Anatomija Fenomena

Nekoristoljubivi ubica Bil Harigan [Tema: Borhes]

 

 

Slika predela Arizone, pre bilo koje druge slike: slika predela Arizone i Novog Meksika, predela sa značajnom podlogom zlata i srebra, vrtoglavih i prozračnih predela, predela monumentalne visoravni i istančanih boja, predela sa belim sjajem kostura koji su očerupale ptice.

Na tim predelima druga slika – slika Bilija Kida: jahača sraslog sa konjem, mladića oštrih hitaca koji zaglušuju pustinju, odašiljača nevidljivih metaka koji ubijaju na daljini, kao magija.

Pustinja prošarana metalima, jalova i blistava. Gotovo dečak koji je, u trenutku smrti, u dvadeset prvoj godini, ljudskoj pravdi dugovao smrt dvadeset jednog čoveka – „ne računajući Meksikance”.

 

U STANJU LARVE

Negde oko 1859. čovek koji će na užas i divljenje biti Bili Kid, rodio se u jednoj podzemnoj njujorškoj jazbini. Kažu da ga je porodila umorna irska utroba, ali je porastao među crncima. U tom haosu smrada i kovrdža uživao je prednost koju su mu davale pege i riđa kosa. Dičio se time što je beo. Bio je rahitičan, divalj i podao. Kada je imao dvanaest godina, bio je član bande Swamp Angels (Močvarni anđeli), božanstava koja su operisala po kloakama. U noćima sa mirisom spaljene magle pomaljali bi se iz tog smradnog lavirinta, sledili bi put nekog nemačkog mornara, obarali bi ga jednim udarcem po glavi, pljačkali ga do gole kože, a potom bi se vraćali u đubrište.

Vođa im je bio sedi crnac Gas Hauzer Džonas, poznat i kao trovač konja.

Ponekad bi iz potkrovlja neke pogrbljene kuće blizu vode neka žena prosipala na glavu prolaznika kofu pepela. Čovek bi se otresao i gušio. Močvarni anđeli bi se obrušili na njega, odvukli ga kroz otvor nekog podruma i pljačkali.

Takve su bile šegrtske godine Bilija Harigana, budućeg Bilija Kida. Nije potcenjivao pozorišna dela; voleo je (možda bez ikakvog predosećaja da su to simboli i slovo sudbine) da gleda kaubojske melodrame.

GO WEST!

Ako su u prepučenim pozorištima Boverija (čiji su posetioci na najmanje zakašnjenje zavese uzvikivali ,,Dižite krpu!”) te melodrame obilovale jahačima i mecima, najjednostavniji razlog za to je što je Amerikance tada privlačio Zapad. Iza zapadnog horizonta je bilo zlato Nevade i Kalifornije. Iza zapadnog horizonta je bila sekira koja obara kedrove, ogromna vavilonska njuška bizona, cilindar i prepučena postelja Brigama Janga, obredi i bes crvenog čoveka, čist pustinjski vazduh, divlja prerija, suštinska zemlja od čije blizine srce zakuca brže kao od blizine mora. Zapad je pozivao. Jedan neprestani ujednačeni žamor je prožimao te godine: žamor hiljada Amerikanaca koji su zauzimali Zapad. U tom nadiranju, negde oko 1872. uvek sklupčan kao zvečarka, bio je i Bil Harigan u bekstvu od pravougaone ćelije.

UNIŠTAVANJE JEDNOG MEKSIKANCA

Istorija (koja se kao neki filmski režiser služi nepovezanim slikama) sada predlaže sliku jedne opasne krčme, koja se nalazi u svemoćnoj pustinji, kao na pučini. Vreme: jedna neprijatna noć 1873; tačno mesto: Ljano Estakado (Novi Meksiko). Zemlja je gotovo neprirodno glatka, ali nebo sa neravnomernim oblacima, sa procepima od oluje i meseca, puno je napuklih bunara i planina. Na zemlji, kravlja lobanja, zavijanje i oči kojota u senci, fini konji i izduženo svetio krčme. Unutra, nalakćeni na jedini šank, umorni i krupni ljudi piju ratoborni alkohol i razmeću se velikim srebrnjacima sa zmijom i orlom. Jedan pijanac ravnodušno peva. Neki pričaju na jeziku u kojem se stalno čuje slovo ,,s”; to mora da je španski, jer one koji ga govore preziru. Bil Harigan, riđi pacov iz udžerice nalazi se među onima što piju. Iskapio je par rakija i razmišlja da naruči još jednu, možda zato što više nema ni centa. Ubijaju ga u pojam ljudi iz te pustinje. Smatra da su strašni, nagli, srećni, nepodnošljivo mudri sa divljom stokom i visokim konjima.

Odjednom vlada potpuna tišina koju ignoriše samo besmisleni glas pijanca. Ušao je neki Meksikanac, grmalj sa licem stare Indijanke. Dominiraju ogroman šešir i dva pištolja na bokovima. Na tvrdom engleskom želi dobro veče svim protuvama od gringosa koji piju. Niko ne prihvata izazov. Bil pita ko je to i bojažljivo mu došaptavaju da je Dago – Dijego – Belisario Viljagran iz Čiuaue. Odmah zatim odjekuje prasak. Zaklonjen zidom visokih ljudi Bil je pucao na uljeza. Iz Viljagranove ruke pada čaša; zatim ceo čovek. Čoveku nije potreban drugi metak. Ne udostojivši se ni da pogleda raskošnog mrtvaca, Bil nastavlja razgovor.

„Ma nemoj?”, kaže. „E, a ja sam Bil Harigan iz Njujorka”.

Pijanac i dalje peva, tako beznačajan.

Već se naslućuje apoteoza. Bil se rukuje i prihvata laskanja, klicanja i viskije. Neko primećuje da na njegovom revolveru nema oznaka i predlaže mu da ureže jednu za Viljagranovu smrt. Bili Kid zadržava nož tog nekog, ali kaže da „ne vredi beležiti Meksikance”. To, kanda, nije dovoljno. Bil te noći prostire ćebe pored leša i razmetljivo spava do zore.

SMRTI, A ŠTO DA NE?

Tim srećnim pucnjem (u četrnaestoj godini života) rođenje Heroj Bili Kid i umro je neprimetni Bil Harigan.

Momčić iz kloake što razbija glave, uznapredovao je do čoveka sa granice. Postao je konjanik, naučio je da se drži uspravno na konju kao u Vajomingu ili Teksasu, a ne zabačen unazad kao u Oregonu i Kaliforniji. Nikada nije sasvim ličio na legendu o sebi, ali joj se približavao. U kauboju se zadržalo nešto od njujorškog „kompadrita”; mržnju koju su mu ranije budili crnci prebacio je na Meksikance, ali poslednje reči koje je izgovorio bile su (pogrdne) reči na španskom. Naučio je lutalačku veštinu kravara. Naučio je i drugu, težu, da komanduje ljudima; obe su mu pomogle da bude dobar kradljivac stoke. Ponekad su ga privlačile gitare i bordeli Meksika.

Sa okrutnom lucidnošču nesanice, organizovao je mnogoljudne orgije koje su trajale po četiri dana i četiri noći. Na kraju bi, zgađen, račun plaćao mecima. Dok ga prst na obaraču nije izneverio, bio je najstrašniji (a možda i najništavniji i najusamljeniji) čovek na toj granici.

Njegov prijatelj Geret, šerif koji ga je kasnije ubio, jednom mu je rekao: „Ja sam mnogo vežbao pucanje tako što sam ubijao bufale”. „Ja sam vežbao više, ubijajući ljude”, odgovorio je blago. Pojedinosti su zauvek izgubljene, ali znamo da je na duši imao čak dvadeset jednu smrt – „ne računajući Meksikance”. Tokom sedam vrlo opasnih godina upražnjavao je taj luksuz: hrabrost.

U noći 25. jula 1880. Bili Kid je na svom šarcu u galopu prešao glavnu ili jedinu ulicu u Fort Samneru.

Vrućina je pritiskala, lampe nisu upalili; Šerif Geret je sedeo u stolici za ljuljanje, izvadio je revolver i ispalio mu metak u stomak. Šarac je nastavio, jahač se srušio na prašnjavu ulicu. Geret mu je nabio drugi metak. Svi u gradu su (znajući da je ranjeni čovek Bili Kid) zatarabili prozore.

Agonija je bila duga i bogohulna. Kada je sunce već bilo visoko, počeli su da mu prilaze i razoružali su ga; čovek je bio mrtav. Primetili su na njemu onaj bezvezni izgled kakav imaju pokojnici.

Obrijali su ga, navukli na njega gotovu odeću i izložili ga užasavanju i poruzi u izlogu najbolje radnje.

Ljudi su na konju ili u kočijama dolazili sa svih strana. Trećeg dana su morali da ga našminkaju. Četvrtog dana su ga, likujući, sahranili.

Horhe Luis Borhes

Ostavite komentar: