Časopis Treći program 2013.
Mirovni kongres održan je u Parizu 1849, u godini „proleća naroda”. U glavnom govoru, koji je održao Viktor Igo (Victor Hugo), objavljuje se da će doći dan kada ćeš ti Francusko – ti Rusijo – ti Nemačko – kada ćete svi vi narodi kontinenta, ne gubeći svoje osobine po kojima se razlikujete i vašu slavnu posebnost, biti stopljeni u superiorno jedinstvo i kada ćete stvoriti evropsko bratstvo.
[…] Doći će dan kada će metke i granate zameniti glasovi. Univerzalno pravo glasa naroda, pod uzvišenom upravom velikog Suverenog senata, koji će biti za Evropu ono što je Parlament za Englesku, što je Diet za Nemačku, što je Zakonodavni savet za Francusku.
Prošlo je 160 godina otkako je objavljena ova plemenita vizija; neka vrsta evropskog parlamenta jeste stvorena, ali nije, zapravo, evropsko bratstvo, i moglo bi se posumnjati da Viktor Igo i dalje ne bi bio zadovoljan stanjem na kontinentu.
Moja sećanja na Evropu protežu se unazad do detinjstva u Vajmarskoj republici i odrastanja u nacističkom Trećem rajhu. Napustio sam zemlju neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata, dolazio sam u kratke posete, i u nekoliko dužih, mnogo puta od tada, bio sam u mnogim evropskim zemljama i ovaj kontinent je predmet mog proučavanja. Moja deca išla su u školu sa obe strane Atlantika. Evropska kultura imala je ključni uticaj u mom životu (ona prošla, priznajem, više nego ova sadašnja), tako da sam imao lepu priliku da izvučem korist iz raznovrsnosti globalnih viđenja.
Kada pogledam kroz prozor u Vašingtonu, mogu videti rakune i veverice na drveću Rok krik parka; a kada pogledam iz svog stana u Hajgejtu, u Londonu, vidim veverice u parku Vaterlo a zimi, kad opadne lišće, spomenik Karlu Marksu.
Pošto sam video Evropu i u dobrim i u lošim vremenima, možda je došao dan da sve sumiram. Odavno sam naučio da je kriza period između druge dve krize, ali ova sadašnja je dublja i može biti sudbonosna. Pre pet godina, u knjizi Poslednji dani Evrope (The Last Days of Europe) razmatrao sam nestajanje one Evrope koju sam poznavao. Knjiga je naišla na delimično uzdržan prijem; gledište koje sam zastupao nije bilo moderno, a knjiga se, nesumnjivo, pojavila prerano. Prema širokom konsenzusu, XXI vek pripada kontinentu, civilnoj supersili kojoj drugi mogu zavideti i s kojom se mogu nadmetati.
Evropa, a posebno Evropska unija, nije stajala nimalo loše. Zar nije prešla na zajedničku monetu? Kritičar u Ekonomistu (mojoj bibliji među nedeljnicima) optužio je moju knjigu za „nezasnovane apokaliptičke zaključke”. A sada, u nedavnom uvodniku tog istog magazina, upravo o istoj temi, vidim naslov „Zurenje u provaliju”.
Ali ja u to vreme nisam zurio u provaliju, pa to ne činim ni sada; jednostavno sam razmatrao mogućnosti da se Evropa pretvori u muzej ili park kulture za dobrostojeće turiste iz istočne Azije. Moja ideja nije ni herojska ni tragična, ali nije ni apokaliptična. Izvesno je, u to vreme sam se više bavio dugoročnim izazovima s kojima se kontinent suočavao, kao što su demografski trendovi. U skorije vreme, kao proizvod globalne recesije, a posebno evropske dužničke krize, odjeknule su neposredne opasnosti. To je potpuno prirodno jer su kolaps banaka, uvođenje asketskog budžeta i rastuća nezaposlenost očigledne i prisutne opasnosti. Dugoročne pretnje mogu se ostaviti po strani; uvek postoji šansa da se one možda neće ostvariti. Sledećih pet godina – što nije više od minuta za istoriju – mogu izgledati kao večnost.
