U živopisnom, devičanskom dekoru mandžurske tajge smenjuju se mirno dani i noći; jedno godišnje doba ravnomerno, prijateljski ustupa mesto drugom; teku životni ciklusi brojnih stanovnika divljine… Samo moćna, večna priroda ostaje neizmenjena, sveprisutna, čuvajući u svojoj prebogatoj riznici neobične, prastare priče, uspomene što se oko logorskih vatri lovaca viju kao bezglasni odjeci iz daleke prošlosti…
Povest o veličanstvenom tigru Vanu, vladaru mandžurske tajge, jedna je od takvih uzbudljivih prisnosti; vremenom se oko nje isplelo toliko šarolikih detalja, zasnovanih koliko na životnom iskustvu toliko i na praznoverju lovaca, da je lik kralja šume poprimio razmere mitskog karaktera… Veliki Van je jedinstven, i kao primerak svoga roda i kao mitska pojava: to je zver koja svojom snagom uliva poštovanje svem živom, sa inteligencijom koja je čini nadmoćnom čak i samim ljudskim žiteljima tajge…
Darom izvanrednog pripovedača, a očigledno i iskustvom neposrednog posmatrača, Nikolaj Bajkov uvodi čitaoca u jedan osobit, uzbudljiv i živopisan svet, u kojem svojom pojavom, kao oličenje Prirode same, dominira veliki. legendarni mandžurski tigar. Sve u tom svetu ima svoju sudbinu, koja je i svakodnevna i neponovljiva, i konačna i večna u isti mah; pa i sam čovek, zašavši u taj svet, može u njemu opstati samo pod uslovom da prihvati njegova pravila, i uskladi svoje težnje i svoj odnos s njim.
Prolog
Bilo je rano proleće. Tajga beše oživela, pa joj se mrkosiva osnova zazelenila od mladog lišća i smaragda novih letorasta. Po rečnim dolinama i na brdskim stranama procvale cremže i jabuke.
U tamnoj šumskoj česti pokazali se beli praporci đurđevka. Kao kristal čisti planinski vazduh napojen je mirisom cveća i dahom zemlje. Sunce se klonilo zapadu, a duge večernje senke opružile se po planinskim stranama. Granitni vrh Tatudinze pozlatio se sjajnim večernjim zracima, pa se blista u dubini zagasitoplavog neba.
Dnevni život tajge sve se više gasi i ustupa mesto noći, s njenim tajanstvenim šapatom bajke.
Kao zvuci svirale razleže se u daljini melodičan klik nepoznate ptice. Na proplanku tamne kedrove šume, povrh same zemlje, ujednačeno i bez šuma, promače senka i uzleti u visinu, ka usamljenom kedru, koji svoj gordi vrh diže nad šipražjem močvarne nizine.
To je mrgodni stanovnik planinskih šuma, pustinjica sova, koja je, napustivši svoje sklonište u pukotinama stenja, izletela u lov. Njena mračna figura jasno se ocrtava na vrhu staroga kedra.
Velike okrugle oči sjaje joj se, a setno kliktanje „Ko je to?“ razleže se u noćnoj tišini, koja polako nastaje.
Iz dubine kedrove šume, kao daleki odjek, odazva joj se druga. „Tu sam! Tu sam!“ činilo se kao da odgovara, a ti zvuci, čas bliži, čas dalji, nestajahu u daljini.
Tajga, koju polako osvaja san, tiho pevuši pesmu uspavanku. Nad šipražjem šumskog proplanka preleću slepi miševi. Noć se primiče. Crvenkasti mesečev kotur promolio se iza zupčastog grebena obližnjeg planinskog venca, bacajući bledožućkaste zrake na šumsku čestu. Senke postadoše gušće i mračnije, a duboka tajgina nedra, izgubivši svoje konture, padoše u neprobojni noćni mrak. Noćni život osvajao je svoja prava. Priroda je pevala svoju himnu, veliku pesmu ljubavi i stvaranja novog života iz nakupljene energije sunčeve.
Originalni i mnogobrojni zvuci čuli su se iz svih kutova šume; čas grakne po kakva nepoznata ptica, čas jarac zavreči, čas popac zacvrči i zapeva cikada, čas zapišti veverica, čas zašušti lišće pod lakim povetarcem, čas zahuji tajga, pevušeći svoju prolećnu pesmu. Odjednom prestade sova da krešti svoje „u-u“! ućuta i jarac; pritaji se u žbunju aktinidija nestašna veverica; na proplanku, obasjanom mesečinom, ukaza se silna, grandiozna zver, a njeno vitko telo s dugim bujnim repom ukoči se, kao da je od kamena istesana. Jedino što joj se krajičak repa ovlaš miče i grčevito dršće. Kao u mačke okrugla glava zveri okrenuta je proplanku, a krupne oble oči probijaju mrak zelenkastom fosforastom svetlošću.
Sudeći po majušnoj glavi i oblom trupu, to je bila tigrica, u čijoj se utrobi začeo nov život. Sova se ukoči u svome stavu iščekivanja, samo što s vremena na vreme škljocne kljunom i zatrepće očima, uprtim u grabljivca, obasjanog mesečinom.
