Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja
Miroslav Antić
Postoje događaji i njihova značenja, prepoznatljivi u vremenu kao unutrašnji ključevi razumevanja drame postojanja ili kako to kažu filozofi, egzistencijalne pukotine. Postoje, takođe i ljudi koji kao nezavisni događaji sprečavaju novčić da padne na istu stranu, garantujući sopstvenu neponovljivost i spokoj ponavljanja baš takvih trenutaka iz kojih zašivamo vreme, a hronologije razmeštamo iz sleda u redosled. Ljudi i događaji. Kada se izgubi granica između njih, sasvim pouzdano možemo potvrditi da je lepota još jednom spasila svet, da je hrabrost okrepila dušu, a da dostojanstvo nije isklizilo u gordost. Žrtveni prinos koji prevazilazi smerno odricanje i grabi čitav život u jednom zalogaju, satire pleći atlasa, a ostavlja grozničavu dilemu: koliko ih je potrebno za nas, koliko je dovoljno njihovog plamena za vatru iste porodice: čovečanstva!
Kada je književni junak, Makar Ivanov Dolgoruki zakoračio u bitne događaje svog života i shvatio da će ga obeležiti predrasuda pobijena u svet da bi se na nju oslonio njegov opstanak, prestao je da ispravlja sagovornike i remeti njihovo ushićenje saopštenjem da nije knez, već kopile. U svom vremenu Dolgoruki je mogao biti samo knez, a njegov udes da tek kao treće ime ponese ono što se unapred prepoznaje kao laka prohodnost njemu donosi samo gnev. „Ništa nije gluplje nego zvati se Dolgoruki, a ne biti knez“, na toj jeftinoj istini započeo je Dostojevski život svog Mladića, na njoj ga je i završio. Između je stalo ono što predstavlja „cenu postojanja između sveta i književnosti“, potpuna difuzija iskustva i tekstualne artikulacije, zatrovanost životom koji svakoga trenutka prerasta u književnost i tekstom precizno napisanim „po istinitom događaju“.
Parafraza može opstati kao prosta rečenica: ništa nije gluplje nego pisati pesme a ne biti Miroslav Antić. Živeti kao da je svaki dan poslednji i ući u srca čovečanstva kroz vrata koja još nisu ni napravljena. Antiću se dogodilo da u ta srca uđe preko kovrdže braneći se svojim propadanjem od trivijalnosti i patosa.
A pesme ću pisati ovako istinite i ružne kao što
je ova dimljiva restoracija i naše večerašnje
poznanstvo.
I sve se kod Antića događa u trenu, i rađanje i bujna životna sočnost i tuga i umiranje. Tako valjda, mora biti kod onih koji sebe odlažu da bi drugima pokazali najbolji put u destinaciju: ispunjen i bogat život. Pravci kretanja prema cilju ostavljeni su u Antićevim zapisima na mestima koja ukidaju granicu između iskustva i tekstova, posuti su kao biber po oblaku guščije fleke u tanjiru nedeljne supe, sabijeni u tragovima tribunskog glasa kojim je govorio „za sve nas“ i umesto „svih njih“. Antić je potrošio svoj život akcelerirajući samostalno jezgro neposredne ljudske inicijative za ljubav, za spas i za sopstvenu neosetilnu žrtvu.
A tako bih voleo ja, koji sam mrzeo sve kraljeve, da
postaneš noćas kraljica, da te nose po gradskim
trgovima, klanjaju se, kliču i pišu stihove o
tvojoj kosi.
Tragovi koji se razilaze između poetike i biografije, znaci koji sugerišu delo ne poričući autora kao u neponovljivom „događaju Miroslav Antić“, rasap života i teksta uspostavlja čudesnu energiju nepogrešive pesničke slike. Ona je meka dok izmiče patosu, razumljiva je i prijemčiva, ona prevodi neoromantizam u sverazumevajuću poetsku morfologiju žanrovske transcendencije.
Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj
operi, i vašarske vrteške, i svetlosne reklame da
se vrte u krug kao milioni spiroheta u tvojoj krvi.
U vremenu potpune pometnje između sveta koji se ne vidi i teksta koji ga čini vidljivim isključivo kao konstruisanu metafikciju, treba okrenuti glavu i uši načuljiti za Antićeve zvonke metafore kojima se neposredno dokazuje život kao jedini mogući događaj za čoveka, događaj koji izopačeni doživljaj sveta ne može osujetiti niti od njega napraviti sterilni mizanscen umesto vrelog i prašnjavog Garavog sokaka koji je lepši u Mikinoj nostalgičnoj poetici nego što je to u sopstvenoj sijesti.
Mi danas, dakle, živimo u vremenu koje ne možemo opisati onako kako je Miroslav Antić nepogrešivo opevao svoje vreme, ali niko nam ne može zabraniti da čitajući Antića razumemo univerzalnost i bezgraničnost. Treba da razumemo njegove širine i nepristajanja na granice. Čovek kome ni nebo nije bila granica ne može biti kontekstualizovan lokalno, njegov specifičan diskurs upodobljen subjektu antićevske poetike i situiran u stvarnosni kontekst sižejne običnosti upravo služi kao presudni dokaz da se sve granice mogu preskočiti razumevanjem sebe kao neograničenog subjekta, kao drugog koji postoji izvan fizičkog prostora, izvan lokalnog dizajna. Čovek koji je pevao o pticama, mrtvajama, Ciganima, vetru, koristi se bliskim oznakama ne strahujući da će običnost poetskih oslonaca zatamniti pesničku istinu. U njegovim pesmama, kao u čaši pitke vode unosimo čitav svet koji voli, leti, miriše i sanja od Kikinde do Kanade, pa na drugu stranu dokle nam volja.
Tribunski promukao, ali čujni grleni glas, zalaganje sebe za „tuđ račun“, drsko ukidanje granica i ne retka mrzovolja pobunjenika koji pati, razume i ne pristaje, neporecivo čine od Miroslava Antića velikog srpskog neoromantičara, ali i anticipatora prominentnog evropskog postpostmoderniteta koji bez ikakvog ostatka i obazrivosti prevazilazi simulakrum kao tekstualni znak zamenjene realnosti, nepogrešivo ga uračunavajući u galaktički precizan put koji od običnog Ciganina „Mile Dileja“ prelazi kao golemu deonicu sve do zaštićenog pripadnika romske manjine koji ima ama baš sva „ljudska prava“ dok ne zatraži azil u nekoj evropskoj postdemokratski osenčenoj kulturi.
Tajne nisu nikada na strani, one su uvek tu, pred našim očima, samo ih mi ne vidimo. Tražimo ih u mističnim daljinama nedostupnog i draži nam je neuspeh od običnosti njihove blizine i očiglednosti. Tako je i sa Miroslavom Antićem: on je živeći „do poslednjeg daha“ potrošio svoje vreme, izgužvao ga i naružio, iscerio mu se i napustio ga bez prezira i indignacije, ali sa jasnom porukom da mu je prevršilo izdržljivost. Našem vremenu ostavio je sve ono lepo i pitko što ga može opravdati u zebnjama naših pogleda.
Zato je pravo pitanje, koliko možemo položiti nade u Antića za nas i vreme koje dolazi a da ne narušimo celu tu stvar kako je on postavio.
Đorđe D. Sibinović
