Kao što je znano, velika
napast što je opsedala XIX. vek bila je istorija temâ razvoja i
zastoja, tema krize i ciklusa, tema akumulacije prošlosti,
prenatrpanosti mrtvima, smrzavanja što preti svetu. Taj vek je ono
bitno svojih mitoloških resursa našlo u drugom zakonu
termodinamike. Sadašnja bi epoha možda više bila epoha
prostora.
Živimo u veku
jednovremenog, uporednog, bliskog i dalekog, susednog i raštrkanog.
U razdoblju u kome se, prema mom mišljenju, svet stavlja na
iskušavanje, ne toliko kao jedan veliki život predodređen da se
razvija se tokom vremena, nego kao mreža koja povezuje tačke i
stvara vlastiti nered. Moglo bi se reći da određeni ideološki
sukobi koji leže u osnovi kontraverzi našega doba nastaju između
pobožnih potomaka vremena i tvrdokornih stanovnika prostora.
Strukturalizam je – ili barem ono što je sabrano pod tim
poprilično neodređenim nazivom – pokušaj da se među elementima
koji su možda tokom vremena bili razdvojeni – uspostavi jedan skup
odnosa koji ih postavlja u uporedni položaj, suprotstavlja ili
povezuje kako bi se obrazovala neka vrsta konfiguracije. Zapravo,
nije posredi toliko negiranje vremena koliko određen odnos prema
onome što nazivamo vremenom i povezujemo pod imenom istorija.
Kao
što je dobro znano, veliki je i opsesivni strah XIX veka bila
istorija i njene teme razvoja i stagnacije, krize i ciklusa,
akumulacije prošlosti, viška mrtvih i pogibelji hlađenja koja
preti svetu. Devetnaesti je vek bit mitova kojima je raspolagao
našalo u drugom zakonu termodinamike.
Prvo, prostor koji se
sada pomalja na horizontu naših razmišljanja, naših teorija i
sistema nije novina u zapadnjačkoj istoriji jer i sam ima istoriju.
Niti se može negirati njegova sudbinska veza s vremenom. U vrlo
grubom pregledu te istorije moglo bi se reći da je u
srednjovekovlju postojao jedan hijerarhijski sistem mesta: mesta su
bila sveta ili profana, zaštićena ili, naprotiv, nebranjena, urbana
ili ruralna (u svakom slučaju, namenjena stvarnom životu ljudi). U
kosmologiji postojala su nadnebeska mesta,
nasuprot nebeskom koje se, sa svoje strane, razlikovalo
od zemaljskog; bilo je mesta na kojima su se stvari nalazile
zato što su tamo prispele nasilno i drugih gde su, naprotiv, one
našle svoj prirodni položaj i mir. Ta hijerarhija, kontrast i
prožimanje mesta činili su ono što bi se, tek približno, moglo
nazvati srednjovekovnim prostorom, to jest prostor lokalizacije.
Taj je prostor lokalizacije otvorio Galilei,
budući da prava sablast koju je izazvalo Galilejevo delo nije bilo
otkrovenje ili ponovno otkrovenje da se Zemlja okreće oko
Sunca, nego afirmacija jednog beskrajnog i beskrajno otvorenog
prostora u kome se prostor srednjovekovlja donekle rasplinuo. Mesto
na kome se neka stvar nalazila zapravo nije bilo ništa više do
tačka u njenom kretanju, njeno zaustavljanje tek beskonačno
usporeno kretanje. Drugim rečima, od Galileja naovamo, od XVII veka,
lokalizaciju je zamenilo prostiranje.
Danas raspoređivanje dolazi na mesto prostiranja
koje je nekada zamenilo lokalizaciju. Ono je određeno odnosima
bliskosti između tačaka i elemenata koji se formalno mogu opisati
kao niz, drvo i mreža.
S druge strane, vrlo dobro nam je znano kakav značaj ima
problem raspoređivanja u savremenoj tehnologiji: pohranjivanje
podataka i parcijalnih rezultata proračuna u memoriju stroja;
kretanje diskretnih elemenata s nasumičnim izlazima (automobili,
primerice, pa čak i zvukovi koji se prenose telefonskim linijama);
položaj obeleženih ili šifrovanih elemenata u okviru nasumično
podeljenog skupa, ili skupova koji je razvrstan prema univokalnom ili
plurivokalnom sistemu itd.
