Piše: Bojan Marjanović
“Nisam se ubio
kada je krenulo nagore
Nisam se prepustio
drogama niti meditacijama
Probao sam da zaspim
ali pošto nisam mogao zaspati
pokušao sam da pišem
pokušao sam da pišem
nešto što bi u noćima poput ove
mogao čitati
čovek kao što sam ja”
Leonard Koen
Kada živiš sam, noćna tišina u stanu zbilja zna biti sablasna. Čak i oni najsitniji zvuci – koje tokom dana ne bi ni registrovao – postaju važan parčić tog siromašnog zvučnog mozaika. Neravnomerni udarci prstiju po tastaturi. Zašušti odeća pri naglim pokretima. Počešeš se po glavi, nervozno i žustro. Začuje se vodokotlić u stanu iznad. Usred noći, zakašlje se starija komšinica, a njen unuk – pripit, nervozan ili nepažljiv – zalupi ulazna vrata od zgrade. Trebalo bi obogatiti taj nagluvi noćni kosmos. Trebalo bi noću slušati muziku. I vrlo pažljivo birati pesme i izvođače jer oni neće biti tek puka pozadinska muzika čija je svrha da bude što neprimetnija. Noćna muzika pustog stana nije neki Sting koga čuješ kad uđeš u supermarket, nije neki Eros Ramacoti iz frizerskog salona ili Marija Šerifović iz piljare, ona nije prigušeni Manu Čao kog je neko pustio u kancelariji toliko tiho da niko nije ni primetio kako nas je youtube autoplay odveo opet ka nesretnom Stingu. Ne, kada oko ponoći ili tačno u tri ujutru sediš još uvek napola odeven u dnevnu odeću (košulju ili džemper), a napola već spreman za spavanje (u gaćama ili donjem delu pidžame), slušanje muzike, ako se samo malo potrudiš da suspenduješ autoironiju, može postati gotovo mistično iskustvo.
Na ivici si suza za koje ne znaš da li bi bolje pristajale nekom pogrebu ili nekom rođendanu, a muziku besomučno upijaš – kožom, intelektom, srcem, obrazovanjem, seksualnim nagonima i sećanjima na detinjstvo – upijaš baš svaki ton, svaki trzaj žice, svaki udarac u zategnuti bubanj, svako pritiskanje neke dirke, a onoga ko peva slušaš kao učitelja ili sveštnika. Slušaš ga kao prijatelja. Baš tako, kao prijatelja. Ne znaš ništa o tim ljudima, svi ti pevači i muzičari žive u nekim dalekim Njujorcima i Istanbulima, Londonima i Buenos Ajresima, ne znaš kako im počinju dani i da li ih muči želudac, koliko se često čuju sa roditeljima ili decom i da li više vole da jedu povrće ili meso, ali, u tim noćima, vi ste ipak deo tajnog savezništva, pobratimstva lica u muzičkom svemiru. Vi ste tada, naprosto, prijatelji. Jedan od mojih najbližih prijatelja sa kojim sam proveo mnoge noći razgovarajući – iako je on uglavnom pevao, a ja uglavnom ćutao – zove se Leonard Koen.
Leonard Koen nije dobio Nobelovu nagradu za književnost. Leonard Koen je izdao novi album. Leonard Koen je nedavno napunio osamdeset i dve godine. Leonardu Koenu je ove godine umrla jedna važna osoba iz prošlosti – ona kojoj je posvetio pesmu „So Long, Marianne“. Leonard Koen je dozvolio da se u seriji „Peaky Blinders“ pre par meseci premijerno pojavi delić pesme kojom je najavio svoj poslednji album. Leonard Koen se, zapravo, na našem jeziku piše Lenard Koen – nećete verovati, mnogi greše prilikom te transkripcije! Leonard Koen ovaj put zvuči kao da je sasvim spreman da umre, saglasni su svi muzički i književni kritičari nakon što su preslušali novi album.
Sve su ovo razlozi, manje ili više novinarski opravdani, zbog kojeg bi se moglo pisati o Leonardu Koenu. Ipak, moj povod je sasvim ličan – noćas pišem o njemu zato što želim da odam počast svom prijatelju. Znam da nas ima još dosta, rasutih po stanovima i kućama širom sveta, peremo sudove i peglamo veš, gutamo lekove i ispijamo pića, pišemo o muzici i pevamo o knjigama, svi smo mi prijatelji sa Koenom i prijatelji u Koenu. Učili smo od njega kako da prepoznamo i podnosimo tugu. Učili smo od njega da svaka dobra ljubavna pesma mora biti i politička, kao i da svaka politička pesma mora biti i ljubavna. Učili smo od njega da moramo da imamo tajne živote. Zajedno sa njim smo trpeli sasvim opravdane optužbe za pesničke seksizme (koji su problematični čak i kad su – naročito ako su! – zavodljivi).
Zbog svih tih stvari smo, ruku pod ruku sa njim, ušetali u reku autoironije i autodestrukcije, reku analiziranja sebe i drugih, reku euforije i depresije, reku nežnosti i analnog seksa. Zaplivali smo tom rekom koja nas nosi toliko silovito da se sami sebi više ne možemo ni vratiti jer se više i ne sećamo ko smo i šta smo bili pre ulaska u nju, nego sad možemo samo nastaviti dalje da plivamo, nastaviti dalje u večitoj potrazi za Suzen koja bi nam dala onaj čaj i pomorandže koji su stigli čak iz Kine. Svašta smo, kažem, prošli sa Koenom, svašta dobro i loše naučili od njega, kao, uostalom, i u bilo kom drugom prijateljskom odnosu. Nama, Koenovim prijateljima, nisu potrebni faktografski žurnalistički povodi da bismo čitali ili pisali o njemu. Tako i ja, dok sati luduju na ničijoj zemlji između utorka i srede, sedim i pokušavam da pišem tekst o Koenu koji bi, u noćima poput ove, mogao čitati neki čovek poput mene.
Upoznali smo se nas dvojica relativno davno. Kao dete sam imao običaj da na VHS kasete snimam muzičke spotove i koncertne snimke sa TV-a. Bila je, na pokojnom Trećem kanalu, emisija Love you live u kojoj su emitovali snimke sa najrazličitijih koncerata. Jedne večeri su pustili desetominutni snimak na kome AC/DC svira pesmu Jailbreak. Dečaci i nemaju baš izrazito razvijen osećaj za suptilnost, te sam, uprkos njihovoj pompeznoj blesavosti, sedeo oduševljeno ispred TV-a, fasciniran reskim zvukom Gibson SG gitare Angusa Janga i krešatanjem Brajana Džonsona utegnutog u onu njegovu kretensku treger majicu. Bio sam opčinjen tim nastupom, ali fiziološke potrebe ne haju za opčinjenosti dečačkog srca. Dok sam otišao i vratio se iz WC-a, sa ekrana su pobegle australijske galamdžije i sada je tamo, umesto njih, stajao neki dosadni tip sa akustičnom gitarom, u nekoj širokoj svetloj odeći je razlagao akorde i preko njih pomalo pevao, pomalo mrmljao stihove, a iz publike su ga pratile hipnotisane face staklastih očiju. Crveno REC dugme na mom video rekorderu je i dalje bilo uključeno, ali, iako sam se iznervirao što ograničeno vreme na kaseti trošim na tog smarača, ipak nisam prekinuo snimanje jer – picajzla kakav sam bio čak i kao dete – ne bih mogao da izdržim da mi se na kaseti pesma prekine na pola, ma kako dosadna bila.
Srećom, ubrzo je toj akustičnoj agoniji došao kraj i krenuo je sledeći snimak u emisiji – sveže potšišana Metallica je na nekom nastupu u Nemačkoj svirala svoj klasik One. Tek nekih petnaestak godina kasnije, istražujući na netu koncertne nastupe jednog od svojih omiljenih pevača, shvatio sam da je na tom davnom snimku iz mog detinjstva Leonard Koen svirao svoju Suzanne na festivalu Isle of Wight 1970. godine. Tek tada, u jednoj od mnogih naših noći, shvatio sam da je Koen, zapravo, sve vreme bio tu, u nekom ćošku mozga je stajala iskrzana slika sa te stare video trake, stajao je u belom odelu sa akustičnom gitarom i, u jednom trenutku mog života, to mutno sećanje kao da je progovorilo „U redu, Bojane, sad si spreman da se upoznamo“.
Svog prijatelja Koena sam istinski upoznao tek kada sam krenuo na faks i kada sam se iz svog malog Užica preselio u Beograd. Potpuno sam bio sluđen iznenada dodeljenom slobodom čiju su romantičnu auru narušavali čekanje u banci, čišćenje kuće, pravljenje hrane i sve te veštine koje ne moraš imati dok živiš u roditeljskom stanu. Cele te moje brucoške jeseni sam patio od nesanice, sedeo u stanu i slušao njega kako preko depresivnog A-mola peva It’s four in the morning, the end of December, I’m writing you now just to see if you’re better, a onda – kada prozbori onaj sledeći stih u kome, uprkos hladnoći u Njujorku, kaže da voli deo grada u kom živi – moram priznati, osećao sam se kao da je tu pesmu napisao samo zato da bi se neki novi ja mogao u njoj roditi godinama kasnije. Da, sujetno je to, ali, jebiga, tome prijatelji služe, da istrpe gluposti jedni od drugih. A, takođe, tome služi i umetnost – da ponovo proživimo stvari koje su nam se desile, da bolje razumemo one koje nam se dešavaju i da dobro promislimo one koje bi nam se mogle desiti. Umetnost je poligon za vežbanje života, poligon za oblikovanje društva i poligon za stvaranje slike sveta, a Koen je te (i svih narednih jeseni) proveo puno vremena sa mnom na tim poligonima.
Gledao sam kroz prozore, hodao ulicama, učio tajne istorije mikrosvetova, posmatrao Beograd u koji sam tek došao kao neki svoj vlastiti Njujork na jugoistočnom obodu Evrope, slatkasti klišei su mi ispunjavali grudi, osećao sam se kao konobarica sa američkog Srednjeg Zapada koja sanja da bude glumica i upravo je zato došla u veliki grad u kome je čak i svakodnevna, obična tuga privlačna poput kadra iz dragog filma. Sećam se jednog popodneva, stajao sam na sredini tramvaja, bila je nesnosna zimska gužva, gušio sam se u tom ljudskom satarašu, u svim tim slepljenim jaknama i kaputima, cipelama i čizmama, a u slušalicama mi je Koen pevao svoju pesmu I’m your man, tu erotsku himnu svih (nas) slatkorečivih seratora. Smešio sam se u tramvaju, opkoljen svom tom najsvakodnevnijom svakodnevicom, smešio sam se jer je moja tadašnja devojka često puštala tu pesmu kada vodimo ljubav.
Da, priznajem, ta scena jeste pomalo opšte mesto, ali ako ste nekad probali da vodite ljubav sa osobom koju volite uz tu pesmu, u glavi vam je sigurno odzvonio onaj stih Jovana Hristića – divna, dobra, stara opšta mesta! – čak iako nikada niste čitali Hristićevu pesmu, pa čak i ako vam se živo jebe za poeziju i mislite da je ona čisto gubljenja vremena (koje bi se, umesto toga, moglo posvetiti uzgajanju koza, čitanju marksističke literature ili pravljenju ikebana). U tim trenucima, provedenim u tramvaju i krevetu, prijatelj Koen je bio prisutan. Voajerčina jedna matora pokvarena, ali i saputnik u tramvajima, limenim i simboličkim, bio je tu.
Pre neki dan sam iz tramvaja video plakat za koncert Jana Gilana. Bože, zavapio sam u sebi, ko će stvarno ići na to, koga više zaista mogu paliti podgrejani hitovi Deep Purplea iz sedamdesetih? A onda sam, na trenutak, zamislio da umesto Gilanove staračke face na tom plakatu stoji staračko lice mog prijatelja Koena i jasno sam video jednog tipa i dve cure kako gledaju u taj zamišljeni plakat i čuo ih kako, s punim pravom, komentarišu – ko više, jebote, sluša ovog Koena, koga više pale ti patetični stihovi, kako ih ne smore oni šlagerski aranžmani, kako uopšte danas neko može to sluša? I bili su u pravu i oni, kao što sam bio u pravu i ja u vezi Gilana. Svi su u pravu i to je sasvim u redu. Svako ima svoje prijatelje i svoje mitologije. Mitologije možemo uporediti, a i ne moramo. Pored plakata za koncert Jan Gilana, bili su i plakati za koncerte Halida Bešlića i Miroslava Ilića.
Ma šta o tome mislile elitističke prdonje, potpuno sam siguran da će moj prijatelj Koen rado sa mnom otići i na neki od ta dva koncerta. Možda i na oba. Uostalom, kada je mogao da napravi onako briljantnu verziju svoje pesme Lover, Lover, Lover oslonjenu na tursku narodnu muziku, zašto se ne bi zainteresovao i za folk(lorne) bisere kao što su Pozdravi je, pozdravi ili Voljela me jedna Esma? Ići ćemo nas dvojica sigurno na te koncerte, uveren sam. Izaćićemo iz tramvaja broj sedam, hodaćemo ka Sava centru, a, ako ne budete pažljivi, delovaću vam kao ludak koji hoda ulicom i priča sam sa sobom. A, u stvari, u vama je problem jer ne vidite mog prijatelja Koena kako hoda sa mnom, te večeri ili ma koje druge. Da, nema kraja ovom tekstu zato što nema kraja ni našem zajedničkom hodanju, samo nastavljamo dalje, hodamo i učimo jedan od drugog, hodamo i ponekad se međusobno nerviramo (on mene optuži da sam vulgarni marksista, ja njega da je infantilni starac sa falusoidnim mozgom), pa onda opet hodamo, pa se savetujemo, pa hodamo dalje, pa se smejemo, pa smo tužni, pa smo srećni, pa smo poezija, pa smo politika, pa smo život.
http://kaleidoskop-media.com/muzika/Noc-u-kojoj-Koen-nije-dobio-Nobela
