Notes

Naš splav na svetskom okeanu

 

Branko_Lazarevic_(1883-1968)

Piše: Momčilo Đorgović

Zrake iz sadašnjosti: Branko Lazarević

Lazarević i njegova dela su nepročitana, on i ona marginalizovani. Previše su bogata i previše zahtevna za folirante, karijeriste i opsenare. Još uvek su subverzivna za diktatore i mangupe na vlasti

Treći svetski rat nije izbio zvanično, ali nezvanično biju se ta dva sveta. U Njujorku je kapitalistačka aždaja. U Kremlju je crvena aždaja.

Tako je zapisao krajem 1946. godine u dnevniku Branko Lazarević, a tek se izašlo iz strahota Drugog svetskog rata. Samo bi ih ludak mogao ponoviti, mislilo se. Svet se savladavši jednu silu, međutim, odmah podelio u dva nepomirljiva tabora, Lazarevićje prorokovao: Amerikanci u obračunu sa Rusima koristiće večno ukrajinsko nezadovoljstvo.

Dok je išao preko raskopanih Terazija, preskakao isprevrtano kamenje, gazio kroz dim pesak, cement, tucanik, prašinu, ukazala mu se slika celog sveta: “Smušeno je, mračno i tmasto svuda i sa svih strana. Zemlja kao da je prepukla i iz nje izbijaju otrovni gasovi. Buldožeri zla raskopavaju ovu zemlju. Satane se raspojasale i na svet padaju gad, škorpije i spletovi guja-otrovnica. Iz Kremlja i iz Njujorka silna zvona zvone na uzbunu i trešte fabrike demona i veštica. Zemlja se puši i ruši, a nebesa ćute, zlokobne ćute.”

Amerika oseća, nastavlja Lazarević, da je SSSR slab i navaljuje, hoće jednom za svagda da pobedi kolektivizam – ljutog neprijatelja individualizmu i privatnom interesu. Sukobljavaju se po svim kontinentima. I Zapad i Istok znaju da će prevagnuti onaj ko Nemačku dobije za sebe. Borba je to trenutno oko nemačkog leša, ali Lazarevićprenosi šapat nemačkih zarobljenika koji rade na železničkom mostu da će Nemci upravo od sada, brzo i energično, podignuti i sagraditi još bolju Nemačku.

Dva tornada, Amerika i Rusija, sukobila su se nad svetom i kakva je sudbina Balkana u tom kovitlacu?

Naš splav je bedan i trošan za ovakav svetski okean, odgovara Lazarević. A u kakvoj ćemo državi i društvu živeti, to zavisi od Amerike i Rusije. U čemu je razlika? Amerikanizam je izvesna preorijentacija evropeizma, dok je sovjetizam njegova deformacija. Amerika se nastavlja na Platonovu Evropu, Erazma i Dantea, a sovjetizam se kalemi na Aziju.

Aktuelnu dilemu opredeljivanja – Vašington ili Moskva, Zapad ili Istok, Lazarevićbez dvoumljenja rešava: Bolje je da se priklonimo Americi. “Samo Amerika može da spasi svet. Ili napred sa Zapadom, ili nazad sa Istokom. Samo nas Zapad može restaurisati ekonomski, politički, etički i socijalno”. Evropa je svetska memorija, otadžbina pronalazaka, centar i svetionik misaonog čovečanstva.

Pokazalo se da je kapitalizam u istoriji jedna od najjačih pokretačkih snaga, kapitalizam udružen sa religijom, ali ne i sa crkvom. “On je veliki motor istorije. Zlato ima mađijsku moć. Nagomilani kapitali, dobro organizovani novac, preobrazili su zemlju, stvorili su čudesa”. Kapitalizam je stvorio slobodu i slobodnu ličnost. Varvarska je ljudska priroda, naglašava Lazarević, a ne kapital. U siromaštvu se samo propada, ono je i duhovno siromašno – moguće su usmene narodne književnosti, ali ne i katedrale. A boljševizam (i nacizam) jeste totalitarizam, protivan svakom zdravom razumu. On je “diktatorizam, i taj sprečava prirodan razvoj ljudskih sposobnosti. On je, sem toga, jednoobraznost i uniformnost, a to su staračke snage. On je vraćanje svih vrednosti unatrag.”

