Nikos Kazancakis: mudrac, filozof, novi Homer – ili jeretik, boljševik, drski ateista? Ovako glase imena kojima su pokušavali da opišu velikog grčkog pisca, čijoj duhovnoj zaostavštini tek predstoji pravo sagledavanje.
Povodom pola veka od smrti Nikosa Kazancakisa, 2007. godine je iskovana retka serija novčića od deset evra sa njegovim likom. Pored toga što je obradovala numizmatičare, vest je odjeknula kao značajna među svim ljubiteljima književnosti i pobornicima slobodne misli, kivnim zbog prilično nepravednog tretmana koji je ovom čoveku priređivan ne samo za života, već i dugo vremena po upokojenju. Ko je, dakle, bio i čime se to nekima zamerio, a drugima zauvek osvojio srca ponosni Grk?
U vreme njegovog rođenja, 18. februara 1883. u Iraklionu na Kritu, ovo ostrvo je još pripadalo Otomanskom carstvu. Možda će baš zato tokom kasnijeg života Kazancakis ispoljavati istovremenu težnju za stalnim širenjem vidika kroz putovanja u neke druge krajeve i, nasuprot tome, iskrenu privrženost otadžbini kojoj se uvek vraćao. Godinu dana nakon što je, sledeći očevu želju, 1906. diplomirao prava na Univerzitetu u Atini sa temom „Fridrih Niče o filozofiji zakona i države“, odlazi u Pariz. Nešto ranije objavio je svoju prvu knjigu „Zmija i ljiljan“, potpisanu pseudonimom Karma Nirvami. Na Sorboni će studirati filozofiju, otkriti učenje Anrija Bergsona i 1909. odbraniti doktorsku tezu koja predstavlja proširenu, izmenjenu verziju diplomskog rada o Ničeu. Piše i tragediju „Vrhovni graditelj“, inspirisanu grčkom folklornom pričom.
Iako navedene činjenice jasno pokazuju drugačije stanje stvari, postoji simpatična legenda kako se sa učenjem Fridriha Ničea upoznao tek pošto mu je u biblioteci Sent Ženevjev nepoznata devojka ukazala na neverovatnu sličnost njegovog lica sa onim na crno-beloj Ničeovoj fotografiji iz knjige koju je upravo čitala. Radilo se o izdanju „Zaratustre“, koje mu je pružila sa rečima: „Evo lavlje hrane za Vaš duh – naravno, ukoliko ga imate i ako je gladan!“ Po povratku u domovinu, Nikos počinje da na moderan grčki jezik prevodi „Božanstvenu komediju“, „Fausta“, „Tako je govorio Zaratustra“, te razna filozofska dela, a između 1914. i 1916. sa kolegom, strastvenim patriotom Angelosom Sikeljanosom, putuje na izvorišta grčkog pravoslavlja.
Porodična situacija mu je takođe odražavala izvesnu dvostrukost. Bio je veoma vezan za svoju majku i dve sestre, dok su odnosi sa ocem dugo oscilirali između netrpeljivosti i divljenja. Imao je dva braka: sa Galateom Aleksiu, od 1911. do 1926. godine i sa Eleni Samiu, koja će mu biti supruga od 1945. do kraja života.
Bio je svetski putnik koji sa svakog duhom osvojenog područja ubira poneko oblikotvorno iskustvo. Boraveći u Berlinu, otkriva komunizam, postajući poštovalac Lenjinovog lika i dela. Poseta Sovjetskom savezu, kada je kao gost levičara Viktora Serža posvedočio usponu Staljina, lišiće ga iluzija o istočnom stilu komunizma. Kao novinar, 1926. je intervjuisao diktatore Migela Prima de Riveru i Benita Musolinija. Često je naglašavao koliko su mu dobrog u životu doneli putovanja i snovi, ali i to da su, što se tiče ljudi, malobrojni potpomogli njegovu borbu: „Ipak, želeo bih da istaknem one koji su na mojoj duši ostavili najdublji trag. To su Homer, Bergson, Niče i Zorba.“
Na Egini se skrasio 1927. Tokom sledećeg rata, tamo je napisao svoj najčuveniji roman, posvećen prijatelju Jorgosu Zorbasu o čijoj smrti tih dana dobija vest. Poznanstvo je datiralo iz 1917. godine, a na osnovu Zorbasovih petnaest sačuvanih pisama koja su poslata iz Srbije (u razdoblju od februara 1922. do oktobra 1923. Budući bez interpunkcije i ortografije, teško su rastumačiva, piše Milena Jovanović), danas nam je poznato da se bavio rudarstvom u okolini Niša, a preminuo u Skoplju 1942. godine.
Kazancakisova privrženost domovini sija i kroz ambiciozno osmišljenu „Odiseju: Moderni nastavak“, koja je, uz mnoga prepravljanja, nastajala punih četrnaest godina (1924-1938). Konačna, sedma verzija, kroz 24 rapsodije i simbolična 33.333 stiha prati dalje dogodovštine najčuvenijeg Itačanina, donoseći autoru reputaciju „novog Homera“.
Svoje najpoznatije romane Kazancakis je napisao u razdoblju između 1940. i 1955. godine: „Doživljaji Aleksisa Zorbasa“, „Hrist ponovo razapet“, „Kapetan Mihalis“ i „Poslednje iskušenje“, dok „Poslanica Grku“ izlazi posthumno, 1961. godine. Pored priznanja i divljenja, donose mu problematičnu reputaciju čiji odjeci traju i u našem vremenu. Prva među njima ticala se jezika kojim je pisao, istražujući „jedinstveno fizičko i duhovno mesto Grčke, kao nacije između Istoka i Zapada“ (prema rečima neoheleniste Pitera Bina). Opredelio se za demotski grčki, narodnu varijantu poznatu kao „dimotika“. Danas je to zvanični jezik, ali se sve do 1976. kao službeni, pa i književni, koristio „pročišćeniji“, veštački osavremenjen antički govor, tzv. „katarevusa“. Kazancakis je, nasuprot tome, težio da što vernije ovekoveči i prenese duh naroda, obraćajući se običnim građanima onim rečima koje najbolje razumeju i kojima se svakodnevno služe. Želeo je da dokaže kako govorni jezik takođe poseduje mogućnost da na njemu nastane umetnička proza. Trudio se da u knjigama koristi metafore i idiome „pokupljene“ u prolazu, najčešće tokom čestih putovanja, usled čega mu je stil bio prepoznatljivo raskošan.
Na planu ideologije, pisac je duboko verovao u „socijalizam kao jedini cilj“ i „demokratiju kao njegovo sredstvo“. Zalagao se za jedinstvo svih socijalističkih partija širom sveta, uprkos međusobnim razlikama, zbog čega je pre i posle Drugog svetskog rata zadavao glavobolju desničarima u svojoj zemlji. Nazivali su ga „nemoralnim boljševičkim kavgadžijom“, uz optužbe da je ruski špijun. Sa druge strane, ni grčki i ruski komunisti nisu imali dovoljno poverenja u „buržujskog“ mislioca, ali je zato posthumno odlikovan od strane Kineske komunističke partije kao veliki pisac i mirotvorac. Smatrao je da ga nepriklanjanje nijednoj političkoj opciji osposobljava da jasno posmatra stvari, a kao iskreni rodoljub želeo je samo da pomaže čovečanstvu, bez sitnih interesa.
Drugi i poznatiji razlog zamerki nalazio se u njegovom poimanju hrišćanske dogme. Duboko religiozan, često je preispitivao pravoslavlje u kome je rođen i odgajan. Njegova potraga za duhovnošću počinje već u mladićstvu, kada je, od ranog detinjstva oduševljen žitijima svetaca, mesec dana hodočastio na Atosu. Čitavog života će se boriti da dođe do istine u religiji i spritualnosti služeći se intuicijom, iskustvom i razumom. Iako nikada nije tvrdio da je ateista, ozbiljno mu je zamerano dovođenje u pitanje verskih kanona. Daren Midlton, autor studije „Slomljeno Aleluja: Nikos Kazancakis i hrišćanska teologija“, piše: „Gde se većina hrišćanskih mislilaca usredsređuje na Božju postojanost, Isusovu božansku prirodu i spasenje putem Njegove milosti, Kazancakis je isticao božansku promenljivost, Hristovu ljudskost i iskupljenje kroz naše napore“, ističući nesvakidašnji način tumačenja tradicionalnog pristupa veri.
Sveštenstvo je odbacilo Kazancakisov rad i započelo kampanju ekskomuniciranja, koja je, mada na kraju odbijena od vrha Pravoslavne crkve, ostavila posledice i postala jedan od drastičnijih primera misaone okorelosti. Pisac im je tada odgovorio: „Vi ste me prokleli. Ja Vas, sveti oci, blagosiljam. Neka Vam savest bude čista poput moje i uvek bili moralni i religiozni kao ja.” Kada su mu romani „Kapetan Mihalis“ i „Poslednje iskušenje“ stavljeni na Index librorum prohibitorum (vatikanski spisak zabranjenih knjiga), reagovao je telegramom, citirajući Tertulijanove reči: „Ad tuum, Domine, tribunal appello (Na tvoj se sud, Gospode, pozivam).“ Danas nema sumnje da je Kazancakis otvorio put za modernu, ličniju interpretaciju hrišćanstva, javno iznoseći sopstvene dileme i unutrašnje borbe, koje su mu vezu sa Bogom samo jačale i činile prisnijom.
