Notes

Slom je naša dominanta- Branko Lazarević (2)

Ratni repertoar - Predstave u okupiranom Beogradu
Ratni repertoar – Predstave u okupiranom Beogradu

Piše: Momčilo Đorgović

Partizanski odredi i Narodnooslobodilačka vojska sa sovjetskom vojskom prođoše kao vitezi, izginuše i izranaviše se, i eno im humki na sve strane: prođoše, i nikoga glava ne zabole, i odoše da i dalje ginu, ranjavaju se i muče i zlopate u krvi, bez hrane i po blatu. Prođoše oni, i dođe pozadina, političari i pljačkaši (Branko Lazarević)

Šapuće Branko Lazarević u dnevnik, u rupi toj gromoglasno viče. U cara Trojana kozije su uši. Resko mu je jasno koliko je sve lažno bilo. Slom je od 1942. do 1947. otkrio pravu prirodu države i društva. Jeste on lično meteorski uspeo, ali bila je to jedna među mnogobrojnim iluzijama. Solunska, versajska, kraljevska, političarska propaganda obmanula je i njega. Celi period od ujedinjenja 1918, naročito završni, bio je fatalan – varira ovaj lajtmotiv kroz rukopis.

Devedeset devet odsto ondašnjeg naroda verovalo je da veštice stvarno postoje, a Lazarević je verovao da na Balkanu stvarno postoji narod, štaviše rasa, čije je prototipove Meštrović klesao u Kosovskom ciklusu. Razočarao se, međutim, već 1918. godine prilikama koje su vladale u emigraciji. Splaslo je njegovo oduševljenje pred svim tim primitivnim svađama i poslovima koje su vodili jedni te isti ljudi od Krfa, Ženeve, Pariza i od Soluna do Vašingtona. Bahato su se ponašali i skorojevići koji su rat i propast naroda beskrupulozno iskoristili: Bogataši igraju duplo i troduplo ističe i pokazuje prstom na korupcionaške vile na Dedinju.

Dvadeset godina kasnije sa ozarenih nebesa južnoslovensko-srpskog natčoveka bačen je u blato jada. Kada je ustao – bio je pesimista.

Kako je mogao da se dogodi takav sramotni slom 1941. godine? Očigledno je, veli, da smo bili toliko truli da je neprijatelju bilo dovoljno samo da se pojavi i da se mi srušimo: Vladajuće ekipe nisu bile sposobne ni guske da čuvaju. Bili smo u rukama čankoliza i fukare. Zar je toliko bilo ološa, i toliko u srži zemlje, u inteligenciji? Ama kakvi intelektualci! To su mufljuzi i prevrtači! Stigao je račun za analfabetizam, diletantizam, politikantizam i korupciju, i neminovno nas pogodilo: Slom je naša dominanta.

Kontinuirani vakuum sa ljudima otkrio mu je koliko je njegov rod go i naklonjen provizorijumu i šarlatanstvu. Praznine su bile i široke i duboke: Ogroman je manjak u našoj blagajni duha, ekonomije, politike, nauke, umetnosti, etike. Pleme naše snom mrtvijem spava.

U slomu se toliko hvaljeni narod pretvorio u rulju. Nemci su ušli u Beograd i pustili dva-tri dana tu rulju da pljačka dućane i vagone na železničkoj stanici. Dočekali su Nemce, piše Lazarević, kao da su oni pobedili a ne Nemci, dočekali su ih kao oslobodioce i likovali su.

I na šta je ličio Beograd pod okupacijom?

Postao je zverinjak.

Kafanice pune sveta koji loče rakiju. Nema sapuna i svet počinje da smrdi. Osvete, pljačka, ubistva, pretresi, hapšenja dok gradom urlaju sirene za uzbunu i za zamračivanje. Teško je bilo živeti u šarenom Beogradu, međutim, priseća se, tako je bilo i pre okupacije: Svet je bio u večitoj trci da što bolje živi i što manje radi. Radilo se samo laktom, bezobrazlukom, neskrupuloznošću, korupcijom. Grajalo se, vikalo, svađalo, licitiralo, politiziralo, džandrljalo, lagalo, lajalo… Nema nikakvog poretka. Sem straha od neprijatelja i njegove kazne, nema nikakvog straha koji bi držao čoveka da bude koliko-toliko pristojan.

