1. Moć diskursa
Jezik, čija upotreba definiše ljudski rod, predstavlja jedan od nama najbližih, ali istovremeno i najzagonetnijih fenomena. Od načina njegovog nastanka pa sve do upotrebe, teoretičari su nastojali istražiti principe na kojima je jezik zasnovan. U prve teoretičare jezika može se svrstati i Platon, koji je u svom delu Kratil (2008) promišljao pojam reprezentacije i imenovanja stvari. Bitan odnos na koji nam ovim dijalogom Platon skreće pažnju jeste odnos jezika i stvarnosti. Pitanja ovog odnosa sadržana su u sukobu između naturalizma i konvencionalizma, odnosno onih koji veruju da je odnos između imena i imenovanih stvari određen sporazumom i onih koji veruju da je relacija reč — stvar po prirodi data i da kao takva oslikava samu stvarnost.
Kako Platon navodi, imenovanje može vršiti samo osoba kojoj je moć data, odnosno „zakonodavac” (Platon 2008: 21). Ne može svako imenovati stvari po svom nahođenju, kao što ne mogu svi imati kontrolu nad načinima građenja i upotrebe jezika. Ako se ovakva sloboda dozvoli „nastaće velika olakost, i bilo koje ime moći će da se primeni na bilo koju stvar” (57). Već ovde možemo primetiti principe moći na delu. Sam čin imenovanja, upotreba jezika a zatim i odnos koji će jezik imati sa svetom oko nas, uvek je kontrolisan i van domena naše moći.
Još jedan od pokušaja definisanja i otkrivanja mehanizama funkcionisanja jezika, jeste strukturalistički pokret zasnovan na delu F. D. Sosira. Naime, on osporava simplističko shvatanje u kome se jezik sagledava samo kao „jedna nomenklatura, to jest spisak izraza koji odgovaraju isto tolikom broju stvari” (Sosir 1969: 83). Lingvistički znak je, prema F. D. Sosiru, proizvoljan i ne predstavlja nikakvu vezu sa stvari na koju ukazuje. Veza između jezika i stvarnosti potpuno je ukinuta u ovom tumačenju. Samim tim odnos između reči i stvari koje one obeležavaju otvara pitanja o tome ko ima moć određivanja značenja u jednom jeziku. Jezik je složen sistem koji često ostaje nepoznat i ljudima koji ga svakodnevno upotrebljavaju. Onog trenutka kada jezik „počne da vrši svoju misiju i postane stvar koja svakome pripada, nadzor se gubi” (94). Nadzor nad jezikom uspostavlja se pomoću diskursa koji se mogu pronaći u svakoj sferi ljudskog života i delanja.
U razmatranju termina ’diskurs’ moramo se prisetiti da on nije ekvivalent ’jeziku’ niti treba da mislimo da postoji prosta veza između diskursa i realnosti. Diskurs ne prevodi prosto realnost u jezik; njega pre treba videti kao sistem koji strukturira način na koji percipiramo realnost. (Mils 2019: 51)
Dakle, diskurs ima moć2 formiranja naše percepcije stvarnosti. Moć diskursa je kompleksna i treba je razmatrati u kontekstu teorija kontrole i moći kakve je uspostavio M. Fuko. „Diskursi nisu samo skupovi znakova koji upućuju na neki ’referencijalni horizont’ gotovih stvari i sadržaja, već su i oni praksa koja sistematski obrazuje predmete o kojima je reč” (Ristić 2018: 48). Dok događaji samostalno postoje u realnom svetu, naše tumačenje tih događaja odigrava se unutar diskursa i umnogome je određeno diskurzivnim praksama.
M. Fuko (2019: 9) ističe da se „u svakom društvu produkcija diskursa u isti mah kontroliše, selektuje, organizuje i raspodeljuje, i to izvesnim postupcima čija je uloga da ukrote moći i opasnosti diskursa, da ovladaju njegovim nepredvidivim događajima, da izbegnu njegovu tešku i opasnu materijalnost.” Svaki diskurs nameće određeni broj pravila koja se odnose na pojedince koji se u tom diskursu nalaze.
Oslobođen svih ritualnih elemenata koje je ranije nosio3, diskurs danas ostaje nešto što nameće uloge i institucionalizuje. Diskurs prožima svaku sferu ljudskog života i ne postoji mesto gde možemo od njega pobeći. Često je i skup nepisanih pravila koja nesvesno sledimo. S. Mils (2019: 49) navodi primer studenata na fakultetu koji uspevaju da napišu esej kakav dolikuje visokoobrazovnoj ustanovi bez prethodno izrečenih pravila i okvira za pisanje. Ovakav niz struktura i pravila koja upravljaju postupcima studenata, za M. Fukoa predstavljao bi diskurs.
Neki diskursi su otvoreni za sve, dok je drugima pristup ograničen. Ova ograničenost diskursa, kao i stroga pravila po kojima se on uspostavlja, dovode se u vezu sa manjkom slobode koju mi kao govornici jednog jezika imamo. Čovek ne može sam odlučiti kako će se izražavati već je uvek ograničen institucijom u okviru koje se nalazi. Jezik i ponašanje određeni su zahtevima diskursa koji rigidno nameće principe po kojima se moramo ponašati. Nepoštovanje tih principa dovešće do isključivanja iz društva, kako navodi M. Fuko da je bio slučaj sa ludacima i kriminalcima4. Moć diskursa je ambivalentna i ne treba zanemariti „međudejstvo u kom diskurs može u isti mah biti i oruđe i dejstvo moći, ali i prepreka, kamen spoticanja, tačka otpora i polazište za neku suprotnu strategiju. Diskurs prenosi i proizvodi moć; on je pojačava, ali je i potkopava, izlaže, čini lomljivom, i omogućuje postavljanje prepreka pred nju” (Fuko 2006: 114 —115).
L. Altiser uvodi pojam interpelacije koji nama može poslužiti u tumačenju načina funkcionisanja diskursa. Naime, ovaj pojam odnosi se na način na koji se subjekti „proizvode” i na koji im se određuje položaj u društvu. Ovaj pojam, iako je prvobitno namenjen za iskazivanje ideološke pozicije, može se primeniti na sam jezik. Mi se „odazivamo” na interpelaciju samim prihvatanjem svog imena i jezičkih pravila, kao i pravila postupanja unutar nekog diskursa.
Individua je interpelirana kao slobodni subjekat kako bi se slobodno predala zapovestima Subjekta, to jest, kako bi (slobodno) prihvatila svoju potčinjenost, to jest, kako bi ona sama učinila gestove i dela svog potčinjavanja. Subjekti ne postoje osim putem svog potčinjavanja i za njega. (Altiser 2009: 80) Sloboda se gubi prilikom ovog procesa, pri čemu se sam čin ulaska u diskurs vrši tako da subjekt toga nije ni svestan. Diskursi „crtaju kartu onoga što ljudi čine i misle a da to i ne znaju” (Ven 2014: 45). Kako navodi Ž. Lakan, ulazak u jezik nije mogao biti postepen već se desio odjednom. Onog trenutka kada smo uplovili u jezik mi smo ušli u simbolički poredak i time postali deo jednog kontrolisanog sistema.
Simboli toliko potpuno vladaju čovekovim životom da se njegova pozicija, kao i njegovi postupci u diskurzivnom sistemu, određuju i pre njegovog dolaska na svet. „Lakan pokazuje delotvornost Poretka, onog Zakona koji još pre rođenja vreba na svako dete, grabeći ga čvrsto od časa kada prvi put udahne vazduh da bi mu dodelio mesto i ulogu a time i nametnutu sudbinu” (Altiser 2019: 37–38). Simbolična jeste struktura samog jezika u koju treba da uđemo kako bismo postali subjekti čije se postojanje uvažava. „Znači, čovek govori, ali govori zato što ga je simbol načinio čovekom” (Lakan 1983: 59). Žižek definiše simbolički poredak kao „nepisani društveni kôd” i „prirodu svakog bića govora” (Žižek 2017: 16). Simboličkim poretkom ne možemo nikada ovladati, jer je on taj koji nas kontroliše kao marionete.
Ulazak u simbolično dešava se protiv volje subjekta i primećujemo da „kada subjekt govori, on je – a da toga i nije svestan – naprosto ’govoren’, neko ko nije gospodar u vlastitoj kući” (45). U ovakvoj situaciji subjekt teži ka slobodi, iako zna da je ne može postići zarobljen u simboličnom, stoga mašta o Realnom. Realno je mesto izvornog jedinstva u kome svaka potreba može biti zadovoljena. „I zbog toga što ne postoji ništa odsutno ili gubitak ili nedostatak, u Realnom ne postoji ni jezik” (Klejgs 2019: 91). Realno, dakle, ne može biti predstavljeno unutar jezika jer uvek postoji s one strane jezika, kao potpuno jedinstvo i sloboda. Subjekt shvata da je Realno nedostižno i stoga „on konačno dolazi do spoznaje da njegovo biće nikada nije bilo ništa drugo do konstrukcija u njegovoj uobrazilji i da ta konstrukcija podriva svu njegovu sigurnost” (Lakan 1983: 29).
2. Pokušaj dekonstrukcije diskursa
Postavlja se pitanje da li se pozicija ljudi u diskursu može sagledati kao tamnica ili vrtoglavi pad kome nema kraja. Kako doći do središta strukture i da li ono uopšte postoji? Na ova pitanja nam odgovor pruža Ž. Derida svojim tezama o razigranom središtu, prisutnom odsustvu i tragu. Kada govorimo o centru, odnosno središtu neke strukture, možemo paradoksalno reći da je „centar u strukturi i izvan strukture” (Derida 1990: 132). Naše inicijacija u poredak diskursa može se sagledati kao haotično, nestabilno, pomeranje znaka puno preispitivanja i promena.
Ono što ostaje fiksno jeste postojanje samog središta, jer „celokupna istorija pojma strukture […] mora da bude mišljena kao jedan niz zamena središta središtem, kao jedno povezivanje u niz određenja centra” (133). Mi nikada ne izlazimo iz diskursa, niti se možemo osloboditi središta već samo dolazi do njegove zamene. Prilikom tih zamena ostaje se u okvirima diskursa, usled nemogućnosti da se o diskursu govori van diskursa. Može doći do njegove promene, ali će naši jezički izbori i ponašanje uvek biti uslovljeni diskursom u okviru kojeg se nalazimo, bilo da je to diskurs humanističkih nauka ili neke druge institucije. Jedan od pokušaja borbe protiv ustaljenog i centriranog jeste, kako Ž. Derida navodi, dekonstrukcija. Dekonstrukcija nije metoda, niti primena pravila, iako je teoretičari često tako predstavljaju. Ovaj termin ne treba biti shvaćen kao destrukcija ili poništenje već „u smislu istraživanja sedimentarnih struktura koje oblikuju diskurzivni sklop, tu filozofsku diskurzivnost unutar koje mislimo” (Derida 2004: 52). Dekonstrukcija ne teži uništenju polazne tačke već da omogući igru označitelja i ponudi rešenje koje će biti više otvoreno. Jezik isključuje totalizaciju i omogućava polje igre koja se sastoji u beskonačnoj zameni označitelja. „Igra je prelom u prisutnosti. Prisutnost jednog elementa je označiteljska i izmenljiva referenca, upisana u sistem razlika i kretanje jednog niza. Igra je uvek igra odsutnosti i prisutnosti” (Derida 1990: 152). Ovakva igra jeste nada i pokušaj da se izađe iz nametnutih okvira i istraže skrivena značenja, ispitaju dvosmislenosti i dođe do razumevanja marginalizovanih pojmova. Rub je neophodan pojam u deridijanskoj analizi jer nam pruža mogućnost izmeštanja fokusa opažanja i sagledavanja stvari iz drugačije perspektive, time doprinoseći igri značenja.
Igra se danas vraća sebi samoj, brišući granicu počev od koje se verovalo da je mogućno upravljati cirkulacijom znakova, povlačeći sa sobom sva utvrđena označena, svodeći sve utvrde, sva skloništa one izvan-igre koja nadziru polje jezika. (Derida 1975: 85)
Dekonstrukcionistički postupak polazi od utvrđenih struktura, razigrava ih, obrće i izvlači na površinu nove označitelje koji, za razliku od prethodnih, nisu fiksni već uživaju u svom stalnom kretanju, nestajanju i nastajanju. Igrom bi se moglo nazvati i „odsustvo transcendentalne oznake kao neograničenosti igre” (Derida 1976: 67) što ukazuje na svestranost znaka u deridijanskoj tezi, pri čemu on može, koliko god to delovalo paradoksalno, podjednako biti ograničen i beskonačan, prisutan i odsutan. „Prisutno u odsutnom, odsutno u prisutnom, trag je znak za drugog (nečijeg prolaska, na primer), beleg njegovog uklanjanja (odlaska), brisanje punoće oznake (dolaska)” (Milić 1997: 115). A. Badiju govori o Ž. Deridi kao suprotnosti lovcu. Dok se lovac nada da će svoj plen stići, Derida želi da se traganje ne završi, da „beg neće prestati da beži” (Badiju 2014: 127). Stvar treba pokazati u njenom nestajanju, izmicanju i neprekidnom kretanju. Naime, tačka bega o kojoj se ovde govori „jeste ona tačka koja, kada je na mestu, jeste izvan mesta. Ona je upravo ono van-mesto na mestu” (127).
