Ima priča o maestru Andresu Segoviji. Pitali maestra, već u desetoj deceniji, šta mu je, iz života bogatog i punog, najmilija uspomena.
Zna se: maestro Segovija svirao je do zadnjih dana, planirao masterklas i birao repertoar za predstojeći koncert. Prestao je izlaziti, ali primao je prijatelje u svome madridskom stanu u aveniji Konća Espina. A poslednje delo koje je odsvirao, i tome ima trag, bio je Alegreto Manuela Ponsea, na koncertu u Majamiju. U Americi mu beše pozlilo, no oporavio se i vratio u Madrid, početkom aprila, a 3. juna 1987. umro.
Sve to piše u knjigama koje gitaristi čitaju. Ali priču, kao ovu o najmilijoj uspomeni, o tom ćeš čuti, ako ne od gitarista, više od dobrih graditelja gitare i lutnje, usput i tiho. Tako se u majstorskim radionicama govori. Meštri kazuju, uhu što sluša.
A Napulj, gde smo sad, to je ponajviše grad skrivenog blaga i tajni: planeta na zemljici, čudo nastalo na magmi. U Napulju su četvrti, u njima majstorske radionice, tu priče lebde kroz miris laka i piljevine.
O Segovijinom odgovoru za uspomenu, kazuje mi majstor Bepe. Napolitanac, oprljen pripovedačkim darom. Gleda u napuljsku ulicu, a govori o Madridu kao da je bio i zna i avenije i sokake, umeće u priču o Segoviji, kao da su gitarski pasaži, zakone svog zanata:
– Bilo je letnje jutro, a madridska su rana jutra slična napuljskim. To je jedino vreme kad huk grada načas umine i bude fina svežina. Takvog se jutra iz svoje mladosti u odgovoru setio Segovija, spremajući repertoar za koncert, dok je vežbao skale i etide, i razgibavao od sna utrnule prste. Svirao je Taregine etide, zatim Karulijeve, a Karuli ti je, ne zaboravi, naš, Napolitanac, pa su i etide vrcave i brze…
Bepe ustaje, stavio je aluminijumsku kafetijeru (što starija, ukus kafe – bolji) na rešo i evo, čuje se već šištavi zvuk. – Dobroj gitari ne treba kitnjasta rozeta, pa ni valjanoj kafi šećer – tako kaže Bepe, zatim:
– Drhtala je prednja ploča gitare (a prednja ploča, to znaj: što je tanja, više treperi, pa prodornije zvuči). Svakim tonom zvuk je postajao topliji a ujedno jači. Segovija je voleo gitare od tamnog drveta, zvuk nežan a moćan.
Od vremena prošlog, Bepe je već u sadašnjem:
– Svira Segovija u portiku stare kuće. kraj vrta punog mandarina i palmi. Svira, prsti prokrvljeni a etide teku kao slapovi. Vežbao bi dalje, ali pred njim prođe mlada, lepa žena, noseći korpu prepunu grožđa. Stala je nekoliko koraka i slušala, odloživši korpu na tlo, otkinula grozd i jela svež, plavi plod.
Njoj, jutro već beže dobrano odmaklo, grožđe se bere u zoru, i već joj čelo beše poprimilo bakarnu boju, od prvog sunca. Bila je svetle puti i duge crne kose, na njoj tanka lanena košulja, gornja dugmad raskopčana, otkrivajući liniju bujnih grudi. Gitarista je svirao sve dok, nakon etide brze, durske, nije stao.
Prišla je gitaristi i rekla: – Tako rano, a tako veselo! – zatim, otkinula grozd i stavila u ulegnuće gitare kao da je ćup. Osetio je Segovija miris grožđa i ženske topline. Onda je otišla – nabrano grožđe treba odmah staviti na sveže, tamno mesto.
– Jutro je, otpij kafe – Bepe završava priču kroz brkove.
Bepeovu radnju lako ćeš naći: na zemljici potraži planetu Napulj, u njoj četvrt pa pođeš od Danteovog trga nadesno (tamo gde se grad sliva ka negdašnjem rimskom dekumanusu), tu ti je radnja, jedna od mnogih. Na vratima piše: Bepeova radnja za izradu drvenih instrumenata. Piše još i „Stižem brzo“, mada tako na svim napuljskim radnjama stoji. Vreme, uostalom, u sitničarnicama, teče svojim otkucajima.
Bila je priča o Segoviji, o vrelini dana i svežini jutra. Bepe sad prinosi uho otvoru moje gitare: – Jest, škrguće nešto. Upleo se ptičji zvuk.
