Ruski tekst romana Despair („Отчаяние“ – mnogo zvučniji lelek) napisan je 1932. godine, u Berlinu. Emigrantski časopis Современные записки, koji je izlazio u Parizu, objavio ga je u nastavcima tokom 1934, a emigrantska izdavačka kuća Petropolis, iz Berlina, objavila je knjigu 1936. godine. Kao i u slučaju mojih drugih dela, „Отчаяние“ je (uprkos Hermanovim pretpostavkama) zabranjeno u prototipičnoj policijskoj državi.
Krajem 1936. godine, dok sam još živeo u Berlinu – gde se jedna druga gnusoba počela da oglašava – preveo sam „Отчаяние“ za jednog londonskog izdavača. Iako sam tom celog svog književnom života piskarao na engleskom po margini, da tako kažem, svojih ruskih rukopisa, to je bio moj prvi ozbiljniji pokušaj (ne računajući jednu očajnu pesmu u nekom od univerzitetskih časopisa u Kembridžu, oko 1920) da upotrebim engleski jezik za ono što bismo, u najširem smislu, mogli nazvati umetničkim ciljem. Rezultat mi je delovao stilski nezgrapno, pa sam zamolio jednog dosta namćorastog Engleza, čije usluge mi je ponudila izvesna agencija u Berlinu, da pročita celu stvar; on je u prvoj glavi pronašao nekoliko grešaka, a onda je odbio dalje da radi, rekavši da mu se knjiga ne dopada; pretpostavljam da je pomislio da je u pitanju istinita ispovest.
Godine 1937. londonski izdavač Džon Long objavio je Očajanje u prikladnom izdanju sa catalogue raisonné svojih publikacija u zadnjem delu. I pored toga, knjiga se slabo prodavala, a nekoliko godina kasnije nemačka bomba je uništila celokupnu zalihu. Jedini postojeći primerak, koliko je meni poznato, jeste onaj koji ja posedujem – ali moguće je da se dva-tri primerka još uvek kriju među zaboravljenom lektirom na mračnim policama pomorskih gostinskih kuća, od Bommuta do Tvidmuta.
Za ovo izdanje učinio sam više od običnog obnavljanja svog tridesetogodišnjeg prevoda: preradio sam sâm „Отчаяние“. Oni srećni proučavaoci koji budu mogli da uporede tri teksta takođe će zapaziti da je pridodat jedan značajan odeljak, koji je bio glupo izostavljen u bojažljivijim vremenima. Je li to pošteno, je li to pametno s gledišta jednog učenjaka? Lako mogu da zamislim šta bi Puškin rekao svojim drhtavim parafrastima, ali isto tako znam koliko bih zadovoljan i uzbuđen bio godine 1935. da sam tada mogao da pročitam ovu verziju iz 1965. Ekstatična ljubav mladog pisca prema starom piscu koji će od njega jednom postati jeste ambicija u svom najpohvalnijem obliku. Tu ljubav ne uzvraća stariji čovek u svojoj većoj biblioteci, jer čak i ako se sa žaljenjem priseti golog nepca i suvog oka, on može samo nestrpljivo da slegne ramenima na nespretnog učenika iz svoje mladosti.
Očajanje, kao i ostale moje knjige, ne donosi nikakav društveni komentar, ne maše nikakvom porukom. Ono ne uzdiže duhovni organ čovekov, ne usmerava čovečanstvo prema pravom izlazu. Ono sadrži mnogo manje „ideja“ od onih bogatih vulgarnih romana koji se toliko histerično hvale na kratkoj putanji odjeka između uzvika dopadanja i uzvika prezira. Atraktivno uobličen predmet ili san o bečkoj šnicli, za koje će prilježni frojdovac možda pomisliti da ih uočava u mojim dalekim područjima, nisu ništa drugo – pokazaće pobliža istraga – do podrugljiva fatamorgana koju su pripremili moji agenti. Dodaću, za svaki slučaj, da bi poznavaoci književnih „škola“ trebalo ovoga puta mudro da se uzdrže od prostog zaključivanja o „uticaju nemačkih impresionista“: ja ne znam nemački i nisam nikada čitao impresioniste – ko god da su. S druge strane, francuski znam i zanimaće me da vidim hoće li neko nazvati mog Hermana „ocem egzistencijalizma“.
