Nacrt
Doktor N, moj prijatelj, iščezao je. Prema jednoj verziji, njega su ubili, prema drugoj – utopio se za vreme ukrcavanja u Novorosijsku, prema trećoj – on je živ i zdrav i nalazi se u Buenos Ajresu.
Kako bilo da bilo, kofer, u kojem su se nalazile noćne košulje, četka za brijanje, džepna receptura doktora Rabova (izd. 1916. g.), dva para čarapa, fotografija profesora Mečnjikova, okamenjena kajzerica, roman „Marja Lusjeva u inostranstvu“, 6 praškova piramidona po 0,3 i doktorova beležnica, dospeo je u ruke njegove sestre.
Sestra mi je poslala beležnicu poštom, zajedno s pismom, koje je počinjalo rečima: „Vi ste književnik i njegov prijatelj, objavite ovo jer je zanimljivo“… (Dalje su ženska razmišljanja na temu „O koristi od čitanja“, bogato prošarana mrljama od suza.)
Ne vidim šta je to bilo naročito zanimljivo – pojedina mesta sasvim je nemoguće razabrati (kod doktora N rukopis je odvratan), ali svejedno objavljujem nepovezane zapise iz doktorove beležnice bez ikakvih izmena, izuzev što sam ih podelio na poglavlja i preimenovao ih.
Samo se po sebi razume, honorar ću poslati doktoru N u Buenos Ajres, čim dobijem tačna obaveštenja o tome da je on stvarno tamo.
1.
Bez naslova – jednostavno vapaj
Zbog čega me progoniš, sudbino?! Zbog čega se nisam rodio pre sto godina? Ili još bolje: kroz sto godina. A još bolje da se uopšte nisam rodio. Danas mi je nekakav tip rekao: „Zato ćete imati šta da pričate svojim unucima!“ Kakav tikvan! Kao da mi je jedini san – da pod starost pričam unucima svakakve besmislice o tome kako sam visio na plotu!…
I pritom ne samo unuke, nego čak ni decu neću imati, zbog toga što ako se ovako nastavi, mene će, nema sumnje, ubiti u najskorije vreme…
Dođavola s unucima. Moja specijalnost je – bakteriologija.
Moja ljubav su – zelena lampa i knjige u mom kabinetu. Od detinjstva sam mrzeo Fenimora Kupera, Šerloka Holmsa, tigrove i pucanje iz pušaka, Napoleona, ratove i svakakve junačke podvige mornara Mačka.
Nemam sklonosti prema tome.
Imam sklonosti prema bakteriologiji.
A u međuvremenu…
Ugasila se zelena lampa. „Hemoterapija spirilnih oboljenja“ valja se na podu. U uličici pucaju. Mobilisala me je peta vlast po redu.
………………………………………………………………………………………………………….
2.
Jod spasava život
Veče… decembra.
Petu vlast su proterali, a ja zamalo da se oprostim od života… U pet sati posle podne sve se zamrsilo. Mraz. Na istočnom kraju štektali su mitraljezi. To su – „njihovi“. Na zapadom mitraljezi su – „naši“. Trče neki s puškama. Uopšte – glupost. Kočijaši voze. Čujem, govore „“Nova vlast je tu…“ „Vaša jedinica (kakva, dođavola, moja!) je u Vladimirskoj“
Trčim Vladimirskom i ništa ne shvatam. Nekakav metež. Pitam sve gde je „moja“ jedinica… Ali svi hitaju i niko ne odgovara. I odjednom vidim – neki s crvenim repovima na kapama presecaju ulicu i viču:
– Drži ga! Drži!
Osvrnuo sam se – koga to?
Ispostavlja se – mene!
Tek tad shvatio sam šta je trebalo uraditi – prosto-naprosto odjuriti kući! I bacio sam se u trk. Kakva sreća što sam se setio da zbrišem u uličicu! A tamo vrt. Plot. Ja na plot.
Ovi viču:
– Stoj!
