Kolektivno nesvesno je ona tamna pozadina na kojoj se jasno izdvaja funkcija prilagođavanja svesti. Skoro da smo izazvani da kažemo, kako je sve valjano u psihi obuhvaćeno funkcijom prilagođavanja, a sve što nije, stvara neodređenu pozadinu, iz koje primitivnom čoveku izranjaju opasne senke i noćne utvare i od njega zahtevaju žrtve i ceremonije, a koje bi našem biološki orijentisanom shvatanju htele da izgledaju kao beskorisne i besmislene.
Mi se smejemo primitivnom sujeverju, smatramo da smo iznad toga, ali pritom potpuno previđamo, da od te pozadine, koju ismevamo kao muzej neprikladnih stvari, trpimo uticaj na isto tako netajanstven način kao i oni primitivni. Oni imaju samo jednu drugu teoriju, naime teoriju veštičarenja i duhova. Ovu teoriju smatram veoma interesantnom i smislenom i čak značajnijom od akademskog stanovišta naše nauke. Dok visoko obrazovan moderan čovek svakodnevno pokušava da utvrdi, koja dijeta odgovara njegovom nervoznom kataru želuca i koja greška u dijeti je kriva za novi napad, primitivni čovek na ispravan način traži psihičke uzroke, i metodu lečenja koja deluje psihički. Zbivanja u nesvesnom utiču na nas isto tako kao i na primitivne ljude; mi nismo ništa manje opsednuti demonima bolesti, naša je duša isto tako u opasnosti da bude pogođena neprijateljskim uticajem, mi smo isto toliko plen zlonamernih duhova mrtvih ili žrtve magičnog šarma, koji zrači iz neke strane ličnosti. Mi to samo nazivamo drugačije, a nalazimo se ispred onog primitivnog čoveka taman toliko koliko na to utiče samo drugačiji naziv. To je, kao što je poznato, vrlo malo, pa ipak, s druge strane, vrlo mnogo. Za čovečanstvo je to kada se nađe neki novi naziv stalno značilo oslobađanje od košmarnog sna.
Ova zagonetna pozadina, koja je kao oblacima prekrivala noćnu tamu prašuma od nezapamćenih vremena smenjujućim, ali ipak uvek sličnim prilikama, podseća najviše na izobličeno ogledanje dnevnog života, koje se noću ponavlja na čudesan i zastrašujući način; to su ,,revenants“ duhova mrtvih, slike sećanja, koje uzlaze bežeći i poput senki iz tamnice prošlosti, koja ne odražava ništa živo, ili su to osećanja, zaostala u nekom upečatljivom doživljaju, koja su se personifikovala u obličje duha. Prividno sve samo posledično delovanje, nedobrodošli gorki naknadni ukus ispražnjenog pehara proteklog dana, otpad i nekorisno. Ako, međutim, zagledamo pažljivije, otkrićemo da iz te, prividno samo negativne pozadine izlaze moćni imperativi, koji u najvećoj meri utiču na delanje primitivnog čoveka. Ove odrednice imaju čas magični, čas religiozni oblik, a povremeno i oba oblika istovremeno kao nerazlučivu mešavinu. Oba su, pored borbe za postojanjem, najvažniji činioci primitivne psihologije. U njima se srećemo sa duhovnim elementom, koji se pojavljuje samostalno u oblicima projektovane čulnosti čisto animalno-reflektorno obojene primitivne psihe, i mi Evropljani se povremeno moramo samo začuditi, koliko duševni doživljaj može da ima ogroman uticaj na primitivnog čoveka. Čulna neposrednost objekta hvata se za njega i kod duhovnog čoveka. Misao mu se javlja, on je ne misli, već mu se ona pojavljuje u projektovanom čulnom opažanju, tako reći kao halucinacija ili bar kao izuzetno živ san. Zbog toga misao kod primitivnog čioveka može u toj meri da mu pokrije i čulnu realnost, da bismo kod nekog Evropljanina, koji bi se ponašao na sličan način, govorili o opseni.
Ove svojstvenosti primitivne psihologije, koje ovde mogu tek da dodirnem, veoma su važne za shvatanje kolektivnog nesvesnog.
