Na fudbalu sa Živkom Nikolićem
Nema pameti do naknadne pameti: Na fudbalu sa Živkom Nikolićem
Živko je u igri bio maksimalno usredsređen, posvećen svakoj akciji; igrao je s angažmanom i voljom mladića koji hoće da pobedi. Prema svojim saigračima, uglavnom manjom dečurlijom, nije se odnosio pokroviteljski; tačno je umeo da odredi kad on treba kompletno da preuzme stvar u svoje noge, a kad treba uposliti nekog od saigrača. Prema protivnicima je, pak, bio na neki neobičan, viteški način pažljiv.
Ko je bio dete ili momčić krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u Beogradu, a nije čuo za famoznu Livadicu – taj, u najmanju ruku nema blage veze sa fudbalom. Da, u to vreme je Zvezda stigla do finala Kupa UEFA, gde je, ponajviše zahvaljujući autogolgeterskim nezgodama i zadrtoj sudijskoj nemilosti, morala da ustupi pehar Borusiji iz Menhengladbaha, u to vreme su Zdravko Borovnica, Dule Savić, Miloš Šestić i Cvijetin Blagojević rešetali evropske odbrane, u to vreme nam je i Dijego Maradona dao onaj čuveni gol, kad je lobovao Aleksandra Diku Stojanovića pa cela Marakana prvo utonula u muk, da bi se koji trenutak kasnije prolomio hodočasnički aplauz – ali, ipak, ako je u tim godinama postojalo pravo fudbalsko sveto mesto u Beogradu, onda to nisu bili ni moćni stadioni u Ljutice Bogdana i Humskoj, pa ni romantičarski Omladinski stadion na Staroj Karaburmi – već grbava, naherena, nezamenjiva Livadica na Tašmajdanu.
Gotovo da nije bilo deteta koje bi prvi put došlo na Livadicu, a da ne pita: zar OVDE igrate fudbal? Jer, Livadica je bila teren na strmini, gornji gol bio je na najmanje četiri metra nadmorske visine više od donjeg gola. Livadica je imala i druge specifikume: teren je, faktički, išao više u širinu nego u dužinu pa ste, kad ste na donjoj polovini, imali fantastičan prostor za prodore po desnom krilu, dok je levo krilo bilo suženo, a podrazumevalo je i pokatkad bolne prodore kroz borik, gde su uglavnom – što od granja, što od iglica – stradale butine, cevanice, listovi, nekad i leđa, ali, hvala Bogu, oči nikada.
Tolkin na Tašu
Dečaci i momčići koji su dolazili da igraju fudbal na Livadici bili su, geografski-administrativno, podeljeni na one koji dolaze s Vračara i one s Palilule. I poneko, naravno, sa Starog Grada. Bila su tu vidljiva raznovrsna raslojavanja, materijalno-statusna, obrazovna, nacionalna, o kojima neću sad govoriti: tek, kad se priča o, recimo, titoističkom ili neposrednom post-titoističkom društvu pa se pominje nekakva ravnopravnost, jednakost i šta ja znam… nema veze, nećemo o tome. Elem, jezgro ekipe koja je vremenom preovladala na Livadici činili smo Žunja, Brazilac, Pjer, Vege, Gruja, Gavra, Milan i Nenad, Damir, braća Elezi (Emarli, zvani Frljin, zatim Biran, Irfan i Bujar), Mića Marković, Vlada Mitić, Zlaja Pušonja, Braća Mravi (Veliki Mrav i Mali Mrav) i, neizbežno, ja i moj mlađi brat Sale, koji je potonju fudbalsku i trenersku karijeru započeo upravo na Livadici, i to na najbolji mogući način: uveden je u društvo starijih, u društvo vršnjaka svog starijeg brata, pa se sa svojih sedam-osam-devet godina kalio u ekipi jedanaestogodišnjaka, dvanaestogodišnjaka i trinaestogodišnjaka. No, i to je bilo u duhu vremena: Pižon Petrović zablistao je u prvoj Zvezdinoj postavi već kao sedamnaestogodišnjak, Srba Stamenković je isto bio klinja kad je dizao Marakanu na noge.
Srba Stamenković na malom fudbalu
Ono što je Livadicu činilo posebnom bili su i takozvani kibiceri, koji nisu bili nikakvi manijaci i pedofili, već odrasli, stariji ljudi koji su voleli da dođu i da nas gledaju kako igramo. Ja sam već tada zamišljao sebe kako, za nekih trideset godina, četrdeset, dolazim tako na Livadicu da gledam decu koja tu igraju, ali me je – o čemu svedoče moji najbliži drugari – već tad morila misao da se tada tu fudbal neće igrati, to jest da neću imati koga da gledam. Bio sam u pravu, kao i mnogo puta posle toga, s tim što to moje biti „u pravu” vuče na ovu nezgodnu, književnu stranu, ka Haksliju ili Orvelu, recimo.
Na Livadici su se povremeno pojavljivali manji dečaci koji su želeli da igraju, a koje je dobar deo naše već uhodane, zrele ekipe prihvatao s klasičnim dečačkim nipodaštavanjem. Dođe, ono, klinac neki, a ovi matoriji, od 13, 14 godina krenu da ga zajebavaju, i klinac se rasplače pa ode kod mame da ga teši.
Primetio sam tako i jednog dečka svetlog, otvorenog lica na kojem su oči i sva mimika govorili o čistoti i nežnosti, a opet, bio je i te kako spreman da se bori, ginuo je za svaku loptu, izgarao. Neki od ovih mojih iz uprave su ga zajebavali, ali ja sam odlučio da tog klinca uzmem u zaštitu i da ne dozvolim da ga iko zeza.
