Piše: R.J.W. Evans
Prikaz knjiga:
The War That Ended Peace: The Road to 1914, Margaret MacMillan
1913: In Search of the World Before the Great War, Charles Emmerson
The Russian Origins of the First World War, Sean McMeekin
July 1914: Countdown to War, Sean McMeekin
The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914, Christopher Clark
Catastrophe 1914: Europe Goes to War, Max Hastings
Dvadeset osmi jun 1914, Sarajevo, Bosna. Na nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika višenacionalne Habsburške monarhije, u raskošnoj uniformi austrijskog konjičkog generala sa apsurdnim paradnim šlemom na glavi, pucao je iz neposredne blizine Gavrilo Princip, tamošnji neuspešni student opsednut srpskom nacionalnom stvari. Sarajevski atentat je jedno od najčešćih opštih mesta u istoriji: to je bio zaplet lošeg obezbeđenja i trapave zavere; spektakla i strahote, koloplet namere i slučajnosti; sukob generacija i civilizacija, stare monarhističke Evrope i moderne terorističke ćelije.
Ali naravno, sarajevski atentat intrigira nove generacije zbog svojih posledica. Uvređena zbog povrede svoje časti i strahujući da je njen status velike sile ugrožen subverzijom raspirivanom iz Srbije, austrougarska vlada postavlja ultimatum svom malom i bučnom balkanskom susedu, zahtevajući da se umeša u njegove unutrašnje poslove.
Rusija ulazi da zaštiti svoje klijente u Srbiji; Nemci podržavaju svoje austrijske saveznike, Francuzi marširaju da ispune obaveze prema Rusiji, Velika Britanija, poštujući svoju ugovornu obavezu, priskače u pomoć Francuskoj. Kroz pet nedelja izbija Veliki rat. U najmanju ruku, to je uzbudljiva priča. Hroniku Šona MekMikina o ovim nedeljama u knjizi July 1914: Countdown to War gotovo je nemoguće ispustiti iz ruku.
Tako je pokrenut nesrećni sukob koji je više od bilo kog drugog niza događaja formirao budući svet; možemo se zapitati da li bi bez njega komunizam zavladao u Rusiji, fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj, i da li bi se svetske imperije raspale tako brzo i tako haotično. Jedan vek kasnije mi još uvek tražimo uzroke, a vrlo često, ako može – i krivce. Neposredno posle rata mnogima se činilo da je stvar jasna: Nemačka je bila odgovorna, naročito njene vođe; Austrijanci takođe, kao saučesnici, u manjoj meri. Versajski ugovor je to ozvaničio, a pobedničke sile su tamo govorile o „ratu nametnutom agresijom Nemačke i njenih saveznika“. To je bila zloglasna klauzula o krivici korišćena kao opravdanje za „reparacije“ koje su sezale u daleku budućnost. Bio je to opšti stav i obični Nemci bi ga možda čak i delili da pobednici nisu posegli za uslovom kolektivne odgovornosti, koji je onemogućio pokušaje izgradnje novog nemačkog poretka neokaljanog prošlošću.
Tako su Nemci ubrzo počeli da osporavaju sud istorije. Osnovali su Centar za proučavanje pitanja ratne krivice, sa sopstvenim časopisom (pod jednostavnim imenom Die Kriegsschuldfrage) i za pet godina izdali četrdeset tomova masivne zbirke dokumenata odabranih da opravdaju nemačke postupke. Ostali učesnici su odgovorili istom merom: trinaest knjiga British Documents on the Origins of the War; serija Documents diplomatiques français u kojoj je štampana 41 knjiga; devet knjiga Österreichs-Ungarns Außenpolitik iz drastično smanjene austrijske države u odbranu spoljne politike svog imperijalnog pretka. Za to vreme – s druge strane – nova sovjetska vlada nastojala je da obelodani bezakonje bivšeg carskog režima otkrivanjem tajni u takozvanom „Crvenom arhivu“.
