O rođenju etosa

„Sva stvorenja u sebi nose negaciju: jedno negira da drugo postoji. Bog je, međutim, negacija negacije …“

Majster Ekhart

Zamislite da ste se obreli u sobi, iza zidova, koji neće propustiti nikakav krik. Vezani ste, nemoćni, goli. Ne vidite sunce. I nikada ga više nećete videti. Lampu, koja vam sija u oči gledaćete samo još nekoli­ko sati ili dana. Exousía toû skótous (Evanđelje po Luki 22, 53) – vlast mraka, vlast zla. Pred vama je vaš muči­telj i egzekutor. Mrzi vas, ko zna zašto. Možda zbog va­šeg ubeđenja, vašeg jezika, vere, bezverja, kulture – ili prosto tako, jer bi jednostavno hteo da vas muči i ubije samo zato što u tome uživa. Zamislite, dakle, da ste u situaciji u kojoj su se obreli ne samo brojni paćenici u bližoj ili daljoj prošlosti – pomislite na sve Aušvice, Kočevske Rogove, Srebrenice, Ruande – nego se u njoj nalaze i danas. U našem svetu. U ovom trenutku. Na tu pomisao – evo da vam se i ja pridružim – uglavnom osetimo odvratnost. Otpor. Nešto nije u redu. Moje golo „biti“, u svojoj bezdanoj datosti, moralo bi biti impe­rativ po sebi: za svako stvorenje, barem za ono koje ima pravo da se naziva čo­vekom, koje je u stanju da misli podarenost svog sopstvenog bića, moralo bi da sjaji u svojoj svetosti. Tako nam se bar obično čini. Život bi morao biti svet. Nedodirljiv. Ali ovde, u ovoj sobi to ne važi.

Da li će ubicu zaustaviti makar moje lice? Ne zato što bi bilo moje, nego zato što je to lice kao lice? Da li će ga zaustaviti trag imperativa „ne ubij“ koji je bio zapisan u samom ljudskom obličju i u dubokom viru očiju u kojima je moguće videti ono nevidljivo? U kojima on može videti ne samo mene nego i dubinu samog sebe? Ne, u ovoj sobi to ne važi. Lik je tu samo materija koja će biti unakažena. Oči će biti izvađene. Usta razbijena i zalivena kr­vlju, osećaće ukus sopstvene ploti. Odsutnosti svakog duha, svakog imperati­va. Užas i bol onemoguće svaku misao, ali ne i pitanja, protest, bes. Kako je to moguće? Zašto se događa to što nije pravedno. Ima li ovaj čovek trunku sa­vesti? Zar nema nikakvog osećaja za razlikovanje dobra i zla? Zašto ga nikak­vim razlogom ne možemo ubediti? Nikakvim pozivanjem na vrednosti i ljud­sko dostojanstvo, nikakvom pridikom o krivici i kazni? U ovoj sobi ne važi nijedna reč. Nijedna vrednost. Ostaje ćutanje, bol, krik – i mučiteljevo uži­vanje u svemu tome. Suvišne reči ga samo uvećavaju.