Piše: Radnja za izgradnju instrumenata, ali tako na svim dobrim majstorskim radnjama stoji. Kod Bepea, sve je odavno otplovilo šire od tog naslova, a zvuk gitare i ljudskog glasa spojio se u nerazdvojiv interval. I nikad ovde nije samotno. Sâm majstor kaže: – Tvoje je da svratiš, moje da radim. – Svakom ko dođe tako veli, i uvek ima ovde muzičara, koji bi pred koncert da im Bepe podmaže čivije ili pričvrsti kobilicu na gitari koja se odvaja od ploče. Vlaga, napuljski vazduh pun soli.
Bude tu i jedan „pisac knjige bez korica“ što sve zna o istoriji napuljskih pesama, no uvek o melanholičnim pesmama govori, o tom kako je posvuda u Napulju samo čežnja za rodom, za dragom i zavičajem, uvek mornarska, emigrantska nostalgija. Za znalca pesama Bepe veli: taj napisati neće, već samo vežba skale, razgibava prste, kao Segovija iz priče.
Pisac, danas, priča o nekoj pesmi koju su emigranti s juga pevali tamo, preko okeana a uz mandolinu, pijući umesto crvenog napuljskog aljanika njujorško pivo i viski. I sve je što udara u osetljivo srce u pesmi: i bolesna mati, i ostavljena draga, napuljski zaliv i Vezuv koji daje gradu topli dah.
Pričao bi pisac, ali Bepe već pruža, kao čašu, mandolinu u ruke momku Emanueleu, koji je svirač, a evo, uči graditeljski zanat:
– De, neku veselu, da ne pomisle oni što nisu iz Napulja da su nam sve pesme tugaljive. Daj tarantelu!
– A ti – pita me Bepe – znaš li koju od Pina? – Na Pina Danijelea misli majstor.
Niko kao on nije proneo slavu napolitanskog zvuka toliko daleko od napuljskih obala. I kud god da kreneš – ka morskom keju ili u centar, u uske zavijutke napuljske ili u brdo ka kvartu Vomero tražeći pogled na grad, posvuda su belezi Pinovih pesama. Na zidovima, na grafitima, pesme se čuju u restoranima, svuda te prati njegov nazalni glas, koji stapa bluz i napuljsku pesmu. Ima i kod njega baladâ, ali ima i pesama brzih, veselih, dobrih za početak dana i za tople karnevalske noći. Takve će uskoro biti u Napulju. Život je ovde uvek pun slavlja.
Znalo se za Pina u svetu, i Klepton je sa njim svirao, znalo se za njega kao što se za Segoviju znalo, pa gitaristi vele: – Segovija, otac gitare. – Samo što je Segovija svirao i u desetoj deceniji, a Pina je odnelo u šezdesetoj.
I o Pinu naš Bepe ima priču. Imenu Pino, koje je već nadimak pitak i mio, on napuljski tepa, pa ga zove Pinučo, kao da je dečak:
– Pitaju da li sam ga znao… čuj znao… prve sam ga akorde ja, lično, tu gde sediš.
Kasnije, kaže, dolazio mu je, bezbroj puta, da otkloni onaj treperavi ptičji zvuk što se uplete među žice. Ili tek onako, napuljski usput, na šoljicu svežeg napitka iz kafetijere, na živu reč. Ili prosto: da odsvira pred njim novu pesmu, da mu kaže majstor, po srcu i duši, ulazi li melodija u uho i u srce.
– Graditelju, slikaru, pa i piscu, čim umre, raste cena. A gitara je da se svira, nije pršut da se suši – Bepe ustaje i skida sa kuke gitaru za gitarom. Neke su njegove, neke nisu, i sve su na prodaju i nijedna nije. Svaka je svoja i od nje se majstor oprašta kao od čeda, kaže prvo: nije pršut da se suši, onda: neka odleži još.
Majstor, ponovo o majstorskom tkivu, o drvetu: – Kedar, čim se napravi gitara, dobro zvuči, a smrči treba vreme, mada, s godinama postaće bolja. Gitaru treba pre svega čuvati, u dobrom koferu, sa postavom, ne valja za drvo ni suviše vlage, niti da je presuvo.
– Gde bi je nosio? – tako pitaju majstori, o gitari uvek u ženskom rodu. – I Bepe danas tako, onda tiho: – Da vidiš nešto… – Otvorio je dva sanduka i pokazuje mi drvene ploče: mahagoni, ebanovina, palisandar, brazilsko i afričko ružino drvo. Drvo retko i – kako napuljski ribari sa Pinjaseke vele za ribu, tako i majstor za drvo – izlovljeno već.