Tokom godina su, međutim, sve strane prešle na uravnoteženije pripisivanje odgovornosti za 1914. Činilo se da postoji obilje dokaza da su sve strane preduzimale rizične korake i donosile odluke koje su pojačavale izglede za rat. Štaviše, svedoci iz književnog sveta poput Roberta Grejvsa, zastupali su zaključak da je objašnjenje čitave priče bila čudovišna maloumnost i ludost. Prva faza refleksije kulminirala je jednim obimnim naučnim delom, objavljenim 1942-1943, iz pera italijanskog političara i novinara Luiđija Albertinija. Pošto ga je fašistički režim ućutkao, Albertini se dao na proučavanje svih izvora i njima pridodao svoje razgovore sa preživelima. To je udahnulo neposrednost njegovom sjajnom portretu pojedinaca koji su zapravo donosili (ili izbegavali) sudbonosne odluke. Albertinijevo remek-delo konačno je primećeno 1950. kada se pojavilo u engleskom prevodu. Kako se bližila pedesetogodišnjica sarajevskog atentata, činilo se da je sud jasan: put u rat, kao neizmerno složen i dug proces, bio je popločan zajedničkom krivicom.
U tom trenutku naučni konsenzus je razbijen i iznenada su prvobitne pretpostavke delovale potkrepljeno iz nove perspektive. Hamburški istoričar Fric Fišer objavio je niz radova koji su teretili nemačku stranu za planirano „osvajanje svetske moći“. Do knjige u kojoj je najdetaljnije istražio predratnu diplomatiju, Krieg der Illusionen (1969), tvrdio je da su car Vilhelm II i njegovi ministri uglavnom samostalno isprovocirali sukob kombinacijom ekspanzionističke ambicije i želje da zaustave i disciplinuju socijaliste i druge sve neposlušnije elemente u nemačkom društvu. „Fišerov spor“ koji je iz toga proizišao vukao je korene iz intelektualne nestabilnosti tadašnje Savezne Republike Nemačke, uključujući i ambivalentne stavove prema skorijoj nacional-socijalističkoj prošlosti u kontekstu sveukupne nemačke istorije, i tada moderna socio-ekonomska tumačenja političkog ponašanja. U svakom slučaju, to je bila uticajna potvrda da osporavani autori Versajskog sporazuma možda ipak nisu mnogo pogrešili.
Usledile su decenije sporenja, nalik na ponavljanje međuratnog Kriegsschuldfrage – pitanja ratne krivice – ali poput Versajskog diktata pre nje, Fišerova teza nije izdržala probu vremena. U stvari, ako je suditi po knjigama koje ovde predstavljamo, ona je praktično mrtva (zadržavajući se uslovno samo kod Maksa Hejstingsa). Kako se približavamo stogodišnjici sarajevskog atentata, Albertini je trijumfovao. I to toliko potpuno – sa jednim delimičnim izuzetkom – da je u ovim tekstovima primetan nedostatak polemike. Zaista, ove knjige imaju mnogo toga zajedničkog. Intenzivno prekopavanje izvora (od strane autora i ponekad njihovih saradnika) otkrilo je deliće novih podataka, ali se autori uglavnom oslanjaju na postojeći kontingent znanja. Tako dobijamo malo zaista novih tumačenja, ali mnogo svežih finesa, između ostalog i u odnosu na aktuelna pitanja prekograničnog terorizma i kršenja državnog suvereniteta. (Da bismo videli njihovu relevantnost ne moramo ići dalje dalje od planiranja ubistva u Sarajevu i posledičnog intervencionističkog austrijskog ultimatuma Srbiji.)