Zamislite da je vaš mučitelj slučajno i amaterski „filozof“, i da po­čne da razvija – možda samo zato da bi pojačao uživanje u vašim protestima koji se nemoćno, kao uhvaćene ribe bacakaju u mreži ništavila – popular­nu varijantu učenja kakvo zastupa Kalikle u Platonovom „Gorgiji“, ili juna­ci romana markiza de Sada. To što vas čeka nema nikakvog smisla – ali u tome i jeste sav smisao. Jači je dobio vlast nad slabijim i uz nasladu će ga dotući. To je sve što će se stvarno desiti – i što se stalno događa. Arsenal priro­dne nauke – quaestio facti – je na njegovoj strani. A za njega samog je sve ostalo – bilo kakva quaestio iuris – puka retorika. U izvesnom smislu je u pravu, to zna­te. Ako niste znali, uskoro ćete saznati. To što se događa, što će se dogodi­ti, nije samo deo prirodne realnosti. Etiologija životinja nam nudi odlične analogije, ali one na kraju krajeva govore samo o tome kako malo znamo o živo­tinjama. Psihologija sa svojim shvatanjem „agresivnosti“ kao genetsko-evolu­cionog sedimenta time samo „naučno“ sistematizuje naše common sense shva­tanje samih sebe. Evolucijski okvir, moralno-istorijska scena nemilosrdne i besmislene borbe za opstanak, za stvarnost koja se ovde projavljuje isuviše je uzak. U toj skrivenoj provaliji dogodiće se epifanija logosa celokune stvar­nosti. Epifanija kosmičkog zakona. Raskrivanje ustrojstva „reda“ – ili tre­ba da napišem haosa? – vidljivih i nevidljivih stvari. Sve sitne životne si­tuacije ponašanja jednih prema drugima, sve modalnosti ponašanja i govora u kojima neko pričinjava tugu ili bol drugome, samo su njegovi jači ili slabiji odrazi. U ovoj skrivenoj provaliji muke i užasa dešava se epifanija pitanja etike. Temeljnog pitanja. Sve drugo su detalji. Sve lakše etičke nedoumice su samo metafore mučenja i ubistva.

Svi smo u toj sobi. Dok to nismo shvatili, nismo shvatili temeljno pi­tanje etike.

***

Filozofija se tokom svoje istorije često bavila tom situacijom. Od Pla­tona do Kanta, od Aristotela do Hegela, najlepše stranice njenih remek-dela govore upravo o njoj, iako često samo posredno. Pri tome je bila – i time bi mo­gla da se ponosi – u velikoj većini slučajeva na strani žrtve. Koristeći raz­ne strategije, želela je da pokaže kako mišljenje sadističkog dželata u stvari i nije nikakvo mišljenje. Trudila se da pokaže da je moć koju krvnik ima nad žrtvom u stvari slabost, da je njegovo mišljenje i delovanje izgubljeno u „ne­bivstvujućem“, u mraku koji je prostor zla zato što ga u stvari nema. Da je is­tina žrtvinih zamerki, njenog protesta, svih njenih reči, upravo u tome što se oslanja na nešto što zaista postoji: na vrednosti ili na moralni zakon, na Božije ili prirodno pravo, na etički kategorički imperativ ili logiku apsolutnog Duha. Da je vlast mučitelja privremena, da je to prestup za koji ga čeka kazna – ako ne ljudska, a ono još dosta teža: instantno poravnanje upisa­no u samu srž bića. Nasuprot čvrstini ovog verovanja u etičku obojenost ce­lokupnog događanja čini se skoro nevažnim pitanje za kakvu metafizičku ge­ografiju su se opredelile različite filozofske škole – da li su carstvo od­govornosti otvarale u nevidljive horizonte nevidljivog, ili su ga smeštale u čulima dostupan kosmos.

Mučitelji se, međutim, uprkos svim tim pokušajima samo smeju. U njiho­vom paklenom cerekanju skriveno je nekakvo znanje. „Ne priznajem tvoje pre­tpostavke.“ A pretpostavka je tu bilo kakvo utemeljivanje same etike u uni­verzalno očiglednoj istini bića. Kalikla i Žilijet nije moguće ubediti. Lo­gos nema oslonac za svoju polugu. Ne postoje aksiomi koji bi bili nešto više od proizvoljnih dogovora i iluzija slabih. To cerekanje postavlja filozofiju pred neuporedivo veći izazov nego što je ona to najčešće mislila ili bila spremna da prizna. Uprkos tome što danas u svetu na hiljade ljudi predaju eti­ku, što postoje instituti za ovu ili onu vrstu teoretisanja o moralu, što je pozivanje na humanitas, solidarnost i svetski ethos postalo čak sastavni deo političkog žargona, tj. ne uprkos, nego upravo s tim u vezi postaje očigled­no da je etika kao racionalno, pa time i univerzalno utemeljiv projekt, bla­go rečeno upitna. U naše vreme poricanje osnovne uemeljenosi ethosa u biću je iz ezoteričnih mračnih konventikala prešlo u skrivenu gnozu civiliza­cije. Između ostalog, ili osobito tada, kada ta civilizacija svoju etičku ne­utemeljenost skriva iza govora o pravu i pravima, o moralu i etici, o čove­kovom dostojanstvu i univerzalnom ethosu. Naslaga parola i ideologema koje lepo zvuče, koje pokušavaju da sakriju realnost srži savremenih i prošlih masakra, danas može da ubedi samo lakoverne. A to, bar to, mi filozofi nis­mo nikada bili.

