Rečnik B.
Recnik B se sastojao od reči namerno sastavljenih u političke svrhe; naime od reči koje su ne samo u svakom slučaju imale politički smisao, nego i imale za cilj da onome ko ih izgovara nametnu željeni mentalni stav. Bez potpunog razumevanja principa na kojima je počivao englsoc, te reči je bilo teško upotrebljavati pravilno. U nekim slučajevima, one su se mogle prevesti na Starogovor, pa čak i na reči iz rečnika A, ali obično uz dugo parafraziranje i obavezno po cenu izvesnih finesa. Reči B predstavljale su neku vrstu verbalne stenografije, koja je često cele krugove ideja izražavala u svega nekoliko slogova, i koja je u isto vreme bila preciznija i imala veću udarnu moć nego običan jezik.
Sve reči B bile su kombinovane. Sastojale su se od dve ili više reči, ili delova dveju ili više reči, stopljenih ujedno u obliku lakom za izgovor. Amalgam koji je odatle proisticao uvek je bio istovremeno glagol i imenica, i menjao se po uobičajenim pravilima. Da uzmemo samo jedan primer: reč dobromisao, koja je značila, u veoma grubom prevodu, „ideološka i politička ispravnost”, ili, posmatrana kao glagol, „misliti na ideološki i politički ispravan način”. Njeni oblici su bili: glagol i imenica, dobromisao; prošlo vreme i prilog vremena prošlog, dobromislio, prilog vremena sadašnjeg, dobromisleći; pridev, dobromisleno; prilog, dobromislenosno; glagolska imenica, dobromislitelj.
Reči B se nisu gradile ni po kom etimološkom planu. Mogle su se sastavljati od svih vrsta reči, poređanih bilo kojim redom i kresanih na bilo koji način koji ih je činio lakim za izgovor ne oduzimajući im pri tom smisao. Pošto je ovde bilo teže postići eufoniju, nepravilni oblici su bili češci nego u rečniku A. Na primer, pridevski oblici od dobromisao i zloseks glasili su dobromisleno i zloseksualno, jer bi praviIni oblici dobromisaoasto i zloseksasto bili nezgodni za izgovor. U principu, međutim, svim rečima B mogli su se dodavati pravilni nastavci, koji su u svim slučajevima bili jednaki.
Neke reči B imale su veoma istančano značenje, jedva shvatljivo nekome ko nije vladao jezikom kao celinom. Uzmimo na primer jednu tipičnu rečenicu iz Tajmsovih uvodnika: Staromislitelji ne trbuhosecaju englsoc. Najkraci prevod te rečenice na Starogovor bi bio: „Oni čiji je način mišljenja formiran pre Revolucije ne mogu u potpunosti emotivno shvatiti principe engleskog socijalizma.” No to ne bi bio tačan prevod. Pre svega, da bi se potpuno shvatila gornja novogovorska rečenica, morala bi se imati jasna predstava o tome šta znači englsoc. Sem toga, samo onaj ko je dobro upućen u englsoc može do kraja shvatiti punu snagu reči trbuhosecati, naime slepo i oduševljeno prihvatiti, što je danas teško zamislivo; ili punu snagu reći staromisao, koja je bila neraskidivo vezana sa predstavom zla i dekadencije. Međutim, specijalna funkcija izvesnih novogovorskih reči, među njima i reći staromisao, nije se sastojala toliko u tome da izražavaju značenja koliko da ih uništavaju. Značenje tih reči, kojih je po prirodi stvari bilo malo, bilo je prošireno do te mere da su obuhvatale cele grupe drugih reči; te druge reči, pošto je njihovo značenje sada prenosio jedan jedini lako razumljiv izraz, mogle su se odbaciti i zaboraviti. Najveća teškoća koju su imali sastavljači rečnika novogovora nije bila u izmišljanju novih reči nego u tome da tačno utvrde šta novoizmišljene reči znače; to jest da utvrde koje grupe ostalih reči one ukidaju samim svojim postojanjem.