S druge strane, ove knjige spaja stilska briljantnost i rečitost, kao da reprodukuju otmenost i pristojnost tog predratnog sveta koji će ubrzo nestati u sramoti i varvarstvu rovova. U njima ima dosta aluzija na književne hronike onog doba, poput memoara Štefana Cvajga i Harija Keslera. Iznad svega, one iznose priče pojedinaca: vladara, diplomata, političara, generala. Uveravaju nas da je – barem za našu generaciju – odnos ličnosti (i to uglavnom ličnosti na visokim položajima) presudan u odbrojavanju godina i meseci do Sudnjeg dana.
Margaret Makmilan daje najširi pregled. Njena tema je pad Bečkog sistema ravnoteže snaga. Taj labavi oblik diplomatske saradnje uspostavljen je samo sto godina pre sarajevskog atentata, posle Napoleonove kratke hegemonije. Do početka dvadesetog veka – ona se prvo fokusira na izložbu Exposition Universelle 1900. u Parizu koja je privukla 50 miliona posetilaca – činilo se da je Bečki sistem iznedrio doba relativnog razuma i humanosti na čitavom kontinentu. Kao ugledna svetska istoričarka, Makmilan obrazlaže formiranje i raspored saveza koji će poremetiti ravnotežu i odigrati presudnu ulogu u pokretanju rata. U podjednakoj meri, savezi su generisali snagu i poverenje potpisnika, ali i slabost i nesigurnost sistema u celini. To su bili bilateralni i multilateralni sporazumi nove vrste koji su isticali međusobne vojne obaveze, koje su ih u velikoj meri i definisale.
Suštinsku agendu saveza postavljale su ambicije tek ujedinjene imperijalne Nemačke, ali i nepoverenje ostalih prema njoj, barem otkad je sigurna Bizmarkova ruka popustila pred drskom i nepredvidivom upravom cara Vilhelma II (koga Makmilan opisuje kao glumca kome potajno nedostaje poverenje u sopstvenu ulogu). Austrougarska je zauzela stav široke podrške Nemačkoj, vođena postojećom vezom između ove dve srednjoevropske sile. Ali republikanska Francuska i carska Rusija uspostavile su nelagodan ali međuzavistan odnos, svojevrsnu „antantu“ usmerenu protiv onoga što su doživljavele kao nemačku pretnju i osnaženu značajnim francuskim ulaganjima u industrijsku transformaciju Rusije. U međuvremenu, Britanija je postepeno izlazila iz izolacije i pomerala se ka opreznom podržavanju partnerstva sa Francuskom i Rusijom, dok se Italija udaljavala od nemačko-austrijskog bloka kome je formalno pripadala.
Makmilan ocrtava niz tako stvorenih međunarodnih kriza sa kumulativnim efektima, između ostalih i dva balkanska rata 1912-1913: te krize su isprobavale odanost i pojačavale napetost, ali i podsticale osećaj kontrolisane riskantne politike. Mnogo toga je zavisilo od „prećutnih pretpostavki“, mentalnih mapa zbog kojih je rat izgledao prihvatljivo, barem kao krajnja mera; kao i od sve nezavisnijih vojnih zapovednika vezanih za ofanzivnu doktrinu, dok su veliki delovi stanovništva bili očarani tako viđenim ratnim glamurom i hvalili prednosti ratovanja pozivajući se na ideje mislilaca toliko raznolikih kao što su Darvin, Niče i Bergson. Do maja 1914, pukovnik Haus, savetnik predsednika Vudroa Vilsona, rezimirao je raspoloženje u Evropi kao „potpuno pomahnitali militarizam“.
Sukobi su se koncentrisali u dve preklapajuće sfere: Severnoj Africi, gde su se zapadne sile – naročito Francuska i Nemačka – dvaput, 1905. i 1911, dramatično sukobile oko Maroka, i na Balkanu, gde je 1908. Austrougarska pokrenula buru, jednostrano proglasivši aneksiju Bosne i Hercegovine (sa prestonicom Sarajevom) usred lokalnih previranja, dok su teritorije odumirućeg Otomanskog carstva počele da implodiraju i odnosi sa Rusijom u regionu postajali sve zategnutiji. Do 1913, dva Balkanska rata – lokalizovana ali zverska – odredila su nove granice, pojačala tenzije do tačke pucanja i ostavila velike sile zagledane u provaliju.