Svuda po ulicama su se čule strašne psovke, prolaznici lucprdasto su naglas razmišljali: “Baš me briga!”, “Vrlo važno!”, “Nek ide dođavola!”, “Jao, već nema!”, “Misli da je nešto!”. Karte pljušte na sve strane. Bioskopi, pozorišta, kavane prenatrpani. Što god neprijatelj priredi, sve je prepuno. Kad je pre neki dan jedna Nemica davala koncert, na crnoj berzi se karte prodavale po pet hiljada dinara i sve su bile rasprodate. Sve “radi” kao da država postoji. Umesto da sve umukne, sve vašarski “radi”, i to sa utrkivanjem. Ko će iščistiti toliko blato iz naših duša? A zašto je Beograd toliko nesolidan? Jer je Beograd bio zahodna jama u koju se slilo sve smeće i sve đubre Jugoslavije, priznaje on post festum.

Ali šok je tek nastupio sa britanskim bombardovanjem. Beži u okolinu grada, i sa zaprepašćenjem uzvikuje:

Pa to je Kongo na domaku Beograda!

Ne zna šta je gore i od čega da beži. Da li od mesta gde je pobegao od bombi ili od bombardovanja u gradu!? Šokiran je kako je to prljav, neuredan, i, naročito, crnački lenj svet sa neukusom kome nema ravna. Bar da je čist etnos sa iskonskim opancima, nego na istom čoveku varoški šešir, pa gunj i onda varoške pantalone. Učinilo mu se da je u starom Vavilonu, tako se zemlja obrađivala. Obredna oplakivanja bez suza vratila su ga do pećinskog čoveka. Kukanje i zapomaganje traje dva sata i završilo se opštim jedenjem i pijenjem na samim grobovima. I sve to na 15 kilometara od Beograda u kojem se govori o nadrealizmu, dadaizmu i atonalnoj muzici! Poslednji put je video selo 1915. pa je zapanjen kako se za 30 godina unazadilo. Gnev, doduše nemoćni i zakasneli, upućuje na pravu adresu: Političari, “narodni prijatelji”, kako da vam se ne pljune, i još nešto više, u lice! Jer, dok je ovde ova Nova Gvineja, vi ste, u ime “naroda preko naroda za narod”, pravili palate, istina neukusne, odnosno po vašem ukusu, i gomilali zlato. Beogradska okolina je smrad, smeće, buva, vaška, stenica, i jedna velika zahodna jama. Nije smelo, i po sto puta nije smelo, da se ovako ispusti selo i napravi tolika razlika i, uz to, što je prirodno, mržnja, između sela i grada.

Za odbranu i detoks čita Erazma. Prelistava Paskalove Misli, Bekonove Eseje. Nedostaje mu i Sveto pismo. Potrebni su mu i Montenjevi Eseji. Razmišlja da u bežaniju ponese Platonovu Gozbu. Nema s kim da razgovara, mali ljudi oko njega nisu svesni šta se događa, ne razumeju, ne znaju ništa, a osioni su. Naši ljudi su, primećuje, uvek ljuti, uvek se svađaju i o svakome bi da kažu nešto nepovoljno. Teško je naići, žali se, na malog čoveka u čijoj tikvini ima ičeg iole ljudskog. A svaki je podigao glas; ispeo se na konturne i govori kao za to pozvan. Slušam nekog bakalčića pre neki dan. Zato što radi sa neprijateljem i što hara svet i zarađuje veliki novac, misli da je mudar i da sve zna, a govori kao da govori iz čmara.