Dinarskom tipu, veli Lazarević, boljševizam i nacionalizam su najprihvatljivija rešenja. Taj tip ljudi unosi permanentnu demoralizaciju, jer je isključiv i uvek je podeljen u dva tabora. Moraš mu se pokoriti ili ćeš biti uništen. On hoće apsolutno sam da vlada, ne priznaje Vladu i Opoziciju, te dve dinamičke snage koje guraju napred. Ruši velike ličnosti i elitnu manjinu koja stvara, nameće kolektivizam mediokriteta i lenjivaca. Dinarski tip unosi mržnju i fanatizam, prostakluk. Zapravo povode se za nagonima – “povode se za trbuhom koji, kod tih pasivaca, nikada ne može da bude pun koliko treba”.

Naš karst je naša nesreća, ubeđen je Lazarevićdok je gledao kako je propala jedna Jugoslavija i kako je nastajala druga. Komandanti partizanskih jedinica koje su ušle u Beograd bili su Crnogorci, Dalmatinci, Ličani i Bosanci. Komandanti gotovo svih ravnogorskih jedinica bili su Crnogorci. Epicentri mržnje na Balkanu su, po njemu, Crna Gora i Hercegovina. Odatle je došla i ustaška neman. A ako bi se ko usudio da kaže da Tito nije genije, Crnogorci bi ga raščerečili.

Sa krša su provalili revolucionari, bundžije, nezadovoljnici, ustaše, četnici, partizani, šuckori, junaci, žbiri, agenti, žandarmi, tragedije, glad, žeđ. Krš je i Turcima liferovao janičare i dahije, kao i Mlečićima uskoke. Na tom terenu nema hleba. Sirotinja je u osnovi svakog poroka i svakog negativnog rada. U Beogradu je, svedoči Lazarević, izvedena crnogorska revolucija. Nije samo njihova, naravno, ali se oni najuspešnije penetriraju po celom Balkanu, i najuspešnije u Beogradu.

A ko je revolucionar na Balkanu? Onaj koji misli: Ovde bih ja stanovao, ovu kuću bih ja hteo, ovu ženu hoću da otmem, hoću da gospodarim a ne da radim.

Naša sredina je primitivna i nekulturna i zato nam je sve ovako kako jeste, lamentira Lazarević. Nemaština je kod nas prirodno stanje i to je uzrok našem cincarskom: “dobro jutro, na sve četiri strane” i onom da primitivac nikada nije zadovoljan onim što ima i da ne vidi granicu između dopuštenog i nedopuštenog, pristojnosti i nepristojnosti.

Svaki je tuđinski interes među njima nalazio mnogobrojne svoje agente, i sa Zapada i sa Istoka, samo “mi”, Jugosloveni, nikada nismo imali svoje zastupnike: “Svesno i nesvesno celo se naše klanje odvijalo na naš račun a za račun tuđih interesa”. Tačno je da se naše selo nije dalo, ali iz razloga što ga niko nije hteo. Ono je bilo i ostalo “mrtvo more”, “mada je jako bilo pristalo uz ravnogorce”.

Ti ljudi sa krša u svesti mrze nešto, ali u podsvesti to što mrze obožavaju. Ta mržnja je luda želja da se dođe na mesto koje se mrzi: “Primitiva hoće na vrh.”

To nije lako i potreban je neki slom. Najbolji trenutak je kada država izgubi rat, pa je to društveno prevrtanje u interesu kakve druge veće i jače države. Onda se nalaze pojedinci koji će za svoj, ili za tuđi, ili i za svoj i za tuđračun, da paktiraju sa zainteresovanim inostranstvom i sa zainteresovanom grupom, plemenom, verom ili klasom unutar.

Prema tome, prirodno je da se toliko srozavamo, zaključuje Branko Lazarevići priznaje da je pesimista, pošto mu u svetu u kojem prevladava nihilizam ništa drugo i ne preostaje. Ne misli on tako iz zloće, nego iz sete i iz žalosti nad ljudskom nemoći – “moj nihilizam je iz dobrote…”

Umalo i njegov dnevnik u kojem su zapisane navedene opservacije nije nestao u tami vremena i vrevi zbivanja, ali i samo njegovo slučajno nalaženje i štampanje govore da postoje i snage koje se opiru entropiji. Zahvaljujući brzoj reakciji akademika Predraga Palavestre, SANU je otkupila 2004. godine zaostavštinu Branka Lazarevića za koju se znalo, ali se mislilo da je nestala.

