Ima dana kada ustajem sa ludačkom nadom, trenutaka kada osećam da su nam mogućnosti humanijeg života nadohvat ruke. Ovo je jedan od takvih dana.
A, onda, sedam da pišem u osvit gotovo nasumce, u žurbi, kao što čovek, suočen sa opasnošću od požara, istrčava na ulicu da zove upomoć, ili kao što brod, koji je počeo da tone, upućuje poslednji i vapijući zov u pravcu obližnje luke čiji su žitelji, međutim, zaglušeni gradskom vrevom a pogled im zamagljuje silesija reklamnih panoa.
Molim vas da zastanemo i razmislimo o veličini, kojoj još možemo da stremimo ukoliko se usudimo da život vrednujemo na drugi način. Molim vas da smognemo potrebnu hrabrost koja će nas smestiti u pravu ljudsku dimenziju. Svima nam se dešava da, kad-tad, pokleknemo. Ima, međutim, nešto što ne izneverava, a to je uverenje da duhovne vrednosti – jedino one – mogu da nas spasu ovog potresa koji preti ljudskoj sudbini.
Dok vam ovo pišem, zastajem da opipam jednu rustičnu rezbariju, poklon od Indijanaca iz plemena Tobas, koja me je podsetila na nekakvu „virtuelnu” izložbu, juče upriličenu u moju čast na jednom kompjuteru, a za koju sam, moram da priznam, pomislio da su đavolska posla. Jer, što se više povezujemo na apstraktan način, sve više se udaljavamo od suštine stvari i obuzima nas metafizička ravnodušnost dok nas pod svoje uzimaju beskrvni i bezimeni entiteti. Tragično je to što čovek gubi sposobnost da razgovara sa drugim ljudima i da prepoznaje svet oko sebe, gubi ono što pruža mogućnost susreta, ljubavi, a što su, u stvari, vrhunski izrazi života. Razgovori za stolom, pa čak i rasprave ili svađe, izgleda da su već dobili zamenu u obliku jedne hipnotičke vizije.
Televizija nas stavlja na Tantalove muke, čini nas zavisnim. Mislim da dejstvo televizije, nešto između magičnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne količine svetlosti koja nas privlači svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje i na insekte, pa čak i na krupnije životinje. A tada, ne samo da nam teško polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo i sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari. Neku ulicu sa ogromnim stablima tila,2 bezazlene oči neke starice, oblake u smiraj dana. Cvetanje aromatične mire usred zime ne privlači pažnju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uživaju u cvetovima hakaranda.3 Često sam bivao iznenađen činjenicom da se ljudi ponekad više dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom životu.
Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam neće dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim. U brojnim intervjuima sam, modifikujući Marksove reči, ironično kazao da je „televizija opijum za narod”. Ja to stvarno mislim, jer čovek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi ništa od onoga što traži ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i učini nešto valjano. Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitamo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili da popričamo sa ukućanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža, na koju se navikavamo kao „u nedostatku nečeg boljeg”. Monotono sedenje pred televizorom anestezira čula, umrtvljuje um, škodi duši.
Čovekova čula tako zakržljavaju, svaki put su mu potrebni sve snažniji doživljaji, kao u slučaju gubitka sluha. Ne vidimo ništa što nas ne obasjava kao svetlost ekrana, ne čujemo ništa drugo što do nas dopire a da nije nabijeno decibelima, više ne osećamo mirise. Ni cveće nam više ne miriše.
Meni užasno smeta buka. Dešava se da čovek prepešači na stotine metara pre nego što pronađe neko mesto gde može na miru da popije kafu. – I nije reč o tome da smo konačno pronašli kutak u kome vlada tišina, nego se mirimo sa tim da zamolimo da isključe televizor, što, kada je o meni reč, učine vrlo rado, ali pitam se kako ljudima koji žive u ovom trinaestmilionskom gradu polazi za rukom da pronađu mesto gde će na miru da popričaju sa prijateljem? Ovo o čemu govorim dešava nam se svima, a naročito istinskim ljubiteljima muzike, jer, nije valjda da ljudi više vole da slušaju muziku dok okolo svi uglas govore o različitim temama i nadvikuju se? U svim kafanama nailazimo ili na uključen televizor ili na muzički aparat odvrnut do maksimuma. Kada bismo se svi odlučno usprotivili tome, kao što ja činim, stvari bi počele da se menjaju. Pitam se da li ljudi shvataju svu štetnost buke, ili ih je neko možda ubedio da je napredno govoriti na sav glas. U mnogim stanovima kroz zidove dopire zvuk televizora iz susedstva; pa je li moguće da ima tako malo uzajamnog poštovanja? Kako ljudi uspevaju da podnesu toliki porast decibela u svom okruženju? Na primeru životinja dokazano je da velika buka prvo oštećuje pamćenje, potom dovodi do ludila, a na kraju ubija. Mora da na mene buka deluje kao i na njih, jer ja odavno idem ulicom sa tamponima u ušima.
Čovek se navikava da pasivno prihvata neprekidni napad na svoja čula. A taj pasivni stav na kraju prerasta u mentalno podaništvo, u istinsko robovanje.