Ali koliko god neiskusan u svim tim ratovima, instinktivno sam shvatao da stajanje uopšte ne dolazi u obzir. I preko plota. Iza mene: trah! trah! I odjednom odnekud ljut, nakostrešen beo pas na mene. Uhvatio se za šinjel, kida ga u paramparčad. Visio sam na plotu. Jednom rukom se držim, u drugoj bočica s jodom (200 gr). Izvanredan nemački jod. Za razmišljanje nema vremena. Pozadi topot. Upropastiće me pas. Zamahnuo sam i tresnuo ga bočicom po glavi. Pas se trenutno obojio u riđu boju, zacvileo i iščezao. Ja kroz vrt. Kapija. Uličica. Tišina. Kod kuće…
… I dalje ne mogu da povratim dah!
… Noćas su pucali iz topova na jugu, ali čiji su to – to već ne znam. Ludački mi je žao joda.
3.
Noć između 2. i 3.
Događa se nešto neopisivo… Novu vlast takođe su proterali. Goreg od nje na svetu ne može da bude. Hvala bogu. Hvala bogu. Hvala…
Mene su mobilisali juče. Ne, prekjuče. Jedan dan proveo sam na zaleđenom mostu. Noću je bilo 15° ispod nule (po Reomiru), s vetrom. Između slavoluka je zviždalo cele noći. Grad je svetleo od vatri na ovoj obali. Slobotka na onoj. Mi smo bili na sredini. Zatim su svi potrčali u grad. Nikad nisam video takav metež. Konjanici. Pešadija. I topovi su išli, i kuhinje. Na kuhinji milosrdna sestra. Meni su rekli da će me povesti u Galiciju. Tek tad dosetio sam se da potrčim. Svi kapci bili su zatvoreni, svi ulazi pregrađeni. Trčao sam pored crkve s prostranim, belim stubovima. Pucali su na mene otpozadi. Ali nisu me oborili. Sakrio sam se u dvorištu ispod nadstrešnice i presedeo tamo dva sata. Kad se mesec sakrio – izašao sam. Mrtvim ulicama trčao sam kući. Nijednog čoveka nisam sreo. Dok sam trčao, razmišljao sam o svojoj sudbini. Ona mi se smeje. Ja sam – doktor, završavam disertaciju, noć sam presedeo, pritajivši se kao pacov, u tuđem dvorištu! Ponekad žalim što nisam pisac. Ali, uostalom, ko će da mi poveruje! Uveren sam da bi onaj, kome ove moje beleške dopadnu u ruke, mislio da sam sve ovo izmislio.
Pred jutro pucali su iz topova.
4.
Italijanska harmonika
15. februara
Danas je stigao konjički puk, zauzeo je celu četvrt. Uveče, kod mene se, na pregled, javio jedan iz 2. eskadrona (emfizem). U čekaonici je, čekajući na red, svirao na velikoj italijanskoj harmonici.
Divno svira taj emfizematik („Na bregovima Mandžurije“), ali su pacijenti bili strašno smušeni i bilo ga je savršeno nemoguće slušati. Primio sam ga preko reda. Moj stan veoma mu se dopao.
Hoće da se preseli kod mene s vodnikom. pita, imam li gramofon…
Emfizematiku su u apoteci lek spravili za dvadeset minuta i to besplatno. To je zadivljujuće, časna reč!
17. februar
Noćas sam spavao – gramofon se dole polomio.
Nabavio sam papir s 18 pečata o tome da kod mene nema racionalizacije stambenog prostora i zalepio ga na ulaznim vratima, na vratima kabineta i u trpezariji.
21. februar
Kod mene su izvršili racionalizaciju…
22. februar
… I mobilisali me.
… marta
Konjički puk pošao je u boj protiv nekakvog atamana. Za pukom je na kolima išao gramofon i svirao „Vi tražite pesme“. Kakav, ipak, prijatan izum!
Iz topova su pucali pred jutro…
6.
Artiljerijska priprema i čizme
……………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
7.
Gotovo je. Odvode me
…………………………………………
Iz
topova…………………………………………………………………………………….
……………………………………………………………….…..
i
……………
……………………………………………..
8.
Hankaljski klanac
Septembar
Ponekad mi se čini da je sve ovo san. Bog jezivi natrpao je planine. Klancima plovi magla. U raselinama između planina olujni oblaci. I bučno pljeska po kamenju.
… zamućen talas.
Zao Čečen na obalu izlazi,
Oštri svoj kinžal.
Uzun-hadži u Čečen-aulu. Aul se rasprostro po ravnici na pozadini od planina u plavičastoj izmaglici. U ravnom Hankaljskom klancu po drumovima praše arbe, dvokolice. Kizljarogrebenski kozaci stali su na levom krilu, husari na desnom. Na izgaženim kukuruznim poljima su baterije. Tuku šrapnelima po Uzunu. Čečeni se, kao đavoli, tuku s „belim đavolima“ Uz rečicu, na čijoj se obali valja naduven trup konja, na dvokolici se vijori zastava s crvenim krstom. Ovde, kod mene, dovlače okrvavljene kozake i oni mi umiru na rukama. Olujni oblak zamakao je za planine. Izliva se vrelo sunce, i ja halapljivo gutam smrdljivu vodu iz manjerke. Promiču dve sestre, iznemogle opuštene glave polažu na slamu u dvokolicama, previjaju belim zavojima, poje vodom.
Mitraljezi trešte složno kao čopor.
Čečeni tuku iz aula. Biju se očajnički. Ali ništa im ne vredi. Zauzeće aul i spaliće ga. Gde oni s dva šugava topa od tri cola da se odupru trima baterijama kubanske pešadije…
Uz grlene pokliče, jurnuo je njihov junački konjički puk po izgaženim, spaljenim kukuruznim prostranstvima. Udario s boka na terske kozake. Ovi samo što nisu zbrisali. Ali pritekli su im Kubanci, opet su zaštektali mitraljezi i poterali konjanike iza kukuruznih polja na plato gde se kroz dvogled vide kobne stene.
Noć.
Sve je tiša, tiša pucnjava. Zgušnjava se sumrak, sanke postaju tajanstvenije. Zatim baršunasti prekrivač i beskrajan zvezdani okean. Potok ljutito pljuska. Frkću konji, a zdesna, kod kubanskih bataljona trepereći, gore vatre. Što crnje, to strašnije i tužnije u duši. Naša vatra pucketa. Dim čas ide na mene, čas se zanosi u stranu. Lica kozaka, na treperavoj svetlosti, varljiva su, neobična. Proviruju iz tame, opet propadaju u mračni bezdan. A noć postaje bezgranična, crna, puzeća. Poigrava se, plaši. Klanac je dugačak. U noćnom baršunu je neizvesnost. Pozadine nema. I počinje da izgleda da za leđima oživljava hrastova šumica. Možda tamo, prianjajući uz rosnu travu, već puze senke u čerkeskama. Puze, puze… I okom nećeš trepnuti: izleteće mahnite senke, raspaljene mržnjom, uz povike, uz krike i… amin!
Fuj, dođavola!
– Jamčiti se ne može – filosofski uzvraća na nekakva moja diletantska razmišljanja o nestabilnosti i podmuklosti ove noći, u kojoj sedimo uz vatru i kozake Trećeg terskog konjičkog – da neće da zaskoče s hrila. Događalo se.
Ah, jezik pregrizao! „S hrila!“ Gospode bože moj! Kako sad to!
Konji žvaću balegu, cevi pušaka na odblesku vatre. „Jamčiti se ne može!“ Magla u mraku. Uzun-Hadži u kobnom aulu…
Pa šta, ja sam Ljermontov, šta li! Ovo je, izgleda, njegova specijalnost? A čemu sam ja ovde!!!