Predrag Palavestra je Branka Lazarevića ocenio kao srpskog rodoljuba koji nije bio šovinista: “Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike i vašarskog srbovanja… Kao retki balkanski državnici cenio je hladnu pamet i kritički um. U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, glupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost…”

U zaostavštini je Dušan Puvačićpronašao “Dnevnik jednog nikoga”. Bilo je 1.220 stranica otkucanih na pisaćoj mašini. Taj rukopis se pojavio u Herceg Novom, a pisan je u Beogradu na dve adrese – u Andre Nikolića br. 35 (do 1944. godine), iz te kuće ga isteruju komunisti i prebacuju u stan na drugom spratu u Aleksandra Nenadovića br. 2, pored kafane “Lovački rog”. Nedaleko od današnje redakcije Danasa, a Branko nije mogao ni da sluti da će se 2015. godine u Danasu pojaviti ovi tekstovi o rezignantnom dnevniku koji je on ispisivao smatrajući da je na kraju sveta, na potpunoj margini, propao za uvek i bespovratno ponižen. Dnevnici su pisani od 1942. do 1947. godine. Prošlo je 60 godina pa su objavljeni 2007. godine, dragoceno štivo, nezapaženo, bez nade da će imati ikakav uticaj na srpske poslove i dane.

Za naslov dnevnika verovatno ga je inspirisao komični roman “Diary of a nobody” braće Grosmit objavljen 1892. godine. Glavnog aktera romana činovnika Čarlsa Putera kritičari su upoređivali sa Servantesovim Don Kihotom. Puter se proslavio motom: Dome, slatki dome (Home, sweet home). Roman se prvo objavljivao u nastavcima u satiričnom listu Punch i preporučivan je na sledeći način: “As everybody who is anybody is publishing Reminiscences, Diaries, Notes, Autobiographies and Recollections, we are sincerely grateful to “A Nobody” for permitting us to add to the historic collection”. Na Lazarevića je da se potpuno “otkači” u dnevniku uticao još jedan Englez, ali iz sedamnaestog veka – Semjuel Pepis sa njegovim “ludim” “Dnevnikom”. Lazarevićje bio zadivljen slobodom sa kojom je autor razgolitio sebe i savremenike – “piše sve nesvesno, skoro sasvim nesavesno. Ništa nije krio što je radio, a radio je sve ono što rade i mnogi drugi samo o tome neće ni da govore, ni da pišu.”

Bila mu je, veli, zabavna pozicija jednog “nikoga”, isključenje iz sveta zbivanja, bio je poput jogija oslobođen strasti i želje da bude “neko”. Predstavljao se kao Niko Nikić, doktor nihilizma. Niti je želeo da ima identitet kojim bi u bilo kojoj formi potvrđivao sopstvenu vrednost i tako davao dokaz tekućim prilikama da su “nešto”. I on je niko, i to oko njega je prazno ništa: “Sakriti se u neki svoj ćošak, velika je umetnost, čovek mora da ima u duši jedno mesto u koje može da se uvuče i sakrije.” Okupacija, rat i revolucija, pa oslobođenje njega su poništili, njegovu zemaljsku i građansku egzistenciju diplomate, pisca i oca porodice. Napušten je i odbačen, usamljen, sam samcijat, bez porodice, bez otadžbine, bez slobode: “Pustoš je iza mene, ispred mene je pustoš.”

Cela porodica mu je u toku rata završila pod zemljom, zajedno su samo još na nekoliko preteklih fotografija u fiokama koje su ispremetali okupatori, pa oslobodioci. Žena i sin umrli, drugi sin poginuo među ravnogorcima. Potresna je scena kada 1946. slavi Svetog Nikolu sam sa bratom koji nema potomke i kada obojica za ručkom shvataju da im se rod zatro, slavska sveća ugasila. Nazdravili su jedan drugom, poljubili, pogledali se i zasuzili. “Nezadovoljan sam da živim, i ljutim se da umrem. Nikako ovo vreme nije moje vreme”, jada se dnevniku.

Evropa se lomi, Balkan mu se otkrio kao carstvo zla, sve se preokrenulo, zemlja se otvorila, svuda miris sumpor-vodonika, a on poput Rubljova sve to nemo gleda, ali i onemeo peva u sebi i slika i sebi i svetu “miserere”. Kulja iz njega kantata, ne bi on imao ništa protiv da mu se dnevnička introspekcija nazove i rekvijemom.