Na jedan još
konkretniji način čovek se s problemom raspoređivanja suočava i u
demografskom smislu. Pitanje raspoređivanja stanovnika Zemlje ne
svodi se samo na to hoće li biti dovoljno mesta za sve – problem
koji je, u svakom slučaju, od prvorazredna značaja – nego je ono
i takvo da treba znati kojim odnosima blizine, kakvoj vrsti
pohranjivanja, kretanja, označavanja i razvrstavanja se mora dati
prvenstvo, u ovoj ili onoj situaciji, u zavisnosti od cilja kome se
teži. U našem dobu prostor nam se ukazuje u obličju obrasca
raspoređivanja.
Bilo kako
bilo, mislim da je današnji nemir bitno povezan s prostorom, puno
više nego s vremenom: to nam drugo verovatno izgleda samo jedan od
mnogobrojnih mogućih obrazaca raspodele elemenata raštrkanih u
prostoru.
Sada može biti da
savremeni prostor još nije izgubio one sakralne elemente (koje
je vreme sigurno izgubilo u XIX veku) uprkos svim tehnikama koje
ga opsedaju i mreži znanja koja omogućuje njegovo određenje i
formaliziranje. Naravno, teorijska desakralizacija prostora, početak
koje je označilo Galilejevo delo, već se dogodila: ostaje da se
vidi jesmo li njegovu desakralizaciju realizovali u praksi. Moguće
je, zapravo, da našim životima još upravlja određen broj
nepopustljivih suprotnosti koje običaji i praksa nemaju
smelosti da razore. Tu mislim na suprotnosti koje se podrazumevaju,
kao što su kontrast između javnog i privatnog prostora, porodičnog
i društvenog, kulturnog i utilitarnog, prostora zabave i prostora
rada – sve su to suprotnosti koje i dalje izaziva jedna
prikrivena sakralnost.
Bachelardovo – golemo – delo i
opisi fenomenalnog naučili su nas da ne živimo u homogenom i
praznom prostoru, nego u prostoru zasićenom svojstvima, koji je,
možda, čak obavijen jednom sablasnom aurom. Prostor naše primarne
percepcije, naših snova i strasti ima gotovo intrinzična svojstva:
on je lak, eteričan, proziran, ili je mračan, nejednak i pretrpan.
To je još i prostor visina, vrhova ili naprotiv dubina, kala;
prostor koji teče kao izvorska voda ili nepomičan, kao kamen i
kristal.
U svakom slučaju, ove se
analize, ma kako ključne za savremenu misao, ponajpre odnose na
unutrašnji prostor. A ja bih sada želeo da govorim o izvanjskom
prostoru. Prostor u kome živimo, u koji izlazimo iz sebe, baš onaj
u kome se događa erozija naših života, našeg vremena, naše
istorije, taj prostor koji nas slama i troši i sam je
raznorodan. Drugim rečima, mi ne živimo u nekoj vrsti vakuuma u
kojemu se mogu nalaziti osobe i stvari, nego u nekakvom skupu odnosa
koji određuje položaje koji se ne mogu izjednačiti niti na ma koji
način hijerarhizovati.
Naravno, čovek bi mogao pokušati opisati različite rasporede
tražeći onaj skup odnosa koji ih određuje. Na primer, tako što bi
opisao skup odnosa koji određuje raspored prelaza, puteva, vozova
(kad je reč o vozu, zamislite to klupko odnosa koje predstavlja
stvar kroz koju možete proći, pomoću koje prelazimo s jedne tačke
na drugu i koja je i sama sposobna prelaziti). Preko skupa koji ih
određuje, čovek bi mogao opisati rasporede privremenog
zaustavljanja: kafići, kina, plaže. Bilo bi takođe moguće
odrediti, preko njihovih mreža odnosa, rasporede odmora, zatvorene
ili polu-otvorene, od kojih se sastoji kuća, spavaća soba, krevet
itd. No, mene zanima samo poneki od ovih rasporeda, tačnije rečeno,
oni koji su obdareni tim neobičnim svojstvom da budu povezani sa
svima ostalima, ali na takav način da ukidaju, obesnažuju ili
preokreću skup odnosa koji sami oblikuju i koji se u njima ogledaju
ili odražavaju. Ti prostori koji su na neki način povezani sa svima
ostalima, a ipak u sukobu s njima dele se na dva glavna tipa.
Pre svega, utopija. To su rasporedi koji
nemaju pravog prostora. Rasporedi koji stupaju u odnos direktne ili
obrnute analogije sa stvarnim prostorom ili društvom. Oni
predstavljaju samo društvo dovedeno do savršenstva, ili njegovo
naličje, a u svakom slučaju utopije su prostori koji su po svojoj
biti nestvarni.