Kada se razmišlja o budućnosti Evrope treba se setiti knjige Francuza Remona Arona (Raymond Aron) Odbrana dekadentne Evrope, objavljene sedamdesetih godina XX veka, i rasprave koju je ona izazvala. I pored prirodnog pesimizma, Aron nije verovao da će dekadentna Evropa pasti kao žrtva superiorne ideološke privlačnosti komunizma i ekonomske, vojne i političke moći Sovjetskog Saveza.
I pored sve njegove naklonosti prema liberalnoj Evropi, Aron je bio svestan procesa dekadencije (ili propadanja, da upotrebimo pojam koji je vrednosno neutralniji), koji je počeo s Prvim svetskim ratom i koji se ubrzao posle Drugog svetskog rata. Razlozi su poznati: devastacija usled sukoba, velikog krvoprolića i duboko destruktivnih ideologija koje su doneli. Pedesetih i sedamdesetih godina Evropa se već uveliko oporavila u materijalnom smislu; išlo joj je bolje nego ikad. Ali nije povratila svoje samopouzdanje. Uistinu, mnogo se govorilo o zajedničkim evropskim vrednostima, ali u stvarnosti su konzumerizam i materijalizam (ne u filozofskom smislu) kao način života bili sigurno značajniji faktori.
Ipak, proučavaoci istorije znaju veoma dobro da se predmetu propadanja mora pažljivo prići i da postoje mnogobrojna pogrešna predskazanja. Bilo je slučajeva ne samo preživljavanja nego i ozdravljenja zemalja, kontinenata i civilizacija od kojih su svi digli ruke kao od izgubljenih slučajeva. Kada je pao zapadni Rim, bilo je opšteprihvaćeno da će i istočni deo Rimskog carstva takođe propasti, ali Vizantija je živela još sledećih hiljadu godina. Posle poraza od Pruske 1871, opšte mišljenje u Francuskoj bilo je da je došao Finis Galliae, u vidu nestajanja stanovništva, opšteg defetizma, odsustva patriotizma i samopoštovanja, kao i društvenih zala kao što su alkoholizam i ono što se tada nazivalo „erotizam”; Francuska je gotova i nikada se više neće podići. Ipak, u periodu od trideset godina situacija se radikalno promenila: dekadentnost je izašla iz mode i uglavnom je zamenjena militarizmom, pa čak i šovinizmom; sagrađena je Ajfelova kula; otkriven je sport koji je postao popularan; i Francuska je opet bila ona svoja. Još skorije, Nemačkoj je trebalo samo petnaest godina posle poraza u Prvom svetskom ratu da se ponovo pojavi kao najjača i najopasnija zemlja u Evropi.
Tako su nastali evropski postnacionalistički model mira, prosperitet, društvena pravda i ekološka vrlina. Nesumnjivo je podsticajno znati da stopa smrtnosti u Evropi iznosi četvrtinu one iz Sjedinjenih Država, da je veća stopa pismenosti, kao i očekivana dužina života. U Evropi se tokom poslednjih šezdeset godina desila revolucija koju većina Amerikanaca jednostavno nije primetila. Ona je uspostavila novu ravnotežu između individualnih prava na svojinu i zajedničkog dobra, između regulacije vlade i slobodnog tržišta, između slobode i jednakosti, što Amerika, sa svojom naivnom verom u tržište koje poseduje moć da sve leči, nikada nije uspostavila. Ekscesi potrošačkog kapitalizma su umanjeni. Evropa je uvela novi pristup humanitarnoj spoljnoj politici. U dugom periodu živi u miru sa sobom i sa ostatkom sveta. Evropa je zdrava i samoodrživa; nema stresova, za razliku od grozničave, neuravnotežene Amerike. Izgledalo je da budućnost pripada evropskom modelu. Trebalo bi da se on nametne čitavom svetu, kao svetionik celom čovečanstvu.
