O ološu
Život je vrelo radosti; ali, gde pije i ološ tu su svi kladenci otrovani. Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih. Oni su svoj pogled bacili u vodu kladenca; i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca. Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću; a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i reči.
Nevoljno zadrhće plamen kad oni svoja vlažna srca prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i zadimi, kad ološ pride k vatri. Sladunjav, i gnjil, postaje plod u njihovoj ruci: a pogledom svojim obaraju voćku, i stresaju lišće s nje. Mnogi koji su okrenuli od života, okrenuli su se samo zbog ološa: nisu hteli da dele kladenac, i plamen, i plod, s ološem. I mnogi koji su otišli u pustinju, i trpeli žeđ skupa sa divljim zverima, nisu nipošto hteli da sede oko česme zajedno sa prljavim mazgarima. I mnogi koji su dolazili kao uništitelji, i kao grad plodnim poljima, hteli su jedino da ološu stanu nogom za vrat, i da mu zapuše ždrelo. Nije to bio zalogaj koji sam najupornije žvakao: da bih saznao da su životu potrebni i samo neprijateljstvo, i umiranje, i krstovi: – Nego sam vazdan raspitivao, i skoro se zadavio jedanput svojim pitanjem. šta, zar je životu i ološ nužan? Zar su potrebni otrovni kladenci, i smrdljiva vatra, i pogani snovi, i crvi u hlebu nasušnom? Nije mi moja mržnja grizla život, već mi ga je moje gadenje hlapljivo podgrizalo! Ah, često sam se ratosiljao duha kad sam video da i ološ može biti duhovit! A onima koji vladaju, okrenuo sam leđa kad sam video šta im sad znači vladati: ucenjivati se, i cenkati se oko sile, – s ološem! Stanovao sam među narodima ne znajući njihova jezika, ne slušajući što govore: da ne bih razumeo jezika njihova ucenjivanja i cenjkanja oko moći. Držeći zapušen nos, prolazio sam zlovoljno kroz juče i kroz danas, jer, zaista vam kažem, smrdi sve juče i sve danas na ološ koji piskara! Živeo sam dugo kao bogalj koji je oglunuo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao živeti skupa sa ološem, koji drži silu u rukama, koji piše, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po stepenicama, i hranio se oprezno mrvama radosti; poštapao se, slep, kroz život. Pa šta se zbi sa mnom? Kako sam se izlečio od gađenja? Šta zažari opet pogled moj? Kako uzleteh na visine gde ne sedi više ološ oko česme? Je li mi samo moje gađenje načinilo krila, i dalo snage da naslutim vrela? Zaista vam kažem morao sam uzleteti u najviše visine da bih opet našao vrelo radosti! O, i našao sam ga, braćo moja! Tu u najvišim visinama izvire za me vrelo radosti! I ima života od kojega ne pije i ološ! Čisto bih rekao da mi prehitro izvireš, vrelo radosti! I često prazniš pehar samo da bi ga opet moglo napuniti! Moram se još navići da ti smernije prilazim: prehitro me još vuče k tebi moje srce: – Moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalačko, preblaženo leto: kako čezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom svežinom. Prošla je strašljiva tugoba moga proleća! Prošla je pakost mojih snežnih pahuljica u junu mesecu! Postao sam sav leto, i sav podne letnje! Leto u najvišim visinama, sa hladnim vrelima, i blaženom tišinom o dođite, prijatelji, da tišina bude još blaženija! Jer to je naša visina, i naš zavičaj: previsoko i prestrmeno je ovde za sve koji su nečisti, i za njihovu žeđ. Bacite samo svoj čisti pogled u vrelo moje radosti, prijatelji! On ga neće zamutiti! Ono će ležati nasmejano pred vama u svoj svojoj čistoti. Na drvetu što se zove budućnost, gradimo mi svoje gnezdo; neka nama osamljenima orlovi donose hranu u svojim kljunovima! Zaista vam kažem od te hrane neće i nečisti jesti! Jer bi im se činilo da jedu vatru, i ždrela bi im izgorela! Zaista vam kažem, tu nema konaka za nečiste! Ledenica bila bi za njihove telesine naša sreća, a i za njihove duhove! Kao silni vetrovi živećemo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: jer tako žive silni vetrovi. I kao vetar dunuću jednom po njima, i svojim duhom ugasiću dah njihova duha: to traži moja budućnost. Zaista vam kažem, silan je vetar Zaratustra za sve nizine; i evo šta kaže on svojim dušmanima, i svemu što pljuje i bljuje: »čuvajte se, i ne pljujte uz vetar!« –
Tako je govorio Zaratustra.