Tako smo se i upoznali. Ja mu kažem: ej, mali, ja sam Vladimir. A on mi odgovori kao da je izašao iz Tolkinovog Gospodara prstenova, sve gledajući me pravo u oči, bojažljiv i odlučan u isti mah: „Ja sam Luka, sin Živkov.” Tako mi se predstavio, što je i kod mene, iako sam bio benevolentan, izazvalo određenu dozu podsmeha, jer najednom kao da sam se našao pred nekim mališanom koji se ponosito predstavlja kao „Frodo, sin Drogov”, ili „Aragorn, sin Aratornov”.
Pošto je dečak još bio mali, prirodno je bilo što ima i pratnju: diskretna odrasla ženska osoba, da li tetka, ujna ili strina, sedela je na klupi dok je on igrao s nama, i nije se mešala. Meni je poseban plezir predstavljalo da svoj zaštitnički odnos spram malog sina Živkovog, iako pojma nisam imao ko je otac Živko, demonstriram i pred njom, tako da dama bude mirna i da se ne sekira.
Jednoga dana, međutim, vikend je bio, subota ili nedelja prepodne, na Livadicu je došao i, za nas, stariji čovek – Luka je išao pored njega – koji nas je pitao: „Je l’ bih mogao i ja da igram?” Što da ne, rekli smo svi; nekolicina nas ga je prepoznala, ovi malo mlađi i nisu, ali meni je svakako bilo zanimljivo (i, na izrazit način, izazovno) što će nam se priključiti i režiser Živko Nikolić.
Važno je pobediti
Zbog samog starosnog profila igračkog kadra, bilo mi je jasno da ću, s obzirom na to da sam već bio zašao u 15. godinu (beše to u proleće 1983), uvek igrati protiv bradatog suparnika koji je, kad igramo, poslovično skidao i džemper i majicu, ono što je gore imao na sebi, i igrao nag do pojasa. Kao fizički autoritet, on je oko sebe okupljao manje i mlađe igrače, dok je u našem timu bila ta uravnotežena uzrasna grupa od 14-15 godina, uigrani momčići koje je interesovalo pre svega da igraju i da, naravno, pobede. Jer, štono reče naopako citirani Kuberten, „važno je POBEDITI, ali da bi se pobedilo, važno je učestvovati”.
Živko je u igri bio maksimalno usredsređen, posvećen svakoj akciji; igrao je s angažmanom i voljom mladića koji hoće da pobedi. Prema svojim saigračima, uglavnom manjom dečurlijom, nije se odnosio pokroviteljski; tačno je umeo da odredi kad on treba kompletno da preuzme stvar u svoje noge, a kad treba uposliti nekog od saigrača. Prema protivnicima je, pak, bio na neki neobičan, viteški način pažljiv; upuštao se u igru, nije štedeo ni sebe ni rivala, ali je sve vreme jasno pokazivao svest o tome da igra s ljudima koji su triput mlađi od njega, izbegavao je svaki fizički kontakt, te se tako sećam njegovog naprečac nakošenog, izvijenog tela, kad izbegava potencijalno neugodan duel, a sve da ne bi slučajno neko dete povredio.
Izbegavao je i ono što Englezi zovu eye contact. Iako smo najmanje četiri-pet puta igrali tako, ne sećam se da su nam se pogledi ikad ukrstili. Čak sam primetio, posmatrajući ga, da ponekad nekog protivničkog igrača i gleda u lice, ili u oči, ali kad ovaj to ne vidi; čim se posmatrani prene i uzvrati pogled, Živko brzo, ali delikatno, skrene pogled u stranu.
Nikad se nije osmehivao. Videlo se neko, kao, olakšanje na njegovom licu kad bi dao gol ili kad bi njegovi dali gol, ali osmeha na njegovom licu se ne sećam. Ne pamtim ni njegov glas: igrao je gotovo nemušto. Daleko od toga da je bio flegmatičan, naprotiv, sav je bio od nerva; ali nikad ne bi podviknuo svojim saigračima kad nešto zabrljaju, niti se glasno ljutio na neku našu „odluku”, kad kažemo da je bio aut, ili da je bila ruka, a on, možda, misli da nije.
U mojoj naknadnoj svesti (a ako, kako Matija Bećković kaže, nema pameti do naknadne pameti, moguće je da nema ni svesti do naknadne svesti), dva elementa izdvajaju se kao bitna: ja tad, kao četrnaestogodišnjak, jesam znao ko je on, ali njegove filmove najverovatnije nisam tad bio gledao još ni na parče. Sad shvatam da je taj čovek razgovarao sa Savinom Geršak i snimao je kako se skida i kupa, šta ja znam. Da li je i sa Savinom izbegavao eye contact, da li je i s njom obazrivo i uviđavno izbegavao svaki fizički kontakt? Verovatno jeste. I, drugo, kad sam skoro trideset godina kasnije ja počeo da igram fudbal s klincima koji su imali od 13, 14, 15 pa do 20, 25 godina, shvatio sam da i u meni postoji taj impuls, isti impuls koji je njega gonio da krajnje ozbiljno i posvećeno igra taj, čist fudbal s nama na Livadici. S tim što sam ja imao živ kontakt s tim klincima, što sam vikao, drao se, radovao se glasno, ljutio se, svađao.
Vrlo je moguće da je Živko Nikolić bio bolji čovek od mene.
Vladimir D. Janković
https://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3211/drustvo/4565597/na-fudbalu-sa-zivkom-nikolicem.html