Jednog depresivnog jutra, jedine vesti u medijima bile su o Irskoj na ivici kolapsa, o tome da se Britanija suočava s godinama štednje, da je Grčka u beznađu, a da je Portugalija već prošla kroz beznađe, da su Italija i Španija u smrtnoj opasnosti; „tražnja je hronično slaba”, „ciklusi slabljenja”, „sukobljeni tokovi u Evropi”, „ubijanje evra”, „fatalne posledice” i „stremljenje ka provaliji” – te vesti sada izgledaju kao smak sveta.
Lako je, isuviše lako, ismevati iluzije iz prošlih godina. Posleratne generacije evropskih elita težile su da stvore društvo sa više demokratije. Težile su da smanje ekstreme bogatstva i siromaštva i da obezbede neophodne društvene usluge na način na koji to nisu uradile predratne vlade. One su htele sve to da urade ne zato što su verovale da je to moralno ispravno nego i zato što su društvenu jednakost posmatrale kao način da se umanje bes i frustracije koji neminovno vode ka ratu. Za nekoliko decenija mnoga evropska društva su, više ili manje, postigla ovaj cilj. Evropa je bila mirna i civilizovana, nije bilo ni prizvuka rata.
Jednostavno nije istina da su za sadašnju krizu u celini krivi Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) i socijaldemokrati. Kejnz je već odavno mrtav, a nijednom većom evropskom zemljom (izuzev Španije) socijaldemokrati nisu vladali godinama. Ipak, u određenom periodu evropska ideja počela je da gubi zamah. Ona se zasnivala na pretpostavci stalnog privrednog rasta i nije se uzimao u obzir problem starenja evropskih društava. Jednom kad je rast zaustavljen i kada su ljudi živeli duže, osnova je počela da puca. Temeljne greške su napravljene i u drugim oblastima, kao što je nagomilavanje dugova i uverenje da bi se moglo uspostaviti ekonomsko-finansijsko jedinstvo i onda kada ne postoji političko jedinstvo.
Evropa je trebalo da se zasniva na osećanju evropskog identiteta i zajedničkim vrednostima. Ali ona se začela, zapravo, kao unija za gvožđe, čelik i ugalj. Istina, Žan Mone (Jean Monnet), osnivač Evropske unije, kasnije je rekao da bi on naglasak pre stavio na kulturu nego na ekonomiju, ako bi počinjao sve iz početka. Ali on je započeo sa ekonomijom, i takav pristup nije lišen smisla.
Evropska integracija bila je tako teška ne zato što je trebalo prevazići ono što su neki nazivali veštačkim konceptom nacionalne države (nacionalna država se razvijala vekovima; možda bi svet i Evropa bili bolji bez nje, ali ona ni u kom slučaju nije veštačka) već zato što je zajedništvo zajednica veštačko. Sva istraživanja su pokazala da ljudi osećaju privrženost mestu i zemlji u kojoj su rođeni (90%), ali znatno manju prema široj instituciji koja uključuje drugačiji način života ili drugačiji jezik. Prema istraživanju koje je izvršio Evrobarometar iz 1996, samo se 51% Evropljana „osećalo Evropljaninom” i izgleda da se ovaj broj od tada nije povećao. Bilo je pokušaja da se osnaži osećanje zajedničkog kulturnog nasleđa, uključujući tu i evropsku himnu i evropsku zastavu, što je imalo malo uticaja. Pojedini kulturni događaji imali su nešto više uspeha, uključujući i Pesmu Evrovizije (koja je proizvela i priličnu zlovolju, što je bilo posledica političkog manipulisanja) i Bečki novogodišnji koncert Johana Štrausa (ali u njemu su uživali i milioni gledalaca u Kini i Japanu).
Ne bi bilo u redu da se zaključi da je Evropa postala lenja, ali je sigurno da je okrenuta sebi i da je postala letargična, da joj nedostaje ljubopitljivosti i preduzimljivosti. Nema ničeg lošeg u želji da se uživa u životu, ali zbunjuje ukoliko sve to prati nepostojanje interesovanja za budućnost. Nekad su u istoriji velike promene nastajale s pojavom nove generacije; večita sreća čovečanstva, kao što je govorio jevrejski filozof Martin Buber. Ali mlade generacije su takođe napravile veliku štetu na kontinentu, kao što su pobede fašizma i komunizma koji su, bar u početku, bili pokreti mladih.
Ukoliko dođe do podmlađivanja Evrope, ono će nastati u velikoj meri zbog mladih ljudi koji nemaju evropsko zaleđe. Ali, uz značajne izuzetke, Evropa nije u stanju da privuče najbolje među njima i nema potrebe da se do detalja rekapituliraju veliki problemi koji su nastali prilikom integracije toliko velikog broja novih imigranata. U svakom slučaju, u Evropi će se omladinska četa smanjivati u narednim decenijama. Kontinent stari, što je posledica niskog nataliteta i produžavanja prosečnog ljudskog veka. Ovo ne predstavlja samo problem za evropsko zdravstveno i penziono osiguranje već će, najverovatnije, izazvati i pad životnog standarda. U isto vreme, što je paradoks, masovna nezaposlenost mladih će potrajati, a mladi treba da ponesu teret ogromnih dugova napravljenih u prošlosti. Mnogo manja četa mladih treba da radi za dobrobit mnogo veće grupe starih. Stoga će sukob generacija biti novo pravilo. Pobune mladih nisu bile česte u Evropi XIX veka, i one su po svom karakteru bile uglavnom političke, a ne socijalne. Nedavno, došlo je do pobune mladih u Francuskoj, Britaniji, Španiji i Grčkoj. Da li će nacionalna (ili evropska) solidarnost biti dovoljno jaka da izdrži ove pritiske u godinama koje dolaze?
Postoji skoro neograničeni broj mogućnosti za neuspeh Evropske unije, ali izgleda da problemi u tehničkim odlukama koje će se doneti o ekonomiji i finansijama Evrope nisu odlučujući, već je reč o dubljim političkim i psihološkim faktorima: nacionalizmu ili postnacionalizmu, da li će prevagnuti dinamizam ili stezanje kaiša. Postoje trendovi koji se sa određenim stepenom verovatnoće mogu predvideti, ali postoje i imponderabilije koje se ne mogu ni meriti ni procenjivati, a da ne govorimo o predvidljivosti, jer su predmet trenutne promene. Izgleda da će imponderabilije biti te koje odlučuju.
Mnogi Evropljani žale se na nedostatak demokratije i plaše se, najverovatnije s pravom, da će Evropa kojom dominira Brisel biti čak manje demokratska. Malobrojni se žale na nedostatak liderstva, iako je ono, sigurno, isto toliko potrebno, ako ne i više. Jer Evropa se kreće, ali uopšte nije jasno u kom smeru.
Koliko će biti demokratije u svetu sutrašnjice? Sistem starog poljskog parlamenta s njegovim libertum veto, gde je jedan negativan glas bio dovoljan da zaustavi svaku inicijativu, izvesno je, neće raditi. Poslednji Lisabonski ugovor (2009) učinio je neke korake u tom smislu, ali u praksi nije napravio značajnije pomake. Nemačka i Francuska su se udružile da povuku EU, čineći proces odlučivanja bržim i efikasnijim i uvodeći striktna pravila i kontrole. Ali to nije mnogo pomoglo i ne postoji potpuna saglasnost između njih dve. Drugim zemljama se ne sviđaju pokušaji da se EU preoblikuje po uzoru na Nemačku i Francusku, bez obzira na to koliko im je nužno potrebna pomoć. Ali one, naravno, takođe nemaju alternativu.