Nema tog u srpskoj književnosti koji je od svog pera i ispovesti napravio takvu apokaliptičnu atonalnu muziku, moćno široku, orgulje dakako, pa je svoju i našu nesreću digao u vasionu i pretočio je u duh, u dramu samospoznavanja. Jer, tek onda kada se suočavamo sa sobom ima nade za nas. Inače kako preživeti i nadživeti te scene kao sa slika Hijeronimusa Boša u kojima ljudi pišu močugama, govore kamama, rade buzdovanima, piju jedni drugima krv, oči vade, peku se po furunama, bese, kolju, rasporavaju!? Upravo dok je slušao Betovenovu klavirsku Eleonoru, čuo je da su u Bosni ustaše i muslimani izvršili strašan zločin nad sto pedeset Srba. Otpljunuo je. Smučio mu se i duhovni raj i zemaljski pakao u kojem živi, a ta pustoš se protegla celom Evropom, od Temze pa sve tamo do Volge.

“Dnevnik jednog nikoga” je čudesan rukopis. Lazarevićeva znanja su enciklopedijska, želi da dostigne u obimu Britansku enciklopediju, renesansne je radoznalosti, a moći suđenja su mu u rangu blistavih evropskih umova. Otkud takvo delo i otkud takav stvaralac u Srbiji? Otkud takvo bogatstvo znanja u odomaćenoj oskudici? Stasao je uz Skerlića, Slobodana Jovanovića i Bogdana Popovića. Maćeha mu je bila banatska Nemica, vrlo joj je zahvalan, jer ga je “svojski i usrdno čuvala” i bitno uticala na njegovo obrazovanje i vaspitavanje: odevala ga “švapski”, matrosko odelo, klavir i neprestana čitanja odabrane literature još od osme godine. Tretirala ga je kao vunderkinda. Hteo je da doktorira u Minhenu na tezi “O ritmu i simetriji”, ali puče Principov revolver i baci ga u ratni vihor.

Lazarevićevo delo je evropska tekovina na srpskom jeziku, mada nije još postalo konstitutivni deo naše kulture. Ta naša kultura se prepustila padanju i propadanju, a on je davno ustao i postojano stoji. Još jedan je među mnogim dokazima da su u Srbiji najviši dometi umetnici. Njeni su najodaniji i najzahvalniji sinovi, baš kao što su njeni političari i njeni najveći neprijatelji. Srbija prve sama izneverava, a predaje se očarana s velikom ljubavlju političkim mangupima. A oni je drže u ropcu, u zaostalosti, spremni da je za dobru pljačku bace u bilo kakav rat, prodaju za bilo čiji tuđi a i svoj interes. “Ceo Balkan se kolje, a političari koji su zakuvali pobegli su još 1941. godine”. Ta bekstva iz zemlje srpskih kraljeva i političara kada sve upropaste mogla bi da bude posebna tema istorijskih istraživanja, pošto se simptomatično ponavlja. Obogate se, pa zbrišu. Političar? “To je jedna odvratna i prljava profesija”, mršti se Lazarević. Balkanski političar?! Pa zar nisu svuda u svetu priznati termin za najpokvareniju klasu inače pokvarene vrste?

Lazarevići njegova dela su nepročitana, on i ona marginalizovani. Previše su bogata i previše zahtevna za folirante, karijeriste i opsenare. Još uvek su subverzivna za diktatore i mangupe na vlasti. Politički i moralno je dugo bio nepodoban. Zasluga je Predraga Palavestre što je pokrenuo izdavanje Lazarevićevih Sabranih dela. I danas kada je Srbija ostala bez svega, najpre bez pameti, pružili su joj mogućnost za oporavak, ako još ima onih koji mogu da čuju i da vide. Evo, oslonca! Nudi vam ga naše gore list. Evo vam put znanja, a evo vam i ogledalo da se pogledate, pa kada vidite kakvi ste, potrudite se da budete bolji. Sam Lazarević, međutim, dobro iskusivši svoj rod nije verovao da je naša popravka moguća. Nema više ko. Najbolji, najhrabriji, najkarakterniji, smatra on, nestali su u ratovima od 1912. do 1947. godine.

Između dva rata Lazarevićje u eliti jugoslovenske diplomatije, sa Ivom Andrićem, Jovanom Dučićem, Milanom Rakićem, Rastkom Petrovićem. Bio je u poslanstvima u Vašingtonu, Čikagu, Berlinu, Varšavi, Pragu, Tirani, Briselu, Luksemburgu, Ankari i Beču. Znalac nekoliko jezika, građanin sveta, čita sve svetske novine i knjige, u toku je političkih, vojnih i kulturnih zbivanja, nadređeni ga smatraju izuzetno sposobnim diplomatom, opraštaju mu izvesna brljanja, nasedanja i dezorijentisanost u Tirani. Neposredno posle Prvog svetskog rata verovao je da je jugoslovenstvo moguće i poželjno i da ima veliku emancipatorsku moćza sve balkanske narode. Službovanja i putovanja po svetu omogućila su mu upoznavanje i razumevanje igre velikih sila. Njegove dnevničke analize posleratne globalne situacije pogađaju tačno mesta gde će se i zbog čega Amerika i Rusija sudarati i u 21. veku.

