Piše: Leopold Cigler1
Teoretski se zna, ali se praktično iz toga ne izvodi nikakav zaključak, da je izrično bogoslovlje aristotelovskog tipa već od srednjeg veka prevaziđeno odrečnim bogoslovljem koje se u našoj mistici dosta rano potpuno uobličilo, ali je, možda, svoj najčistiji izraz našlo u Učenom neznanju Nikole Kuzanskog. Taj čovek, nezaboravne dubine misli, jasno je iskazao da se Bog ne može definisati. Bog je pre ono što definiše ”sve stvari” – s naglaskom na ”sve” – on je, znači, ono što nije podložno nikakvom određenju.
Da kažemo jezikom Kuzanskog: svaka definicija ukazuje na generičku podudarnost i specifičnu različitost definisane stvari; ali Bog je – sad mojim jezikom – sa ove i sa one strane svake različnosti, a isto tako i svake podudarnosti, pošto svaka podudarnost prethodno podrazumeva neku različnost. Čitamo, doslovno, da spram Boga nema ničega što bi se moglo ukazati kao o- pozicija.* Ali, zar svaka tvrdnja, svaki sud, naročito svaka definicija nekog pojma, ne počivaju, u krajnjem, na svojevrsnom suprotstavljanju? Kad tvrdim da Bog jeste, ta tvrdnja, pozivala se ili ne pozivala na neku definiciju Boga, uvek se temelji na jednom suprotstavljanju Boga i bića, koji se onda povezuju i sjedinjuju u duhu. U sholastici, svako spoznanje koje se može svesti na takvo suprotstavljanje pojmljivo putem misli, označeno je terminom discursus**, a jasno je da Bog, kome se ništa ne suprotstavlja i koji se opire svakom pojmovnom određenju, premašuje i nadilazi sferu dis-.
U Večnom Budi (Der ewige Buddha, 1925) zapisali smo:
”Budistički isposnik morao bi – ako bi mu bilo dato da izloži indijske zamisli nekim zapadnjačkim jezikom – morao bi, znači, da usredsredi sve svoje snage da navlada dis-cursus, kao, uostalom, i sve što je Latin običavao da označava slogom dis. Isposnik bi morao da nadvlada dis cursus-a, e da bi, tom konačnom pobedom, nadvladao neznanje”. Vidimo: onaj koji i dalje definiše Boga, neznalica je!
Tamo gde je Bog ovo ili ono, gde još jeste nešto, suočava se svuda s nečim drugim što nije on i, sledstveno, još nije Bog. Čak i tamo gde Bog samo ”jeste”, i u tom ”jeste” još nalazi nekoga drugog pored sebe.
Mladi Šeling je u svom Sistemu idealizma to jasno uvideo: ”Jer, nikako se ne može kazati da Bog jeste, ako se pod ‘biti’ podrazumeva ono što nam se nudi u objektivnom svetu”… E, pa upravo je tu Fihteov ”ateizam”, pa i moj ”ateizam”, a možda, isto tako, u nekoj poslednjoj, neistraženoj dubini, i onaj Gijoov i Ničeov. Nikola Kuzanski, izuzetno srećnim izrazom, formulom Non aliud***, simboliše Boga kao ”mesto” gde iščezava svaki odnos, svaka veza, svaki napon između ovoga i nečeg drugog – i istovremeno kao granični pojam ograničava svaku mogućnost da bude predstavljen, mišljen, spoznat.
Bog, Non aliud odrečnog bogoslovlja i Učenog neznanja, izmiče svakoj definiciji, pa tako i svakoj projekciji u sferu stvari i realnosti; da kažemo istinu, Bog nikako ne može da bude predstavljen, pošto svaka predstava nužno podrazumeva dis onoga koji se predstavlja i onoga što je predstavljeno. Kakvog onda smisla ima raspravljati o svojstvima i određenjima, znacima i vrlinama Boga, kad se zna da sve to, neizbežno, iskazuje ”nešto drugo” a ne Boga?… To bogoslovlje odrečno i već bezmalo upanišadsko, vodi, ako se strogo sledi, nečem neopisivom i zastrašujućem, spram čega reforme u Luterovom ili Kalvinovom stilu izgledaju kao beznačajni događaji. Ono priprema zapadnjačku misao za jedan opoziv svih doktrina o Bogu; a taj će opoziv, jednog dana, kad kucne sat, dovesti dotle da se časno odustane od (bogohulnog) projektovanja Boga u ravan datosti, ovoga ili onoga, ovde ili tamo, ovakvoga ili drugačijeg. Doći će vreme kad će se bogovi svih mitova i svih dogmi, svih sistema i svih religija ukazati jednako prihvatljivi i jednako neprihvatljivi: jednako neprihvatljivi, zato što svi pokazuju, projektovano u ravan stvarnosti, života, oblika, nešto što ostaje, i mora da ostane, večno iznad te ravni, u nedostupnim visinama: – jednako prihvatljivi, zato što su sad priznati kao takve projekcije pa, prema tome, mogu da se koriste, a da niko nema pravo da zamera, kao prihvaćeni simboli, kao slike-bogate-smislom (Sinn-Bild) nečega što prevazilazi i sliku i smisao.
Preveo sa francuskog
Milojko Knežević
Izvor: Gradac 115. Mistika
1 Leopold Ziegler (1881-1958), veliki esejist i filozof kulture, zanimao se sve više i više za predanja različitih naroda, uključujući i hrišćanstvo koje je konačno postalo središte njegove misli. U Francuskoj su objavljena tri njegova kratka teksta: Rene Genon, u Cahiers du Sud, juli 1935; Kosmičko raspeće, u časopisu Hermes, mart 1937; Rene Genon i prevazilaženje modernog sveta, u Études Traditionnelles, leto-jesen 1951. Stranice koje čitamo o Nikoli Kuzanskom odlomak su iz dela Dienst an der Welt (”U službi sveta”), Darmštat, 1925. Potiču iz onog što bismo nazvali prvim periodom Ciglerove misli, koji je period otkrivanja, dok je sledeći (i poslednji) period usvajanja i razrade.
- Op-position; lat. oppositio, od ob-ponere, saviti (postaviti) pred (spram, naspram) [Prim.prev.]
** Diskurs (govor, razgovor, beseda, slovo), od lat. dis-cuto, trčati (raštrkati se) na sve strane, raspršiti se, prefiks (lat. dis-, gr. dys-) označava razdvajanje, razliku, teškoću, nedostatak. [Prim.prev.]
***Ne drugo [Prim.prev.]