Kao što smo već videli na slučaju reči slobodan, reči koje su nekad imale jeretičko značenje bile su ponekad pošteđene, budući pogodne za upotrebu; no u tom slucaju bile su očišćene od svih nepoželjnih sekundarnih značenja. Bezbroj drugih reči — čast, pravda, moral, internacionalizam, demokratija, nauka i religija — jednostavno su prestale da postoje. Njihovo značenje je obuhvatala — i obuhvatajući ga, ukidala — šačica uopštenih reči. Sve reči koje su bile vezane za pojmove slobode i jednakosti, na primer, obuhvatala je jedna jedina reč, zlomisao (misaoni zločin), dok je sve reči vezane za pojmove objektivnosti i racionalizma obuhvatala reč staromisao. Veća preciznost bila bi opasna. Od člana Partije se zahtevalo shvatanje slično onome koje je imao stari Hebrejac: ovaj je naime znao, bez nekih detalja, da svi ostali narodi obožavaju „lažne bogove”. Nije mu bilo potrebno da zna da se ti bogovi zovu Vaal, Oziris, Moloh, Astarot itd.; što je manje znao o njima, bolje je bilo za njegovu pravovernost. On je znao za Jehovu i Jehovine zapovesti; znao je, prema tome, da su svi bogovi sa drugim imenima i drugim atributima lažni. Na približno isti način, član Partije je znao koje je ponašanje pravilno, a u vrlo maglovitom, uopštenom smislu znao kakva su skretanja od njega moguća. Njegov seksualni život, na primer, u potpunosti su regulisale dve novogovorske reci: zloseks (seksualni nemoral) i dobroseks (krepost). Reč zloseks obuhvatala je sve seksualne prestupe — blud, preljubu, homoseksualnost i ostale perverzije — kao i normalno seksualno opštenje ukoliko je samo sebi cilj. Nabrajati ih poimenice nije bilo potrebno jer su svi predstavljali jednaku krivicu i, po pravilu, svi kažnjavani smrću. U rečniku C, koji se sastojao od izraza koji se koriste u nauci i tehnici, moglo je biti potrebno da se izvesnim seksualnim skretanjima daju specijalni nazivi, ali običnom građaninu nije bila potreba da ih zna. On je znao šta znaci dobroseks — naime, normalni seksualni odnos između muža i žene, s jedinom svrhom da se začnu deca, bez fizičkog zadovoljstva po ženu; sve ostalo je bilo zloseks. U Novogovoru je retko bilo moguće ici za kakvom jeretickom misli dalje od saznanja da je ona jeretička; dalje od te granice nisu postojale reči da tu misao izraze.
Nijedna reč iz rečnika B nije bila ideološki neutralna. Među njima je bilo mnogo eufemizama. Reči logodmor (logor za prinudni rad) i Minimir (Ministarstvo mira, tj. Ministarstvo rata) imale su značenje gotovo potpuno suprotno od nominalnog. S druge strane, neke reči su izražavale otvoreno i prezirno shvatanje prave prirode okeanijskog društva. Primer ovoga je reč prolokljuk, koja je označavala zabavu niske vrste i lažne vesti kojima je Partija kljukala mase. Bilo je zatim i dvosmislenih reči, koje su bile pohvalne kad su se odnosile na Partiju, a pogrdne kad su se odnosile na njene neprijatelje. No pored ovih, bilo je i reči koje su na prvi pogled izgledale ništa drugo do obične skraćenice, a kojima ideološku boju nije davalo značenje nego sama njihova konstrukcija.