Kada se prelistaju Diplomatski spisi (izabrao i priredio Miladin Milošević), u 195 pisama koje je iz Ankare Lazarevićslao Ministarstvu inostranih poslova u Beograd osvedočuje se profesionalac na delu. A službovao je tamo tek nepune dve godine (oktobar 1935. – juni 1937. godine). Detaljno poznavanje mesta i okolnosti, kontakti sa uticajnim i obaveštenim ljudima, registrovanje zbivanja iz dana u dan, slanje ozbiljnih i strateških informacija, a zatim i osvetljavanje šireg spleta političkih odnosa oko Ankare i Istanbula, gde se ne dodiruju samo kontinenti većse i sukobljavaju svetske sile.

Nije zapostavljao ni u najvećim obavezama rad na estetici i književnosti. Poslanik je u Beču kada Nemačka počinje da maršira po Evropi. Ali i on, ne da se omesti, maršira ka svom cilju: piše studiju o Bogdanu Popoviću, estetičaru, zapadnjaku i tvorcu moderne srpske kritike. Anšlus i prebacuju ga u Brisel. Smena vlade u Jugoslaviji 1939. godine, Milana Stojadinovića hapse, i kako većtim prilikama kod nas biva, penzionišu Lazarevića, vrlo grubo, žali se, u njegovoj 55 godini. Ipak, učinili su mu uslugu, nije bio prinuđen da gleda sunovrat države iz prvog reda. Počinje rat, a od okupirane i raspadnute Jugoslavije ostaće samo, piše Lazarević- “šume”. Društvo i država su propali. Samo su se šume držale, a ostalo je bilo Sodoma i Gomora, kategoričan je dnevničar.

Svet se srušio u trenu, kovčeg pandemonijuma se otvorio. Cinik i pesimista nije bio iznenađen. Zar nije govorio da je slom počeo još 1918. godine, kada su svi mislili da se svetski rat završio i da se nikad više neće ponoviti?! Zar nije čovek u prirodi rak koji bi trebalo operisati na vreme?!

Pa dobro, maske su pale, ali se on ne miri sa onim što se događa, mada se užasava. Uporno će istrajavati u demaskiranju onoga što vidi i što nas svojom varljivim manifestovanjem izdaje. Izdaji treba reći da je izdaja, i na koji nas način izdaje. Opisivaće gole činjenice pred sobom i put svog novog saznanja. Ni gađenje ga neće zaustaviti. Uprkos okolnom strvoderstvu i baš zbog njega. Dnevnik je ispunjen estetskim apoteozama, pohvalama Lepoti, Umetnosti, Stvaralaštvu, himnama Duhu i Civilizaciji. Glavni zadatak svakog na ovoj planeti jeste – izraziti se: “Veliki stil jeste jedna velika ljudska pobeda. Stil je stvaranje. To je pobeda nad materijalom duha i nad materijalom materijala.”

“Dnevnik jednog nikoga” jeste jedinstvena pojava u srpskoj kulturi po širini i gustini razmišljanja, natkriljuje i objedinjava dela ljudi od Starog Egipta, Kine, Indije, Stare Grčke, renesanse do engleske i francuske književnosti, do Vol strita i moskovske panslavensko-pravoslavne i komunističko-katolitičke crkve. Jedan Srbin je izašao u kosmopolitski svet lepote, umetnosti i Istorije i opisuje ih na srpskom jeziku! Njegova razmatranja su, ovaj “Dnevnik jednog nikoga”, prava šok terapija za nedovoljno obrazovane i mutne kovače lažne nacionalne svesti koji su poput hijena u stalnoj potrazi za plenom, za pljačkom i kadaverom kakvog urođeničkog “izdajnika”. Tek kada oleše nekog koga nazovu neprijateljem, ovi mrtvozornici potvrđuju svoje postojanje i ubrzavaju našu entropiju.

nastaviće se

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/nas_splav_na_svetskom_okeanu.26.html?news_id=302114

Ostavite komentar: