Rusko narodno predanje, kao i narodna predanja brojnih drugih podneblja, obiluje pričama i povestima u kojima se nadnaravno prepliće sa stvarnim, odzvanjajući odjekom prastarih kultova, praznoverja, zaštitnih vradžbina i snoviđenja. Najcrnja, čudovišna bića javljaju se u tim pripovestima, sa bolesnom, zlom namerom da ljudima donesu najstrašnije nesreće. Ali, narodna mašta nije ispredala šuplje priče, ispraznog zastrašivanja radi, uživajući u užasnim fantazijama zbog njih samih; lako se, naime, da videti da svaka od priča nosi u sebi duboku moralnu pouku.
Nema nikakve sumnje, naime, da su strašna prikazanja iz tog demonskog panoptikuma — ti vampiri, veštice, duhovi, đavoli, i mnoga druga neimenovana čudovišta — prvenstveno simboličkog karaktera, i da se u ljudskom životu javljaju kao vesnici i izvršioci kazni dodeljenih onima koji su se ogrešili o osnovne ljudske vrline. Oni koji obično stradaju su podlaci, kukavice, kradljivci, ubice. lenjivci, proždrljivci, lakomci. silnici; samo su slučajne, usputne žrtve nevina ljudska bića, koja u tom slučaju, u skladu sa hrišćanskom moralističkom tradicijom. ispaštaju grehe drugih, često nekog iz vlastitog kolena.
Šaroliku lepezu tih narodnih predanja, verno čuvajući njihov izvorni duh, majstorski je u ovoj knjizi literarno uobličio veliki ruski klasik, Nikolaj Gogolj.
ZAČARANO MESTO
Cela istina koju je ispričao crkvenjak —ske crkve.
Boga mi, već je dosadilo da pričam. Pa šta vi mislite? Baš je dosadno: pričaj pa pričaj, pa ne možeš da se otarasiš. E, izvolite, ispričaću! Samo, tako mi Boga, poslednji put. Eto, baš ste govorili o tome da čovek može savladati, što se kaže, nečistog duha. Jeste, dabome, to jest, ako se dobro razmisli, dešavaju se na svetu razne stvari… Ipak, ne govorite tako: ako đavolske sile zažele da omađijaju, one omađijaju, bogami omađijaju. Evo, izvolite videti, bilo nas je svega u oca četvorica; a bio sam onda još ludo dete, imao sam svega jedanaest… A ne, neće biti: sećam se, kao sada, jednom potrčah ja četvoronoške i počeh da lajem kao pseto, a tata viknu na mene vrteći glavom: „Hej, Foma, Foma, već si momak za ženidbu, a ludiraš se kao ždrebe!“
Deda mi je onda još bio u životu, i na nogama — neka mu se lako štucne na onom svetu — bio je dosta jak. Tek se seti… E, pa što da pričam? Jedan sto godina vadi iz peći ugarak za lulu, drugi, ne znam za šta, otrčao u ostavu. Šta je to, zaboga! Da vas neko tera — ’aj dede, već ste sami tražili… Ako vam se sluša, onda slušajte!
Tata još s proleća ponese na Krim duvan da prodaje: ne sećam se samo: dvoja ili troja kola opremio, a duvan je onda bio na ceni! Sobom je poveo trogodišnjeg brata — izrana da ga uči kiridžijskom poslu; ostali smo: deda, majka, ja, pa brat, pa još jedan brat. Deda je posejao bostan baš uz drum i
prešao da stanuje u kolibi; poveo je i nas da teramo vrapce i svrake iz bostana. Ne može se reći da nam to nije prijalo: toliko se najedemo preko dana krastavaca, dinja, repe, luka, graška, da u želucu, bogami, kao da pevci kukuriču. A uz to je i unosno: putnici se drumom muvaju, svako voli da se malo sladi lubenicom ili dinjom; pa ti iz obližnjih sela dovuku u zamenu kokošaka, jaja, ćurki… Lep je to bio život!
Ali je dedi najviše bilo u volji što svaki dan drumom prođe jedno pedeset kola kiridžija. Svet je to, znate, iskusan: ume da ti priča — samo slušaj pažljivo. A deda je to voleo kao gladan čovek valjuške. Neki put, desi se, sastane se sa starim znancem — dedu ti je svako poznavao — možete i
sami zamisliti šta se dešava kada se starije skupe: tandara-mandara, pa ovako, pa tandara-mandara, pa onako! Pa kad se raspričaju, Bog sveti zna čega se sve ne sete!
Jednom — e baš kao da se sada dogodilo — sunce beše na zalasku, a deda je išao po bostanu i skidao lišće sa lubenica kojim ih je pokrivao preko dana da se ne ispeku na suncu.
— Pazi, Ostape, rekoh bratu, eno kiridžije idu!
— Gde su kiridžije? upita deda obeležavajući znakom veliku dinju da je slučajno momci ne pojedu.
Putem, tačno, vuklo se jedno šest kola. Napred je išao kiridžija, već sedih brkova. Na jedno, kako da vam kažem, deset koraka, zastade on.
— Zdravo, Maksime! Eto gde nam dade Bog da se vidimo.
Deda začkilji očima:
— A-a! Zdravo, zdravo. Odakle putuješ? I je li Boljačka tu? Zdravo, zdravo, brate! Do đavola! Pa svi su tu: i Krutotriščenko! I Pečerica! I Koveljak! I Stecko! Zdravo! O-ho-ho, a-ha-ha!
I udariše u ljubljenje.
Volove su ispregli i pustili ih da pasu travu, kola su ostavili na putu, pa posedali svi u krug ispred kolibe i zapalili lule. Ali, ko bi na lule mislio!
Pričajući i prepričavajući ni po jednu, valjda, nisu popušili. Posle užine poče deda čašćavati goste dinjama. Svako uze jednu, oljušti je pažljivo nožićem (svet ti je to iskusan, prošli su onoliko, znali su kako se na ovom svetu jede — možda su i za gospodski sto odmah mogli da sednu): oljuštiše lepo, svako je probušio prstom rupicu, popio je iz nje one piktije, počeo da seče parče po parče i da meće u usta.
— Pa, šta je momci, reče deda, „razvaliste usta? Igrajte, pasji sinovi. Gde je, Ostape, tvoja svirala? De, malo kazačoka! Foma, de podboči se! E, tako! Hej, hop!
Bio sam onda okretno momče! Prokleta starost! Sad već ne mogu onako da poletim; mesto svakojakih krugova i krivina noge mi se samo spotiču. Dugo je gledao deda u nas sedeći s kiridžijama. Vidim ja — ne mogu noge da mu se na mestu smire: kao da ih nešto trza!
— Pazi, Fomo, reče mi Ostap, ako stari panj ne počne da igra! Pa, šta vi mislite? Ne stiže onaj da prozbori — ne izdrža čiča! Hteo je, znate, da se malo prikaže pred kiridžijama.
— Vidi đavolju decu! Zar se tako igra! Evo, ovako se igra! reče on, podiže se na noge, pruži ruke i lupi potpeticama.
Nema šta da se kaže, igrao je tako da je mogao čak i sa gospa- hetmanovicom da zaigra. Napravismo mu mesta i čiča poče izvrtati nogama po celom onom glatkom mestu koje je bilo ispred leje sa krastavcima. Tek je stigao dopola taman hteo da izbaci nogama neku svoju naročitu figuru — kad ne može da podigne noge, to ti je! Au, vraga! Rastrča se ispočetka, dođe do sredine — aja! Ne može! Ma šta da radiš — ne može, pa ne može! Noge, kao da su mu od drveta!
— Vidi đavoljeg mesta, vidi đavoljih mađija! Eto ti, tako ti je kada se uplete Irod, vrag roda ljudskog!
Pa, kud baš pred kiridžijama da se osramoti? Poče opet da igra, sitni, drobi, milina ga pogledati; na sredini — ništa ne ispada, i to ti je!
