High Times, januar, 1982., razgovarala Silvija Bicio
Da se vratimo politici: iako kažete da ste apolitični, neki ljudi vide političke teme u vašim delima.
BUK: Oni zaista greše, nema političke motivacije u meni. Ja ne želim da spasem svet, ne želim da ga učinim boljim mestom za život. Samo želim da živim u njemu i komentarišem šta se dešava. Ne želim da spasem kitove, ne želim da nuklearne elektrane prestanu sa radom. Šta god da se ovde nalazi, ja sam s tim. Mogu da kažem da mi se ne dopada, ali ne želim da to promenim. Veoma sam sebičan. Ono što najviše mrzim je kad recimo vozim autoputem i pukne mi guma, pa moram da izađem i zamenim jebenu stvar. Ili moram da menjam trake, a nema slobodne trake desno, pa moram da vozim iza nekoga. Vidite, nemam dubokih osećanja, nemam dubokoumnih stavova. Od takvih želja ja nemam ništa. Samo hoću da perem zube i da se nadam da neće otpasti. Nadam se da će mi se dizati sledeće godine: sve proste, jednostavne stvari. Ne tražim velike stvari. Zadovoljavam se malim stvarima, kao na primer da u trećoj trci pogodim kvotu 3:1. To je sve što želim. Ništa magično i spektakularno; ne želim da proširujem svoje granice.
Da li ste stvarno toliko godina radili pošti?
BUK: O, da! Jedanaest ipo godina noćnu smenu i dve ipo godine dnevnu. Nikada nisam mogao da spavam noću, pa sam se pretvarao da je to neka vrsta žurke. Počinjao bih da pišem kasno popodne. Na posao sam već dolazio pijan, a moje kolege su bile takvi mamlazi da nisu čak ni mogli da provale da li sam pijan ili ne. Moj prijatelj Spenser je dolazio drogiran, pa smo se obojica tu muvali urađeni. Govorio sam Spenseru: „Ima da odem odavde! Provalio sam šemu za konje!“ Sreo sam tog tipa petnaestak godina kasnije na hipodromu. Sreo sam ga na tribinama sjebanog, bolesnog, toliko zbunjenog da je moj BMW pobrkao sa Mercedesom i mislio je da sam ga kupio od opklada. Jednog dana me pozvao i rekao „Čuo sam neke stvari o tebi. Ideš po univetitetima i varaš ljude!“ „Tako je, Spensere!“ odgovorio sam mu.
Delovali ste mi uplašeno kad smo razgovarali telefonom pre neki dan.
BUK: Pa, brinuo sam zbog Linde (Linda Li Bigl sa kojom se Bukovski venčao 1984). Kad razgovaram sa nekom ženom preko telefona, ona uvek misli da ću je jebati. Mnogo mi je stalo do Linde, pa ne želim nikakve ekcese. Zato, kad govorim s nekom ženom preko telefona, trudim se da pričam što tiše: „Da. Ne. U redu,“ Nikada ne govorim: „Hoćeš li da dođeš do mene da obavimo taj intervju? Imam dobro vino, neki roštilj, i biću sasvim sam, može i autogram velikim penkalom koje stvara dela…“ Uvek sam jako oprezan kad razgovaram telefonom s nekom ženom.
Da li vas mnogo žena zove?
BUK: Sada ne toliko: živim inkognito. Žene se usele, pune su života, a onda odjednom, kad prođe neko vreme i skapiraju neke stvari, tela im se nekako promene, lice im se promeni, nestane osmeh, seks postane loš. Ne znam, ali rekao bih da se trideset i jedan dan posle prvog sastanka u njoj pojavi neki đavo koji je tera da čini loše stvari, a onda to nestane i pomisliš kako si sve to samo umislio. A šest meseci kasnije, đavo se ponovo pojavi i porazbija prozore i počne da te optužuje za mnoge stvari koje nisi uradio. To je neka vrsta…nazvao bih to ženskom histerično-neurotičnom energijom koja se prenosi na mene, što je u redu. Jedno mora da pati ako živi sa drugim. Jedno mora da plati privremeno zadovoljstvo. Znam da će to doći, ali svaki put pomislim: “Već sam gledao ovaj film.“ Mada sam siguran da i žena oseća isto: „O, ne, to mi se već dogodilo s Ralfom, mislila sam da je ovaj u redu.“ I tako počnemo da zastrašujemo jedno drugo s onim to jesmo. Ako to ne mogu da izdržim, raskidam.
Ništa nemam da kažem o ljudskim odnosima sem da ne funkcionišu. Oni nikad ne funkcionišu: pretvaraju se da funkcionišu. To je kompromis između ljudi. Najbolji primer za to čuo sam kad sam radio u pošti. Jedan tip mi je pričao kako je već pedeset godina u braku. Kada se on ili ona probudi, on je pogleda i tihim smirenim glasom kaže: „Sad ništa ne počinji i ničeg neće biti.“ To je sinteza cele ove stvari. On je hteo kompromis…Ljudski odnosi ne funkcionišu, ali mi egzistiramo zajedno. Svi smo mi u početku šarmantni. Sećam se jednog filma Vudija Alena – on je dobar u tim stvarima – gde žena kaže: „Ali, promenio si se: na početku si bio tako šarmantan!“ A tip joj odgovori: „Šta ćeš, srećo, samo sam sledio svoj instinkt za parenjem, koristio sam svu svoju energiju. Da to stalno radim poludeo bih!“ I to je ono što ljudi rade u početku. Misliš da su tako inteligentni, tako puni života tih prvih nekoliko dana. A onda realnost zakuca na vrata. „Isuse, ostavljaš svoje stvari po podu kao idiot! Drkadžijo! Začepio si šolju svojim govnima!“ Tako da ljudski odnosi ne funkcionišu – nikada nisu funkcionisali i nikada neće.To nije njihova namena. Ljudi su stvoreni da žive polusami ili poluzajedno. Žene su me uvek šarmirale, ali se osećam kao da jedem sirovo meso koje ne mogu dobro da sažvaćem. To postane neka vrsta prljavog trika. Nisam religiozan, ali imam neka moralna načela dobrote. Ne volim da samo….
Na kraju krajeva, sve je to u redu, jebi ga….Navikao sam..Kada odu na posao, otvorim njihove ormane, gledam njihove cipele, i ulazim u njihova kupatila, u sobi vidim sliku njihovog momka i kažem: „Kakav smrad! I ona živi s ovim tipom? Bolje da pod hitno palim odavde!“ A one mi kažu: „Pozovi me telefonom na posao.“ Ali čoveku se jebe za to: spavaš u njihovim krevetima, to je tako odvratno, i onda konačno shvatiš i kažeš: „Šta koji kurac radim? Šta kog đavola pokušavam?K omad mesa nije tolio važan! Zato što posle orgazma prođe mnogo sati bez ponovnog orgazma – bar je kod mene tako: razumite me, imam šezdeset. Cela stvar je vrlo zbunjujuća. Čitali ste Bokačov Dekameron. To je delo dosta uticalo na Žene. Sviđa mi se njegova ideja da je seks tako besmislen, niko ne može da se dobro nosi sa njim. Kod Bokača nema mnogo ljubavi, ali ima seksa. Ljubav je smešnija, besmislenija od seksa. Kakav tip! Stvarno je umeo da se zajebava s tim. Mora da se stvarno opekao jedno pet hiljada puta kad je napisao takvo delo. Ili je možda jednostavno bi peder, ne znam, Ljubav je besmislena zato što ne može da traje, a seks je besmislen zato što ne može da traje dovoljno dugo.
A šta nije besmisleno?
BUK: Ono što nije besmisleno je period u međuvremenu, čekanje između seksa i ljubavi – suočavanje s onim kvalitetnim što je preostalo – tada ne smeš biti ogorčen.Moramo postati dobri s onim što je ostalo u nama, s onim što je ostalo kad se više ne osećamo dobro. Drugim rečima, da ostanemo celi iako stvari ne funkcionišu. Mislim da nam treba malo sreće i malo glamura i malo snage da nastavimo. Hemingvej je to zvao „hrabrost u vreme nevolje.“ Snaga znači da nastavimo kada je sve loše. To znači da nastaviš dalje kada je sve tako besmisleno da nema smisla živeti dalje. Ne obraćaš se Bogu, niti ideš u crkvu. Suočiš se sam i nastaviš. Ako ne misliš da je to snaga, bejbi….to je ipak snaga. Umesto pobeći negde, posegnuti za nečim, za Bogom, ženom, drogom, jednom večeri uspeha, na noć, na nedelju, na godinu, na ceo život; ljudi ne mogu da izdrže da bi potpunoa znali šta ustvari jesu.