Koliko je to uopšte bilo moguće, u rečnik B se ubacivalo sve što je imalo ili moglo imati bilo kakvog političkog značenja. Nazivi svih organizacija, svih grupa ljudi, svih doktrina, svih zemalja, svih ustanova i svih javnih zgrada bili su bez izuzetka kresani da dobiju željeni oblik — jednu jedinu reč, laku za izgovor, koja sadrži najmanji mogući broj slogova potreban da ukaže iz kog korena potiču. U ministarstvu istine, na primer, odeljenje dokumentacije, u kome je radio Vinston Smit, zvalo se dokodel, odeljenje proze prozodel, odeljenje za tele-programe teleodel itd. Cilj ovoga nije bio samo da uštedi u vremenu. Još u prvim decenijama dvadesetog veka, „teleskopirane” reči i izrazi bili su jedna od karakterističnih crta političkog jezika; primećeno je bilo da je sklonost ka upotrebi ovakvih skraćenica najizraženija u totalitarnim državama i organizacijama. Primeri za ovo su reči Naci, Gestapo, Kominterna, Inprekor, Agitprop. U početku je ta praksa prihvaćena gotovo instinktivno, ali u Novogovoru se ona sprovodila svesno. Primetilo se naime da se tim skraćivanjem naziva sužavalo i na suptilan način menjalo značenje izraza, utoliko što su se tim postupkom od njih otkidale sve asocijacije koje bi inače povlačili. Izraz Komunistička internacionala, na primer, stvara kombinovanu sliku opšteg ljudskog bratstva, crvenih zastava, barikada, Karla Marksa i Pariske komune. S druge strane, reč Kominterna stvara samo sliku čvrsto sastavljene organizacije i precizno određenog doktrinamog programa. Ona se odnosi na nešto što se raspoznaje gotovo isto onako lako kao sto ili stolica, i što ima isto tako suženu svrhu. Kominterna je reč koja se može izgovoriti skoro bez razmišljanja, dok je Komunistička internacionala izraz na kome se čovek mora zadržati bar na trenutak. Na isti način; asocijacije koje priziva reč Ministin su daleko malobrojnije i lakše ih je kontrolisati. Otuda navika da se izrazi skraćuju kad god je moguće, ali i gotovo preterana pažnja koja se posvećivala lakoći izgovora.
U Novogovoru, eufonija je nadjačavala sve ostale momente sem preciznosti značenja. Njoj je uvek žrtvovana gramatička pravilnost kad se to smatralo potrebnim. S pravom, jer je cilj bio, i to pre svega u politici, imati kratke i odsečne reci oko cijeg znacenja ne može biti zabune, koje se mogu izgovoriti brzo i koje proizvode najmanje odjeka u govornikovoj svesti. Reči iz rečnika B čak su dobijale u snazi zbog toga što su međusobno bile veoma slične. Skoro bez izuzetaka, te reci — Minimir, zloseks, logodmor, prolokljuk, Polmis (Policija misli) i bezbroj ostalih — bile su dvosložne ili trosložne, s tim što je naglasak pravilno padao na prvi i poslednji slog. Upotrebljavati ih značilo je govoriti blebetavo, načinom koji je istovremeno bio staccato i monoton. A to se upravo i tražilo. Cilj je bio odvojiti, u najvećoj mogućoj meri, govor — osobito ako su u pitanju bile stvari koje nisu bile ideološki neutralne — od mišljenja. U stvarima svakodnevnog života bilo je bez sumnje potrebno, ili bar ponekad potrebno, razmisliti pre nego što će se nešto reći, ali član Partije koji se nađe u situaciji da treba da iznese sud o nekom pitanju politike ili etike morao je biti u stanju da izbacuje pravilna mišljenja isto onako automatski kao što mitraljez izbacuje metke. Vaspitanje koje je dobio osposobljavalo ga je za to, jezik mu je pružao gotovo nepogrešiv instrument, a samo tkivo reči, njihov oštri zvuk i izvesna namerna ružnoća koja je bila u skladu s principima englsoca, pružala mu je dalju pomoć na tom putu.
Tu mu je i pomagala činjenica što je izbor reči bio vrlo mali. U odnosu na naš, rečnik Novogovora je bio krajnje skučen, s tim što su se neprestano stvarali novi načini pomoću kojih se mogao još više suziti. Novogovor se razlikovao od većine ostalih jezika upravo po tome što mu se rečnik svake godine sužavao umesto da se širi. Svako sužavanje je predstavljalo dobitak, jer što je izbor manji, manje je i iskušenje da se razmišlja. Tvorci Novogovora su se nadali da će se konačno dospeti do artikulisanog govora koji bi tekao samo iz grkljana, bez ikakvog učešća viših moždanih centara. Taj cilj je otvoreno priznavala reč patkogovor, koja je znacila „gakati kao patka”. Kao i razne druge reči iz rečnika B, ona je imala dva značenja. Ukoliko su mišljenja izražena tim gakanjem bila politički ispravna, smisao je bio pohvalan: rekavši za jednog od partijskih govornika da je dvaputvišedobar patkogovoritelj, Tajms mu je napravio srdačan i dragocen kompliment.
Džordž Orvel