Postoje,
također, i to verovatno vredi za sve kulture i sve
civilizacije, stvarni, efektivni prostori, obrisi kojih se
naziru u svakoj ustanovi društva, ali koji predstavljaju neku vrstu
obrnutog rasporeda u odnosu na istinski ostvarenu utopiju i u kojem
su svi stvarni rasporedi, ili svi drugi rasporedi koji se mogu naći
u društvu, istovremeno predstavljeni, osporeni i preokrenuti: mesto
koje se nalazi izvan svakog mesta, a položaj kojega se ipak može
odrediti. Naspram utopija, ta mesta koja apsolutno predstavljaju
nešto drugo u odnosu na sve rasporede koje odražavaju i o kojima
govore mogla bi se opisati kao heterotopije. Između ovoga
dvoga ja bih tada postavio onu vrstu kombinovanog doživljaja koji
ima odlike oba tipa lokacije, ogledalo. Ono je, na kraju, utopija, po
tome što predstavlja mesto bez mesta. U njemu se vidim tamo gde
nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se potencijalno otvara s onu
stranu svoje površine, tu se nalazim tamo gde me nema, kao neka sena
koja mi vlastitu pojavu čini vidljivom, koja mi omogućava da se
vidim tamo gde ne postojim: utopija ogledala. Istovremeno, imamo
posla i s heteronomijom. Ogledalo za ista postoji i ima neku vrstu
povratnog efekta na mesto koje zauzimam: pošavši od njega ja
zapravo primećujem da sam odsutan s mesta na kojemu jesam, jer se
vidim tamo, u njemu.
Počevši
od tog pogleda koji mi se u određenoj meri vraća, iz dubina toga
virtualnog prostora s druge strane ogledala, ja se okrećem sebi,
polako svraćajući pogled na sebe, rekonstrušući se na mestu na
kojem se stvarno nalazim. Otuda ogledalo funkcioniše kao
heterotopija budući da, kad god se pogledam u njemu, mesto koje
zauzimam biva i sasvim stvarnim – ono je zapravo u vezi s
celokupnim okolnim prostorima – i sasvim nestvarno, jer, da bi bilo
primećeno, ono nužno mora proći kroz tu virtuelnu tačku koja se
nalazi tamo, u ogledalu.
Što se tiče heterotopija u pravom smislu reči, kako ih
možemo opisati? Kakvo je njihovo značenje? Mogli bismo postulirati,
ne naučno, to je danas previše upotrebljena reč, nego neku vrstu
sistemskog opisa. U odnosu na dano društvo, njegov bi cilj bio
proučavanje, analiza, opis i «čitanje», kako je to danas moderno
reći, tih različitih prostora, tih drugih mesta u nekoj vrsti
mitskog i istodobno stvarnog nadmetanja s prostorom u kom živimo.
Takav bi se opis mogao nazvati heterotopologijom.
Njegovo je prvo načelo da, verovatno, ne postoji
nijedna kultura u svetu koja nije sačinjena od heterotopija. One su
stalno obeležje svih ljudskih skupina. Belodano je, međutim, da su
obličja koja heterotopije poprimaju različita do te mere da jedno,
univerzalno obličje možda uopšte ne postoji. Bilo kako bilo, mogu
se podeliti na dva glavna tipa.
U
takozvanim se primitivnim društvima javlja određena vrsta
heterotopije koju bih opisao kao heterotopiju krize; ona sadrži
povlaštena ili sveta ili zabranjena mesta namenjena pojedincima koji
se nalaze u stanju krize u pogledu društva ili okoline u kojoj žive:
adolescenti, žene tokom menstrualnog perioda ili porođaja, starci
itd.
U našem društvu ove
heterotopije krize polako nestaju, iako neki njihovi ostaci i dalje
opstaju. Primerice, internati za mladiće, u obliku kakav su imali u
XIX veku, ili vojna obuka, igrali su takvu ulogu, omogućili su da se
prva znamenja muške seksualnosti očituju «drugde», izvan
porodice. Za devojke je, do sredine XIX veka, postojala tradicija
«medenog meseca» ili «voyage de noces» (bračno putovanje).
Defloracija devojke se u to vreme nije smela dogoditi «nigde», voz
ili hotel bili su to mesto koje se nije nalazilo nigde, heterotopija
bez zemljopisnih koordinata.
Ipak, ove
heterotopije krize danas nestaju, kako mi se čini, samo stoga da bi
bile zamenjene drugima koje bi se mogle opisati kao heterotopije
odstupanja i koje zauzimaju pojedinci čije ponašanje odstupa
od uobičajenoga proseka ili norme. To su prihvatilišta,
psihijatrijske klinike i razume se zatvori, a ovomu se popisu
nedvosmisleno moraju dodati i starački domovi koji se u određenom
smislu nalaze na granici između heterotopija krize i odstupanja. To
je stoga što se u društvu poput našega u kome je zadovoljstvo
pravilo, neaktivnost starosti ne smatra krizom nego odstupanjem.
Drugo
načelo moga opisa: tokom svoje istorije društvo može na vrlo
različite načine primenjivati jednu istu heterotopiju koja nikada
ne prestaje postojati. Zapravo, svaka heterotopija ima jasnu i tačno
određenu ulogu u društvu i jedna ista heterotopija, u zavisnosti od
sinhronije kulture u kojoj se nalazi, može imati različitu ulogu.
Uzmimo, primera radi, neobičnu heterotopiju groblja. Ono je
svakako «drugo» mesto u odnosu na obične kulturne prostore,ali
je,ipak, u vezi sa svim lokacijama grada, društva, sela i tako dalje
budući svaka porodica tu ima ponekog srodnika. Moglo bi se reći da
ta heterotopija oduvek postoji u zapadnjačkoj kulturi. A ipak je
preživela značajne promene. Do XVIII veka groblje se nalazilo u
samom srcu grada, pored crkve.Tu je postojala hijerarhija svih
mogućih vrsta grobova. Bilo je kosturnica u kojima su mrtvi gubili i
zadnje tragove individualnosti, bilo je pojedinačnih grobova i
grobova u samoj crkvi koji su obično podizani prema dva modela,
jednostavna mramorna ploča ili grobnica sa statuama itd. Groblje,
smešteno u sveti prostor crkve, poprima sasvim drukčije obeležje u
modernoj civilizaciji. Zanimljivo je da je u doba koje se vrlo grubo
određuje kao «ateističko» u zapadnjačkoj kulturi nastao
takozvani kult mrtvih.
Na kraju, sve
dok su ljudi zaista verovali u uskrsnuće tela i besmrtnost duše,
bilo je prirodno da se zemnim ostacima ne pridaje veliki značaj.
Naprotiv. Od trenutka kad ljudi više nisu bili tako sigurni u
zagrobni život, postalo je logično da se puno veća pažnja
poklanja posmrtnim ostacima koji su jedini trag našeg postojanja u
svetu i u rečima.
Bilo kako
bilo, od XIX veka naovamo svako od nas ima pravo na vlastitu
malu kutiju za vlastito malo raspadanje ali je tek u XIX veku počelo
premeštanje groblja na periferiju grada. Usporedo s ovom
individualizacijom smrti i građanskim prisvajanjem groblja javlja se
opsednutost smrću kao «bolešću». Pretpostavlja se da mrtvi
prenose bolest na žive i da njihovo prisustvo u blizini kuća i
crkve, gotovo nasred ulice, seje smrt. Taj veliki strah od širenja
bolesti zarazom koja potiče od groblja počeo je uporno se javljati
krajem XVIII veka, ali su tek tokom XIX groblja bila preseljena
u predgrađa. Otada ona više nisu bila sveti i besmrtni dah grada
nego «drugi» grad u kome je svaka porodica imala svoj sumorni
dom.
Treće načelo. Heterotopija ima moć da
na jednom stvarnom mestu postavi u usporedan odnos različite
prostore i lokacije koji su međusobno nespojivi. Tako se u
pozorištu, na pozornici, smenjuju nizovi mesta koja su jedna drugima
strana, tako bioskop predstavlja vrlo neobičnu prostoriju
iz pozadine koje se trodimenzionalni prostor projektuje na
dvodimenzionalni ekran. Vrt predstavlja verovatno najstariji primer
ovih heterotopija u obliku nespojivih lokacija. Nemojmo zaboraviti da
je ova čudna, drevna tvorevina na Istoku imala veoma duboka značenja
i da su ona, po svemu sudeći, bila superponirana. Tradicionalni je
perzijski vrt bio sveto mesto koje je u okviru svoga prostora trebalo
sadržavati četiri odvojena dela, koji su predstavljali četiri
strane sveta, kao i jedan prostor, još svetiji od ostalih, središte
sveta dovedeno u vrt (tu se nalazio bazen s vodom ili fontana). Sva
je vegetacija bila koncentrisana u toj zoni, kao u nekoj vrsti
mikrokosmosa. Ćilimi su prvo predstavljali reprodukciju
vrta, budući da je vrt bio ćilim na kome je sveukupni svet dostigao
simbolično savršenstvo, a ćilim neka vrsta pokretnog vrta u
prostoru. Vrt je najsitniji delić sveta i, u isto vreme, predstavlja
njegovu sveukupnost, obrazujući na taj način jednu vrstu sretne i
univerzalne heterotopije (iz koje su izvedeni naši zoološki
vrtovi).
Četvrto
načelo. Heterotopije su uglavnom u vezi s fragmentima vremena,
to jest, one se otvaraju kroz ono što bismo mogli odrediti kao čistu
simetriju heterohronizma. Heterotopija obavlja svoju funkciju od
trenutka kad se ljudi nađu u nekoj vrsti posvemašnjeg prekida svoga
tradicionalnog vremena. Tada je lako videti do koje je mere groblje
heterotopijsko mesto po tome što počinje s tim čudnim
heterohronizmom koji, za ljudsko biće, predstavlja gubitak života i
ta navodna večnost u kojoj ono ipak ne prestaje se rastakati i
nestajati. Uopšte uzevši, u društvima poput našeg, heterotopija i
heterohronizam organizovani su i raspoređeni na relativno složen
način. Ponajpre, postoje heterotopije vremena koje se akumulira ad
infinitum, kao što su muzeji i biblioteke. Ovo su heterotopije kod
kojih se vreme ne prestaje akumulisati, nalazeći se, da tako kažemo,
na vlastitom vrhu. Ipak, do XVII veka one su još bile izražaj
pojedinačnog izbora. Naprotiv. Ideja skupljanja svega, želja da se
sva vremena, sva razdoblja, obličja i stilovi okupe na jednom mestu,
zamisao da se sva vremena pretvore u jedno mesto, ali mesto koje je,
ipak, izvan vremena, zaštićeno od posvemašnjega propadanja, prema
jednom planu gotovo neprestane i neograničene akumulacije u okviru
jednog nepokretnog mesta, sve ovo posve pripada našem modernom
pogledu na svet. Muzeji i biblioteke su heterotopije karakteristične
za zapadnjačku kulturu XIX veka.
Pokraj ovog tipa, vezanog za akumulaciju vremena, postoje i
heterotopije vremena u njegovom površnijem, prolaznijem i
nestalnijem vidu, vremena koje se doživljava kao svetkovina. To su,
tada, heterotopije koje ne naginju večnom. One su apsolutno zavisne
od vremena. Ovoj klasi pripadaju sajmišta, ti čudesni prazni
prostori izvan gradskih granica koje dva puta godišnje ispune šatre,
tezge, najrazličitiji predmeti, hrvači, žene-zmije, gatare itd.
Nedavno je izmišljen jedan novi oblik vremenske heterotopije,
naselje za odmor: neka vrsta polinezijskog sela koje stanovnicima
gradova nudi tri nedelje primitivne i večne golote. Lako se uočava,
s druge strane, da se ova dva tipa heterotopije, heterotopija
svetkovine i večnosti vremena koje se akumulira, približavaju jedan
drugom: kolibe na otoku Džerba su na neki način srodne bibliotekama
i muzejima. I zar se, ponovnim otkrivanjem polinežanskog načina
života, vreme zapravo ne ukida upravo u trenutku u kome je ponovno
nađeno? U tomu je sadržana cela priča o ljudskom rodu koja seže
pravo do pra-početka, kao neka vrsta velikog i neposrednog
znanja.
Peto načelo.
Heterotopije uvek pretpostavljaju jedan sistem otvaranja i zatvaranja
koji ih čini nedostupnim i, istovremeno, omogućuje da se u njih
prodre. Čovek na heterotopijsku lokaciju obično ne dolazi
svojevoljno. On je ili prisiljen na to, kao kad ide u vojsku ili u
zatvor, ili se mora podvrgnuti obredu čišćenja. Tamo se može
dospeti samo uz posebnu dozvolu ili nakon obavljanja određenoga
broja radnji. Postoje i heterotopije posvećene isključivo obredima
očišćenja, značaj kojih je upola religiozan – upola higijenski
(muslimanski haman), ili belodano samo higijenski (skandinavske
saune).