— Uh! Đavolji satano, trulom se dinjom zadavio, dabogda! Još malecni da si crkao, pseći sine! Eto, u starim godinama da me osramotiš…
I zaista iza njega se neko nasmeja!
Okrenu se on: ni bostana, ni kiridžija — ničeg nema; napred, pozadi, desno i levo — ravno polje.
— Ehe… ccc… eto ti ga na!
Onda poče malo bolje da zagleda: mesto kanda nije baš potpuno nepoznato; levo šuma, iza šume štrčala je neka motka i videla se vrag zna otkuda. Do đavola! Pa to je golubarnik što je kod popa u bašti. S druge strane, opet, nešto se nazire: pogleda bolje — guvno opštinskog ćate. Eto, kuda ga dovuče nečista sila. Obiće deda unaokolo, naiđe na neku putanju. Meseca nije bilo: samo se neka bela mrlja nazirala kroz oblak… Sutra će vetar da duva! pomisli deda. Pogleda, kad tamo — sa strane, kod putanje, upali se voštanica na grobu.
— Vidi, reče deda i podboči se, kad gle — ugasi se sveća; malo dalje upali se druga. Blago! uzviknu deda. Kladim se u sve na svetu da je ovo blago… I već je pljucnuo u ruke da kopa, kad se u zlo doba seti da nema ni ašova ni lopate. Ih, šteta! Ali, ko zna, možda treba samo busen podići, pa
evo blaga, tu je! Šta da radim! Bar da obeležim gde je, da posle ne zaboravim!
Dovuče on poveću granu koja je svakako bila burom izlomljena, navali na onaj grob na kome je gorela sveća i pođe putanjom. Mlada hrastova šuma bivala je sve ređa; nazirao se neki plot.
— E, pa zar nisam rekao! Tako je! Ovo je popova livada. Eno njegovog plota. Sada nema ni čitave jedne vrste do kolibe. Ipak se kasno vrati kući i ne htede ni valjuške da jede. Samo je probudio mog brata Ostapa i upitao ga da li su odavno otputovale kiridžije, a onda se umota u opakliju. A kada ga onaj upita: „Kuda su to tebe, dedo, đavoli danas odneli?“ — on je samo odgovorio još se jače umotavši u opakliju: „Ne pitaj, Ostape, ne pitaj, jer ćeš osedeti!“ I poče tako snažno hrkati da vrapci, koji se behu dovukli u bostan, prhnuše preplašeni.
Ali, kakvo spavanje! Nema šta, bio je lukava hulja — neka mu Bog da rajsko naselje — znao je uvek kako će se izvući. Neki put otpočne tako koješta da priča da čovek sve usne izujeda!
Drugog dana, čim je počelo da smrkava u polju, deda navuče kožuh, potpasa se, uze ašov i lopatu ispod miške, metnu šubaru na glavu, popi četvrtinku rakije, ubrisa usne skutom i ode pravo popovoj bašti. Eto, prođe onaj plot i nisku hrastovu šumicu. Izmeću drveća vijuga se putanja i izlazi pravo u polje: kanda ona ista. Izašao je u polje — mesto ama u dlanu slično onom jučerašnjem: eno, golubarnik strči: ali se guvno ne vidi.
— Ne, nije to ono mesto! Mora, znači, da je dalje; treba, dakle, da okrenem ka guvnu.
Vrati se, udari drugim putem — guvno se vidi — nema golubarnika.
Opet okrenu, malo bliže golubarniku — nestade guvna. U polju, kao za inat, poče kiša da rominja. Potrča guvnu — nestade golubarnika; golubarniku — nema guvna.
— A, prokleti sotono, ne dočekao decu svoju da vidiš! A kiša — provala oblaka!
Skinuo je nove čizme, zavio ih u krpu, da se od kiše ne pokvare i udario u takvu trku kao neki gospod trkački konj. Uvukao se u kolibu sav pokisao do kože, pokrio opaklijom, i počeo nešto kroza zube da mumla i da čašćava đavola takvim rečima kakve nisam u životu čuo. Priznajem da
bih svakako pocrveneo da se to danju desilo.
Probudio sam se drugog dana, i gledam: deda već šeta po bostanu, kao da ništa nije bilo i pokriva lubenice lišćem. Za ručkom se opet starac raspričao, počeo da plaši mlađeg brata da će njega umesto lubenice trampiti za kokošku. Kada je ručao, napravio je od drveta sviralu i počeo da svira; da se igramo dade nam dinju koja se sva nekako zgrčila kao zmija, a koju je zvao turskom. Sada takvih dinja nigde nema: istina, semenje je odnekuda izdaleka nabavljao.
Uveče, posle večere, uputi se deda reda radi da okopa leju za kasne tikve. U prolazu, pored onog mesta, nije mogao da otrpi da ne promrmlja kroza zube:
— Prokleto mesto!
Zatim uđe na sredinu, gde mu je prekjuče igra podbacila i, onako ljut, udari ašovom. Pogleda — oko njega opet ono isto polje: s jedne strane viri golubarnik, a na drugoj je guvno.
— E, dobro te se setih da ponesem ašov. Eno putanje! Eno groba! Eno grane što je bacih! Eno sveće gde gori! Samo da ne pogrešim.
Polako poče da trči dižući uvis ašov kao da je hteo njime da odalami neku svinju što se uvukla u bostan, i zastade pred grobom. Sveća se ugasi: na grobu je ležao kamen sav zarastao u travu.
Ovaj se kamen mora dići, pomisli deda i poče ga potkopavati sa svih strana. Veliki, prokleti kamen. Ali evo, ipak, odupro se nogama i gurnuo ga sa groba.
— Hu-u! zatutnja poljem! Tako ti i treba, sada će brže posao krenuti!
Zastade malo deda, izvuče burmuticu, uze malo na dlan burmuta, i već htede da ga prinese nosu, kad, odjednom, nad njegovom glavom — khi! — kinu nešto toliko da se drveće povi, a dedi poprska sve lice.
— Bar da si se okrenuo u stranu, kad već hoćeš da kijaš, prozbori deda i protrlja oči. Osvrte se — nikog nema. Ne, znači da đavo ne voli burmut, produži on stavljajući burmuticu pod pazuh i uzimajući u ruke ašov. Vala, budala je, ovakvog duvana ni deda ni otac njegov nisu omirisali.
Poče ponovo da kopa — zemlja meka, ašov se gotovo sam zaglibljuje u nju. Evo, nešto je zvecnulo. Izbaci zemlju i ugleda kotao.
— Aha, tu si, golube! uskliknu deda, podvlačeći pod njega ašov. Aha! Tu si, golube! pisnu ptičji kljun, kljucajući kotao.
Ukloni se deda i ispusti ašov.
— A-ha! Tu si, golube! zableja ovčija glava sa vrha drveta.
— A-ha! Tu si, golube! zamumla medved isturivši iza drveta svoju njušku.
Drhtavica uhvati dedu.
— Pa ovde je za čoveka strašno i reč da rekne! promumla poluglasno deda.
— Strašno i reč da rekne! pisnu ptičji kljun.
— Strašno i reč da rekne! zableja ovčja glava.
— Reč da rekne! promumla medved.
— Hm, reče deda i zagrcnu se.
— Hm, pisnu kljun.
— Hm, zableja ovca.
— Hm, zamumla medved.
Uplašeno se okrete deda: Bože, milostivi, kakva noć! Ni zvezda, ni meseca; unaokolo provalije, ispod nogu strmina bez dna; iznad glave nadvilo se brdo i, eto, čini mu se, sada će mu pasti na glavu. A iza brda, rekao bi, kao da trepće na njega neka njuška: u… u… nos kao meh u kovačnici; nozdrve — po kofu vode u svaku da saspeš! Usne, bogami, kao dve klade! Crvene oči izbuljile se na nj pa se još isplazio jezik kao da ga zadirkuje!