Retko drvo je tajna. Zaliv, more, limunovi – ne. Tajna i blago, dve reči koje na tren opišu dušu grada. Napulj je sav od godova: ispod Bepeove radnje stari su rimski podrumi, kreneš li dalje, ostaci su grčkog bunara.
Tačno je, Napulj jest čudo nastalo na magmi, pa se od života i govora ljudskog užari preko dana. Ali Napulj je i grad u kojem se čuva možda jedno od najvećih blaga sveta: dukati, krune, ogrlice, skiptri, sve dato u zaveštanje San Đenaru. Golemo blago čuvaju San Đenarove škrinje, blago dato u veri i nadi, da se izbavi grad od kuge, opsade, rata.
Počinje dobri Bepe novu a staru napuljsku priču: – Ne bi nijedan Napolitanac ni biserno zrno a kamoli rubin, uzeo sebi, da kojim slučajem, ispadne iz tih relikvija.
*
Bilo je za Drugog svetskog rata blago Svetog Đenara sklonjeno u Rim, da se ne raspe, kako za rata biva. Ali posle rata, u Rimu, oklevali su da čuvano vrate. Većali su napuljski prvaci, u tek oslobođenoj Italiji, u Napulju siromašnom i bogatom kakav jest, koga poslati u Rim i kako. Valjalo je, naime, uraditi sve bez pompe, tiho, noću, jer tako se, otkako je blaga, ono prenosi. A ne valja se zameriti Vatikanu – ruku na srce, učinili su, sačuvali, najpre je preko monaha blago preneto u manastir neki, zatim u sam Rim. Ali, blago je kao dobro vino, osladi se i onom što uzme da čuva, pa svikne na njega i pomisli: moje je.
Većalo i gonetalo napuljsko veće da li poslati u Rim ljude od diplomatske, meke reči, ili naći nekog drugog, izvana, bliskog vatikanskim biskupima, da zamoli tamo, zauzme se za blago neodvojivo od Napulja ne bi li se vratilo kući a sve prošlo tiho, bez fanfara. Ili pak, na sva zvona razglasiti da je Napulj zahvalan do samog neba Svetoj Stolici što je pričuvala blago u teškom ratnom zemanu, i evo, vraća, netaknuto, još i darove daje, jugu siromašnom od poraća? Tako su većali i gonetali Napolitanci.
Najposle odabraše nekog Đuzepea Navaru – profitera, švercera, čoveka od ulice, podzemlja, koji se beše obogatio tokom rata, prodajući i preprodajući, šurujući, kako već čine ljudi od lopovskog zanata, i sa anđelom i đavlom. Odlučiše Napolitanci najzad: poslaće njega i dobrog sveštenika, don Stefana, po blago. Don Stefanu, barem, čestitosti njegovoj, ustrajnosti u veri i brizi za grad, niko nije mogao prigovoriti.
Odlučiše, ili pre, nisu odlučili, već se tako zbilo – no tu učiteljica Istorija staje, otvarajući delte kraljici Priči.
Kazuje se da je usred sastanka prvaka, Navara ušao, bahato i glasno, seo među članove gradskog veća, onda jasno i kratko: – Ja ću u Rim, da vam vratim blago! – Neki su ćutali, drugi otpuhivali teško, i pomislili: – Čuj, taj da vrati… – Navara je bio malen i crn, naravi preke i srčane, od pištolja se nije odvajao, vele: i pod jastukom je držao bodež.
Mrmorilo se i dumalo, svi protiv ovog što je upao na veće i evo, nudi uslugu, govoreći tonom čoveka kojem je ratno doba donelo novac, a sad bi i da opere grehe tako što će pomoći gradu u nevolji, ne bi li još poneo auru junaka, hajduka, sveca.
Tako kažu da je bilo, te da su svi mrmorili protiv, i samo je dobri don Stefano, sveštenik napuljski, ćutao, u misao svoju dumao pa rekao: – U Rim! Ja ću poći s njim.
Sveštenik je kazao da je Navara njegovo i naše, napuljsko dete, iz četvrti koja se zove Sanita. Četvrt jest siromaška, gruba, opora, ima krađe, lopovluka. Ali silovanja nema niti se na slabog ili bolesnog napadalo, i svako tu, i najcrnji đavli s ulice, pali sveću i moli se Svetome Đenaru. Navara, ako je i krao, krao je od onih što imaju, i previše, ali Božje, crkveno, nikad, naprotiv, video ga je, uđe posle mise, pa ostavi pod ikonom.