Kada mu je sin Ivan poginuo, nije više bio u dilemi da li živi u zemlji mangupa. Neprijatelji su započeli plemenski rat, a mangupi građanski. Parafraziraće reči filozofa Bože Kneževića: Ova zemlja ne vredi da čovek u nju ostavi ni svoj izmet a kamoli da za nju da svoj život. Ovako sročeni gnev prihvata kao lajtmotiv, pa ga varira u formi fuge. Ponavlja: A Boža Knežević je rekao: Žao mi je što ovde u Beogradu i u Srbiji moram da svršavam i veliku i malu nuždu. Žao mi je. Ne bi trebao ni to ovde da ostavim. Trebalo bi da pređem u Zemun da to svršavam. U bolu se setio i odgovora Bogdana Popovića nekom socijaldemokrati koji je kudio Engleze i rugao im se: Slušajte! Čujte! Veća je razlika između jednog Engleza i jednog Srbina negoli između jednog Srbina i jednog – vola!

On je nihilista i postavlja bombu da eksplodira tamo gde najviše boli.

Da li je moguće sve to popraviti da se mi popravimo? Može, ali samo sa jednom pravednom motkom, preporučuje Lazarević. Među oslobodiocima jedino Titu daje prednost. Možda će on moći nešto da učini?! Kako više verovati Hrvatima kada se cela Hrvatska bila predala neprijatelju? Kardelj ga sa naočarima podseća na gangstera, na gestapovca, uostalom Slovenci u Jugoslaviji su uvek bili profesija. Srpski komunisti su neki tamo Petar Stambolić i dr Blagoje Nešković, sve vaška do vaške. On nije molio okupatore, pa neće ni komuniste, ali jedino čega bi se dohvatio bila bi devašizacija Balkana i Evrope. Posle rata i revolucije izmetnule su se silne autokratije i satrapije, i kao posle svake bure, intelektualni šljam se izdigao na površinu. Radnici i zemljoradnici su ostali tamo gde jesu, a na njihove grbače ispeli su se obični skorojevići, neobično jake volje, užasne neznalice i nezajažljive apetitlije. Skorojevići? I oni su naša dominanta! U nama je njihov nepresušni izvor.

Već sam ulazak partizanskih jedinica krajem oktobra 1944. godine nije mu se dopao. Rusi su ušli pitomo, a naši uđoše ljuti i osorno kao da se svete. Doduše, posle nekoliko dana ga je prošla strepnja. Zapisao je: Partizanski odredi i Narodnooslobodilačka vojska sa sovjetskom vojskom prođoše kao vitezi, izginuše i izranaviše se, i eno im humki na sve strane: prođoše, i nikoga glava ne zabole, i odoše da i dalje ginu, ranjavaju se i muče i zlopate u krvi, bez hrane i po blatu. Prođoše oni, i dođe pozadina, političari i pljačkaši.

Na sve strane zavladalo je potpuno bezvlašće. Kuća mu je provaljena, opljačkana. Ruske ikone iz 14. i 16. veka pokradene, neke je našao na podu zgažene. Knjige, rukopise, dokumentaciju izvlačio je takođe izgažene iz blata po dvorištu. Jubilarna izdanja u koži osvanula su bez kože, isečena. Biblioteka više nije postojala. Po ruskim vojnicima upropastiše je partizani, po partizanima su ruski vojnici njome kuvali ručkove i grejali se. Godinama kasnije nalaziće po beogradskim antikvarnicama svoje retke i vredne knjige sa posvetama i svojim oznakama i beleškama na marginama. Prodavale su se u bescenje. Iz inata nije hteo da ih ponovo kupi, prepuštao ih je otimačkoj sudbini.

Već je bila stigla i 1947. godina, ali se njegov život nije bitno promenio. Najstrašnije mu je kod totalitaraca njihova nepogrešivost. Najviše mu smeta što iza te nove vlasti stoji Moskva, a on upravo čita knjigu “Mrak u podne” Artura Kestlera i užasnut je Staljinovom Moskvom. Nije bio rusofil ni ranije, ali je sada ubeđen da sa Istoka dolaze samo led, boljševizam, stepa i pustinja. Oaze u kojima on nalazi svoju slobodu su francuska, britanska i američka čitaonica. Po ceo dan ide od jedne do druge, prelistava časopise, novine i najnovije knjige, postale su mu egzil. Pati što njegova zemlja ne može da bude demokratska. Avaj, nije bila ni ranije.

Percepciju i osećanja izoštrava usamljenost. Sa novima je došlo u vlast mnogo žena, i za te dve godine od oslobođenja njemu su u oči pale oči partizanki i partizana. Naročito su mu kod partizanki bile strašne oči. One, žali se, ne umeju da pogledaju lepo. Oči su im mrgodne, teške, zlobne, pune mržnje. Sikću. Oči ispod kojih škrguću zubi. Naročito su stravične takve oči kada su crne, ali sam ih video, i te su, čini mi se, još groznije, kada su zelene. Bio je prisutan kada je Isidora Sekulić na ljubazan i vešt način odbila dvema partizankama da sarađuje u njihovom časopisu “Žena sad”. Oči kod jedne od njih u trenutku su se izmenile u strašne, ispunjene mržnjom i postadoše zločeste i zločinačke. Ili kako samo gleda ona nastavnica Jelena Popović, komunistkinja! Najgnusnije sam video kod nekih žena, vrlo mladih, u uniformama. To su oči koje vas proždiru kad vas pogledaju. A tek silničke oči onog partizanskog poručnika, Vranjanca, kad mu je obio kasu na zidu i pobesneo pošto u njoj nije našao ništa vredno! Bile su iste kao kod onih koji su mu prilikom pretresa rušili biblioteku i razbacivali je po podu uz reči “fašističke knjige”, jer su bile latinske, francuske i na drugim jezicima.

Sretao je takve oči u pasivnim karstnim predelima. Iako sve te oči nose uniforme od dobre australijske uniforme, one su pune mržnje kada vide da je još neko dobro obučen… To su oči koje nikada nisu upravljene na unutra, one uvek gledaju šta ima kod drugih… Iz njih bije uverenje da sve što oni nemaju, nemaju zato što misle da vi imate. Jezgrovito opisuje njihov strah i njihovu mržnju: Mržnja je da vam uzmu ono što imate ili misle da imate, a strah im je da im ne uzmete ono što znaju da imaju a nije njihovo.

Evo ga 20. aprila 1947. godine posle podne u antikvarnici. Uporno ih obilazi. Ništa ne kupuje, samo gleda. One su kao obale na kojima je more posle brodoloma izbacilo razne stvari – tepihe, vaze, knjige, rasparene escajge i nameštaje, slike, goblene, skulpture, otmene i tričave drangulije… O, pa imao je Beograd u Jugoslaviji zavidnu kulturu, imao je visoke intelektualce! Šetnju kroz antikvarnice on doživljava kao šetnju kroz naš duh. Interesuju ga pre svega knjige. Njegov je moto: Kaži mi šta čitaš, pa da ti kažem ko si.

A ko je on, šta čita on?

Njegova profesija, priznaje, jeste: strastan čitač. A ta strast navire, naglašava, iz – demonske radoznalosti. Tu nemačku strast ulila mu je maćeha Nemica. Njegova biblioteka u Beogradu imala je osamnaest hiljada svezaka, plus još jedna biblioteka na Hvaru. Od estetike i književnosti do biologije i astronomije, bilo je knjiga iz svih vekova od egipatske Knjige mrtvih, preko Svetog pisma, Upanišada, Korana, Kapitala i Komunističkog manifesta Marksa, Bogatstva naroda Adama Smita, Pitanja lenjinizma Staljina, Mein kampf Hitlera, sve naporedo sa Aristotelom, Platonom, Eshilom, Tomom Akvinskim, Kantom, Ničeom, Bergsonom, do Hajdegera i poslednjih izdanja Pola Valerija. Dugo bi trajalo nabrajanje i svakako bi nešto bilo propušteno. Naročito je bio ponosan na posedovanje moćne nemačke edicije Propyleenkunstgeschichte.

Nikada mu nije zasmetalo što pripada jednoj maloj, malecnoj manjini koja ne čita da joj prođe vreme, već je magnetno privlače “dubinske” knjige. A te knjige su za kapetane duge plovidbe, za prekookeanske plovidbe duha, mogu da ih čitaju izabrani i aristokratski duhovi; da čitaju, da razumeju i da osete. Na tim visijama je isuviše redak vazduh za “ceo svet” i taj “ceo svet” ne može da izdrži pritisak dubokih ronjenja. Kulturan čovek se, ubeđen je ovaj beogradski kapetan i vasionski ronilac, razlikuje od drugih jer ima čak dva života, oba vrlo intenzivna. Prvi je u njegovoj sposobnosti da opservira život oko sebe, a drugi život je onaj koji su drugi opservirali i dali ga kroz knjige.

