Žena nije cveće. Zlo koje proističe iz čistog samoljublja uvek je oprostivo i može se oprostiti. Jer u tome smo svi jednaki i ne možemo jedni drugima prigovarati. Opako, rušilačko i đavolsko u ženi – što može biti isto tako podlo i obično kao i lepota i ljupkost njena – potpuno je bezrazložno, nerazumljivo, nezavisno zlo koje ne pripada prirodnoj sudbini. Nije to neminovnost njenog ja, nego služi zlim Silama izvan njenog bića. Ne kažem da bi moglo biti drugačije, nego da je ovako.
Kad ugledam lepu ženu, a uvek je iznova opčinjen gledam, jer ću večito ostati nezaštićen od lepe žene, ma koliko bila privlačna i blistavo lepa, već vidim gde se u njoj nalazi zavist, osveta i otrov. Njena čar me više ne zbunjuje. Nije cveće. Bilo koliko da bih to voleo. Bilo koliko da bi i ona to volela. Smeši mi se, ali znam da je tajna ovoga smeška resantiman. S tom mišlju više neću ostariti. I pored nje ima dosta onih s kojima ću i tako morati.
Biljka živi u dva sveta i dva povezuje: podzemni, onaj gde su mrtvi, gde je materija i nadzemni, gde se nalaze duše i gde je duh. Zbog toga je biće biljke otvoreno, poput mosta ili kapije, otvoreno prema spolja i prema unutra, prema gore i prema dole. Otvorenije je od čovekovog bića koje se od zemlje već odvojilo i bespomoćno je prema podzemnoj tami. Cveće kao duhovni organ biljke je simbol duše. Tamni deo, žile, pripada mrtvima čije se telo nalazi dole; cveće, svetli deo, pripada mrtvima čija je duša gore.
Brati cveće na polju zanimanje je s drugog sveta, nadrealno i opasno nematerijalno. Duša samu sebe kida i otvara se prema svetu, gde nema granice. Samu sebe upliće u venac. A venac i buket su krune, aure, sunca, obesmrćenje povratka duše na elizijumska srećna polja, u raj, gde se ponovo pretvara u cveće.
Cveće bere duša. I sebe bere. Cveće je jedina slika na zemlji u kojoj duša prepozna sebe. Koren mi je u tami i rastem prema svetlosti. I kada berem cveće za buket ili za venac, da ga zadenem u zapučak ili za šešir, sebe kitim cvetanjem, ja sam kao cvet. Miris i boja mi pomažu da proživim neshvatljivu čar ove misterije. Jer duša ima miris i Heraklit kaže: nematerijalne duše po mirisu se prepozaju na drugom svetu.
Šta je biće sveta ne znam i neću nikada ni saznati. Ali kad berem cveće, znam da se pretvaram u cveće a to je kao da mi duša usisa telo, da se pretvaram u nematerijalni miris i lepotu, kao anima, a to priziva i maleni struk jedne jedine ljubičice u zapučku mog revera. Brati cveće znači cvetati; a to znači izaći u nepoznato kroz jednu kapiju. Kad otkinem cvet, prelazim preko mističnog mosta. Kuda? Ne znam. Ali znam da ću učestvovati u neobjašnjivim divotama i da se otvaram prema dosadašnjem tajnom smeru bića.
Na severu čovek mora da drži u rukama inicijativu, i zato je središte svih stvari: Ja. Na jugu se on mora odreći inicijative, i zbog toga su središte svih stvari: bogovi.
Pretpostavimo da dva naroda zarate. Nije retkost, istorija zna za nekoliko primera. Ludaci navale jedni na druge i masovno se međusobno iskasape. Time se postiže da je onaj drugi uvek kivniji, pa ako je i pobeđen, zaklinje se na osvetu. Pribira snagu, posle nekoliko godina ponovo jurne na drugoga, a onda eventualno on i pobedi. Sada sve počinje iz početka.
U svetu Grka značajno je bilo samo ono što se zbivalo pred javnošću – agon. Mi smo ovaj agonalni način života potpuno pruzeli od Grka, i uopšte uzimamo u obzir ono što se odigrava javno. Važno je: vest, uspeh, ime, slava. Sve ovo samo po sebi nema nikakav smisao. Šta ću sa svojim slavnim imenom u šumskoj osami? Važni su zato jer su agonalni. Čovek svoju snagu mora da preoblikuje prema spolja, u ulogu, jer je jedino bitno: pred drugima se pojaviti u povoljnoj boji.
Stav čuvene bezimenosti nije ljudski. U čuvenoj bezimenosti živi kos isto kao i cvrčak, mudrac ili svetac, bezimeni dobročinitelj i usamljeni umetnik. Izraz inače znači: beznačajno ispunjavanje kosmičke situacije.
Antički predeo nije ništa drugo do simbol. Ali ni moderni nije ništa drugo. Znamo da slika nikada ne može biti ništa drugo do znak. Ali dok antičkom slikaru pejsaža nije ni padalo na um da sedi u gaju i da navodnim kopiranjem cveća pobuđuje iluziju istine, moderni slikar, kao što se kaže, radi po prirodi. Izvor antičkog pejsaža čovek bi uzalud tražio. Nigde na zemlji nema takvog žala, takvog drveta, takve pećine, takvog kamena, takvog cveta, izuzev u mašti slikara. Izvor modernog pejsaža, vele, postoji, svi ga mogu pogledati i da bi kontrola bila veća, može se i fotografisati. Antički slikar stavlja pred nas zamišljen, takozvani idealni predeo: častoljublje modernog slikara je veće, ili manje, ne može se pouzdano znati, ali uzorak je preuzet iz prirode.
Kaže se da je prirodu otkrio Ruso. Što se mene tiče, uopšte ne verujem u to, jer su holandski pejsaži pre njega već dobrih stotinu i pedeset godina znali za istu tu prirodu. U novije vreme sve negativnije vidim Rusoa: njegovo obožavanje instinkata i prirode nije, po mom mišljenju, ništa drugo do salto mortale smisla. U Rusou izvršava ubistvo dekartovski rezon. Zbog toga je naglasak kod njega više na tome da um nije, nego na tome da instinkt jeste.
Prirodu sam najpre našao kod Direra. Ne kao jednu sliku, kao konačno i pouzdano rešenje. To su njegovi neistaknuti mali crteži i skice, kao što su bube, cvetovi, trave, klice modrenog pejsaža. Kopirani po prirodi i s takozvanom vernošću. Ovde vidim da se javlja moderna iluzija, prirodnost. Severnjak i protestant? Jeste.
Razliku između antičkog i modernog pejsaža i nedvosmisleno sam ovako definisao: antički pejsaž je slika ideje, moderni pak slika stvarnosti. Priroda i istina nisu istovetne. To se ne može dovoljno istaći i u daljem interesu treba zapamtiti: predstavljanje prirode na modernom pejsažu nema nikakve veze s istinom.
Moderni pejsaž je produhovljenje prirode. Prikazivanje kosmičkog dodira koji dotiče oči.
Sakralni predeo je onaj iza kojega se nalazi istina i u kojem je istina: profani predeo je onaj iza kojega nema istine. Istina se ne može prikazati. Nije ni vidljiva. Istina je nadidejna, nadstvarna, natprirodna, natčulna, natpojavna – istina je ono što drži ideju, stvarnost, prirodu, pojavu. To je tako. Slikar mora da prikazuje čulnu pojavu i treba da zna da istinu nikada ne može videti. Pojava je samo znak. Kao zatalasana linija i riba. Uvek mora da prikazuje znak, ali mora uvek znati: jaoj slici koja je samo znak i ništa više i koja nema nikakve veze s nedostižnom i neizrazivom i neuvidljivom istinom. Nedostižna je, ali mora biti na slici; nevidljiva je, ali se mora videti. Ne može se opaziti, ali se mora prikazati a ne može se prikazati, ali se mora opaziti i samo ona jednajedina se sme i treba opaziti i prikazati. Ako na slici nema istine, onda je ona profana i može se baciti u vatru. Jedino je onda sakralna, odnosno jedino je onda uzvišena, ako prikazuje istinu.
Znamo da busen trave, most, cvet, činija jabuka, ako su znak istine, mogu biti i jesu sakralni. A istovremeno znamo da se profano može prikazati i Hristovo rođenje, i vaskrsenje, kao što i za to ima hiljade primera, mnoštvo podlog i strašnog kičeraja šeprtljanaca, ako nisu znak istine.
Na pitanje, šta ovde znači pojam sakralno, odgovor je jednostavan. Sakralno znači sveto. A sveto znači ono što jeste. Što zaista jeste. Što nije površno, nije prolazno, nije privremeno – nego biće, večno besmrtno. Dakle, ne ono što će proći, nego ono što -jeste. Što je istina. Uvek je istina i svuda je istina. Što stvarno jeste. A ono pak što je i večno, i životno, i besmrtno, i istina, što je sveto, što je sakralno, što jeste, to je Jedno jedino na svetu.
Zaboravio si, dragi moj, da religija nije moral. Moral može da govori o dobrom, lošem, grehu, vrlini, laži, istini. Religija ne može govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno, sada, u ovom času, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je prihvatio kao svoje dete, sada ja, kao dete, sve smem. Jer sada postoji samo jedna važna stvar, ja volim njega, i on voli mene. I ljubav osvešta što sam drzak, podrugljiv, ironičan, malko proždrljiv, lakom, dobro raspoložen, voleo bih da pomilujem svaku kovrdžavu kosu, vitku žensku nogu, ja koji sam brbljiv, naklapalo, vragolast. Darovi su to. Većina ljudi patnju još ume da prihvati ozbiljno, ali radost već ne.
Pisaći sto je oltar velike misterije. Pisati znači stupati u nadljudski kontakt s Logosom. A Logos je Stvoriteljska Reč. Preziremo popa u prljavoj odeždi, a onoga koji ujutru ne obriše prašinu s oltara, najurimo. Ali istovremeno pišemo svoje misli na otkinutoj hartiji za pisma i ispod novina nalazimo važnu belešku? Primite k znanju, onaj na čijem sam stolu našao novine, moje poverenje u njega je konačno poljuljano.
Novine nemaju šta da traže na oltaru Logosa. To kažem ozbiljno. Kristalni umetnik je klasičan tip: tvorac forme. temperament mu je smiren, vedar, gladak, igriv. Takvi su Homer, Kornej, Rasin, Rafaelo, Mocart. U onome što stvaraju uvek ima nekog jednostavnog blistavila. Smiruju čak i onda ako su tragični, i onda očaravaju ako su potresni. Njihov elemenat je svetlost, za njih čak i noć blista i haos je prepun forme. Ovakvim ljudima je kristalizacija radost, taloženje doživljaja i iskustva, izbrušenih, plastičnih, jasnih i jednostavnih.
Drugi je tip dubine, romantični umetnik: temperament mu je nemiran, melanholičan, često prepun resantimana, težak, nezgrapan i taman. Takvi su umetnici: Viktor Igo, Servantes, Dostojevski, Svift, Mikelanđelo, Šekspir, Vagner. U onome što stvaraju uvek postoji neka preteća provalija. Uznemiruju čak i onda ako su veseli, i ostavljaju nezadovoljstvo ako se smeju. Ono što se u njima nalazi nije vedrina, najviše samo komika. Njihov elemenat je taman, za njih je maglovita čak i sunčeva svetlost. Ovoj vrsti ljudi predstavlja zadovoljstvo gledanje u dubinu, komešanje, analize, napad, podsmeh, čak najodlučnije figure rastvara, rastura i mrcvari.
Trgovac, advokat, seljak žive u realitetu, i oni su potpuno, spolja i iznutra, skroz-naskroz realni. Ova realnost je, međutim, savršeno besplodna. Zašto? Jer se raspada na dane, minute, zadatke, obaveze, životu nekako nedostaje povezni materijal, sila koja održava i formira. Čim život počinje da se nagomilava, da dobija formu, da poprima izgled i karakter, vreme počinje da dobija smisao, život sadržaj, smer, lepotu, u tom trenutku čovek je prisiljen da istupi iz realnog sveta trezvenog uma. Ovi ljudi više nisu realni u smislu u kojem su realni činovnici. To su fantasti, sanjari. To su umetnici.
Takozvani trezveni um je bes za umetnika. Nema smisla da prosuđuje stvari kao agent za nekretnine. Zbog toga će agent uvek biti realniji sa gledišta trezvenog uma, ali sa stanovišta prave stvarnosti uvek je irealan.
Agentov je svet, moć, novac, udobnost, a umetnik je u tom svetu potpuno stran, jednostran i lud. Ali nema umetnosti bez ludila. Čak ni produktivnog života. Jer sada sledi najvažnije: irealitet umetnika je samo prividno ludilo; stvarno je istinski realitet. Agentov svet je samo naizgled realan.
Gde ima igre, tu uvek ima viška: više nego što bi trebalo da bude da čovek prosto samo jeste. Usredsređenost i praktičnost u ovoj situaciji jeste niže i prevaziđeno. Čovek je iskočio iz sopstvenog bića. Višak bića. Ko se igra, on rasipa, svojim viškom blista i rasipa ga. Igra je radost; gde god pogledaš, vidiš da je sve radost; što god čuješ, čuješ da je radost; čega god se takneš, osetiš da je radost. I ovom radošću prožet višak, ovaj preliv viška: to je sloboda. Ali ne samo sloboda: čistota. Greši onaj ko veruje da svetom upravljaju najviši: Uzrok, Cilj, Smisao, Zakon. Ne. Najviše je upravo suprotno ovome, odnosno više od toga: ono što je prevazišlo uzrok i cilj i smisao i smer. To je božansko: sloboda, igra. To je jedino dostojno bogova: igrati se. I u istoriji sveta se ne smeju gledati pravci, nego igre. Ispravno shvaćen život: igra. Bog se igra s nama, i kako je dobro što je tako.
S pokvarenim životom ne može se praviti dobra umetnost. Nauka, filozofija može.
Jer ono protiv čega je usmerena demokratija, to je zapravo umetnik – slobodni stvaralac. Demokratija inače nije ništa drugo do društveni poredak koji se trudi da jednom i za svagda isključi stvaraoca. Zbog toga kaže da umetnik treba najpre da pati.
Ne može se život polomiti i od krhotina napraviti dobra umetnost.
Čovek svuda mora biti konačan, potpun bez priziva, oblikovan. Umetnik završava život, i delo je gotov spomenik koji stoji pred čovečanstvom. Velika dela su uzori sudbine. Potpuna sudbina gotova je za sve ljude i vremena. Potpunoj sudbini se nema šta dodati niti oduzeti.
Esej se nije priključio ni nauci, ni religiji. Pa onda u kakvom je odnosu s umetnošću i filozofijom? Autonomni substancijalni duh odbacuje nauku. Zašto? Jer je nauka izgrađena na principu uzročnosti, „a mišljenje po uzročnosti je znak maloumnosti“. Ko po kauzalnosti hoće da razume svet, proći će kao onaj koji se peo na toranj uskim mračnim stepenicama i baterijskom lampom osvetljavao samo stepenik koji napušta i stepenik na koji stupa. On ne može da prodre izvan kauzaliteta i da istupi iz njega, postaje luda doslednosti.
Esej više naginje religiji, jer religiozan čovek svet ne smatra lancem koji na kraju liči na đerdan staklenih perli. Problematika religioznog čoveka, pak, jeste par excellence problematika subjektivnog čoveka
Esej nije ni filozofija, jer je ona uvek sistem. Šta je sistem? Onaj svet misli koji se prikazuje kao da je uspeo na svim linijama da podigne zastore s misterije pod velom koja nas okružuje. Esej se zadovoljava time, gde god se pruži prilika, da proviri kroz rupice vela. I to je stvarnost.
Filozof ne uspeva ni više ni drugo, samo da baci jedan jedini pogled.
Ali neskromno razglašava da je razrešio sve tajne.
Svakom eseju je inače neophodna isto takva precizna koncepcija kao I filozofskom sistemu. Otuda dakle od svakog eseja, s neophodnom podrobnošću, može da se načini filozofski sistem, i obrnuto, od svakog filozofskog sistema, izostavljajući nebitno, može se napisati esej. Znači razlika između esejiste i filozofa jeste što filozof tokom celog života ima samo jednu jedinu bitnu koncepciju, a esejista ima onoliko koliko eseja napiše. Filozof je dakle čovek beskrajno siromašniji u idejama. On životari celog života od onog jednog jedinog nadahnuća koje je dobio. Zalud, više nema. I ako bi ipak bilo, boji se da ga uzme ozbiljno, jer bi prethodnu ideju doveo u opasnost. Eventualne nove intuicije, možda protivrečne prethodnoj, prisiljen je da prećuti i potisne zbog sistema.
Estetika eseja nije ništa drugo do estetika proze. U jeziku eseja, odnosno par excellence prozi susreću se veselje, ozbiljnost, jedrina, prozračna perspektiva, težina i lakoća, dubina i svetlost.
Prorok, naučnik, pesnik, filozof mogu sebi dopustiti razvučenost. A esej je upravo kratak i jezgrovit, zgusnut i malorek. Pravi esejista piše teodiceju u pet redaka i istoriju sveta na tri strane. Dela duža od trideset strana neophodna su čoveku samo onda ako nije zdrav, a na sto strana se sve može reći.
Mera knjige je kako se čovek lako sprijatelji s njom i koliko se teško rastaje od nje. Dešava se da jedno vreme mora da je ostavi na stolu, da se zgreje, jer je nedruželjubiva, i teško je na nju navići. To je smrt knjige.
Delo prema kojem osećaš nepoverenje nikada nećeš pročitati. Druga je, pak, takva da ako je ukradem, sud bi me oslobodio, jer bi presudio da se takvom iskušenju ne može odoleti.
Vinoliko, suludo, strasno nasilje jeste poezija velikih reči. „Kod nas, na Istoku, najlepše su reči: oblutak, kap, mesečina.“ Titanske razmere evropskih reči na Istoku niko ne može da podnese bez neophodne asimilacije. Ljubav, sudbina, smrt, tama, etar – reči zapadnih pesama koje su najpre delovale kao udarci batinom.
Ko je jednom okusio vino, ne može ga se odreći. Često sam gledao kada Evropejac prvi put čita istočnog pesnika, kao da ga obuzima začaranost. Isto se događa i nama na Istoku, s tom razlikom što gotovo umiremo od te začaranosti. Ali da je pesma orgija reči, nikada neću naviknuti i više se nikada toga neću moći odreći.
Postoji veza između umetničkog dela i životne sudbine, i autoru koji piše roman, život je romansiran, a onome ko piše pesnička dela, život je poetizovan. Romansiranje i poetizovanje ne samo da se iskazuju u umetnosti, nego i u životu, jer je i sudbina umetničko delo, i pravila umetnosti se odnose i na nju. Sudbina je estetičko delo, i isto kao i neki predeo ili čin, ili sam kosmos, može se estetički vrednovati. I treba je vrednovati. „Uspešna sudbina ostvaruje estetske vrednosti, neuspešna sudbina, pak, povređuje estetske vrednosti.“ Čovek i vrednuje sudbinu, ali da je osnovna misao tog vrednovanja estetička, toga nije svestan. Roman se može načiniti samo od problema, zapleta, nerazrešenosti, znači od nesazrelosti i nedovršenosti sudbine. Zbog toga je roman par excellence književni rod sekularizovanog novog doba, demokratije, socijalizma, anarhističkog pogleda na svet, bezreligioznosti, bezbožnosti. I ovaj izraz, koji u svom korenu, u osnovi, u tvoračkom jezgru počiva na čovekovoj koncepciji sudbine, morao je da stigne do modernog amorfnog prustovsko-džojsovskog romana. Samo je život koji nije postao sudbina.
Evo ishodišta: roman i poezija su suprotstavljeni. Tema romana: život. Tema poezije: sudbina. Život je nedovršeno i nedovršivo trajanje bezobličnog doživljaja. Tema poezije je sudbina, a sudbina je uobličen i gotov, završen i razrešen život.
Lepa sudbina i lepo delo pripadaju jedno drugom. Ne može se živeti niskim životom i stvarati velika dela. Univerzalnu vrednost lepote otkriva poezija, bilo gde da se objavljuje poezija: u delu, ili u sudbini. Drvo sisa zemlju, uvek se sve dublje i dublje zariva u nju. Ali drvo nije parazit. Ne ubija zemlju, nego joj daje priliku da se daruje. Veza je uzajamna, žile se zarivaju u zemlju kako bi dobile, zemlja uvlači u sebe žile kako bi dala. To što nešto postoji još ne znači ništa, sve što postoji dobija značenje samo u davanju, u darovanju. To je osnova svakog odnosa, a u tom odnosu onaj koji daje dublje je vezan nego onaj koji dobija, jer ne povezuje nužda, već obilje.
Drvo je savršena suprotnost hermafroditu. Hermafrodit je loše rešena dvopolnost, drvo je dobro rešena dvopolnost, brak. Drvo živi zajedno s hranom, u drvetu zajedno žive dva pola. Polovi su u neprekidnom zagrljaju, isto onako kao što je drvo u stalnom zagrljaju sa zemljom. Samo što je u drvetu čvršći zagrljaj dva pola. Drvo se može odvojiti od hrane, čak ako će ga to stajati života, drvo se može izvaditi, žile se mogu pokidati ili iščupati iz zemlje. Dva se pola ne mogu razdvojiti jedan od drugoga, ne može se izvaditi muško, ne može se iskinuti žensko. Drvo se nalazi u onom stanju života gde polovi još nisu raspolućeni.
Čovek može biti potpun samo onda ako je potpun i onaj s kime je u zajednici – sa čovekom koji ne može ili neće da ostvari svoju potpunost čovek ne može hteti ili želeti svoju potpunost. Zato je užasno proklet život s partnerom koji nije potpun sam po sebi. Sprečava tada čoveka da bude sam po sebi. A ovaj egzistencilni zakon nigde tako duboko ne obavezuje kao među polovima.
Dete dobija pol onoga ko se dublje predaje u trenutku zagrljaja – to je na njemu beleg; ako je žena umela da bude nežnija i mekša, biće devojčica, ako je to muškarac, biće dečak; pol deteta zavisi od dubine zaborava u sjedinjavanju, ono dobija pol onoga ko je bio nežniji, jer je taj bio jači.
Uvek pobeđuje onaj koji ume da preda svoje Ja.
Da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je čisto; da bi mu raspoloženje bilo čisto, treba dobro da vari; da bi dobro vario, treba da šeta; da bi dobro mogao da šeta, treba da živi bez principa.
Bela Hamvaš