Ležem na šatorsko krilo, skupljam se u šinjelu i počinjem da gledam u baršunastu kupolu s dijamantskim kapljicama. I istog trenutka izdiže se nada mnom mutno-bela ptica sete. Pojavljuje se zelena lampa, krug svetlosti na glatkim listovima, zidovi kabineta… Sve je poletelo naglavačke nadole i u đavolju mater! Na hiljade vrsta, na šatorskom krilu, u strašnoj noći. U Hankaljskom klancu…
Ali ipak navire san. Ali kakav? Čas lampa pod abažurom, čas divovski taman abažur noći i u njemu razigran plamen vatre. Čas tiha škripa pera, čas pucketanje usijanih stabljika kukuruza. Odjednom utoneš u mutnu snenu izmaglicu, ali zadrhtiš i poskočiš. Zagrmele su sablje, uskovitlali se grleni glasovi, sevnuli bodeži, redenici srebrnih glavica… Ah!… Papali su! Ma ne! Pričinjava mi se… Sve je tiho. Frkću konji, u nizovima leže crne pustene čizme – spavaju umorni kozaci. I pepeo prekriva žar, i hladnoća vuče uvis. Pomalja se bleda daleka zora. Zamor neljudski. Već ni za Čečene niko ne mari. Kapke ne podižeš – olovni su. Nastaje iz očiju umiruća vatra… Zaskoče li nas s „hrila“, kao piliće će nas poklati. Neka i pokolju. Kakva je razlika.…
Odvratan je taj Ljermontov. Nikad ga nisam podnosio. Hadži. Uzun. U crvenom povezu, u jednoj knjizi. Na koricama zlatni oficir slepih očiju i krilatim epoletama. „Daću ja tebi, slobodni sine etera“. Bočica s eterom rasprsla se na suncu… Mekše, mekše, tiše, tamnije. San.
9.
Dim i paperje
Jutro.
Stvar je gotova. S platoa su se podigli kolutovi crnog dima. Terski kozaci odjurili su iza kukuruznih prostranstava. Opet je zaštektao mitraljez, ali je veoma brzo umukao.
Zauzeli smo Čečen-aul…
I, eto, na platou smo. Vatreni stubovi dižu se u nebo. Gore bele kućice, plot, pucketa drvo. Krivim uličicama kovitla se plamena mećava, pojedinačni dim se stapa u jedan oblak i on tiho odlazi u zadnji plan dekora za operu „Demon“. Zemlja i vazduh puni su paperja. Brzi grebenski kozaci-seljani kao vihor jure prema aulu, zatim obratno. Za sedlima, uvezane kao svežnjevi, u užasu kriče kokoške i guske. Kod nas u logoru od jutru se odvija Lukulov pir. Petnaest kokošaka bacili smo u kotao. Zlatast, mastan bujon – u slast. Kokoške kolje Šugajev, kao Irod decu. A tamo, u tajanstvenoj provaliji među masivima, po čijim strminama puze i tope se krpe izmaglice, nošen osvetom, odlazi tajanstveni Uzun s konjanicima. Glavu dajem da će se sve to gadno završiti. I s pravom – ne pali aule. Za mene će se takođe gadno završiti. Ali ja sam se s tom mišlju već pomirio. Nastojim da utešim sebe, da je to što vidim san. Dugačak i odvratan.
Uvek sam govorio da je lekarski pomoćnik Golendrjuk – mudar čovek. Noćas je iščezao bez traga. Ali premda ni traga nije ostavio, dosetio sam se da se nalazi na putu prema svom zavetnom cilju, naime na putu prema železničkoj pruzi, na čijem se kraju nalazi gradić. U gradiću je njegova porodica. Pretpostavljeni su mi naredili da „sprovedem istragu“. Sa zadovoljstvom. Sedim na sanduku s medikamentima i sprovodim. Rezultat istrage: leskarski pomoćnik Golendrjuk nestao je bez traga. U noći tog i tog na taj i taj. Tačka.
10.
Nabasao sam i na Čečene
Vreo septembarski dan.
… Skandal! Izgubio sam svoju četu. Kako je to moglo da se dogodi? Glupo pitanje, ovde sve može da se dogodi. Šta god hoćete.
Kratko rečeno: čete nema.
Iznad glave usijano sunce, unaokolo spržena trava.
Napušteni kolosek. Pored koloseka dvokolica, u dvokolicama ja, bolničar Šugajev i dvogled. Ali što je najvažnije, nikog. Nikog na platou. Koliko god pretraživala Cajsova stakla – ni đavola. Svi su propali u zemlju. Ni čete od deset hiljada ljudi s topovima, ni Čečena. Da nije dima od zgarišta Čečena na oko pet vrsta od nas, pomislio bih da ovde ljudi uopšte nikad nije ni bilo.
Šugajev se ispravi u dvokolici koliko je dug, osmotri nalevo, okrenu se za 180 stepeni, osmotri i nadesno, i natrag, i napred, i uvis, i spusti se s rečima:
– Gadno.
Bolje od toga ništa ne može da se kaže. Šta će ispasti u slučaju susreta s Čečenima, kojima smo spalili pst aula, nije teško pretpostaviti. Za to nije neophodno biti prorok…
Šta se može, zapisivaću u beležnicu do kraja. Zanimljivo je.
Krenuli smo nasumično.
… Gavran je poleteo uvis. Drugi nadole. A eno i trećeg. Zbog čega kruže? Prilazimo. Uz ivicu zaraslog, napuštenog puta leži Čečen. Širom raširio ruke. Glava zabačena. Dronjava crna čerkeska. Noge gole. Bodeža nema. Patrona u redenicima nema. Kozački narod štedljiv je, kao Gogoljev Osip.
– I kanap je dobrodošao.
Sleva, ispod vilice, crna rupa, od nje prema grudima, kao lenta s odlikovanja, proteže se od sunca sasušen krvav trag. Smaragdne muve komešaju se, prekrivajući rupu. Razdraženi gavrani kruže nisko, gaču…
Dalje!
… Cajs halucinira! Brežuljak, a na brežuljku, na samom vrhu – bečka stolica! Unaokolo pustinja! Ko je na planinu izneo stolicu? Zbog čega?…
… Zaobišli smo brežuljak oprezno. Nikog. Otišli smo, a stolica još leži.
Vrelo je. Dobro je što sam punu manjerku zahvatio.
Predveče
Gotovo je! Naleteli smo. Evo njih, planina, na dva koraka. Eno klisure. A iz klisure tandrče. Nekakvi konji, konji! Sablje u srebru… Zanimljivo, kome će dopasti moja beležnica? Tako da je niko i ne pročita! Šugajevu je lice zelene boje. Verovatno i meni tako isto. Mahinalno stavljam brauning u džep. Gluposti. Šta će mi on pomoći! Šugajev se trgnuo. Hteo sam da poteram konje i premro sam.
Gluposti. Njihovi konji – izgledaju lepo. Kud teraš dvokolicu? Da, ni korak dalje. Skidaj pušku, odloži je i gotov bal.
– E-he-he – samo to je Šugajev i rekao.
Primetili su nas. Podigli su prašinu. Lete prema nama.
Dojurili su. Beli zubi blistaju, srebro se presijava. Bacio sam pogled na sunašce. Doviđenja, sunašce…
… I čudo neviđeno!… Dojurili su, konji u krug igraju. Ne hvataju nas… galame:
– Ta-la-ha-ha!
Đavo bi ih znao šta hoće. Mašio sam se rukom u džepu za dršku brauninga, otkočio ga iz predostrožnosti. Uhvate li me – staviću ga u usta. Tako će biti bolje. Tako su me naučili.
A ovi galame, u grudi se udaraju, keze se, pokazuju u daljinu.
– A-lja-ma-mja… Bolgatoe-e!
– Šalji-aul! Ha-ho-hir-hir.
Šugajev je čovek spretan. Iskusan. Odjednom mu je rumenilo prešlo preko zelenila, razmahao se rukama, progovorio na nekakvom neobičnom jeziku:
– Šalji, kažeš. Tako, tako. Naša Šalji-aul pošla? Tako, tako. Bolgatoe. A naši, gde su? Tamo?
