Telo i geometrija
Uspravivši se na zadnje noge, čudna životinja zauvek je napustila zoološku sreću kako bi uvela metafizičku nesreću: besmislena čežnja za večnošću u jadnom telu osuđenom na smrt. Od katastrofe će se spasti oni koji jedini ne znaju za svoj kraj: deca. Jedini besmrtnici.
Ali sve što je na licu zemlje, podnosi nemilosrdnost vremena. Čak i nadmene faraonske piramide, podignute krvlju hiljada robova, predstavljaju samo simulakrume večnosti, jer ih na kraju ipak ruše pustinjski uragani i pesak. Bestežinski geometrijski lik koji predstavlja matematički skelet, međutim, te razorne sile ne mogu raniti. Pod vedrim kalabrijskim nebom, slušajući muziku najnematerijalnije od svih umetnosti, Pitagora iz Krotone bio je prvi koji je naslutio večni univerzum trouglova, petougaonika, poliedara.
Stotinak godina kasnije, jedan poročan genije, čovek koji je duboko (i možda dramatično) patio zbog krhkosti svog tela, sanja taj besprekorni univerzum i podstiče svoje učenike da se popnu do njega putem geometrije. Njegov najpoznatiji učenik metaforom pokušava da objasni kako smrtnici stupaju u topos uranos: u druga vremena, dva krilata konja vukla su kola kojima je upravljala duša u pratnji bogova, idući ka Mestu Savršenih Oblika; ali kada je već uspela da nazre njegov sjaj, ili možda baš zbog toga, izgubila je vlast nad konjima i stropoštala se na zemlju; od tada je osuđena da vidi samo grubu materijalizaciju onih Oblika, koje baca i izobličava kovitlac zemaljskog univerzuma. Ali nešto joj je i ostalo od tog bratimljenja s bogovima: inteligencija; a geometrija, njeno najsavršenije dostignuće, prećutno joj ukazuje na to da, s onu stranu razbesnele oluje, bića koja se vole i uništavaju, carstava koja se nadmeno uzdižu i bedno ruše, postoji drugi univerzum, večan i nepovrediv.
Otprilike hiljadu godina kasnije, drugi genije (koji je, kao i svi ljudi, ali s većim intenzitetom, što mu je omogućila genijalnost, doživeo prolazne sreće ljubavi i prijateljstva i pretrpeo neizbežne nedaće vremena) takođe će, uz pomoć matematike, tragati ne samo za moći, nego i za večnošću; a kada matematika nije bila dovoljna, onda i uz pomoć umetnosti, u kojoj vreme ne protiče. I u trenucima melanholije će reći: „Oh, tempo, consumatore delle cose, oh, invidiosa antichita, per la quale tutte le cose sono sonsumate dai duri denti della vecchiezza, poco a poco, con lenta morte!“ (O, vreme, što proždireš stvari, o, zavidljiva starino, zbog koje svaku stvar prožderu tvrdi zubi starosti, malo-pomalo, sporom smrću – ital. – Prim. prev. )
Kako bi mogao a da pod krhke slike ne stavi večne geometrijske oblike? Pogledajmo Bogorodicu na stenama: u tajnoj dolomitskoj špilji, maglovito plavičastoj i zelenkastoj, otmeno sklonjenoj od užasnog sveta, pod tananom odećom i s prigušenom ljupkošću pokreta, strogi trouglovi, kostur večnosti.
U romanu pod naslovom To the Lighthouse, slikarka čezne „da sve izgleda lagano i spremno da zadrhti na najblaži dašak vetra, ali da ispod toga postoji gvozdena struktura,“ Ovu estetiku praktikuje i sama Virdžinija Vulf, a ona je i Leonardova. To je estetika koja je već metafizika.
I ta ljuštura kontingencijalnog, „nužda“ koju pominje u svojim beleškama, kažiprst koji je anđeo zagonetno uperio, nije beznačajan ili čisto dekorativan element; u varijaciji koja se može videti u National Gallery, koju su napravili učenici ili podražavaoci, taj pokret je uklonjen, i slika je prikriveno slabija.
Nesavladivo umetnikovo ja
Kao poštovalac nauke, savremenik velikih rasprava o Platonovim Idejama, Leonardo je zaista slikao na trouglovima, krugovima i petougaonicima; međutim, drhtavo se telo njegovih anđela i bogorodica suptilno ali nesavladivo udaljavalo od te matematičke krutosti, kao i od onih teških aparata koje je, posle noći provedenih u mrtvačnici, pravio da podražavaju srca i glasove. Tajna života i smrti koju je uzaludno pokušavao da otkrije diseciranjem i nespretno ponovi svojim robotima, dosezao je, naprotiv, na svojim slikama.
Kod Leonarda se dramatično iznova pojavljuje borba izmedu želje za objektivnošću koja karakteriše nauku i neizbežne subjektivnosti koja izbija iz umetnosti. One skrovite pećine u koje se sklanjaju njegova nedokučiva lica šta su drugo ako nisu posredni portret samog Leonarda?
Ako nauka može, a strogo uzev, i mora da prenebregava ja, umetnost to ne može, i ta „nemoć“ je upravo koren njene moći, ono što joj omogućava da dospe do konkretne univerzalnosti, po Kjerkegorovoj dijalektici po kojoj najbolje dopiremo do srca sviju što dublje uiazimo u svoje.
Tako od života idemo do savršenog univerzuma geometrije, ali se moramo vratiti ako i dalje želimo da pripadamo ljudskom rodu. Kao i svi umetnici, Leonardo je tražio red u metežu, mir u nemiru, spokojstvo u nesreći; i Platonovom rukom pokušao je da posegne za univerzumom. Ali to carstvo nije čovečije, te apstrakcije samo privremeno mogu da ga umire, i svako na kraju počne da pati za zemaljskim svetom, gde se živi s bolom, ali se živi: za svetom koji nam jedini zadaje muke, ali nam i jedini pruža čovečansku punoću. Naime, ono po čemu je ljudsko biće posebno nije čist duh, nego ona prelazna oblast razdiranja koja se zove duša, oblast u kojoj se događa ono najozbiljnije u postojanju, i ono najvažnije: ljubav i mržnja, mit i fikcija, nada i san; ništa od toga nije čist duh, nego silovita mešavina ideja i krvi. Teskobno dvojna, duša pati između tela i duha, ophrvana strastima smrtnog tela, ali težeći večnosti duha. Umetnost (to jest, poezija) nastaje na toj zbrkanoj teritoriji i upravo usled te zbrke: Bogu umetnost nije potrebna.
Ernesto Sabato