Takvu pohvalu knjizi nije ispevao nijedan Srbin, nijedan Balkanac, od dolaska Slovena na Balkansko poluostrvo do danas. Za nas koji se masovno predstavljamo kao hrišćani, a da gotovo niko nije pročitao Sveto pismo, Lazarevićeva liturgija na 20 strana o duhovnoj i životnoj svetosti knjige, o značaju čitanja i egzistencijalnoj važnosti pisaca koji nas pretvaraju u tvorce, jeste šokantna. Knjige nas uvode u misteriju života, ali pomažu nam i da izbegnemo njegovu surovost.

Knjige su “zaraza” i dinamiti, kreatori istorije. Koliko je samo revolucionara, liberala, konzervativaca stasalo na “literaturi”! One su opijanja mislima i slikama. Ako je najveći zanos seksualni zanos, onda u tim ozonskim visinama odmah za njim sledi zanos čitanja i pisanja. Čitanje i pisanje su magija, ali i stvarnost boga, u rukama egipatskog Tota i njegovog alter ega Hermesa Trismegistasa. O tome se više može pročitati u Deridinoj knjizi “Dissemination”, u glavi o Platonovoj farmaciji. Knjiga je i apoteka, i kao što pokazuje Platon u dijalogu “Fedar” može biti i lek i otrov, isceliteljska ali i smrtonosna snaga. U slučaju knjiga, međutim, Lazarević je uvek optimista, ipak su one vrt uživanja i kreacije, pa čak i kada su opasan opijum za mase. Zašto? One me jedino i drže. Ja moram da uposlim svoj duh neprestano. Inače, odlazim u najcrnje misli. I zato – sadistički čitam! Uostalom, šta ukoliko navode i na zlo? Zar zlo nije veliki pokretač života, štaviše jedan je od stubova života! Borba između Dobra i Zla jeste neprestana i ne bi bilo života ukoliko bi jedno od ta dva postalo vrhovni gospodar.

Pa nije bilo tako loše to izdavaštvo u staroj Jugoslaviji, zaključuje Lazarević dok pretura po otetim ili napuštenim knjigama u posleratnim antikvarnicama hiljadu devetsto četrdeset i šeste! Najviše su se prevodili Rusi i Francuzi, zatim Englezi i Amerikanci. Predratni Beograd je bio francuski orijentisan. Na sto knjiga, devedeset ih je francuskih. Ali, prevedeni su i Kapital Karla Marksa, Stvaralačka evolucija Bergsona, Volja za moć Ničea, pa Spenser, Kant, Spinoza, Frejzer, Montenj, Homer, Unamuno. Bilo je svih duhovnih vitamina, veli zadovoljno. A šta se nije prevodilo i čitalo? Znakovit je izostanak Marsela Prusta. Previše svilen za epski i durašni balkanski senzibilitet. Nimalo Beograd nije čitao ni grčke ni latinske klasike. Nije bilo ni dela indijske, kineske, niti persijske književnosti, a ni Skandinavaca.

Sadržaj antikvarnica ga upućuje na zaključak da u poslednjih 50 godina nije samo stvorena Jugoslavija kao država, nego i Jugoslavija kao izvestan duhovni evropski sadržaj. Jedan od izvanrednih rezultat od 1900. do Sloma jeste Jugoslavija, konstatuje on, ali-ali, u – antikvarnici, Sic transit Gloria mundi. Radilo se, pisalo se, mislilo, slikalo, kritikovalo, vajalo, gradilo. Sve se to te 1947. godine prodavalo u bescenje, ali je bilo vrlo malo kupaca. Nije vredelo ništa. One koje je to interesovalo nisu imali para, a oni koji su ih imali, boljševici i crnoberzijanci, za to nisu marili.

nastaviće se

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/slom_je_nasa_dominanta_branko_lazarevic_2.26.html?news_id=302499

Ostavite komentar: