaju krivulje, a krug se izdužuje u elipsu. Što se tiče viđenja boja, dešava se da obojeni zraci, našavši se u izvesnom pravcu, daju mutnu sliku, linija razdvajanja boja biva nejasna, zbog čega se čini da boje zalaze jedna u drugu. Dok je čovek mlad, ovi nedostaci mogu se ispraviti izvesnim podešavanjem, ali usled preteranog zamaranja ili sa starenjem mišići gube snagu, tako da se mane u vidu ne daju ukloniti, nego se čak uvećavaju.
Na tim činjenicama doktor Beritens zasniva svoju tvrdnju. Nema sumnje, El Greko je od rođenja bio astigmatičan. Na tu anomaliju ukazuje sklop oka i lobanje na onom autoportretu u slici „Sahrana grofa Orgasa“. Međutim, on je do svoje trideset sedme godine crtao sa savršenom tačnošću. Ako su pojedinc figure bivale neprirodno izdužene, njihovo izduženje bilo je neznatno i nesumnjivo su slikane u trenucima premora. Počev od trideset sedme godine sve je upadljivije izduživanje likova i istezanje tela, pri čemu kolorit s početka ostaje normalan. Kasnije, kako je El Greko zalazio u godine, a objekti stvarali difuzne slike u mrežnjači, boje se sve više međusobno pretapaju, zahvataju jedna drugu i prave one ,,brijotine“ o kojima govori Pačeko, njegov istoriograf i savremenik.
Potkraj života dešavalo mu se da vidi samo mrlje i tada on slika iščašene i neverovatne figure, poput onog svetog Simeona koji nas navodi na pomisao o slici u mrežnjači nalik onoj koju daje fotografski aparat ukoliko mu nije podešeno sočivo.
I tako dr Beritens izvodi zaključak da El Greko nije bio zanesenjak, a još manje ludak, nego da je kao astigmatik stigao do razrokosti. Da je živeo u naše vreme, otišao bi kod očnog lekara, izlečio svoju boljku i potom bi slikao normalno. Dokaz: uzmite kod optičara stakla za naočare koja očni lekari propisuju radi ispravljanja astigmatizma i pogledajte kroz njih neko El Grekovo platno. Ono će vam se istog trenutka ukazati kao sasvim normalno, prirodno i potpuno bez onih omaški sa izobličenim proporcijama. Otidite u Luvr i pogledajte El Grekovo ,,Raspeće“. Ne samo što su Hristove ruke neprirodno izdužene, nego čak ni kraci samog krsta nisu normalni. Uzmite stakla za ispravljanje astigmatizma i slika će vam se tada ukazati savršeno pravilna.
Pre dr Beritensa takvo naučno objašnjenje E1 Grekovog načina slikanja predosetili su Husti i nemački kritičari. Nemački naučnik Mejer-Grefe (Putovanje u Španiju, Berlin, 1910) piše povodom majstora iz Toleda: „Izgleda da je elipsa bila jedan od njegovih omiljenih motiva. U Vaskrsenju i Krštenju ona se javlja u manjoj ili većoj meri. Ali u Bogorodici sa svecima, u toledskoj kapeli San Hose, ne samo što glave imaju takav oblik, nego i odlučne kretnje udova i obrisi tela snažno ističu elipsu.“
Sve ovo slušamo sa prijatnom radoznalošću da bismo se brzo vratili značajnim tumačenjima koja nam pružaju ljudi poput Anrija Kolea i Morisa Ležandra. Pa ipak, ta fiziološka tumačenja ostaće u našem duhu i doprineti da nam taj legendarni umetnik bude shvatljiviji, potresniji, dirljiviji i čovečniji.
Moris Bares
