Tinejdžer je ubijen zato što je, prema rečima njegovih ubica, pokušao da sabotira barijeru koja razdvaja njegovo selo od zemlje u vlasništvu njegove porodice. Policajac je ubijen jer su njegove ubice u njemu videle okupatora, koji se kretao okupiranom teritorijom kao da je njegova. Nijedna od ovih tvrdnji ni najmanje ne opravdava ova ubistva.
Tinejdžera je u glavu pogodio vojni snajper, iako on ni za koga nije predstavljao opasnost. Ubice policajca pucale su na sve strane, ugrozivši život njegovih saputnika, iako oni ni za koga nisu predstavljali opasnost. Obojica, i tinejdžer i policajac, ostavili su iza sebe ožalošćene porodice, slomljene bolom i nevericom. Ubijeni su na samo nekoliko kilometara razdaljine, u planinama južnog Hebrona, u razmaku od nekoliko nedelja.
Komandira Baruha Mizrahija ubio je palestinski terorista, a Jusefa Šavamru ubio je izraelski vojnik. Oba ubistva su jednako kriminalna.
Nakon Mizrahijeve smrti usledila je intenzivna potera, čitav grad je bio blokiran a pretresi vršeni od kuće do kuće. Može se pretpostaviti da će ubica i njegovi nalogodavci, ako ga je neko drugi poslao, biti uhapšeni i osuđeni na doživotnu robiju.
Nema potrebe da se traga za Šavamrinim ubicama: to su vojnici Izraelskih odbrambenih snaga i identitet njihovih komandira iz 77. oklopnog bataljona je dobro poznat. Njih niko ne planira da krivično goni za to što su uradili.
Šavamrinoj smrti, u četrnaestoj godini, nije posvećeno mnogo pažnje u izraelskim medijima. Mizrahijeva smrt, u 47. godini, dobila je ogromnu medijsku pažnju. Potreban je napor da se shvati mehanizam ispiranja mozga u Izraelu, koji pravi ovakvu razliku među žrtvama.
Taj mehanizam je sledeći: izraelskoj žrtvi mora se posvetiti šira i blagonaklonija pažnja u izraelskim medijima nego palestinskoj žrtvi. Tako funkcionišu i svet i mediji, naročito kada se temelje na raspirivanju straha i očuvanju „plemenske“ vatre.
Ali teško je ostati nem na prenaglašeno izveštavanje o Mizrahijevoj užasnoj pogibiji, pored skoro nepostojećeg izveštavanje o Šavamarinoj ništa manje strašnoj smrti.
Mizrahijeva smrt je proizvela informativne emisije, naravno sa voditeljima pod automatski melanholičnim maskama, a izveštaji sa njegove državne sahrane punili su naslovne strane novina. Ima li nečeg što nije rečeno i napisano o Mizrahiju? „Gde je tata, da li je na nebu?“ vrištao je naslov u Yedioth Ahronothu. „Sa samo osam godina recituje kadiš nad telom svog oca“ glasio je naslov na prvoj strani Israel Hayoma.
Premijer Benjamin Netanjahu optužio je Palestinsku samoupravu za podsticanje ubistva. Grupa poslanika u Knesetu koja se sastala sa palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom u vreme sahrane, umalo nije optužena za veleizdaju. Abas je optužen da je osudio ubistvo „samo iza zatvorenih vrata“.
A šta je sa Šavamrom? I na njegovoj sahrani su bila uplakana deca i ljudi prepuklog srca; i on je bio nečija ljubav – svoje majke, i njegov otac, poput Mizrahijevog sina, želi da se ubice uhvate i privedu pravdi. Niko, čak ni Palestinci, nije razmatrao obustavljanje mirovnih pregovora zbog njegove smrti, a Abas se, iz nekog razloga, nije usudio da optuži Netanjahua za podstrekavanje koje je dovelo do Šavamrinog ubistva.
A Netanjahu? On nije osudio ubistvo ovog dečaka, čak ni „iza zatvorenih vrata“. To od njega niko nije zahtevao; na kraju krajeva, on je ipak premijer izabranog naroda i vrhovni komandant etničke vojske.
Neka vam je laka zemlja, Baruhu Mizrahi i Jusefe Šavamra, (ili bi trebalo reći, neka ih Bog osveti). Obojica ste bili nepotrebne žrtve začaranog terora koji ubija nedužne ljude.
Haaretz, 20.04.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.04.2014.