***

Savremena etika o nečem nerado govori glasno: ne veruje više u ontološ­ku utemeljenost etike, barem ne u takvu kakvom se smatrala u prošlosti. Ako je dovoljno cinična mogla bi, naravno, da kaže: dovoljni su nam politika i pra­vo, instinktivna moralnost i kolektivna prinuda. Možda je društvena eti­ka zaista iluzorna, možda je socijalno uslovljena moralnost veštačka tvore­vina (što je, sa svojom uobičajenom lucidnošću i sposobnošću za pojednos­tavljivanje, video već Anri Bergson u svojoj labudovoj pesmi, eseju Dva izvo­ra religije i morala), možda se oslanja na nepostojani princip sebičnosti i izajamnog ograničavanja. A ipak je teško proglašavamo iluzijom, jer u veli­koj meri oblikuje naše živote. Dakle, redefinišimo filozofiju. Nije va­žno ima li ethos ontološki temelj ili nema. Neka moral bude puka navika, neka êthos bude puki éthos. Mučitelje jednostavno treba pohvatati i izvesti pred sudove. Zadatak otrežnjenog filozofa je društvena konsenzualna pra­gmatika koja je – u zavisnosti od njegovih duhovnih i političkih preferen­cija – komunitarna ili formalnije egalitaristička.

Međutim, filozofija, ona prava filozofija, ne dozvoljava da se tek tako namagarči. Ne obazirući se mnogo pita za temelj – a svest o mučionicama koje se, kako juče, tako i danas, izmiču svetu pozitivnog prava i konsenzualnosti, upozorava nas da je mašinerija ius-a i konsenzualne moralnosti iz filozofs­ke perspektive samo prividna, umišljena, iluzorna snaga. Čak i ako bi u uto­pijskom društvu budućnosti (a ko još uvek veruje u njega?) obezbedili potpu­nu efikasnost prava i prevenciju zločina, optuživale bi nas žrtve iz pro­šlosti; i ako bismo zaista bili etični, njihovi bi krici nadjačali mir sa­dašnjosti. Za filozofiju je relevantan êthos bez ikakvog društvenog razloga, „moral bez navike“, koji je tako jasno predstavio Platon u priči o Gigovom pr­stenu. Taj ethos se u svojoj bezrazložnosti hrani iz samog sebe. Moguć je u raz­ličitim duhovnim i kulturnim sredinama; čak i tamo gde se čini da su sve te sredine osuđene na propast i da postoje još samo kao figure u mrtvačkom ple­su relativnosti. Nekada su Sokratovog učenika Eshina pitali kakvu to ko­rist filozofi imaju od filozofije. Odgovorio je: „Ako bi bili ukinuti svi zakonski propisi, živeli bismo na isti način.“

Međutim, s konstatacijom moguće stvarnosti ethosa uprkos tome što njime – kako vidimo – vole da se hvale baš filozofi, u filozofskom smislu još nismo mnogo uradili. Osnovno pitanje naime glasi: kako ovakav stav mo­žemo misaono da utemeljimo? Kako ga možemo osloniti na logos koji obavezuje dželata? Kako možemo da ubedimo drugog, koji nam se u mučionici podsmeva?

