Velika dvorana bila je osvetljena i vrvela od sveta. U njoj je gospodario hipnotizer. Uprkos svojoj fizičkoj bedi i ružnoći, sijao je i blistao kao vatromet. Smejali su se, aplaudirali i pokoravali mu se … Ljudi su bledeli pred njim.
A on je, bukvalno, stvarao čuda. Jednog je uspavao, drugog ukočio, trećeg postavio potiljkom na jednu, a petog na drugu stolicu. Mršavog i visokog novinara savio je u spiralu. Naročito snažan uticaj imao je na dame.
One su padale od njegovog pogleda kao muve. Oh, ženski nervi! Kad ne bi njih bilo, dosadno bi se živelo na ovom svetu!
Kada je isprobavao svoju demonsku umetnost na svima, hipnotizer priđe meni.
— Čini mi se da ste vrlo povodljive prirode — reče mi. — Vi ste tako osetljivi, podložni utiscima … Želite li da zaspite?
— Zašto da ne? Izvoli, prijatelju, oprobaj. — Seo sam na stolicu nasred dvorane. Hipnotizer sede na stolicu prema meni, uze me za ruke i svojim zmijskim očima upi se u moje jadne oči.
Oko nas je bila publika.
— Pssst, gospodo! Psssst … Tiše!
Umiriše se ljudi… Sedimo, gledamo jedan drugom u zenice .. . Prolazi minut, dva .. . Žmarci mi prolaze niz leđa, srce mi lupa, ali ne mogu da zaspim …
Sedimo … Prolazi pet minuta, sedam …
— Ovaj se ne da! — reče neko! — Bravo! Junak čovek!
Sedimo i gledamo se… Ne spava mi se, čak i ne dremam … Od delovodnog protokola opštinske ili samoupravne kancelarije ja bih već davno spavao.. . Publika počinje da šapuće, da se smeje… Hipnotizer počinje da se snebiva i trepće … Siromah! Nikom nije prijatno da doživi fijasko. Spasite ga, duhovi, pošaljite san na moje oči!
— Ne da se! — reče onaj isti glas. — Dosta je, prestanite! Govorio sam ja da su sve ovo mahinacije!
I gle, u trenutku kada sam, poslušao prijateljev glas i krenuo da ustanem, moja ruka je osetila na dlanu neki predmet .. . Pomoću čula pipanja, ja sam u njemu prepoznao novčanicu. Moj otac je bio lekar, a lekari već gošanjem poznaju vrednost banknote! Po Darvinovoj teoriji, ja sam pored mnogih drugih osobina, nasledie od oca i ovu lepu sposobnost. Prepoznao sam da je banknota od pet rubalja. I — odmah sam zaspao.
— Bravo, hipnotizeru!
Lekari koji su bili prisutni u dvorani, prišli su mi, promuvali se, pomirisali i rekli:
— Nda … uspavan je …
Zadovoljan svojim uspehom, hipnotizer je mahnuo nekoliko puta rukom iznad moje glave, i ja sam, onako uspavan, počeo da hodam po dvorani.
— Ukočite mu ruku! — predloži neko.
— Možete li? Neka mu se ukoči ruka … Hipnotizer (dosta hrabar čovek) ispruži moju ruku i poče da izvodi nad njom svoje mahinacije: protrlja je, dunu, potapša. A moja se ruka nije pokoravala! Visila je mlitavo kao krpa i nije ni mislila da se ukoči.
— Nema kočenja! Probudite čoveka, štetno je .. On je slab i nervozan . ..
U tom trenutku moja leva ruka oseti na dlanu pet rubalja … Nadražaj je putem refleksa prešao na desnu i ona se odmah ukočila!
— Bravo! Pogledajte kako je tvrda i hladna! Kao u mrtvaca!
— Potpuna anestezija, opadanje temperature i slabljenje pulsa — reče hipnotizer. Lekari počeše da pipaju moj u ruku.
— Da, puls je slabiji — primeti jedan od njih.
— Potpuno kočenje. Temperatura je mnogo niža . . .
— Kako to objašnjavate? — upita jedna dama. Lekar sleže ramenima, uzdahnu i reče:
— Mi konstatujemo samo činjenice. A protumačiti, na žalost, ne možemo . . .
Vi konstatujete činjenice, a ja imam deset rubalja. Moja fakta više vrede…Hvala hipnotizmu i na tome, i nikakva mi tumačenja i objašnjenja nisu potrebna . . .
Jadni hipnotizeru! Koji te je samo đavo naveo da mene, prokletinju jednu, uzmeš za medijuma!
Post skriptum: zar to nije prokletstvo? I svinjarija?
Tek sad sam doznao da mi novac u ruku nije gurao hipnotizer, već moj starešina Petar Fjodorič . . .
— Ja sam to — veli — uradio da isprobam tvoje poštenje . . .
— Ah, đavo da ga nosi?
— Sramota, brate . . . Nije lepo . . . Nisam se nadao . . .
— Ali ja imam dečicu, vaše prevashodstvo . . . Ženu . . . Majku … I na današnjoj skupoći . . .
— Nije lepo… A, tobože, hoćeš da izdaješ svoje novine… Plačeš haben sei nad na svečanim ručkovima čitaš pozdravne govore . . . Sramota . . . Mislio sam da si pošten čovek, a ono ispade da si … haben sei gevesen…….
Morao sam da mu vratim deset rubalja. Šta da radim? Ugled je vredniji od para.
— Ne ljutim se ja na tebe! — reče mi starešina — đavo da te nosi, takva ti je priroda . . . Ali ona! Ona! Čudnovato! Ona! Smirenost, nevinost, blamanže i ostalo! A? I ona se polakomila na novac! I ona je zaspala!
Pod tim „ona” moj pretpostavljeni podrazumeva svoju suprugu, Matrjonu Nikolajevnu…
Anton Pavlovič Čehov