O otrovnim paucima
Pogle, tu je leglo otrovnih pauka! Želiš li da ih vidiš očima? Eto im mreže: dodirni je, i ona će zadrhtati. I odmah, brže-bolje, on će se pojaviti. Dobro došao, otrovni pauče! Na leđima tvojim crni se trougao, tvoje crno znamenje; ali ja znam od čega se crni i tvoja duša. Od pakosti crni se tvoja dusa: gde ti ugrizeš načini se crna krasta; tvoj otrov zapoji dušu osvetom! Ja vam govorim u pričama, vama koji zapajate dušu otrovom, vi propovednici jednakosti! Svi ste mi vi otrovni pauci, i osvetnici iz potaje! Ali ja ću otkriti vaše potaje, i ja vam se smejem u lice svojim smehom sa visine. Ja kidam mreže vaše, da bi vas vaša srditost izmamila sa vaših lažljivih legala, te da bi pakost vaša provirila iz vaše reči »pravdoljublje«. Čovek ima da se isceli od osvete: to je za me most što vodi ka najvišoj nadi, i duga koja se javlja posle mnogih nepogoda. To naravno ne ide u račun otrovnim paucima. »Baš to mi i hoćemo da se zove pravdoljubljem, da u svetu bude što više nepogoda naše osvete« – tako govore oni među sobom. »Hoćemo da se svetimo, i da naružimo sve koji nisu kao mi« – tako se zavetuju svi koji su srca otrovnih pauka. »Odsada neka bude,želja za ‘jednakošću’ ime za vrlinu; a protiv svega što je moćno nadaćemo divlju dreku!« Propovednici jednakosti, tiranska izbezumljenost nemoći vapije iz vas za »pravdoljubljem«: potajna vaša pohlepnost za tiranijom htela bi da se umota tako u reči vrline! Ustojana sujeta, uzdržavana zavist, možda sujeta i zavist vaših otaca, bije iz vas kao oganj i kao bezumlje osvete. Što je u ocu ćutalo, progovara u sinu; i našao sam često da je sin otkrivena tajna oca svog. Izgledaju oduševljeni: ali u njima nije usplamtelo srce, – nego osveta. A kad postanu uljudni i hladni, oni nisu to po duhu svom nego iz zavisti.
Njihova surevnjivost povešće ih i na staze mislilačke; ali ih izdaje ta njihova surevnjivost uvek će otići predaleko, i, premoreni, moraće da legnu i da otpočinu, naposletku, ma i posred snega. Iz svake njihove tužbe odjekuje pakost, u svakoj njihovoj pohvali ima usiljenog vajkanja, a biti sudijom to je za njih blaženstvo. Poslušajte me, prijatelji moji: ne imajte mnogo vere u one u kojih je snažan nagon za kažnjavanjem! To su ljudi lošeg soja i kolena; iz očiju im viri dželat i uhoda. Ne imajte vere u one koji mnogo zbore o svome pravdoljublju! Zaista vam kažem, nije jedino med što nedostaje njihovim dušama. A kad čujete kako se sami nazivaju »dobri i pravedni«, ne smećite s uma da im nedostaje samo vlast pa da budu fariseji!
Dragi prijatelji, neću da me krivo razumete, i zamenjujete drugim. Ima ih koji propovedaju moj nauk o životu, ali su ujedno i propovednici pravdoljublja, i otrovnih pauka. To što oni govore za volju života, i ako na svome leglu sede okrenuti od života, to je zato što hoće time da nanesu kvara, i zadadu bola. Hoće da zadadu bola onima u čijim je rukama danas vlast, jer ti još ponajradije slušaju propoved o smrti. Da nije tako, ne bi takav nauk propovedali otrovni pauci: jer baš oni bili su nekad najveći opadači sveta, i spaljivači jeretika. Neću da me krivo razumete, i zamenjujete ovim propovednicima jednakosti. Jer meni pravdoljublje kaže: »ljudi nisu jednaki«. I oni neće to ni biti! Zar bi vredela što ljubav moja prema natčoveku kad bih drukčije govorio: Preko tisuću mostova i prelaza neka se guraju oni prema budućnosti, i neka sve više borbe i nejednakost dođe među njih: to da kažem uči me moja velika ljubav! Neka bi postali pronalazači likova i sablasti u svom neprijateljstvu, i neka bi sa tim svojim likovima i sablastima među sobom bili još i najviši boj! Dobro i zlo, i bogatstvo i sirotinja, i veliko i malo, i sva ostala imena kojima se označavaju vrednosti: sve to treba da postane oružjem, i zvonkim znanjem da se život uvek iznova ima sam da savlada! Život sam iz sebe hoće da se nazida u visinu, na stubove, i na stepene: hoće da ima izgled preko širokih vidika, sve do u blaženstva lepote, – zato mu treba visine! I, sa visinom treba mu i stepena, i onih koji su protiv stepena, i onih koji se penju! Život hoće da ide u vis, i penjući se da se savlađuje. Evo pogledajte, prijatelji moji! Ovde gde je leglo otrovnih pauka, tu se dižu u vis ruševine jednog starog hrama – pogledajte ga samo ozarenim pogledom! Zaista vam kažem, onaj što je nekad ovde svoje misli zidao kamenjem u vis, taj je poznavao tajnu života kao što je znaju najmudriji! On nas evo uči, i priča da svako razume, da su i borba i nejednakost još lepi, i rat i vlast i prevlast. Kako se božanstveno, u junačkom obgrljaju, rvu i krhaju svodovi i lukovi: kako bacaju svetlost i sen jedan preko drugog stromeći u visinu. – Tako pouzdano, i u lepoti, treba i mi da smo jedan drugom neprijatelji, prijatelji moji! Božanstveno treba da stremimo jedan preko drugog, i jedan protiv drugog! – Vaj! Eto mene ujede otrovni pauk, moj stari dušmanin! Božanstveno pouzdano, i u lepoti, ugrize me u prst! »Mora biti kazne i pravde na svetu – misli on: ne treba da zabadava peva pesmu u slavu neprijateljstva!« Eto, on se osveti!
I teško meni, sad će još i dušu da mi zanese osvetom! Da se ne bih zanosio, privežite me uz ovaj stub, prijatelji moji! Volim biti svetitelj privezan uza stub, nego vrtlog osvete! Zaista vam kažem, Zaratustra nije vrtlog, niti je oluj, pa ako i jeste igrač, nipošto nije igrač po ćudi otrovnih paukova! –
Tako je govorio Zaratustra.
Fridrih Niče