Drugi svetski rat provodi u Atini, prevodeći „Ilijadu“. Na samom kraju sukoba, 1945. osniva malu stranku nekomunističke levice i pristupa Vladi u svojstvu ministra bez portfelja (ostavku je podneo već naredne godine). Nacionalno udruženje pisaca ga je 1946. preporučilo, zajedno sa Sikeljanosom, kao kandidata za Nobelovu nagradu. Od ukupno devet puta, koliko je bio nominovan, najbliže ceremoniji u Stokholmu našao se 1957. kada za samo glas razlike gubi od Albera Kamija. Francuski kolega je potom izjavio: „Kazancakis zaslužuje priznanje sto puta više od mene.“ Mesto u UNESKU dobio je deceniju ranije.
Već ozbiljno bolestan od leukemije, putuje u Kinu i Japan. Prilikom povratka mu je pozlilo, nakon čega je preminuo u nemačkom gradu Frajburgu, 26. oktobra. Kada su zemni ostaci Nikosa Kazancakisa 3. novembra 1957. dopremljeni u Atinu, Grčka pravoslavna crkva mu je uskratila sahranu na groblju. U Iraklionu se, ipak, okupilo mnogo ljudi da ga isprati na večni počinak. Tom prilikom je u crkvi Agios Minas služena pogrebna liturgija, međutim, prilikom spuštanja u grobnicu sveštenicima je zabranjeno da učestvuju. Ostala je priča o jednome od njih koji se ipak odvažio, zbog čega je kažnjen oduzimanjem čina.
Pisac je sahranjen na Martinego bastionu, delu zida mletačke tvrđave. U jednostavnu, kamenu nadgrobnu ploču uklesan je sada već čuveni epitaf: „Ne nadam se ničemu. Ne bojim se ničega. Ja sam slobodan.” Danas je ovo grobno mesto, baš kao i Muzej Nikosa Kazancakisa u selu Mirti blizu Knososa, nezaobilazna tačka na putu savremenih umnih hodočasnika, tragalaca za predelima nesputanosti duha i misli.
Na velikom platnu
Dve ekranizacije romana: „Grk Zorba“ (1964) i „Poslednje Hristovo iskušenje“ (1988) doprinele su širenju interesovanja za Kazancakisovo stvaralaštvo, prvenstveno na angloameričkom govornom području. Prvi film, snimljen u američko-grčkoj koprodukciji, prepoznatljiv po legendarnoj muzici Mikisa Teodorakisa i Entoniju Kvinu kao naslovnom junaku, odmah stiče veliku popularnost, osvaja tri „Oskara“ i popularizuje folklornu igru „sirtaki“.
Drugo ostvarenje, u režiji Martina Skorsezea, sa izuzetnim Vilemom Defoom u glavnoj ulozi, nije prošlo mnogo bolje od samog romana, prvenstveno kod hrišćanskih fundamentalista. Premijeri filma prethodili su protesti, režiser je dobijao pretnje smrću, a na pariski bioskop „Sen Mišel“ bacani su Molotovljevi kokteli. Iako su zabrane u većini zemalja ukinute tokom narednih godina, duboke predrasude se, nažalost, i dan-danas osećaju u negativnim reakcijama mnogih gledalaca. Ubeđenje da je reč o „blasfemičnom filmu“ dovodi do odbojnosti naslepo, zbog čega ćete ga retko „uloviti“ na domaćim televizijama.
A samo ako želimo, primetićemo kako nam je Kazancakis u romanu više nego jasno dao do znanja:
„Svaka prepreka na njegovom putu postajala je povod i odredište pobede; imamo konačno jedan uzor pred sobom, koji nam krči put i daje nam snagu. Ova knjiga nije biografija, već ispovest čoveka koji se bori. Objavljujući je, ispunio sam svoj dug: dug jednog čoveka koji se u životu mnogo borio, mnogo zagorčao i mnogo nadao. Uveren sam da će svaki slobodan čovek koji bude pročitao ovu knjigu, ovu knjigu punu ljubavi, zavoleti više nego ikada, bolje nego ikada, Hristosa.”
Autor: Isidora Đolović