Ova knjiga se manje dotiče „belih“ od mojih drugih emigrantskih romana,1 te će manje zbunjivati i razdraživati one čitaoce koji su odgojeni uz levičarsku propagandu iz tridesetih godina. Obični čitaoci će, pak, pozdraviti njenu jednostavnu strukturu i prijatan zaplet – koji, međutim, nije toliko poznat koliko pisac grubog pisma u jedanaestoj glavi misli da jeste.
1 Što nije sprečilo jednog komunističkog prikazivača (Ž. P. Sartr), koji je 1939. posvetio jedan izuzetno budalast prikaz francuskom prevodu Očajanja, da kaže: „i autor i glavna ličnost su žrtve rata i emigracije“. Prim. autora.
U celoj knjizi ima mnogo zabavnih razgovora, a poslednja scena s Feliksom, u zimskoj šumi, izuzetno je zabavna.
Ne mogu da predvidim i da se odbranim od neminovnih pokušaja da se u alembicima Očajanje pronađe nešto od retoričkog otrova koji sam ubrizgao u ton pripovedača jednog mnogo poznijeg romana. Herman i Hambert su slični samo u onom smislu u kojem dva zmaja – koja je isti umetnik naslikao u dva različita perioda svoga života – nalikuju jedan na drugog. Obojica su neurotični podlaci, ali u Raju ipak postoji jedna zelena aleja kojom Hambert sme da prošeta jednom godišnje, dok Pakao neće nikada pustiti Hermana.
Stih i fragmenti stihova koje Herman mrmlja u četvrtoj glavi potiču iz kratke pesme Puškina u kojoj se on, tridesetih godina prošlog veka, obraća svojoj ženi. Prenosim je ovde u celosti, u sopstvenom prevodu, u kojem sam zadržao metar i rimu, što je postupak koji se retko preporučuje – čak se i ne dopušta – osim u slučajevima izuzetnog spoja zvezda na svodu pesme, kao u ovom primeru.
’Tis time, my dear, ’tis time. The heart demands repose. Day after day flits by, and with each hour there goes 6
A little bit of life; but meanwhile your and I Together plan to dwell… yet lo! ’tis then we die. There is no bliss on earth: there’s peace and freedom, though.
An enviable lot I long have yearned to know: Long have I, weary slave, been contemplating fight To a remote abode of work and pure delight.2
Taj „remote abode“ u koji ludi Herman napokon odlazi, praktično je smešten u Rusijon, gde sam tri godine ranije započeo da pišem svoj šahovski roman Lužinova odbrana. Tamo i ostavljamo Hermana, na smešnom vrhuncu njegovog poraza. Ne sećam se šta se s njim na kraju dogodilo. Nakon svega, petnaest drugih knjiga i dva puta toliko godina isprečilo se između nas. Ne mogu čak ni da se setim da li je ikada napravio film koji je predložio da režira.
Montre, 1. mart 1965.
Vladimir Nabokov
2 Ova Puškinova pesma u originalu glasi:
Пора, мой друг, пора! покоя сердце просит – Летят йа днями дни, и каждый час уносит Частичку бытия, а мы с тобой вдвоем Предполагаем жить, и глядь – как раз умрем. На свете счастья нет, но есть покой и воля, Давно завидная мечтается мне доля – Давно, усталый раб, замыслил я побег В обитель дальную трудов и чистых нег.
Zanimiljivo je, verujem, uporediti prevod Vladimira Nabokova s jednim našim prevodom (M. Pavić; u: A. S. Puškin, Lirika, Rad, Beograd, 1979, str. 243;) Prev.
Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi, Za danom leti dan i svaki časak nosi Života delić svoj, života delić krt; Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom smrt! Na svetu mesto sreće sloboda, mir postoje, Već davno udes nov privlači srce moje, Već davno sanjam beg, rob klonuo i bud, Daleku obitelj i nasladu uz trud.