Druge heterotopije,
naprotiv, izgledaju kao čista otvaranja, iako obično kriju čudna
isključenja. Svako može doći na jednu od ovih heterotopijskih
lokacija, ali one su zapravo obična varka: vi mislite da ste ušli,
ali vas sam čin ulaska isključuje. Mislim na one znamenite sobe
kakvih je bilo na velikim farmama u Brazilu i širom južne Amerike.
Ulazna vrata nisu vodila u glavni deo kuće, u kom je živela
porodica, tako da je svako ko bi tuda prolazio, svaki putnik-namernik
imao pravo da ta vrata otvori, uđe u sobu i u njoj prenoći. Sada,
te su sobe bile tako raspoređene da onaj ko bi u njih ušao nije
nikada mogao dopreti do središta porodičnog života: više nego
ikada slučajni prolaznik, nikada pravi gost. Ovaj bi se tip
heterotopije, koji je danas gotovo posve nestao iz naše
civilizacije, mogao možda prepoznavati u američkoj «motelskoj»
sobi u koju čovek ulazi u svom vozilu i sa svojim partnerom i gde je
nezakoniti seks posvema skriven i posve zaštićen istodobno, daleko
od sveta a ipak ne pod otvorenim nebom.
Šesto načelo. Poslednja odlika heterotopija jest da one,
u odnosu na ostatak prostora, imaju jednu funkciju koja se realizuje
između dva oprečna pola. S jedne strane, one imaju zadaću
stvaranja prostora privida koji otkriva kako je sav stvarni
prostor, sve te lokacije na koje je podeljen život, još puno veći
privid. S druge strane, one trebaju stvoriti još jedan stvarni
prostor, onoliko savršen, besprekoran i dobro uređen koliko je ovaj
naš u neredu, loše zamišljen i manjkav. To nije heterotopija
privida, nego kompenzacije i pitam se nisu li neke kolonije
funkcionisale na sličan način.
U nekoliko slučajeva one su, na nivoui organizacije zemljišnog prostora, igrale ulogu pravih heterotopija. Jedan ovakav primer, iz prvog vala kolonizacije u XVII veku, mogle bi biti neke puritanske kolonije koje su Englezi osnovali u Americi i koje su bile apsolutno savršena mesta.
Ili, one izvanredne jezuitske kolonije, osnovane u Južnoj Americi: divne, posvema uređene kolonije u kojima je čovek stvarno dostigao savršenstvo. Jezuiti su u Paragvaju osnovali naselja u kojima je život bio uređen do najsitnijih pojedinosti. Selo je građeno prema strogom obrascu, oko pravougaonog trga s crkvom na jednom kraju, školom s jedne i grobljem s druge strane i, naspram crkve, ulicom koja je s drugom ulicom činila pravi ugao. Sve su porodične kuće ležale duž jedne od ove dve ose obrazujući na taj način Hristovo znamenje. Tako je hrišćanstvo bitno obeležilo prostor i kartu američkog sveta.
Svakodnevni život pojedinaca nije uređivala pištaljka nego zvono: obavezno buđenje u isto vreme, obrasci u podne i u pet sati. Potom su ljudi odlazili na spavanje, a u ponoć se dešavalo ono što je znano kao bračno buđenje: na zvuk samostanskog zvona svako je od njih pristupao svojoj bračnoj dužnosti.
Bordeli i kolonije, to su dva ekstremna tipa heterotopije. Razmišljajte o brodu: to je komad prostora koji pliva, mesto bez mesta koje živi za sebe, zatvoreno u sebe, i pluta u isto vreme u beskrajnom okeanu, a ipak, od luke do luke, čas ovde-čas tamo, od bordela do bordela, on putuje čak do kolonija u traganju za najdragocenijom stvari koju kriju njihovi vrtovi. Tada ćete shvatiti zašto je on, za našu civilizaciju, od XVI veka do današnjih dana, predstavljao ne samo i nedvosmisleno glavno sredstvo ekonomskog razvoja (u što ovde ne želim ulaziti) nego istovremeno i ponajveće vrelo mašte. Brod je heterotopija par excellence. U civilizacijama koje ga nemaju umesto avanture postoji špijunaža, umesto gusara policija.
Mišel Fuko
prevod
Mario Kopić
https://atorwithme.blogspot.com/2019/11/michel-foucaulto-drugim-prostorima.html