Ovi su procvetali od osmeha, zubi su im predivni. Rukama zamahuju, klimaju glavama.
Šugajev je konačno povratio normalnu boju lica.
– Mirni su! Mirni su, gospodine doktore! Umirili smo ih.
Kažu da su naši preko Bolgatoe, na Šalji-aul pošli. Hoće da nas isprate! Pa eno i naših! S mesta se ne pomerio, naši! Pogledao sam – dole, kod obronka, prašina. Zamiče rep kolone. Šugajev bolje od Cajsa vidi.
Čečenima su lica ljubopitljiva. Oči s Cajsa ne skidaju.
– Dopao im se dvogled – zakikota se Šugajev.
– Oh, i sam vidim da im se dopao. Oh, dopao im se. Da što pre sustignemo kolonu!
Šugajev se trese na klupi, čita mi misli, teši.
– Ne brinite se. Ovde nas neće ni taknuti. Eno njih, naših!
Eno ih! Ali da su dve vrste dalje – on samo odmahnu rukom.
A unaokolo:
– Hir…hir!
Kad bih makar jednu reč razumeo! A Šugajev razume i razgovara. I rukama, i jezikom. Skaču napored, zveckaju sabljama. U životu nisam išao s takvom pratnjom…
11.
Pored vatre
Gori aul. Uzuna progone. Noć je hladna. Pribijamo se uz vatru. Plamen igra na balčacima. Ovi sede prekrstivši noge i nedokučivo posmatraju crveni krst na mom rukavu. To su umireni pokorni. Naši saveznici. Šugajev prstima i jezikom govori da sam ja glavni i najvažniji doktor. Ovi klimaju glavama, na licima poštovanje, u očima sjaj. Ali da smo dve vrste dalje…
12.
13
Decembar.
Kompozicija je spremna. Svi su pijani. Komandir, kozaci, kondukterska brigada i, što je gore od svega, mašinovođa. Mraz je, 18 stepeni ispod nule. Teretni vagoni su kao led. Peći nijedne. Krenuli smo duboko u noć. Zatvorili smo vrata teretnih vagona. Umotali se u šta smo našli. Alkoholom sam lično pojio sve svoje bolničare. Nije valjda da će ljudi, u stvari, da propadnu! Zaljuljao se teretni vagon, zazvečalo, zatandrkalo odozdo. Krenuli smo. Ne sećam se kako sam zaspao i kako sam iskočio. Ali zato jasno pamtim kako sam, kotrljajući se niz nasip, prekriven snegom, video kako su se, uz tresak, vagoni smrskavali, kao kutije šibica. Nalegali su jedan na drugi. U mutnoj zori iz vagona su ispadali ljudi. Jauk i vapaj. Mašinovođa je, ne obazirući se na svetlo na semaforu, zakucao kompoziciju u voz koji mu je dolazio u susret… Žao mi je Šugajeva. Polomio je nogu. Do jutra sam, u staničnoj prostoriji, previjao ranjene i pregledao mrtve…
Kad sam previo poslednjeg, izašao sam na plato prekriven krhotinama. Pogledao sam u bledo nebo. Osvrnuo se… Senka leskarskog pomoćnika Golendrjuka stvorila se preda mnom… Ali kuda, dođavola! Ja sam intelektualac.
14
Veliki krah
Februar
Haos. Stanica je gorela. Zatim sam hitao vozom. Zanosio se poslednji teretni vagon… Nekakvo bezumlje. I ovde se valjao talas………………………………………………………………………..
…………………………………………………………………………..
Danas sam konačno shvatio. O, besmrtni Golendrjuče! Dosta je gluposti, bezumlja. Za jednu godinu video sam onoliko koliko bi kod Majn-Rida zahvatalo 10 knjiga. Ali ja nisam ni Majn-Rid ni
Busenar. Do guše sam sit i celog su me pojele vaši. Biti intelektualac uopšte ne znači obavezno biti idiot… Dosta je!
More je sve bliže! More! More!
……………………..
Prokleti nek su ratovi, odsad pa doveka!
Mihail Bulgakov