– Ko je čist, bez greha, neka prvi baci kamen – tako je priorima rekao Don Stefano. Tu je stao i nijedne više, ni o grehu ni o iskupljenju.
O tom, kako su vratili blago, u tami napuljske noći, mnogi u Napulju raspredaju priču, kako je, da vrati najveće blago, Napulj odabrao najvećeg lopova. Zna se da je Navara vozio don Stefana u Rim, blistavom limuzinom, baš lančom koja je pripadala Musolinijevom sinu. Do Napulja je priča stigla odmah: u Rimu je Navara pazio don Stefana kao oca, otvarao mu vrata lanče, pripaljivao cigaretu, branio ga i pre no što ga napadnu, kao da brani četvrt i Napulj ceo, ne plašeći se vatikanskih biskupa, papske garde, ne zadrhtavši ni pred papom samim.
A blago je vraćeno, Navara ni zrna nije uzeo, a za nagradu ni liru ne htede uzeti. Od tad, evo blaga Svetog Đenara gde i treba, u Napulju. A Napulj je grad prepun neimaštva i izobilja.
Ima toga u pričanju. Pripovedač teče, pa stane i čeka. Bepe sad čeka isto, stolećima ponavljano pitanje koje ponajviše sažima srž priče, a priča je najveće blago ljudskog roda: – Šta je na kraju, sa Navarom, bilo?
– Proveo koju godinu radeći čisto, legalno, ugospodio se, počeo nositi odela najlepšeg kroja, filcani šešir i džepni sat. Sa gradonačelnikom bio na „ti”, karte igrao, kafu pio, kao ti i ja sad što pijemo – kaže Bepe – ali krv je krv. Nije mnogo prošlo, vratio se svom mešetarskom poslu, kocki, bordelima. Pare su išle, a pare stečene tako –rekao mu je don Stefano – đavolji su izmet.
Uhvatiše ga zbog utaje poreza pa pravo u tamnicu. Izašao je mršav, sitniji nego ikad, i ništa ne beše ostalo osim širokog odela. Najposle, završio je Đuzepe Navara tamo gde beše počeo, kao prodavac polovne odeće, u istoj napuljskoj četvrti. No, u Napulju mu i sad pale sveću.
*
U sitničarnicama oči gledaju u sitno, ali priče plove dalje, Napulj je grad širokosti a Napolitance neizlečivo prati pripovedački dar. I svi su u ovome gradu povazdan kao na kakvom opijatu, kao magma ispod tla što se mreška, uživajući u rečima kao u jelu. Tako u svoje priče o vrstama drveta Bepe umeće anegdotu o Segoviji, pokazuje afiše sa koncerata u Napulju, a „pisac knjige bez korica“ prepričava legende o nastancima pesama.
Svi su mitovi – mitovi o nastanku. I ništa toliko alhemijski ne prožme razgovor, kako zna muzika i priča o njoj. Desi se da u Napulju bude nostalgije i melanholije. Bepe kaže: – Nije to, rođeni, nostalgija, već ti nedostaje žena, bez nje, drži se gitare – onda doda: – I ostavi se, tako ti Svetog Đenara, balada i barkarola. Sviraj veselo dok je jutro!
Ima planeta imenom Napulj, u gradu četvrti i sitničarnice pune dragulja, tajni. Na zemljici našoj začas počne sumrak. Vele da se pred smrt čovek samo seća slika, te da je život njihov niz a iz svih se jedna izdvoji, pa traje do zadnjeg danka. Takva je slika madridskog jutra i nadolazeće dnevne vreline, i pogled na ženu mladu, bujnu – stala pa sluša zvuk gitare i pruža gitaristi grozd.
Onome pitcu, da li je Segovija baš tako rekao koja mu je od svih slika, putovanja i žena najmilija uspomena – ne možemo pouzdano kazati. Bepeova, napuljska priča, onog što je sluša nosi, kao što nosi dobra gitara.
Nikola Popović
(Priča je objavljena u antologiji “Goran” u sjećanje na pisca Gorana Petrovića (1961-2024), uz priče drugih devet savremenih proznih autora različitih poetika i stilova).
Nikola Popović (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih osvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Objavio je sledeće knjige: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016), koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, te Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banjaluka, 2020), koja je dobila nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku, te San Kosmosa Skaruha (Planjax, Tešanj 2022), zahvaljujući nagradi Fondacije za izdavaštvo Sarajevo. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu. Prevođen je na engleski, mađarski, makedonski i portugalski jezik.
