2. Jul 2009. godine
21:05
Excelsior Stadium, Airdrie
Referee: Tero Nieminen (Finland)
Motherwell (Škotska) – Llaneli (Vels)
0 1
S. Jones 28′
Dok je voz ulazio u stanicu Darren Sutton je pomislio da ne izađe iz njega. Ničega se nije plašio u svom rodnom gradu, ništa nije zaboravio u gradu u kome sada živi, ali mu je u stomaku titrao užasan osjećaj da neće moći da se vidi sa prijateljima, da bude nasmijan i da navija, u trenutku kada su ne samo kola, već i svi njegovi vozovi, avioni i automobili krenuli nizbrdo, pravo ka provaliji, gdje su već počeli da se ruše, uz urlik i jeku. Kako je Darren Sutton mogao da se smije, pije i navija za svoj klub kada je apsolutno sve gotovo što se tiče njegovog posla, što se tiče, mislio je tako, i njegovog života. On je kriv, on je odgovoran i o tome nije bilo nikakvog spora. U ponedjeljak su dolazili iz uprave i donijeli sve papire, rekli da će se vratiti za sedam dana, da se greške isprave. Šta da radi? Da ih čeka, da čeka njihova pitanja, njihove poglede da trpi, da ga zove i glavni menadžer, da ga pita – kako je to moglo da se desi, upropastio si reputaciju naše firme, o čemu si razmišljao? Voz je stao i Darren Sutton je izašao i odmah začuo kako neko viče njegovo ime.
Kada je Velšanin Džons postigao gol svi u društvu su se nervirali sem tip koji je od njih bio najbogatiji i to je Paula Pagea toliko nerviralo da je pomislio – zašto uopšte dolazi na utakmicu čak iz Glazgova kada ga je baš briga. I svi psuju i trenera i kapitena, a on sjedi i gleda kao da igraju dvije afričke ekipe. Paul Page je tog dana popio nekoliko litara piva i svaki čas je išao da se olakša i kada mu je tip iz Glazgova, taj menadžer koji u rodni grad dolazi misleći da voli fudbal, rekao – toliko često ideš da pišaš da ne vidiš pola utakmice, Paul Page nije izdržao.
Poslije nije mogao drugima da objasni šta mu je bilo i zašto je sve te psovke rekao, ipak, svom prijatelju, poznaju se još iz škole, zašto je čak krenuo pesnicom da ga udari, ali je promašio, drugi su ga pridržali da ne padne, onako pripit, iznerviran, podbuo i nesrećan. Paul Page je poslije u kafani pričao da pojma nema zašto je tako reagovao, a da jeste bio bijesan – ne dolazi se čak iz Glazgova na utakmicu i onda kao kip ili mumija sjedi na tribinama bez ijednog komentara, bez ijednog gesta.
Paul Page se uhvatio za glavu, naručio pivo i rekao:
– Od sjutra, momci, prestajem da pijem.
Marc Mcgarry je rekao prijatelju kada se utakmica završila:
– Idemo zajedno, samo ja i ti. Da mi sve ispričaš.
Vratili su se u Motherwell, otišli u Railway tavernu i naručili pivo. Bila je gužva, kao i svaki put nakon utakmice. Niko nije htio da ostane u Airdriu da tamo ostavlja novac.
– Ne znam šta da radim. Sve se raspada. Sve je izgubljeno.
Marc Mcgarry je slušao, naručili su još jednu turu.
– Nemoj tako da pričaš, zar nijesi ti bio taj koji je uvijek pričao da se ne treba predavati, koji je otišao na fakultet, ostao u Glazgovu…Zar nijesi bio ti taj koji je govorio da sve možemo da učinimo ako želimo…
– Taj sam, taj sam, ali sada je samo jedno moguće… – podigao je glavu pogledao ga mutnim očima – ubiću se – to je jedina mogućnost koja je preostala.
Marc Mcgarry je ćutao. Ljudi su galamili i pili, bijesni na poraz. Kada je konobar donio sledeću turu Mcgarry se nagnuo prema prijatelju i rekao:
– Imam predlog. Imam malu kuću za goste koju sam napravio u dnu dvorišta. Ja i moj sin i dalje radimo sa stolarijom, i pored krize, posao nam ide solidno. Ipak, ne bi se žalili kada bi nam neko pouzdan pomagao….Ovo je predlog – useli se u tu kuću u dvorištu, budi tu neko vrijeme, van svega. Ostavi sve što te veže u Glazgovu i ne žali ni za čim. Sve ih ostavi, sve što tamo imaš. I nikom se nemoj javljati. Pomagaćeš nam u radionici, niko ne mora znati. Bar neko vrijeme, dok se te stvari ne stišaju..
Marc Mcgarry je gledao oči svog prijatelja i u njima vidio zrno svjetlosti. Nagnuo se prema njemu i rekao:
– Znaš kako si nam nekada svima govorio?
– Šta sam govorio?
– Da je sve moguće. I bio si u pravu. Sve je moguće.
– Baš sve.
Ponekad je toliko dosadno u Mothervellu da mi dođe da uđem u prvi voz za London, a onda iz Londona bilo gdje jer će mi i London dosaditi, pa i to bilo gdje će mi dosaditi, znam to dobro. Ali, što kažu pametni ljudi, nije važan cilj nego put ka njemu, i onda staneš na sredinu ulice, pomisliš na neki cilj, bilo koji, to je vrlo važno, da ne razmišljaš mnogo, da izabereš prvi, i onda, ako te već ne udari kamion, pođeš, pa onda skreneš prije samog cilja i odeš negdje drugo jer je to valjda najljepše, što možeš da skreneš kada hoćeš, eto, da taj stolar svog prijatelja nije pozvao na pivo u tavernu ovaj bi istog dana skočio pod voz, ovako nije, ostao je živ, uselio se u kućicu u dvorištu, i taman svi pomislimo eto ga, cilj, ono se sve izokrene, ali neću o tome, samo mogu reći da se stolar itekako pokajao što je pozvao svog prijatelja, toliko se pokajao da se jedne noći probudio oko pola tri i pomislio: bolje da sam ga pustio da se ubije.
O tom dvorištu, već se zna, mogao bih, o svakoj travki, moždanoj ćeliji u glavi stolarovog sina i žene, o svakom naboru te košulje koja se suši i vijori, da, vijori, kao zastava, na vjetru, mogao bih da pišem od sad, pa do kraja, koji će, svi to znamo, neumitno, konačno, doći.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