Crvenkastomrka dlaka na leđima i slabinama tigrice preliva se kao crveno zlato dok se zalisci, vrat i donji deo trupa jarko blistaju, kao posrebreni. Postojavši tako nekoliko trenutaka potpuno nepomično, zver izdiže glavu i pogleda u sovu. Njihovi se pogledi sukobiše. Pernata grabljivica škljocnu kljunom, uzmahnu svojim širokim mekanim krilima, pa opisavši luk nad proplankom izgubi se u dubini šume. Tigrica je isprati pogledom, i kada sova nestade, ona se polako preko proplanka uputi za njom. Svi njeni pokreti ukazivahu na skrivenu snagu i jačinu mišića. Nečujno gazeći svojim kadifenim šapama, zver odmicaše napred, brzo, prolazeći među suvom šumskom krčevinom i čestom bez ikakvog šuma; jedino što su se za njom lako povijale grane i trava. Kretanje tigra kroz gusti šiprag podseća na zmiju koja isto tako bez šuma, isto tako naglo i brzo puzi. Na otvorenom mestu, gde nema prepreka kao što su burom oboreno drveće, kamenje, korov i šipražje, tigar se kreće polako, lenjo, nimalo ne pazeći da prikrije svoje kretanje, sem ako ga posebne prilike ne primoravaju na to.
Idući po tajgi, tigrica je osluškivala otkucaje novog života u sebi. Moćni glas materinstva i instinkt za održanje vrste podsticahu je da potraži pogodan kutić, kakvu skrivenu i udobnu pećinu, gde će mirno moći da izvede na svet buduće potomstvo i da ga sačuva od raznih opasnosti koje ovde prete na svakom koraku. To su kiša, zima, četvoronožni ili pernati grabljivac, pa čak i onaj strašni neprijatelj svega što živi na zemlji — čovek.
Samo uz svoju prirodnu razboritost, sopstveno iskustvo i instinkt za održanje, uspeva ženka svake životinje da nađe zgodno mesto koje odgovara uslovima neophodnim za ono doba kada se mladunci pojave na svet i kada dobijaju prve pouke u životu. Tokom nekoliko dana buduća mati ispitala je skoro sva poznata joj mesta prostrane planine Tatudinze, ali se nije zaustavila ni na jednom: čas joj se činilo da je ležaj odviše otvoren, čas da nije zaštićen od vetra i kiše, čas da je odviše vlažan, čas isuviše udaljen od pogodnih mesta za lov. Dugo je morala da razmišlja i da rešava to najvažnije pitanje čitavog svog života, od koga će zavisiti sudbina njenog potomstva, pa donekle i njenog
sopstvenog opstanka.
Najzad, posle brižljivog traganja, ona od svih mesta koja beše zavolela izabra jedno na južnoj strani Tatudinze, među neprohodnim šipražjem aralija i divlje vinove loze, gde su granitne stene i litice načinile čitav lavirint uzanih klanaca i prolaza, ispod nagnute kamenite ploče u ne baš dubokoj pećini. Ovde po ceo dan sija sunce i zagreva granitna utvrđenja, a šipražje i kameniti klanci štite od svake neprijateljske opasnosti. Planinski izvor ispod kamenja, nedaleko od pećine, moći će da utoli žeđ. Po obližnjim planinskim ograncima i hrastovim šumama stalno se nalaze krda veprova, koji će davati obilatu hranu. Dvonožni grabljivac – čovek-još nije zalazio u ove guste, neprohodne šume, jer tu nije imao šta da traži. Tako je razmišljala naša tigrica kada je našla zgodan ležaj, gde sad po vascele dane provodi u očekivanju novog potomstva.
Svake noći odlazila je u lov u obližnju hrastovu šumu. Tu je lako dolazila do kakvog mladog vepra ili jednogodišnje svinje, pa bi se do mile volje najela ukusnog i sočnog mesa. Tek u svanuće vraćala se u svoju pećinu, oprezno i pazeći da ne ostavi traga, gazeći samo po kamenu, pošto je iz iskustva znala da i najmanji trag može upropastiti njenu dragu decu, iako im, izgleda, nije pretila nikakva opasnost ni od dvonožnih, ni od četvoronožnih grabljivaca. Ali takva je psihologija zveri: osnovana na životnom iskustvu prošlih pokolenja u borbi za opstanak.
Što je vreme pojavi na svet novog pokolenja bilo bliže, to je tigrica sve ređe napuštala ležaj; sve je više sužavala krug svoga lovišta. Kretanje joj je bivalo sve opreznije; izbegavala je velike skokove, čak i kada je odlazila u lov na veprove; svoj plen ograničila je isključivo na nazimad, pošto su je matore svinje stajale velikog truda, što je ona sada izbegavala, znajući da to može naškoditi njenoj deci, koju je tako brižljivo nosila i hranila u svojoj utrobi.
Nikolaj Bajkov