Da zastanemo na ovom trenutku, jer knjiga Čarlsa Emersona predstavlja fantastičnu anatomiju sveta ove 1913. godine. On je ispisuje u formi duhovitih i zanimljivih vinjeta sa upečatljivim citatima i lokalnim detaljima. Zanimaju ga gradovi i obično najdinamičniji aspekati urbanog života. Emerson naglašava kosmopolitsku i globalnu isprepletenost, ali Evropa je još uvek bila uzor i postavljač trendova. Stoga on logično počinje od glavnih evropskih prestonica, koje odražavaju prepoznatljive elemente država koje predstavljaju. Tako je Berlin prikazan kao modernistički „electropolis“ koji odražava nervozno držanje svog vladara; oronuli poredak Austrougarske – koja je zahvatala veliki deo središta kontinenta, od Alpa do ukrajinske stepe, od brda Bohemije do jadranske obale – još uvek se lagano okreće u nesigurnom krugu čuvenog bečkog džinovskog točka; Sankt Peterburg naglašava prednosti i slabosti svoje autokratije u tristotoj godini dinastije Romanov.
Ista tehnika se zatim elegantno primenjuje na niz američkih metropola, od Vašingtona u prvim mesecima Vilsonove vladavine, preko Njujorka (koga simbolizuju smrt Džej-Pi Morgana i završetak tada najvišeg nebodera, zgrade Woolworth), do Detroita (gde je Fordova pokretna traka uvedena 1913. godine) i Meksiko Sitija, koji se još uvek nalazi u mukama svoje revolucije. Isto tako u Aziji i Africi, gde se kao epizodisti pojavljuju Bombaj i Durban, kao i grčeviti pokušaji reanimacije dveju iscrpljenih imperija sa sedištem u Carigradu i Pekingu.
Nema olujnih oblaka da zamrače Emersonove horizonte; ali naravno ne možemo zaboraviti (kao što podnaslov knjige odaje: U potrazi za svetom pre Velikog rata) da je 1913. bila poslednja godina mira. Njegov pogled je izričito svetski: pokušaj da pokaže šta će biti izgubljeno, oštećeno ili barem preokrenuto svetskim ratom, Weltkriegom (kako će ga Nemci prvi nazvati, iako su bili globalno manje izloženi od bilo koje druge velesile). I dok su 1913. godine mirnodopski međunarodni kontakti svih vrsta bili datost – tvrdi Emerson – nakon toga oni će u najboljem slučaju ostati samo težnja.
Šon Mekmikin je takođe zagledan preko evropskih granica. U svojoj knjizi Russian Origins of the First World War, on zastupa pronicljivu tezu da je Veliki rat u suštini predstavljao pokušaj Rusije da uspostavi kontrolu, ne toliko nad Balkanom koliko nad čitavim Bliskim istokom. Bio je to, tvrdi on, „rat… koji je apsolutno svako [u Rusiji] tada želeo“. Drevni ruski snovi o osvajanju Carigrada i Dardanela sada su potpirivani rivalstvom sa rastućim balkanskim državama i pretnjom obnove turske mornarice (završetak prvog otomanskog bojnog broda očekivao se upravo u leto 1914). On posebno ističe zamešateljstva ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Sazonova sa tajnom ruskom mobilizacijom (od 25. jula), za koju tvrdi da je bila osmišljena da ubrza obračun sa Austrougarskom, bez obzira na to da li će Nemačka priskočiti u pomoć Austrijancima.
Mekmikin se ponekad previše zaleće u želji da se udalji od uobičajenih pretpostavki, kao kada odbacuje ratnu Flandriju kao sporednu stvar bez „trajnog strateškog značaja“ ili kad tvrdi da Rusija nije imala razloga da se boji nemačkih snaga na istočnom frontu, pa je njen krvavi poraz kod Tanenberga bio samo „slučajnost“. Vek kasnije možemo videti značaj njegove tvrdnje da je Veliki rat, „Rat otomanske sukcesije“ kako ga on naziva, u velikoj meri prekrojio istočni Mediteran i zapadnu Aziju. Pa ipak je u poslednjoj fazi pripreme ovo nedvosmisleno bila evropska stvar: čak i „put za Carigrad,“ po rečima jednog ruskog oficira, „vodi kroz Beč… i Berlin“. Epicentar oluje preselio se iz nekadašnjih kolonijalnih sukoba u dalekim delovima planete u balkansko dvorište same Evrope, na sarajevsku ulicu.
Tako je sve spremno za Mekmikinovu drugu knjigu July 1914, tu „nikad prevaziđenu dramu“ kako ju je kasnije opisao jedan od njenih glavnih protagonista Vinston Čerčil. Ovde poetski Mekmikin ustupa mesto pripovedaču, koji iznosi uzbudljiv narativ o visokoj politici i diplomatiji tokom pet nedelja nakon sarajevskog atentata, uglavnom iz dana u dan, zadržavajući se na malim grupama donosioca odluka u različitim prestonicama, i razmatrajući njihove interakcije, ponekad odmerene, zbunjene, srdačne, lukave, besne, čak i uplakane. Sazonov ovde nije zli genije; ruske reakcije su pogoršale situaciju, ali im nije bila namera da izazovu nešto više od možda trećeg balkanskog rata.
Mekmikin zaključuje da je u julu 1914. došlo do jedinstvenog spoja događaja koji se ne može ponoviti. Bilo je propusta i grubih diplomatskih brljotina, ali nije bilo glavnog krivca. Nemačka je snosila najveću odgovornost, prvo zato što se stavila na raspolaganje osvetoljubivoj Austrougarskoj, a zatim zbog svoje ludačke invazije na Belgiju (ispunjavanjući staru nemačku strategiju brzog udara da bi zaobišle francuske snage). Ali Nemačku je u sukob uvukla u prvom redu Austrija, čiju rigidnost i trapavost – dok nije bilo prekasno – u onome što je smatrala samo obračunom sa Srbijom, Mekmikin žestko kritikuje; zatim Rusija i Francuska, čije zveckanje oružjem kao da je potvrđivalo najgori scenario o neposrednom napadu na dva fronta.
Najumešnija, najpronicljivija i najprovokativnija od svih novih knjiga koje ovde razmatramo je knjiga Kristofera Klarka. Na prvi pogled on nudi zgusnut narativ, želeći da pokaže – kako nam sam kaže – ne „zašto“ nego „kako“ se jedan niz događaja tako često osuđuje. Klark počinje od Srbije (jednostavan ali nov pristup), pa tako i od stvarnog kazusa beli za Ruse 1914, bez obzira na njihove prikrivene motive oko moreuza na jugu. U ovom slučaju dolazimo do Sarajeva istim putem koji su prešli ubica Gavrilo Princip i njegove kolege zaverenici. Oni su podsticani i obučavani u ultranacionalističkoj atmosferi Beograda usred opojnog ekspanzionizma srpskog programa, koji je za metu izabrao nadvojvodu upravo zato što je on imao planove za postizanje kompromisa u južnoslovenskoj oblasti. Klark zatim prelazi na Austrougarsku, čiju suštinsku pristojnost i izdržljivost prepoznaje, ali čija je disfunkcionalnost u julu mnogo doprinela pojačavanju krize. On poredi Austrijance sa „ježevima koji prelaze autoput skrećući pogled od zahuktalog saobraćaja“.