Jedno jednostavno razmišljanje može nam pomoći da razumemo značaj ovog pitanja: mi imamo kao kulturni ljudi istorijsku starost od oko hiljadupetstotina godina. Pre toga dolazi praistorijski vremenski raspon, znatno veće,ali neodređene duži a onda dolaze neodređeno mnoge hiljade godina samo kamenog doba, do unazad verovatno beskrajno mnogo dužeg vremena, u kome je ostvaren korak od životinje do čoveka. Još pre pedeset generacija bili smo tako reći primitivci. Kulturni sloj, ta simpatična patina, mogla bi dakle da bude izuzetno tanka i delikatna u poređenju sa moćno oformljenim primitivnim slojevima duše. Ovi slojevi, međutim, formiraju kolektivno nesvesno, zajedno sa ostacima životinjskog, koji ukazuju unazad na beskrajne, maglovite dubine.
Hrišćanstvo je podelilo germanskog varvara na donju i gornju polovinu i tako mu je pošlo za rukom – potiskivanjem tamne strane – da udomi svetlu stranu i da je učini vičnom za kulturu.
Ali donja polovina strasno teži oslobođenju i drugom udomljenju. Do tada ostaje ujedinjena sa ostacima praistorije, sa kolektivnim nesvesnim, što mora da znači svojevrsno i rastuće oživljavanje kolektivno nesvesnog. Ukoliko se više gubi bezuslovni autoritet hrišćanskog pogleda na svet, utoliko će se osetnije okrenuti „plava neman“ u svojoj podzemnoj tamnici i zapretiti nam probijanjem napolje sa pustošećim posledicama. Ova pojava se događa kod pojedinca kao psihološka revolucija, kao što može da nastupi i kao socijalni fenomen.
Prema mom shvatanju, ovaj problem ne postoji kod Jevrejina. On je imao već antičku kultum i stekao je povrh toga i kulturu svog domaćeg naroda. On poseduje dve kulture, ma kako to paradoksalno zvučalo. On je odomaćen u većoj meri, ali je u opakoj nedoumici za ono nešto u čoveku, što dodimje zemlju, što odozdo prima novu snagu, za ono zemaljsko, što germanski čovek u opasnoj koncentraciji u sebi skriva. Naravno da arijevski Evropljanin najduži deo vremena nije primetio ništa od toga, možda će primetiti sada, u ovom ratu – možda i neće. Jevrejin pak ima malo od toga – gde će on dodirnuti svoju zemlju ? Tajna zemlje nije šala i nikakav paradoks. Morali smo na primeru Amerike da vidimo, kako se već u drugoj generaciji razmere lobanje i karlice kod svih evropskih rasa indijaniziraju. To je tajna američke zemlje.
Svako tle ima tako svoju tajnu. O tome posedujemo nesvesnu sliku u duši: jednu vezu duha sa telom, kao i ono sa svojom zemljom. Neka mi čitalac oprosti ovaj fugurativni način izražavanja i pokuša da shvati šta mislim. Nije lako da se to adekvatno opiše ma koliko inače bilo određeno. Postoje ljudi – i to ne mali broj njih – koji žive s one strane i iznad svog tela, oni lebde kao bestelesne senke iznad svoje zemlje, svog zemaljskog, upravo iznad svog tela. Drugi žive sasvim u njoj. Jevrejin živi po pravilu u prijateljskom susedstvu sa zemaljskim, a da ipak ne oseća moć zemaljskog. Ono je, čini se, s vremenom nešto oslabilo.
U toj okolnosti bi se mogla pojaviti specifična jevrejska potreba da sve reducira na svoje materijalne početke: Jevrejinu je potrebno početno, prvobitno kao protivteža opasnoj prevazi njegovih dveju kultura. Nešto više primitivnosti mu ne škodi, naprotiv: potpuno razumem, da Frojdove i Adlerove redukcije na primitivne seksualne želje i na primitivne težnje za moć za Jevrejina imaju u sebi nešto dobrobitno i zadovoljavajuće jer je pojednostavljujuće, zbog čega se Frojd sa izvesnom opravdanošću zatvara pred mojim prigovorima. Za germanski mentalitet su, međutim, ove specifično jevrejske doktrine potpuno nezadovoljavajuće, jer mi Germani imamo u sebi još uvek pravog varvarina, koji ne dopušta da se s njim šali i čija pojava za nas ne znači olakšanje i prijatno prolaženje vremena. Kad bi se iz ovog rata nešto naučilo! Sa šaljivim i grotesknim tumačenjima nećemo se približiti našem nesvesnom. Jevrejski orijentisan psihoterapeut kod Germana ne dodiruje one setne i humorističke ostatke iz vremena Davida, već varvarina od preključe, naime biće kome neka stvar na najneprijatniji način odjednom postaje ozbiljna. Ovu ljutitu osobinu varvarina zapazio je i Niče, svakako iz sopstvenog iskustva – zbog toga ceni jevrejski mentalitet i zbog toga propoveda igranje i letenje i ne uzimanje za ozbiljno. On je pritom prevideo, da nije varvarin taj koji uzima za ozbiljno, već ono što uzima njega ozbiljno. To zlo biće ga hvata. A koga je uzelo ozbiljnije nego upravo samog Ničea?
Čini mi se da bi problem nesvesnog valjalo uzeti kao nešto vrlo ozbiljno. Ogroman pritisak savesti ka dobrom, snažna moralna snaga hrišćanstva, ne govori samo u korist hrišćanstva, već dokazuje i snagu potčinjene i potisnute suprotnosti, antihrišćanskog, varvarskog elementa. To što u nama još postoji neki deo, koji uopšte može da nas dohvati, koji može da nas uzme ozbiljno, ne smatram samo opasnom, već i dragocenom i simpatičnom osobenošću. To je jedna još nedodirnuta svojina, jedno mladalaštvo, jedno blago nepotrošenog, jedno obećanje ponovnog rađanja.
Bilo bi ipak potpuno pogrešno ceniti nesvesno isključivo zbog njegovog vrednog svojstva i posmatrati ga u izvesnoj meri kao izvor otkrovenja. Ono i nije ništa drugo do svet prošlosti, oživljen jednostanošću svesnog stava. Kada naime život poprimi neki jednostrani pravac, onda radi upravljanja organizma samim sobom u nesvesnom dolazi do nagomilavanja svih onih faktora, koji su u svesnom postojanju paralelno mogli vrlo malo da govore i žive.
Iz te činjenice proizilazi teorija o kompenzaciji u odnosu na nesvesno, koju sam postavio naspram teorije o potiskivanju.
Nesvesno se ponaša dopunjujuće u odnosu na sadržaj svesti; ne nekako suprotstavljeno, već može ponekada da se poklopi sa svešću i to onda kada se svesni stav približi životnom optimumu. Ukoliko se, pak, više svesni stav približava životnom optimum utoliko postaje slabija samostalna delatnost nesvesnog, utoliko više pada njegova vrednost i postaje, u momentu kada je dostignut optimum, jednaka nuli. Može se, dakle, reći da dokle god sve dobro stoji i dok je čovek na onom putu, koji za njega znači individualni i socijalni životni optimum, nema uopšte govora o nesvesnom. To što upravo u naše vreme uopšte dolazimo na to da govorimo o nesvesnom, već je dokaz, da ne stoji sve kako treba. Govor o nesvesnom se, međutim, ne može staviti na teret samo analitičkoj psihologiji: sa tim se započelo u celom obrazovanom svetu posle Francuske revolucije i to sa Mesmerom.
Tada se, doduše, nije govorilo o nesvesnom, već o „animalnom magnetizmu“ , koji pak nije ništa dmgo, nego ponovno otkriće primitivnog pojma energije duše iz nesvesnog, upravo kroz ponovno oživljavanje u potentia postojećih, izvornih mogućnosti predstava. Dok se animalni magnetizam postepeno proširivao kao epidemija u čitavom zapadnom svetu, što potpuno naliči ponovo oživljenom verovanju u fetiše – oživljavanje neživog predmeta – Robert Majer (Mayer) je uzdigao primitivan dinamički stav, koji se i njemu, kao što je sam opisao, prisilno nametnuo iz nesvesnog kao inspiracija, do naučnog pojma energerike!