Možda je Robert Kuper (Robert Cooper) u pravu. On je već duže vreme, uz povremene prekide, savetnik za spoljnu politiku EU. Prema njegovom gledištu, Evropa je postmoderna, posvećena mirnoj međuzavisnosti i modernoj kooperaciji, dok su politike drugih država ukorenjene (u najboljem slučaju) u idejama tradicionalnih zona uticaja i u ravnoteži sila. Ali, kako će postmoderno preživeti u svetu u kojem suviše često prevladava haos, ne zakoni Međunarodnog suda za zločine, već Hobsovi (Hobbes) zakoni? Postmodernisti će delovati u skladu s dva skupa pravila: jednim koja važe između „civilizovanih” naroda i drugim („grublje metode iz prethodnog doba”) kada imaju posla sa pustahijama koji još nisu dospeli do naprednog stupnja postmodernizma. To može zvučati smisleno, ali je nepraktično. „Liberalni imperijalizam” nije nužno provokativan izraz, to nije realna politika za slanje nekoliko hiljada ljudi u ograničenom periodu u neku udaljenu zemlju s naredbom da ne pucaju.
Kuperova teza, što ne iznenađuje, iritirala je one koji su bili skloni da nađu opravdanje za klerikalni fašizam, diktaturu, pa čak i za genocid, ukoliko se to dešava izvan Evrope i Sjedinjenih Država. Ali prava slabost ove politike nalazi se na drugom mestu: ona ne obuhvata samo diskriminaciju već i determinaciju koja, izgleda, ne postoji u današnjoj Evropi. Kao moćni igrač Evropa bi bila izuzetno dobrodošla, ali kako se postaje moćni igrač? Da li Evropa u svojoj apatiji to želi? Kao što kaže Šopenhauer (Schopenhauer), želeti je lako ali želeti da se želi (wollen wollen) skoro da je nemoguće. U nedavno objavljenoj knjizi pod naslovom Un monde sans Europe? (Svet bez Evrope?) iz 2011, Pjer Asner (Pierre Hassner) piše da Evropa treba da bude faktor ravnoteže, koordinacije i pomirenja jer je dovoljno jaka da utiče na druge i da se odbrani, a ne da osvaja i dominira: „Evropa je potrebna svetu, svet je potreban Evropi.” Plemenite reči – ko se ne bi složio s ovakvim osećanjima? Ali, da li svet deli ta osećanja, da li Evropa ima unutrašnju snagu, ambiciju da izvrši ovu misiju?
Azijski politički filozofi i državnici su, verovatno, u pravu kada Evropljanima kažu da će njihov autoritarni model upravljanja biti pogodniji da se suprotstavi izazovima u godinama koje nam predstoje. Evropa je, kako to oni vide, istrošena sila, u suštini carinska unija koja nikada nije ozbiljno imala nameru da postane globalna sila. Oni smatraju da je čudno da Evropa, izgleda, i nije svesna svoje skromne uloge u svetskim poslovima i da je to ne brine. Da li će postojati jedna Evropa, ili Europe des patries (prema rečima Šarla de Gola), ili neće uopšte biti ujedinjene Evrope, teško da bi išta od toga bilo više demokratsko od ovoga što je sada. Biće sve teža borba da se zadrži sadašnji nivo demokratskih sloboda.
Nikada nije postojala evropska superdržava, čak ni neka naznaka takve države. Istina, postoje zajednički interesi, ali zar ne bi Latinska Amerika mogla da posluži kao uzor? Zemlje Latinske Amerike žive u miru jedna s drugom i sarađuju u određenom obimu: one su uspostavile neku vrstu zajedničkog tržišta (Mercosur), obezbeđujući slobodan protok roba i carinsku uniju. Pre dvesta godina, Venecuelanac Simon Bolivar imao je ambicioznije planove za ujedinjenje regiona, ali se njegova vizija sukobila s latinoameričkom stvarnošću i nije se ostvarila, iako ove zemlje imaju više zajedničkog nego Evropa (čak, sa izuzetkom Brazila, i zajednički jezik).
Bilo je i kasnije nekih pokušaja da se uspostavi tešnji politički okvir; ali je sumnjivo da li je učinjen neki bitan napredak. Izgledi za prosperitet Evrope još su gori. Siromašna sirovinama i energetskim resursima, Evropa će teško uspeti da zadrži svoj životni standard i socijalne privilegije ukoliko nije ujedinjena. Nasuprot Latinskoj Americi, njen geografski položaj čini je izloženijom političkim pritiscima snabdevača energijom. Ukoliko se upravljanje ekonomijom ne pritegne, javljaće se stalne krize, neravnoteža između zemalja će se povećavati i doći će do povratka ekonomskog nacionalizma i protekcionizma. Ukoliko ne postoji zajednička energetska politika, Evropa će se suočiti s problemom da neće biti konkurentna na svetskom tržištu. Ukoliko ne postoji zajednička odbrambena politika, Evropa će se još niže kotirati u svetskim poslovima.
Sada, izgleda da većina nije odlučila kojim pravcem da krene. Ona okleva da otvoreno raskine sa EU, ali istovremeno okleva da se pokrene ka stvaranju superdržave. Neki misle da će u narednim godinama sami bolje proći; malo je, govorilo se, lepo. Život u malom gradu imao je u prošlosti poseban šarm. Svakodnevica, kako je na svojim slikama prikazuje Karl Špicveg (Carl Spitzweg), nemački slikar romantičar, sigurno je neuporedivo prijatnija nego život među satanskim fabrikama u Engleskoj.
Možda zajedničke veze i vrednosti nisu dovoljno jake da posluže kao osnova za pravo ujedinjenje. Možda će se, ako se svaka zemlja stara o sebi, postići isto ono što bi se postiglo i udruženim snagama.
Ukoliko im ne ide baš dobro, to bi se kompenzovalo većom srećom. Nije sigurno čak ni da bi ujedinjena Evropa imala snage i političke volje da igra istinski značajnu ulogu u međunarodnoj politici. I uvek postoji šansa da će dolazeće bure mimoići Evropu zbog njenog skromnog profila.
Održavanje skromnog profila ovih dana izgleda lakše nego izgradnja političke volje – a sasvim je izvesno da izgleda mnogo manje rizično. Evropa kakvu sam poznavao u procesu je nestajanja. Na njenom mestu stvara se nešto između regionalne sile i muzeja vrednosti. Za sada sam, uprkos svemu, sklon da se složim sa Alfredom, lordom Tenisonom: „Bolje pedeset godina Evrope nego sva večnost Kine.”
Ima mnogo toga čemu se divimo iz evropske prošlosti, pa čak i u njenom sadašnjem oslabljenom stanju. Ali više nisam siguran u kom obimu Tenisonova osećanja deli većina Evropljana, u kojoj meri postoji čvrsto verovanje u evropski identitet, evropski model i evropske vrednosti i, povrh svega, u postojanje volje da se to brani. Umesto toga, javlja se utešna misao da su i drugi delovi sveta u procesu opadanja. Sadašnja kriza nije prvenstveno finansijsko-dužnička, već kriza nepostojanja volje, inercije, zamora i sumnje u sebe, i, bez obzira na često pozivanje na „evropske vrednosti”, kriza nepostojanja samopouzdanja, slabog ega u psihoanalitičkom smislu. Mesto Evrope u svetu bilo je izuzetno bitno poslednjih nekoliko vekova, baš kao ranije nekih drugih sila; tome je došao kraj. Sva pisana istorija je priča o usponu i padu. Nasuprot univerzitetskim profesorima, supersile nemaju imovine. U praskozorje modernog doba, Đambatista Viko (Giambattista Vico) u svojoj čuvenoj i izuzetno uticajnoj knjizi Scienza nuova (Nova nauka) tvrdi da se istorija kreće u stalno istim ciklusima – božanskim, herojskim i ljudskim (što je nesavršeni prevod za L’eta degli uomini). Evropa je u postherojskom dobu. Vidimo da postaje ljudska.
Volter Laker
S engleskog preveo Rade Kalik