— Đavo te odneo! reče deda i baci kotao. Eto ti tvog blaga. Ih, što je odvratna njuška.
I već htede da beži, ali se osvrnu i stade, jer opazi da je sve kao i pre.
— Samo me plaši, ta nečista sila!
Dohvati opet kotao — aja! — teško! Šta da radi? Neće ga valjda ostaviti? Uhvati se obema rukama za kotao. O-or-ruk! i izvuče ga!
— E, sad malo da pomirišem duvana, odahnu deda.
Izvukao je burmuticu. Ali pre nego što je uzeo burmut, okrenu se da vidi ima li koga. Kao da nema; ali, evo, čini mu se da se panj sav naduo i dahće: pomaljaju mu se uši, izbuljiše se crvene oči, nozdrve se nadule, nos se sav nabrao i, eto, baš se spremio da kine.
Ne! neću duvana, pomisli deda, ostavljajući burmuticu: opet će đavo da mi pljune u oči. Dograbi brže bolje kotao i zaždi da beži iz sve snage: samo oseća kako ga neko prućem po nogama šiba. Joj… joj!… podvriskivao je deda trčeći koliko ga noge nose i tek je malo odahnuo kada najzad stiže
pred popovu baštu.
Gde li se to deda izgubio? mislili smo mi, čekajući ga dobra tri sata. Već je iz sela bila došla majka i donela šerpu vrućih valjušaka. Nema dede, na nema. Sedosmo sami da večeramo. Posle večere oprala je majka šerpu i počela očima da traži gde bi prosula pomije, jer su svuda unaokolo bile
leje: kad, vidi — ide pravo njoj ususret bure. Na nebu je, zaista, bilo tamno. Svakako se neko od momaka, šaleći se, sakrio iza bureta pa ga gura.
— E, baš dobro, tu ću prosuti! reče majka i prosu vruće pomije.
— Jao! vrisnu nešto iz basa!
Pogledasmo — deda! Ama, ko bi ga znao! Mislili smo da se to bure kotrlja! priznajem, mada je greh, ali, bogami, smešno je bilo kada se seda glava dedina našla sva umivena pomijama i okićena korom od lubenica i dinja.
— Vidi, đavolje žene! reče deda brišući se skutom. Kako me samo ošuri, kao prase pred Božić… Hej, momci, biće sada i vama za slatkiše. Šetaćete, pseća deco, u zlatnim dolamama! Pogledaj, de, ovamo, šta sam doneo! I deda otvori kotao.
Pa, šta mislite šta je bilo unutra. U najmanju ruku, promislivši dobro: zlato, a? E, u tome je baš stvar što ne beše zlato! Bubre, otpaci… sramota reći šta je sve bilo. Pljunu deda, baci kotao i opra ruke.
Od tog doba zakleo je deda i nas da nikad ne verujemo đavolu.
„Nemojte ni da mislite na njega!“ govorio nam je često. „Sve štogod kaže neprijatelj Gospoda Hrista — sve slaže, pasji sin. Nema kod njega istine, ni za groš!“ A čim bi čuo stari, da ma gde nešto nije baš sasvim u redu, on bi nam viknuo: „Hajde, momci, da krstimo! Tako, tako, aha-aha!“
I počeo bi da krsti desno i levo. A ono prokleto mesto, gde mu igra omanu, ogradio je plotom i naredio da se tamo baca sve što god je za bacanje, sve smeće, đubre i korov što je skupljao po bašti…
Eto, tako omađija nečista sila čoveka! Znam baš dobro onu zemlju: posle toga uzimali su je susedni kozaci od oca, bostan da sade. Dobra zemlja, a rod je uvek bio izvanredan: ali na onom začaranom mestu nikad ništa ljudski da ispadne. Poseju kao što je red, a proklija nešto da ne može čovek ni raspoznati šta je: lubenica — lubenica nije; tikva — nije ni tikva; krastavac — aja! — ni krastavac nije… đavo bi ga znao šta je!
Nikolj Vasiljevič Gogolj