U međuvremu se pomeranje stola pri seansama oslobodilo svojih početaka i poraslo do spiritizma, do modernog verovanja u duhove, novog rađanja šamanističke religiozne forme naših predaka. Ovaj razvoj ponovo oživljenih sadržaja nesvesnog, koji još traje, poslednjih decenija je doveo do snažnog širenja sledećih viših razvojnih stupnjeva, naime do gnostičko-eklektičnih sistema, teosofije i antroposofije, istovremeno do početaka analitičke psihologije, koja je prvobitno proizašla iz francuske psihopatologije, specijalno iz škole o hipnozi, a koja pokušava da naučno dokuči fenomene nesvesnog: iste pojave, koje teozofsko-gnostičke sekte čine pristupačnim naivnim dušama u obliku misterija.
Iz ovakvog razvoja se može uvideti da analitička psihologija nije nikakav izolovani činilac već da pripada određenom istorijskom okviru. To što ovo ometanje ili ponovno oživljavanje nesvesnog pada upravo u vreme oko 1800. godine, moram da dovedem u vezu sa Francuskom revolucijom, koja je bila manje politička, a više duhovna revolucija, jedna opšta revolucija zapaljivog materijala, koji je sakupilo francusko prosvetiteljstvo. Prvo zvanično spuštanje hrišćanstva u revoluciji, moralo je ostaviti snažan utisak na nesvesnog paganina u nama, jer od tada nije imao mira. U najvećem Nemcu onog vremena, Geteu (Goethe) smeo je čak da živi, a u Helderlinu (Holderlin) smeo je bar da glasno priziva blaženstvo Grčke. I od tada je dehristijanzacija pogleda na svet brzo napredovala, uprkos povremenoj reakciji.
Uporedo s tim, ruku pod mku, uvoženi su tuđi bogovi. Pored već pomenutog fetišizma i šamanizma, od vremena Šopenhauera (Schopenhauer) uvozio se budizam. Misteriozne religije su se brzo širile, kao i onaj viši oblik šamanizma, Christian Science. Začetak monističke religije srećemo u monističkom pokretu. Ova slika živo podseća na prve vekove našeg računanja vremena, kada je Rim počeo da ismeva svoje stare bogove i kada se zbog toga ukazala potreba da se uvedu drugi, efikasniji bogovi.
Tada se isto tako primalo gotovo sve što se pojavljivalo, od najnižeg, najprljavijeg sujeverja do najviših procvata ljudskog duha. Naše vreme na fatalan način podseća na onu epohu, kada i nije sve stajalo tako dobro i kada je isto tako nesvesno izbilo u prednji plan i ponovo donelo ono prastaro. Da, duhovni haos je tada bio verovatno još uvek manji nego danas.
Kao što će čitalac primetiti, propustio sam da govorim o medicinskoj strani nesvesnog, na primer o pitanju, kako nesvesno stvara simptome nervoze. O tome sam govorio na drugim mestima i zbog toga sam to ovom prilikom izostavio. Uostalom, ne izlazim iz okvira svoje struke, jer psihoterapija ne shvata samo neke porodične razmirice, nesrećne ljubavi i slične stvari, već i ono opšte pitanje psihološkog prilagođavanja uopšte; naime, pitanje kako treba da se postavimo s jedne strane prema ljudima i stvarima i, s druge strane, prema sebi samima. Lekar koji se bavi telom, mora da poznaje telo; lekar koji tretira dušu, mora da je poznaje. Ko posmatra dušu samo iz ugla seksualnosti ili lične žudnje za moć, poznaje samo jedan deo ljudske duše. Taj deo mora da se poznaje, ali i drugi delovi, i posebno one stvari, koje sam ovde naznačio – problem modemog odnosa između svesnog i nesvesnog.
Samo prost biološki školovan pogled nije dovoljan da bi se ovaj problem shvatio, jer sa rasnom higijenom se ne sprovodi ni jedna praktična politika, a posmatranje ljudskog života sa stanovišta samoodržanja i razmnožavanja je suviše jednostrano.
Nesvesno nudi svakako mnogo različitih pogleda na sebe. Do sada se, međutim, predugo zastalo kod izvesnih spoljnih svojstava nesvesnih izraza, naime, kod starinskog jezika nesvesnog i sve je bukvalno shvaćeno. Nesvesno ima snažan, slikovit jezik. Naši snovi to dokazuju. Ali to je primitivan jezik, kakav je od ranije bio – verna slika bogatog, vedrim bojama obojenog sveta. Takva svojstva ima i nesvesno; ono je kompenzaciona, dopunjujuća slika sveta u ogledalu. Smatram da se nesvesno ne može iskazati ni samo kao prosta nagonska priroda, ni kao metafizička realnost, niti se ikako može podići do osnove sveta, već ga treba razumeti kao psihičku pojavu, kao i svest. Šta je duša znamo isto toliko, koliko i šta je život. Dovoljno tajna da budemo nesigumi, koliko sam Ja svet i koliko je svet Ja! Nesvesno je, međutim, u svakom slučaju stvarno, jer deluje. Ono ima svakako drugačiju vrstu stvarnosti nego spoljni svet, naime, psihološku stvarnost. Stoga izgleda kao da naša svesnost stoji između dva sveta ili dve stvarnosti, ili, možda bolje rečeno, između dve sasvim različite vrste psiholoških pojava ili stvari. Jedna polovina opažanja dolazi do svesti kroz čula, druga kroz intuiciju, kroz posmatranje unutrašnjih, od strane nesvesnog podstaknutih zbivanja. Spoljna slika sveta nam dopušta da sve razumemo kao delovanje pokretačkih fizičkih i psiholoških sila, ali unutrašnja slika sveta dozvoljava da sve razumemo kao delovanje duhovnog bića. Slika sveta, koju nam prosleđuje nesvesno, ima mitološku prirodu. Umesto prirodnih zakona stoje namere bogova i demona, umesto prirodnih nagona deluju duše i duhovi. Obe slike sveta jedna drugu ne podnose i nema logike koja bi mogla da ih objedini: jedna slika povređuje naše osećanje, druga naš razum. Ipak je čovečanstvo još ranije osetilo potrebu, da obe slike sveta nekako ujedini. Na tom zadatku radili su filozofi, zaštitnici religije i umetnici.
Tražimo i svakako ćemo uvek tražiti „srednji put“ , trasu, na kojoj se podeljeno spaja. Šiler (Schiller) je verovao da je pronašao taj put u umetnosti i to u “simboli” umetnosti. Umetnik bi stoga morao da poseduje tajnu srednjeg puta. Usuđujem se na osnovu iskustva da u to sumnjam. Ja sam, naime, mišljenja da se spajanje racionalne i iracionalne istine događa manje u umetnosti, a mnogo više u simbolu, jer simbol ima u svom biću dve strane, racionalno (prema razumu) i iracionalno (prema nerazumu).
U jednom se istovremeno izražava i drugo, tako da obuhvata oba istovremeno, a da nije ni jedno ni drugo.
Odakle pak potiče simbol? Sa ovim pitanjem dolazimo do najvažnije fukcije nesvesnog: naime do funkcije formiranja simbola.
Sa ovom fukcijom imamo sasvim čudnovatu okolnost. Ona, naime, postoji samo uslovno. Kompenzaciona (dopunjujuća) funkcija je prirodna i stalno postojeća funkcija nesvesnog. Ona proizilazi iz sasvim jednostavne činjenice, da sve pobude, misli, želje i težnje, koje su pogodne da prolaze kroz naš razumni svakodnevni život, bivaju od saživota isključene, na taj način dospevaju u pozadinu i konačno, padaju u nesvesno. Tamo se postepeno sakuplja sve potisnuto, potčinjeno, neviđeno i necenjeno i s vremenom raste u jednu veličinu, koja počinje da utiče na svesno.
Ovaj uticaj bi bio sasvim suprotstavljen našem svesnom stavu, ako bi se nesvesno sastojalo samo od nesvesnih i od sadržaja isključenih iz svesti. U njemu, međutim, kao što smo videli, nije tako, već nesvesno sadrži i tamne izvore instinkta i intuicije, ono sadrži sliku čoveka, kakav je bio od ranije, od nezamislivih vremena, ono sadrži sve one sile, čije živo delovanje sama razumnost, svrsishodnost i urednost građanskog bitisanja nikada ne bi mogla da probudi; one stvaralačke snage koje uvek iznova mogu ljudski život da dovedu do uzvišenih novih otkrića, novih formi i novih ciljeva. Otuda uticaj nesvesnog na svest ne nazivam jednostavno suprotstavljenim, već kompenzirajućim, dopunjujućim, u tom smislu što je u stanju da svesti sve to pridodaje, što sprečava sasušivanje i okoštavanje u jednom jednosmernom pravcu.
Ova funkcija deluje sama od sebe, ali je zbog obogaljenosti instikata kulturnog čoveka višestruko preslaba, da bi mogla efikasno da preobliči jednostrani pravac svesti, koji ljudsko društvo u celini podržava. Zbog toga joj je potrebna i bila joj je potrebna i stalna pomoć umetnosti, da bi na svetlost dana izdigla lekovito sadejstvo nesvesnih snaga. Uglavnom su religije bile te koje su ovaj posao obavljale na različite načine. One su određenim shvatanjem ili sagledavanjem išle u susret nesvesnom, tako što su pojave nesvesnog označavale kao božje ili demonsko ukazivanje prstom ili otkrovenja ili opomene. Time su skretale posebnu pažnju na sve pojave nesvesne prirode, bilo da su to snovi, vizije, osećanja, fantazije ili njihove projekcije (izmeštanja napolje) u osobenim, neobičnim ljudima, ili u upadljivim događanjima u živoj i neživoj prirodi. Ali time što su religije sa tako svesnom pažnjom išle u susret nesvesnom, omogućile su prelivanje nesvesnih sadržaja i snaga u svesni život, vršile uticaj na njega i menjale ga. Religiozno shvatanje sa tog stanovišta znači svesnu veštačku pomoć, koja izlazi u susret nesvesnom time što njegovu kompenzacionu funkciju oprema svešću visoke vrednosti, funkciju koja, ako se na nju ne obrati pažnja, češće ostaje bez dejstva. Ona daje nesvesnom sadržaju značajnu vrednost kroz veru ili kroz sujeverje, što znači kroz shvatanje sa jako naglašenim osećanjima, koju ono a priori ne poseduje, koju pak s vremenom ipak može da dosegne, ali tada, međutim, u vrlo neprijatnom obliku. Kada se nesvesni sadržaji zbog trajnog neobraćanja pažnje nagomilaju, onda oni konačno izvrše pritisak na svest, i to kao bolesni uticaj. Zbog toga postoje nervozne smetnje isto toliko kod primitivnih, koliko i kod kultivisanih Evropljana.
Histerične Crnkinje ili Crnci nisu retkost. Iz tog iskustva potiče u svakom slučaju veliki deo primitivnih strahova od demona, koji primorava na magijske postupke odvraćanja od njih.
Kompenzaciona funkcija nesvesnog ne sadrži, naravno, svesno vrednovanje već potiče sasvim iz svesnog formiranja shvatanja. Nesvesno daje najviše samo začetke za svesno formiranje uverenja i respektivnih simbola. Stoga se može reći: funkcija nesvesnog za formiranje simbola postoji i ne postoji, sve zavisi.
Ovaj joj je paradoksni kvalitet inače zajednički sa simbolom. Podsećamo se na onu anegdotu o mladom rabinu, koji je bio Kantov učenik: jednog dana dođe kod njega stari rabin da bi ga vratio verovanju otaca, ali svi argumenti propadnu. Onda konačno starac izvuče ozloglašeni šofar, rog, u koji se duva kod proklinjanja jeretika (kako se dogodilo Spinozi) i upita mladića:
„Znaš li ti, šta je ovo?“ . Mladić odgovori hladnokrvno: ,,Da, to je rog nekog jarca.“ Na to starac od zaprepašćenja pade ničice. Šta je šofar? On jeste takođe samo rog jarca. On je isto tako u određenoj situaciji i simbol. Ali samo kada je mrtav. Simbol se ubija ako uspemo da šofar povežemo sa rogom jarca. Rog jarca, međutim, može kroz simbolizaciju postati i šofar.