Diskurs je taj koji vrši kontrolu i zatvara igru, ograničavajući značenja i upotrebljive strukture. Ž. Derida ističe „da nema središta, da ono može biti mišljeno samo u obliku bivstvujućeg, da nema prirodnog mesta, da nije utvrđeno mesto već funkcija, neka vrsta ne-mesta u kome se odigravaju do u nedogled zamene znakova” (Derida 1990: 134). Upravo je to trenutak kada sve postaje diskurs koji Ž. Derida definiše kao „sistem u kome središno označeno, bilo izvorno ili transcendentalno, nikada nije potpuno prisutno izvan sistema razlika” (134). Diskurs, u našem slučaju diskurs zapadne metafizike, jeste centar koji je čvrsto utemeljen u kulturi mnogih prethodnih epoha. Čak i kada osporavamo koncepte zapadne metafizike, mi se služimo njenim pojmovima i koristimo njene diskurzivne prakse5. Ne možemo izaći iz diskursa čak ni u pokušaju da ga „srušimo”. Kada se u razgovoru sa J. Kristevom dotakne teme o napuštanju jezik zapadne metafizike, Ž. Derida iskazuje da svakodnevni jezik nije nimalo nevin ni neutralan već je „jezik zapadne metafizike i on u sebi sadrži ne samo znatan broj različitih tipova pretpostavki već i pretpostavke neodvojive od metafizike a koje su, ako se na to obrati pažnja, uvezane u sistem” (Derida 2016: 31). Dakle, nije moguće iskazati nikakav rušilački stav koji već na neki način nema implikacije baš onoga što pokušavamo da osporimo. Diskurs se, stoga, ne može kritikovati van diskursa. Da bismo „pobedili” diskurs i oslobodili se njegove kontrole i moći, morali bismo biti u mogućnosti da ga prvo napustimo.
Ljudi imaju potrebu za jedinstvom jezika u kome će vladati uređen sistem sa jasnim centrom. Paradoksalno je što se istovremeno javlja i želja za potpunom jezičkom slobodom, da ne budemo sputani nikakvim centrom i okovani diskursom, da nam se ne nameće kako ćemo govoriti i čemu ćemo pisati. Jezik ne postoji po sebi, ne postoji po prirodi svog oblika već postoji samo „u jeziku koji se uporno i jedino diskurzivno događa” (Bošković 2019: 33). Jezik je suštinski fragmentiran, raskomadan i necelovit, a svaki pokušaj uspostavljanja celovitosti i kontrole nad njim biće dočekani neuspehom. U svom diskurzivnom obliku jezik „ne preslikava, on stvara, tumači prirodu, on je uspostavlja” (34). Takav oblik formira našu percepciju sveta. Naš odnos prema stvarnosti dešava se posredstvom jezika, gde uočavamo fukoovski uspostavljen koncept moći jednog diskursa da konstituiše stvarnost. Mi nismo ti koji imaju moć nad sopstvenim jezikom, pa čak ni nad našim ulaskom u njega. Diskurs nas kontroliše i ograničava, drži pod kontrolom i čini poslušnim jedinkama jednog većeg sistema. Ipak je naše „iskustvo sveta uvek iskustvo nametanja diskursa. Biti u svetu znači biti obeležen diskursima” (Badiju 2014: 125–126). Diskurs nas proizvodi, jer utiče na način na koji sagledavamo svoju stvarnost i kontroliše naše postupke unutar društvene zajednice. Diskursom uvek vladaju odnosi nadzora, predrasuda, ograničenja. Posle neuspelih pokušaja dekonstrukcije i oslobađanja od kontrole koju jezik ima nad nama, ne preostaje ništa drugo nego da diskurs zauzme svoju prvobitnu poziciju moći. Tako svaki diskurs iznova uspostavlja svoju diskurzivnost.
3. Pad niz zečju rupu
Naš ulazak u simbolički poredak može se izjednačiti sa Alisinim padom niz zečju rupu, pri čemu nemamo kontrolu nad brzinom kojom propadamo, niti nad destinacijom. Prilikom ovog neizvesnog pada okruženi smo mrakom. Ne možemo ni slutiti šta nas čeka na dnu rupe sve dok u nju ne uskočimo. I tako „Alisa ulete u tu rupu odmah za njim (Belim zecom), uopšte i ne pomislivši kako će iz nje izići” (Kerol 2008: 8). Njen ulazak bio je nepromišljen, a okolnosti pod kojima bi rupu mogla napustiti — zagonetne. Kada se u jezički sistem jednom uđe, iz njega se ne može izaći, jer su njegove granice i dubine nama nepoznate. Alisa pokušava da sagleda šta se nalazi u zečjoj rupi, „ali je bio takav mrak da ništa nije videla” (8), ukazujući na nemogućnost spoznaje sveta bez diskursa. Svet bez diskursa bi se, dakle, mogao sagledati kao potpuni mrak, jer je diskurs taj koji formira našu perpeciju stvarnosti i reguliše naše ponašanje.
„Dole, dole, dole … zar tom padanju nikada neće doći kraj?” (10) Možemo se doveka pitati kada će doći kraj i kada ćemo se osloboditi okova diskursa, ali svaka spekulacija završava se bezuspešno. Kraja nema. Iz diskursa se ne može izaći. Dok propada niz zečju rupu Alisa gubi osećaj o vremenu i prostoru. Misli joj lutaju, prelazeći sa jedne teme na drugu, u pokušaju da opet pronađe sebi centar, neki oslonac tokom vrtoglavog pada. Slično njenom pokušaju pronalaska svoje „geografske širine, ili dužine” (10) mi želimo otkriti svoju poziciju i utvrditi ulogu u jezičkom koordinatnom sistemu. Pored težnje za jedinstvom i centriranošću, javlja se potreba za jasno definisanim pozicijama i kontrolom nad svojim ulogama.
Alisin pad niz zečju rupu jeste naš ulazak u diskurs i boravak u njemu. Sam pad predstavlja način na koji se uključujemo u ovaj poredak, poput uplivavanja u nepoznato more, kada moramo odmah zaplivati kako se ne bismo udavili. Njen boravak u zemlji čuda pun je dekonstrukcionističkih postupaka i pokušaja sticanja potpune kontrole nad svojim govorom i postupcima, isključenja nametnute diskurzivne prakse i uspostavljanja sopstvenog jezika. Međutim, kako diskurs ima potpunu moć, njega je nemoguće izbeći, čak i u zemlji čuda i ludih čajanki. Tokom susreta sa Martovskim Kunićem i Šeširdžijom, Alisa se mora pridržavati njihovih pravila, ma koliko njoj takvo ponašanje delovalo suludo i bespotrebno. Njihovo pomahnitalo ponašanje – menjanje mesta za stolom, mazanje putera na sat, gledanja na sat koji ne pokazuje vreme – činilo je da se Alisa oseća nelagodno, ali je ona ipak prihvatila njihov diskurs, ne želivši da ih uvredi „neprikladnim” ponašanjem. Bez obzira na svoje navike i prethodna verovanja, Alisa je učestvovala u njihovim diskurzivnim praksama i uspostavila sebe kao deo njihovog diskursa.
Sličnu situaciju možemo prepoznati i tokom igre kroketa sa kraljicom. Čitava igra u kojoj su „lopte ježevi, štapovi živi flaminzi, a vojnici su morali da se presamite i stoje na rukama i nogama da bi načinili lukove” (87) Alisi deluje haotično i naizgled nasumično. Pravila, iako Alisi nepoznata, postoje i ona su određena od strane autoriteta, u ovom slučaju kraljice. „Izgleda da uopšte nemaju neka određena pravila igre, a ako ih i imaju, niko ih se ne pridržava … i nemaš pojma kako je nezgodno što su svi predmeti živi … na primer, eno luka kroz koji treba da proteram loptu … šeta se na drugom kraju igrališta … i baš sada je trebalo da gađam Kraljičinim ježom, ali on je pobegao kad je video da moj jež dolazi” (88). Deridijanski gledano, znak je u stalnom pokretu i ovo kretanje označitelja omogućava nam da, pomerivši centar, sagledamo situaciju iz drugog ugla. Dekonstruisanjem igre kroketa mi možemo pokušati da se oslobodimo nametnutih diskurzivnih pravila i da time uspostavimo sopstvenu moć. Međutim, svaki takav pokušaj će, u ovom slučaju, biti sasečen u korenu kraljičinim naređenjem „Odrubite mu glavu!” (87).
Kada Alisa stigne u zemlju čuda, možemo uočiti paralelu između mnoštva vrata različitih veličina i jednog zlatnog ključa na stolu sa jedne strane, i diskursa sa druge strane. U jeziku je moguće sporazumeti se samo ukoliko sagovornici koriste prave reči iz jezičkog sistema, odnosno ako se označitelji poklapaju. Alisa često promišlja arbitrarnost jezičkog znaka, težeći da sebi objasni zašto je pojedinim stvarima dodeljen baš taj naziv koji nose. Šišmiš, „znaš, to je gotovo isto što i miš … oduzmeš mu šiš pa ostaje miš … a može da bude i miššiš” (11). Mora postojati dogovor koji je propisao baš tog označitelja baš tom označenom i jasna koncencija koja uspostavlja masovnu upotrebu tog znaka. Situacije je ista i kod diskrusa, jer postoji autoritet koji je postavio diskurzivne prakse i pravila koja se moraju poštovati ukoliko neko želi da ostane deo te diskursne zajednice. Kao primer iz akademskog diskursa možemo uzeti pisanje naučnog rada, pri čemu se moraju poštovati etički principi pisanja, tehničke smernice, okviri naučnog istraživanja, kao i forma i ciljevi naučnog rada. Svaki tekst koji se ne uklapa u dati okvir, neće biti uvažen u ovoj zajednici.
4. Mačor kao privid slobode
Svojim padom niz zečju rupu Alisa je na trenutak uvidela način funkcionisanja diskursa. Javio se trag u vidu Mačora, koji joj je dao lažnu nadu i privid oslobođenja. Mačor „iščezava sasvim polako, počinjući od vrha repa i završavajući se iskeženim ustima, koja su još neko vreme lebdela u vazduhu pošto je ostali deo mačora sasvim iščezao” (68). Mačor jeste znak koji je istovremeno odusutan i prisutan. Dok postepeno nestaje, njegove reči ostaju da lebde u vazduhu. Ono što on predstavlja uvek je prisutno u tragovima. Čak i kada Mačor naizgled napusti Alisu, njegov kez ostaje, upućujući na neograničenost igre, čak i na mestima na kojima to naizgled nije moguće. Poput središta koje se stalno pomera, Mačor izaziva Alisu da pokuša da uspostavi svoju nadmoć nad diskursom i da se otrgne nametnutim pravilima gusenice, Šeširdžije, kraljičine igre kroketa, itd. Pad niz zečju rupu predstavlja ulazak u diskurs, podjednako vrtoglav i van naše kontrole. Pojavljivanjem Mačora središte se gubi i kreće Alisino preispitivanje znakova, puteva i pravila.
Nada da se diskurs može napustiti inherentna je svakom čoveku. Težnja ka slobodi i idealnom jezičkom sistemu gotovo je utopijska, a privid njenog ostvarenja sveprisutan. Možemo primetiti da i Alisa teži tom jedinstvu: „Najpre moram opet da narastem do svoje prave veličine – razmišljala je Alisa lutajući šumom. – A zatim da nađem put u onu prekrasnu baštu. Mislim da će tako biti najbolje” (42). Bašta se u ovom kontekstu može sagledati kao jezička utopija u kojoj su svi oslobođeni pravila diskursa, u kojoj je jezik potpun i transparentan. Edenski vrt, kao prvobitna utopija, može se dovesti u vezu sa baštom o kojoj Alisa mašta i povratkom na inicijalno stanje pre civilizacije, pre saznanja, pre pravila, pre diskursa. Smatra da će povratak u takvo stanje rešiti sve njene probleme i biti spas, kako za nju, tako i za sve ljude.
Mačor čika Alisu i navodi je na razmišljanje o pojmovima diskursa, ali njegove reči, kao i njeni pokušaji da se odupre, ostaju beskorisne. Nije bilo moguće napustiti diskurs. Alisa traži od Mačora smernice u želji da pronađe pravi put, odnosno put koji će je odvesti do slobode.
– Molim te, da li bi hteo da mi kažeš kojim putem treba da odem odavde?
– To mnogo zavisi od toga kuda hoćeš da odeš – odgovori Mačor.
– Nije mi baš stalo kuda … poče Alisa.
– Onda ti je sasvim svejedno kojim ćeš putem da kreneš – odgovori Mačor. (66)
Svojim zagonetnim odgovorima, koji ostavljaju prostora za učitavanje značenja koja ona želi, Mačor izaziva Alisu. Mačor jeste ono prisutno u odsutnom, trag koji nas navodi na preispitivanje i pomeranje značenja od ustaljenog centra. On omogućava Alisi stupanje u igru značenja i brisanje njegove ustaljene granice. Padom niz zečju rupu Alisa stiče jedinstvenu mogućnost sagledavanja ograničenja diskursa, jer je tek sa margine moguće uočiti nedostatke sistema. Boraveći u centru, mi ne možemo u punom svetlu sagledati i kritikovati diskurs u kome se krećemo.
Iako izgleda dobroćudno jer donosi sa sobom nadu o begu iz poretka koji nas kontroliše i ograničava, Mačor zapravo predstavlja opasnost, jer nije ništa više do iluzije slobode. Privid oslobođenja koji nas može odvesti na pogrešan put. Svojom pojavom Mačor podstiče misli o nedostižnom poretku, o Realnom koje je potpuno oslobođeno granica diskursa. Kako je Realno nemoguće dostići, pojava Mačora je naznaka onoga što ne možemo imati i privid slobode koju suštinski ne možemo ostvariti.
„Mačor se samo iskezi kad je vide.”
„Izgleda dobroćudan, pomisli Alisa, ali je ipak imao vrlo dugačke nokte i mnogo zuba, pa joj se učini da treba da bude vrlo pažljiva prema njemu.” (65)
Kralj zahteva da se Mačor ukloni jer predstavlja pretnju trenutnom poretku diskursa. On navodi ljude na pitanja i preti da sruši ustaljena pravila. Nipodaštavanjem vlasti, on preti da unese nered. Stoga, mačak je privid jezičke slobode i mogućnosti odabira puta i načina izražavanja. Diskursu zapadne metafizike, igra označitelja predstavlja pretnju jer teži da sruši ustaljene pojmove. Pomerivši centar, trag ostavlja mogućnost učitavanja drugog značenja i formiranja drugog mišljenja.
„Dželat je tvrdio da ne može odrubiti glavu, ako nema tela od kojeg bi je odrubio” (91). Mačor predstavlja ono van jezika, van diskursa, van simboličkog poretka koje se ne može kontrolisati i vezati pravilima „igre”. Poput Realnog, mačoru se ne može prići i on ostaje nedostižan, bez obzira na našu želju za njegovim otkrićem. Ipak, Alisa se na kraju vraća svojoj kući, svom svakodnevnom životu sa ustaljenim normama i pravilima ponašanja. Nije uspela da se izbori za sebe i dostigne potpunu slobodu u zemlji čuda, jer je diskurs nemoguće napustiti. Koliko god nam na trenutke deluje da je moguće, svaki pokušaj vratiće nas na početnu tačku i ukazati na nemogućnost poduhvata. Dekonstrukcijom pokušavamo da uspostavimo novi diskurs koji će biti slobodniji, ali ubrzo uvidimo da je nemoguće to učiniti van okvira upravo onoga od čega bežimo. Diskurs kao takav ne može biti autonoman i pružiti potpunu slobodu.
Aleksandra Z. Stojanović
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Centar za proučavanje jezika i književnosti
2 U radu ćemo koristiti pojam moći onako kako ga je postavio M. Fuko. Moć nije nešto što se može fizički posedovati i konkretno odrediti već ona može doći sa svih strana. Moć kao pojava može se pronaći u svim sferama društva i aspektima života, a kontrola koju ta moć omogućava kreće se od kontrole ponašanja u društvu pa sve do kontrole jezika. Pod moći M. Fuko ne podrazumeva oblik vladavine koju jedna grupa sprovodi nad drugom, već je moć nešto što prožima čitavo društvo, od čega se ne možemo sakriti, baš poput diskursa. Njihovo kretanje kroz diskurs je samim tim ograničeno i kontrolisano. Pored restrikcija koje diskurs nameće onima koji se u njemu nađu, takođe uočavamo da „niko neće ući u poredak diskursa ukoliko ne zadovolji izvesne zahteve ili ako nije, od početka, kvalifikovan za to” (24).
3 U prošlosti možemo pronaći ono što je M. Fuko nazvao „diskursnim društvima” koja „imaju zadatak da čuvaju ili da produkuju diskurse, kako bi ih pustila da cirkulišu u zatvorenom prostoru i da ih distribuiraju samo prema strogim pravilima, tako da vlasnici pri tom razdeljivanju ne ostanu razvlašćeni.” (Fuko 2019: 25) Iako danas društva u ovoj formi ne postoje, možemo istaći da se ovakav oblik kontrole diskursa zadržao.
4 M. Fuko u Poretku diskursa (2019) opisuje postupke koji formiraju i ograničavaju diskurs. Praveći razliku između spoljnih i unutrašnjih isključivanja diskursa, M. Fuko izdvaja tabue, razlikovanje između ludaka i „normalnih” i razliku između istinitog i neistinitog diskursa kao spoljne postupke, dok pod unutrašnje ubraja komentar, autora, discipline i proređivanje govornog subjekta.
5 Primer koji Ž. Derida navodi u svojoj studiji jeste primer znaka. Znak je definisan kao nešto što se sastoji od označitelja i označenog, pri čemu označitelj upućuje na označeno i razlikuje se od njega. Ako se ukloni ta razlika između označitelja i označenog onda se sam pojam označitelja mora izbaciti iz upotrebe. Ishod ovakve situacije paradoksalna je situacija u kojoj je „metafizička redukcija znaka imala potrebu za opozicijom koju je sužavala.” (Derida 1990:136)
Literatura
Altiser 2009: Ideologija i državni ideološki aparati, Loznica: Karpos.
Altiser 2019: L. Altiser, Frojd i Lakan, u: D. Aniić (ur.), Uvod u delo Žaka Lakana, Loznica: Karpos, 21–46.
Badiju 2014: A. Badiju, Mali džepni panteon, Loznica: Karpos.
Bošković 2019: D. Bošković, Književnopoetički oblik (srpskog) jezika, u: Značaj srpskog jezika za očuvanje srpskog kulturnog identiteta. II, Srpska književnost kao osnova srpskog jezika, zbornik radova sa naučnog skupa „Srpska književnost kao osnova srpskog jezika”, Višegrad: Andrićev institut, 31–41.
Ven 2014: R. Ven, Fuko: kao mislilac i kao čovek, Novi Sad: Mediterran Publishing.
Derida 1975: Ž. Derida, Kraj knjige i početak pisma, Zrenjanin: Ulaznica, 46–47, Zrenjanin, 84–104.
Derida 1976: Ž. Derida, O gramatologiji, Sarajevo: Veselin Masleša.
Derida 1990: Ž. Derida, Struktura znak i igra u diskursu humanističkih nauka, u: Bela Mitologija, Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 129–156.
Derida 2004: Ž. Derida, Šta je dekonstrukcija?, Novi Sad: Zlatna greda, 37, Novi Sad, 52.
Derida 2016: Ž. Derida, Pozicije, Loznica: Karpos.
Žižek 2017: S. Žižek, Kako čitati Lakana, Loznica: Karpos.
Kerol 2008: L. Kerol, Alisa u zemlji čuda, Kragujevac: Lira.
Klejgs 2019: M. Klejgs, Uvod u Lakana, u: D. Aniić (ur.), Uvod u delo Žaka Lakana, Loznica: Karpos, 87–100.
Lakan 1983: Ž. Lakan, Spisi, Beograd: Prosveta.
Milić 1997: N. Milić, ABC dekonstrukcije, Beograd: Narodna knjiga / Alfa.
Mils 2019: S. Mils, Šta je diskurs?, u: D. Aničić (ur.), Poredak diskursa, Loznica:Karpos, 47–64.
Platon 2008, Platon, Kratil, Beograd: Otačnik.
Ristić 2018: D. Ristić, Granice diskursa, Novi Sad: Mediterran Publishing.
Sosir 1969: F. D. Sosir, Opšta lingvistika, Beograd: Nolit.
Fuko 2006: M. Fuko, Istorija seksualnosti, Loznica: Karpos.
Fuko 2019: M. Fuko, Poredak diskursa, Loznica: Karpos.