Do izbijanja rata, i Beč i Beograd bili su mali igrači: krajem jula car je čak rekao svom habzburškom kolegi da srpska granica „zahteva samo neophodan minimum odbrambenih mera“, dok je austrijska jedina taktika do tada bila da ovu granicu pređe. Sada su stvari u svoje ruke preuzele Rusija, koju Klark poput Mekmikina optužuje za zlonameranu i rizičnu igru, i Francuska, koja je u balkanskoj krizi videla samo garanciju da će joj se Rusija pridružiti u borbi protiv Nemačke. Francuska reakcija bila je gruba zbog ličnog faktora, koji Klark često ističe. Kao snažan nacionalista, Remon Poenkare je tamo upravo bio počeo da obnavlja predsednički autoritet, a u tom ključnom momentu se zadesio u državnoj poseti Rusiji. Kad su on i Sazonov usaglasili svoje militantne stavove o mobilizaciji, Nemci su morali da požanju ono što su posejali. Do prvog avgusta kontinentalna Evropa je bila u ratu.
Ostala je Velika Britanija. Da Britanija nije ušla u rat, da li bi sve bilo drugačije? Realističnije, da je Britanija tokom jula potvrdila svoju spremnost da se bori na strani Antante, da li bi se Nemci povukli? Svi ovi autori, ali naročito Klark (čija je briljantna istorija Pruske ustalasala javnost pre nekoliko godina), istražuju jačanje englesko-nemačkog antagonizma od 1890-ih, naročito podstaknuto nadmetanjem u pomorskom naoružanju i sve dubljim međusobnim nepoverenjem, često na najvišim mestima (jedan primer je uverenje u nekim krugovima da hiljade nemačkih špijuna glume konobare u londonskim restoranima). Neki znaci popuštanja zategnutosti pojavljuju se uoči izbijanja sukoba – barem su ekonomski i kulturni odnosi uvek bili obeleženi koliko oponašanjem toliko i rivalstvom – a Britanija je pobedila u izgradnji ratnih brodova, podižući porez stanovništvu.
Tadašnji nemački ultimatum Belgiji, koji je zahtevao slobodan prolaz za njenu vojsku i time pretio da prekrši međunarodno garantovanu neutralnost te zemlje, stavio je tačku na nedoumice. Da li je zaista bilo tako? Londonska politika, poverena nesigurnim rukama ser Edvarda Greja, dvoumila se i pre i posle nepromišljenog berlinskog demarša, i bila je određena barem u jednakoj meri parlamentarnim trvenjima i nemirima u zemlji. Možda je samo skretanje pažnje na kontinent (što čak ostavlja prostor za britansku verziju Fišerove teze) moglo da spusti temperaturu oko irskog samoupravnog zakona – i oslobodi vojnike koji bi inače morali da tamo održavaju red.
Britanska odluka o ratu takođe je bila najotvorenije javna. Klark ima odlično poglavlje o modalitetima moći: postupcima monarha i njihovih savetnika; vlada i njihovih diplomatskih predstavnika; isprepletenim sferama civilnih i vojnih organa; njihovim međusobnim odnosima i odnosima prema javnom mnjenju kako ga je predstavljala štampa. Štampa je vršila pritisak na vlast. Žil Kambon, francuski ambasador u Berlinu 1914, napisao je u izveštaju: „Netačno je da je u Nemačkoj narod miran a vlada ratoborna – upravo je obrnuto“. Međutim, domaća štampa je takođe mogla da bude od koristi kao izgovor za zvaničnu politiku koja se vodila nezavisno od nje. A odluke za rat zahtevale su da se druga strana označi kao agresorska – providna ali efikasna strategija koja je otežavala i diplomatske i vojne pripreme. Tu su Nemci i Austrijanci vrlo nevešto odigrali u julu, izdajući zastrašivačke ultimatume, a zatim objavljujući rat pre nego što su njihove armije zaista bile spremne za borbu.