Kompenzaciona funkcija se izražava u sasvim određenim grupama materijala, na primer u snovima, u kojima se ne nalazi ništa ,,simbolično“ , toliko malo kao na jednom rogu jarca. Da bi se skinuo veo njegovog simboličkog svojstva, potreban je određeni, svesni stav, naime voljnost, da se sadržaj sna razume kao simboličan, najpre čisto kao pokušaj i da se prepusti iskustvu iz života, da li se u službi vođenja života ispostavlja kao korisno ili potrebno ili preporučljivo, da se sadržaji sna razumeju simbolički.
Daću jedan mali primer za pojašnjenje ovog teškog pitanja: jedna starija pacijentkinja, koja je, kao i mnogi drugi, na problem rata malo posustala, ispričala mi je sledeći san, koji je imala pre nego što je došla kod mene:
Ona peva crkvene pesme, koje posebno naglašavaju njenu veru u Hrista, između ostalih, poznatu protestantsku pesmu:
Christi Blut und Gerechtigkeit,
Das ist mein Schmuck und Ehrenkleid;
Damit will ich vor Gott bestehn,
Wenn ich zum Himmel werd eingehn.
Ich glaub an Jesum, welcher spricht:
Wer glaubt, der kommt nicht ins Gericht *.
* Hristova krv i pravednost, / to je moj ukras i odora časti; /s time ću pred Boga stati/ kada na nebo dođem. /Verujem u Hrista koji govori:/ ko veruje, taj ne ide pred sud itd.
Dok peva, ona vidi kako ispred prozora divlje uokolo skače bik, koji pri jednom skoku odjednom lomi nogu. Ona vidi kako životinja pati. Misli kako bi se životinja morala ubiti i ne želi više da gleda. Potom se budi.
Patnja životinje oživljava uspomene na mučenje životinja, čiji je neželjeni svedok bila. Ona mrzi takve stvari i zbog njih se izuzetno uzbuđuje, što se zasniva na nesvesnom izjednačavanju sa mučenom životinjom (sa-patnja!) Žena nosi nešto u sebi što se izražava kroz sliku životinje koja se muči. Ova slika je očigledno izazvana kroz posebno naglašavanje verovanja u Hrista u pesmama koje je upravo pevala, jer dok je pevala, bik se uzbudio i pritom povredio. Ova svojevrsna povezanost budi u njoj odmah.
Asocijaciju na duboku religioznu uznemiranost, koju je osećala zbog svetskog rata, koji je duboko potresao njeno verovanje u Božju dobrotu i dovoljnost hrišćanskog pogleda na svet.
Taj potres bi trebalo da se umiri kroz naglašavanje hrišćanskog verovanja, koje sledi u pesmi, ali on umesto toga pobuđuje onaj animalni element u nesvesnom, koji se odslikava kroz bika. Taj element je upravo onaj, koji se kroz hrišćanski simbol žrtve prikazuje kao žrtvovan i savladan. U hrišćanskoj misteriji to je žrtvovano jagnje. U sestrinskoj religiji hrišćanstva, koja je bila i najuspešnija konkurentkinja hrišćanstvu, u mitraizmu, nije to bilo žrtvovanje jagnjeta već bika, koji je bio glavni kultni simbol.
Uobičajena slika na oltaru bilo je savladavanje bika kroz božju svetu zemlju Mitru. Nalazimo, dakle, istorijski sasvim blisku vezu između hrišćanstva i žrtve bika. Hrišćanstvo je ovaj paganski element potisnulo, ali u momentu kada se važenje hrišćanskog verovanja pojavljuje kao uzdrmano, probija se ponovo onaj element u prednji plan. To je životinjsko-instinktivno, koje preti da probije, ali pokušaj oslobađanja mu slama jednu nogu, što znači instinkt osakaćuje samog sebe. Iz čisto životinjsko-nagonskog proizilaze i one veličine koje ograničavaju moć instinkta. Iz istog korena, iz koga izbija neograničeni, slepi nagon, dolaze i prirodni zakoni i oblici, koji vezuju i slamaju izvornu snagu. Ako je pak animalno razdvojeno kroz potiskivanje iz svesti, onda može nastupiti takav slučaj, da ono samostalno izbije, na nekontrolisan i nesavladiv način. Takvo izbijanje se završava uvek nekom katastrofom sa samodestrukcijom. Time opet prvobitno opasno postaje nešto što je vredno sažaljenja, što zapravo izaziva naše saosećanje.
Ogromne sile, koje je svetski rat oslobodio okova, vode do samodestrukcije jer nemaju opstajuću mudrost ljudskog vođstva. Naš pogled na svet se pokazao suviše suženim da bi ova nasilja obuhvatio nekom kulturnom formom.
Ako bih sada ovoj dami u poodmaklom dobu objasnio bika kao seksualni ,,simbol“ , ne bi time ništa dobila, naprotiv, samo bi izgubila religiozno gledište, što nikada nije prednost. U jednom ovakvom slučaju se ne radi o ili – ili, već o pokušaju nesvesnog – kada hteli ne hteli stojimo naspram prdbnom simboličnom shvatanju – da dovedemo u sklad visoku vrednost hrišćanskog principa sa naizgled nespojivom suprotnošću životinjskog instikta, na putu sažaljenja punog razumevanja. Svakako nije slučajno što istorijsko hrišćanstvo nema odnos prema životinji. Ovaj nedostatak, koji niži ljudi češće osećaju (posebno u poređenju sa budizmom !), izazvao je, kao što je poznato, jednog modernog pesnika, da prikaže Hrista koji žrtvuje svoj život i za patnju neme životinje. Princip hrišćanske ljubavi za bližnjeg može se proširiti i na životinju, naime na životinju u nama, i prihvatiti u ljubavi ono, što je jedno, definitivno suviše strogo shvatanje, grozno potisnulo.
Kioz potiskivanje u nesvesno, u izvore, iz kojih je proisteklo, životinjsko postaje još životinjskije, i zbog toga ni jedna religija nije u toj meri polivena nevinom, strašno prolivenom krvlju, kao hrišćanska crkva, i nikada svet nije video krvaviji rat, od rata hrišćanskih nacija. Zbog toga se potisnuto životinjsko pojavljuje pod opasnim oblicima, ako izađe iz sebe sama na površinu i vodi, ako probije, do samorazaranja, do samoubistva nacija.
Kada bi, međutim, svaki pojedinac imao bolji odnos prema svojoj ,,životinji“ , imao bi drugačiju ocenu vrednosti života. Onda bi mu ,,život“ bio bezuslovni, moralni princip i on bi se već instinktivno bunio protiv svake institucije ili organizacije, koja ima silu, da u velikim razmerama uništi život.
Ovaj jednostavni san ne stavlja snevačici pred oči ništa drugo, do vrednost hrišćanstva, osećanje tog velikog dobra i postavlja uz njega suprotno, nesputano prirodno biće, koje se, prepušteno svom tutnjanju, nesretno povređuje i time izaziva sažaljenje – ništa više. Tumačenje, koje bi afekat religioznog raspoloženja povezalo sa potiskivanjem nagona, bilo bi – posebno u ovom slučaju – sasvim neplodno i nekorisno razarajuće. Ako, naprotiv, hoćemo da objasnimo, da je sadržaj sna simboličan i hoće da snevačici da mogućnost za pomirljivo, i njoj samoj unutrašnje objedinjujuće shvatanje, onda time dobijamo dragocenu polaznu tačku za tumačenje, koje suprotstavljene vrednosti dovodi u simboličan sklad i otvara novi put unutrašnjeg razvoja. Kasniji snovi onda moraju, pri konsekventnom pridržavanju ovakvog shvatanja, da pruže sredstva za njegovo razumevanje, što dalje sledi iz simboličnog spajanja animalnog elementa sa najvišim moralnim i intelektualnim dostignućima ljudskog duha. Prema mom iskustvu to i jeste stvamo slučaj, jer je nesvesno stalno u kompenzacionom stavu prema odgovarajućem položaju svesti. Stoga nikako nije svejedno kakav stav svesno zauzimamo prema problem nesvesnog. Ukoliko o nesvesnom mislimo manje dobronamemo, kritičnije, odbojnije ili s više potcenjivanja, utoliko će njegov sadržaj biti više međusobno suprotstavljen; i utoliko će nam više izmicati stvarna vrednost nesvesnog.
Nesvesno ima, dakle, za nas samo onda funkciju stvaranja simbola ako smo voljni da u nesvesnom prepoznamo simbolični element. Proizvodi nesvesnog su čista priroda.
Karl Gustav Jung
Nastaviće se
