Kao i Džems Džojs, Samjuel Beket rođen je u Dablinu. A uticaj njegovog genijalnog sunarodnika oseća se u ovom delu, snažnom, čudnom i, ukratko, preuranjenom. Ali Beket je izabrao francuski jezik kao izražajno sredstvo, a slučaj pisca od vrednosti, koji je odabrao jezik koji nije njegov, veoma je redak da bi bio bez značaja. Svakako i kod samog Džojsa postoji muka otkrivanja jezika u svim jezicima, ali on ubacuje u svoj sopstveni jezik bogatstva koja mu omogućava lingvistički genije, najčudniji koji je ikad postojao, i njemu je stalo da uspostavi verbalnu materiju što je moguće raznolikiju. Kod Beketa, naprotiv, izgleda da izbor francuskog jezika odgovara želji za osiromašenjem, za ogoljenošću.
Za Džojsa verbalna kreacija je u suštini poetske vrste; svaka njegova reč ima sjaj dijamanta. Beketov stil je, naprotiv, apstraktan stil koji od jezika uzima samo snagu tona i pokreta. Izabrati francuski, to za njega besumnje znači izabrati najsiromašniji jezik, najmanje pretrpan, onaj
koji se svodi, samim svojim siromaštvom, na izvestan unutrašnji ritam.
Ali isto tako, ne sumnjajmo, to znači i izabrati jezik izuzetno logičan i diskurzivan, izuzetno sposoban da izrazi ili da podražava tokove dedukcije; a neprekidni niz rečenica u Moloa više izaziva pomisao na čudni spoj dugih lanaca razuma o kojima Dekart govori, i na parodisku i
žestoku logiku Chants de Maldoror, nego na prustovsku vijugavost.
Kad čitamo prve stranice Moloa mislimo da smo pred nekakvim intimnim dnevnikom koji piše umirući bogalj što bedno povlači svoje sopstveno telo i poslednje trenutke kroz odvratnosti groznog fizičkog poniženja. Ali odmah otkrivamo da se manje radi o priznanju jednog posebnog slučaja i neizbežne propasti nego o svedočanstvu koje pretenduje da je univerzalno. Ako pisac bira ovaj svet Oštećenog znači da mu se on nameće, u njegovim očima, kao najistinitiji, najdublji sud o životu. U spokojnom raspadanju sećam se ovog dugog, zbrkanog uzbuđenja koje je bilo moj život, i koga sudim, kao što je rečeno da bog će ga suditi… Oštećenost nije neizbežnost, nego samo pravo lice egzistencije. Zasluga je Samjuela Beketa što u ovu upornu optužbu života, koja je savremena literatura, uvodi novu formu Nesreće. Ono što se, za ostale, zove Smrt, Apsurd, Slučaj, Otsustvo, Zlo, Nepoznavanje Zakona, ovde se pojavljuje kao fizičko poniženje, velika sramota jednog života kojim gospodare animalne funkcije – i treba priznati da ova nemilosrdna epopeja gadosti, ova uporna litanija Gnusobe ima neospornu snagu. Od svih optužbi ljudske egzistencije, mi ne možemo da zaboravimo ovu, najekstremniju, najtežu da se podnese.
A ipak, ma kakva bila moć takve napasne atmosfere, dobro se oseća da je nju romansijer stvorio, da je projicira pred sobom, da se on u njoj ne vara. Moloa nikako nema zvuk spontanog revolta, ili zvuk zadovoljstva doživljenog u poniženju. Čudnovata ravnodušnost, dosledna hladnoća daju rečenici njen veštački oblik; rečenica ne probija intenzitet doživljenog iskustva; ona se rađa iz onog toka kojim pisac sačinjava svoju knjigu rečenicama, to znači ni od čega. A u isto vreme kad nam nameće užas onog što zove život, knjiga nam izaziva osećanje da je to knjiga – irealni sklop reči, hod Reči koja svakim korakom izaziva svoju sopstvenu prazninu. Ali ja ipak pišem ove redove, i čvrstom rukom, neumoljivi čunak koji jede moju stranicu sa ravnodušnošću pomora.
Da li je to znak jednog poraza? Da li je pisac, u razmetanju svojom veštinom, porušio svet kojim hoće da nas muči? Možda, Ali on nam istovremeno pruža osećanje koje time daje uzvišena značenja ma kojem dejstvu romana. Jer, sasvim razumljivo, taj razmetljivi tok stila pokazuje strelicom prema suštinskom. Ovaj spokoj, ova ledena strpljivost, ova diskurzivna sporost, ova pažljivost u označavanju veza, u produbljavanju motiva najrazličitijih činova, nameće nam osećanje da se delo rađa iz neodoljive potrebe sve-kazivanja. Sve- kazivanje, ne propustiti nijednu priliku, sve-odvijanje i sve-otkrivanje, ne samo iz sklonosti za bistrinom duha, nego da se s tim svrši, da se istroši ono što jeste, usahlost života, da se završi na kraju krajeva. Besumnje je to sušti tok stila koji otkriva pravi objekat knjige: volja da se ostavi život iza sebe, da se on preobrazi u nešto nepostojeće. Ali život se upravo ne daje iscrpeti. Uvek ima nešto novo da se kaže, neka propuštena prilika, neki princip negde. Ova rečenica, koja čini prazninu i koja stavlja krajnju tačku, stalno se rađa iz svog pepela: to je realnost, sâm život koji je Ništavilo što se ne može uništiti.
Tako bi Moloa mogao izgledati ne samo kao roman otsustva – pozivajući nas da vidimo u svetu prazninu koja otkriva neko prisustvo izvan sebe – nego i kao drama života neiskorenjivog iz nemogućeg ništavila. Reč koja poriče zlo življenja ne može da ga izbriše: agonija Moloa traje večito u svima nama.
Ako namerni tok dela tako opet nalazi značenje napasnog sveta, čak ako ga ono i slabi, to je prilično visok uspeh. Zašto je trebalo piscu da pokušava da napravi još više? Ne volim mnogo drugi deo. Uticaji koji pritiskuju Beketa (pre svega Lotreamon i Džojs) ovde postaju očigledni, a napor da se u knjizi otkrije nešto što je njoj suprotno (humor, izvesne pikareskne odlike…) podvlači našu sumnju da smo pred eksperimentom darovitog, inteligentnog, kultivisanog pisca, a ne pred pravom kreacijom. Sećam se da sam jednom pročitao u Fontaine jednu priču Samjuela Beketa, koja mi je izgledala izvanredna. Nije li Beket u suštini pripovedač? Time hoću da kažem da mi izgleda da on promaši svakiput kad nastoji da pronađe zanosnu rečitost Lotreamonovu ili preobilnu totalnost Džojsovu; i da mi izgleda da svakiput dobija, on i njegov duboki svet, kad se podređuje ogoljenoj, kvazi-apstraktnoj liniji rečenice i priče.
Gaëtan PICON
(Samedi-Soir, 12–18 maj 1851)