Ima, međutim, načina da doprinesemo zaštiti čovečanstva, a to je da se ne pomirimo sa stanjem kakvo jeste. Da ne gledamo ravnodušno kako iz našeg vidokruga nestaje neizmerno bogatstvo sveta koji nas okružuje, sa svojim bojama, zvucima i mirisima. Pijace na koje su žene odlazile u kupovinu nisu više kao što su nekada bile, sa tezgama prepunim voća, povrća, mesa, prava svetkovina boja i mirisa, svetkovina prirode usred grada, sa prodavcima koji se međusobno dovikuju, prenoseći na nas zahvalnost za te plodove. Kad se samo setim kako smo nekada mama i ja odlazili u živinarnicu da kupimo jaja, koja su, u tom času, snele koke nosilje! Sada sve pazarimo u propisnoj ambalaži, a počela je i kupovina putem kompjutera, posredstvom onog ekrana koji će biti prozor kroz koji će ljudi doživljavati život. Život koji će biti podjednako ravnodušan i nedodirljiv.
Nema drugog načina – da čovek dosegne večnost nego da se uživi u trenutak, niti ima drugog načina da dođemo do opšteg nego preko našeg pojedinačnog života: danas i ovde. I onda, šta? Treba iznova da vrednujemo ovo malo mesto na kojem živimo i ovo malo života što imamo, koji nemaju ničeg zajedničkog sa onim prelepim predelima koje možemo da vidimo na televiziji, ali koji su na posvećen način prožeti čovečnošću nas ljudi koji u njemu živimo. Čovek izgovori reč stolica ili prozor ili časovnik, što su reči koje označavaju obične predmete, sa kojima, ipak, saopštava nešto zagonetno i neopisivo, nešto što je kao nekakav ključ, kao nekakva neizreciva poruka iz dubine našeg bića. Kažemo stolica, ali ne želimo da kažemo stolica, a ipak nas razumeju. Ili nas bar razumeju oni kojima je ta poruka potajno namenjena. Otuda, taj par klompi, i ta sveća, i ta stolica, ne govore o tim klompama, ni o toj bledunjavoj sveći, ni o toj slamnatoj stolici, nego o Van Gogu: o njegovom nemiru, njegovoj teskobi, njegovoj usamljenosti; tako da bi pre moglo da se kaže da su oni njegov autoportret, opis njegovih najdubljih i najbolnijih nespokojstava. Pritom se poslužio onim spoljnim i ravnodušnim predmetima, predmetima tog grubog i hladnog sveta koji je van nas, koji je možda postojao i pre nas i koji će nas vrlo verovatno i nadživeti. Kao da ti predmeti nisu drugo do krhki i privremeni mostovi, što služe da se premosti ponor koji zjapi između jedinke i univerzuma, kao da su nekakvi simboli onog dubokog i skrovitog što odražavaju; ravnodušni i sivi za one koji nisu u stanju da razumeju ključ, ali topli i treperavi i puni potajne namene za one koji za njega znaju. Jer čoveku su predmeti isto što i telo duši, koja ga prožima svojim željama i osećanjima, ispoljavajući se putem nabora na koži, sjaja očiju, osmeha i izraza usana.
Ako izgubimo sposobnost da stvorimo ambijent lepote u majušnom svetu koji nas okružuje i ako budemo imali sluha samo za posao, tako često dehumanizovan i takmičarski, kako ćemo biti kadri da pružimo otpor?
Čovekovo prisustvo vidi se po rasporedu stvari na nekom stolu, načinu na koji su složene ploče sa muzikom, kako je ostavljena neka knjiga, neka igračka. Dodir sa bilo čime, što je čovekovih ruku delo, podseća nas na život drugog čoveka, koji je iza sebe ostavio tragove kako bismo ga prepoznali i pronašli. Ako živimo kao automati, poput slepih ljudi nećemo moći da uočimo tragove koje ljudi ostavljaju iza sebe za nas, kao što su Ivica i Marica bacali kamenčiće u nadi da će biti pronađeni.
Čoveku izražavanje služi da bi dopro do drugih ljudi, da bi se izbavio iz svog samotnjačkog zatočeništva. Njegova priroda je u toj meri lutalačka, da ništa ne utažuje njegovu želju za izražavanjem. To je gest neraskidivo povezan sa životom, koji ne teži koristi, koji prevazilazi svaku funkcionalnu svrhu. Ljudi, na svakom koraku, ostavljaju svoj trag; otuda, kada se vratimo kući posle napornog radnog dana, bilo kakav stočić ili par izlizanih cipela, ili pak nekakva porodična lampa, predstavljaju dirljive simbole obale za kojom žudimo, kao iscrpljeni brodolomnici koji su uspeli da se dočepaju kopna nakon dugotrajne borbe sa nevremenom.
Posao nam ostavlja jako malo slobodnog vremena. Jedva toliko da doručkujemo s nogu, dok su nam misli već usredsređene na probleme u kancelariji, jer mi sebe u toj meri doživljavamo kao proizvođače da postajemo nesposobni da zastanemo i popijemo jutarnju šolju kafe ili da sa nekim ispijemo čaj. Koliko smo samo slobodnog vremena proćerdali gledajući televiziju umesto da ga provedemo sa porodicom ili prijateljima, ili pak da se predamo tišini, kao što čini priroda u taj zagonetni čas, u smiraj dana, što nas podseća na Mileova4 platna. Kao da, dok gledamo usredsređeno program na jednom od kanala, ili dok menjajući svaki čas kanale daljinskim upravljačem, nalazimo lepotu ili zadovoljstvo koje više ne doživljavamo u tome da s večeri pojedemo porciju gulaša ili ispijemo čašu vina ili pak posrčemo vrelu čorbu u društvu prijatelja.
Ernesto Sabato
Nastaviće se
2 Tila, vrsta američkog drveta, koje je vrlo cenjeno u drvodeljstvu.
3 Hakaranda, američka biljka plavih cvetova.
4 Mile, Žan-Fransoa (1814-1875), francuski slikar, pesnik sela i seoskog rada.