Dakle, da li su mirotvorci iz 1914. „mesečarski“ ušetali u sukobe? Svakako da je raspoloženje postalo napeto, a mnogi su gurnuti u sukob nizom frustrirajućih kompromisa, sa opštim utiskom da je „bolje sada nego kasnije“. Izbijanje rata ostavilo je gomilu protivrečnosti i zabuna. Zbunjujuće implikacije savezničkih struktura iznedrile su neobične partnere, slabu koordinaciju u ključnim momentima i sukobljene sile – Britaniju i Austriju, na primer – koje nisu imale mnogo razloga da se bore jedna protiv druge. Vojske su se zvanično borile za svoje vladare (osim u slučaju Francuske, čija se vojska borila za republiku) i dobrim delom su ih pokretali (uključujući i Francusku) briga za ugled, čast i ratobornost, što su sve delovi monarhističke tradicije. Pa ipak, neodlučni kraljevi 1914. ne bi zaista ušli u rat sami.
Zatim, tu je bilo pobijanje mnogih pretpostavki: Nemci koje zadržavaju Belgijanci, čija se vojska smatrala slabašnom; Austrijanci koje žestoko odbijaju Srbi; ruska vojna nadmoć na istočnom frontu raskrinkana od strane Nemaca u spektakularnoj katastrofi kod Tanenberga; žalosni neuspeh Francuza da prodru do svoje voljene izgubljene pokrajine Lorene. Na kraju se svima obila o glavu najarogantnija zabluda – opšte uverenje da će rat biti ograničen i kratak. Ove pretpostavke su možda najviše doprinele odluci da se u julu pređe crta, i proizvele prvobitni entuzijazam koji su kasnije generacije toliko preuveličavale.
Do decembra se „katastrofa“ Maksa Hejstingsa dogodila, i vremenski okvir njegove knjige, od sarajevskog atentata do kraja 1914, određen je pre svega ambijentom predratnih očekivanja o razvoju predstojećih sukoba. „Kući do Božića“ glasio je tada popularni slogan. Šta je onda na tako surov način produžilo ovaj konflikt? Šta se desilo sa mirovnim pokretima, koje detaljno istražuje Makmilan? Zašto nije bilo ozbiljnijih pokušaja zaraćenih strana da pronađu kompromis, čak i nakon što su razmere trenutnih i budućih razaranja postale jasne?
Najočiglednije je jačanje vojne sile nakon ulaska armija u rat. U većini zaraćenih zemalja vanredno stanje se odmah pretvorilo u pozivanje vojnih obveznika i drugih u rat. Cenzura je takođe ubrzo prerasla u divljačku represiju svakog neslaganja. Zatim je postojao sistemski faktor: konačno maligno opravdanje ravnoteže snaga koju su dugo branili zastupnici Bečkog sistema. Proračuni koji su doprineli odluci da se uđe u rat – na primer da bi se u suprotnom protivničke snage našle u poziciji da pregaze potencijalne saveznike – sada su bili tako fino izjednačeni da je vojna pat pozicija postala neminovna. Osim toga, nijedna strana nije imala spremnu izlaznu strategiju. Umesto toga, ratni ciljevi su postavljani tako da se opravdaju već podnete žrtve. Konačno, tu je i činjenica da je izuzetno brzo prihvaćen diktat totalnog rata na svim stranama, u društvima gde je pokornost vlasti i dalje bila jaka.
Hejstings dobro oslikava ovu realnost rata, toliko malo planiranu: trenutni ekonomski raspad, poremećaji u proizvodnji naoružanja i kolaps finansijskih očekivanja (iako su nezaraćene strane stekle mnoge prednosti); pljačka i otimačina, gerilska taktika i zverstva nad civilima (posebno od strane Nemaca, ali su Francuska i Britanija bile još brutalnije prema dezerterima). Vojne vrednosti su svuda zadirale u civilni život, što je samo isticalo očiglednu nesposobnost najviših vojnih kadrova: melanholičnog Helmut fon Moltkea, ušeprtljanog Franca Konrada fon Hotzendorfa, „kukavicu“ Džona Frenča. Svuda je nestručno i pogrešno izveštavanje štampe, koja nije imala pouzdane informacije, ubrzo prokockalo poverenje javnosti. Iznad svega, došlo se do mrtve tačke kako su ofanzive napuštane, mitraljezi i teška artiljerija raspoređivani da spreče napredovanje neprijatelja, rovovi iskopavani po čitavom zapadnom frontu, a mornarice povlačene u frustrirajuće neaktivne odbrambene položaje.
Od 1915. nastupiće nova dinamika. Jedina među ovde prikazanim knjigama (uprkos svom naslovu), Mekmikinova Russian Origins nastavlja priču iza 1914. godine i ističe značaj istočnih i jugoistočnih frontova nakon što se Turska pridružila sukobima. Neka od njegovih najprovokativnijih poglavlja dokumentuju podsticanje zapadnih saveznika carske vlade na borbu na Galipolju, i njeno kasnije podsticanje Jermena i drugih u Anadoliji i Persiji da vade rusko kestenje iz vatre.
Predstojeće godine obeležavanja stogodišnjice sigurno će proizvesti čitavu biblioteku novih naslova o celom Velikom ratu, ali oni će teško nadmašiti izvanredni pregled Hjua Strona The First World War. Stron obuhvata sve aspekte i sve frontove, i majstor je ekonomičnog objašnjenja – na primer da je Britanija isporučila više stočne hrane nego oružja Francuskoj, ili da su blokirani Nemci izmislili preko osam stotina vrsti Ersatzwursta, zamene za kobasicu. Ali svi tekstovi koji pokušavaju da predoče značaj tog vremena moraće da budu dopunjeni vizuelnim dokumentima, kao u jezivim i često duboko poučnim slikama u zadivljujućoj novoj kolekciji (istina, uglavnom zapadnih slika) londonskog Imperijalnog ratnog muzeja.
Koliko je sve ovo izgledalo jednostavno Gavrilu Principu tog sunčanog letnjeg dana 1914! „Ja nisam zločinac“, rekao je on svojim tužiocima, „jer sam uništio jedno zlo“. Koliko je još zla pokrenuo. Tek će uslediti, posle nekih čudnih i nestvarnih lokalnih primirja nakratko proglašenih na Božić 1914, tenkovi i bojni otrovi; bombardovanja iz vazduha (najavljena nemačkom paljbom iz aviona po istočnoj obali Engleske); alpski „beli rat“ na najnemilosrdnijem od svih frontova po ulasku Italije u borbu, turski masakri nad Jermenima i arapski ustanci, bitke na Somi i Verdenu, nemačke podmornice od kojih padaju prve američke žrtve – dok u Vilsonovom inauguralnom govoru 1913. nisu ni pomenuti međunarodni odnosi; afrički i azijski frontovi; revolucija i poniženje mnogih zaraćenih strana; 16 miliona ubijenih i 20 miliona ranjenih.
Malo je ko u julu 1914. mogao da predvidi sve ovo. Energični i vrlo pristrasni Nikolaj Hartvig, ruski diplomata u Beogradu, čak je zatražio odmor posle sarajevskog atantata, pošto se u skorije vreme „ne mogu očekivati nikakvi važni događaji“. Međutim, hladni i sumnjičavi Edvard Grej, koji nije junak ni u jednoj od ovih knjiga, shvatio je šta se sprema. Razgovarajući sa prirodom na svom seoskom posedu, jer je više voleo žive ptice (bio je priznati stručnjak u posmatranju ptica) nego perje na šlemu nekog nadvojvode, već tada je zaključio da „ako izbije rat, biće to najveća katastrofa koju je svet ikada video“.
R.J.W. Evans, The New York Review of Books, 06.02.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.01.2014.
http://pescanik.net/2014/01/najveca-katastrofa-koju-je-svet-video/#footnote-9