***

Osnovni elementi etičke situacije u mučionici su dve ipostasi, koje nisu dve, jer je svaka jedina; dva bića koja nisu dva, jer je svako jedino. Tačka u kojoj drugi totalitet izgleda kao fragment, kao tačka predmetnosti onog jedi­nog. I to recipročna. Dva sveta koja se ukidaju, koje ne možemo da posmatramo ni sa kakve treće razgledne tačke. Dva sveta, koja nisu dva. U celini svet žrt­ve. Biće žrtve. I drugi, ne, ne drugi svet. Opet jedini: biće ubice.

U ubilačkom enipostasiranju stvarnosti žrtva se, dakle, nađe tamo gde u stvari i jeste – u biću drugoga. Sam ubica je jedini. Lakoća bivstvovanja je upravo u tome da iz mog sveta, koji je sve, mogu da odstranim nešto što tamo smeta. I ako već naslutim totalitet, koji je paradoksno očigledan u „tome što smeta“ – to samo povećava bešnjenje mog ontološkog statusa ubice. Takvoća bića u realizaciji ipostasnosti – sopstvene ontološke strukture – potis­kuje bilo kakav ethos saživota. Ili, još gore: ethos „saživota“ nastupa up­ravo kao razdražljivost poništavanja drugog totaliteta. Međutim, ubilač­kost ontologije ne znači i stalno ili pretežno prebivanje u tom stanju. Tako crnogled ipak nisam – ili sam to možda još više. Naše uobičajeno stanje kada smo, ili težimo ka tome da bismo bili okruženi prijatnim stvarima, stvorenjima koja nam se dopadaju i prijatno nas uznemiravaju, koja volimo i za njih brinemo, dakle, kada se ponašamo „etično“, u sebi krije istu ubilačku lo­giku. (Da li je uopšte potrebno u ovo vreme pornografske pandemije, koja nas je sve odreda manje ili više zarazila, ponavljati za Heraklitom iz Efesa kako su „Dionis i Had – jedno“? Da eros može bii deo iste ontologije, koja uži­va upravo u zaboravu drugog i njegovoj redukciji na predmet uživanja? U redukciji njegovog bića na uživanje ili bol koji „postoji“ samo ukoliko je meni vidljiv, koji mogu kupiti, ili mi je medijatizovano dostupan?). Na nekom ni­vou svi to znamo. Uspešna neodarvinistička razobličavanja sebičnog gena u stvari samo raskrivaju našu najintimniju ontološku traumu. Užasavaju nas i istovremeno fasciniraju priče o sređenim ljudima koji postaju ubice, o sređenim porodicama koje se pretvaraju u haos krvi i nasilja. „Ubijao ih je kao muve.“ Tu je na delu više nego samo mrtva metafora – u izrazu se krije stroga analogia entis. Međutim, ni iz daleka tu nije reč samo o oduševljavanju trile­rom ili bilo kakvim drukčijim thrill. Ukupnost našeg političkog života – to jest prostora bivstvovanja koji se uspostavlja upravo preko investicije ipo­stasi u zajednički svet – jeste uzdržani, civilizovani, simbolizovani ob­lik mučenja i ubijanja. Drugog treba pobediti. Najlepši je onaj trenutak kada se konačno zna ko je glavni, ko je gospodar. I ako je potrebno, tog drugog sim­bolički treba odstraniti. Drugi je ništa. Ili treba da postane ništa. Nije reč samo o sportu, gde su stvari tako očigledne da nema smisla objašnjavati i gde su – barem u većini slučajeva – neškodljivo katarzične. Slično je u eko­nomskom životu, gde simbolički oblici ubijanja mogu da se prelivaju u real­ne, u uskraćivanje namirnica ili dostojnog života. A na simboličkijem ni­vou se s istom paradigmom susrećemo i u kulturi, pa i – što je osobito bolno, bar za one među nama koji se smatramo vernicima – u religioznoj sferi. Model kompeticije i samorealizacije, sticanje društvene moći i ugleda, žudnja za „prisutnošću u javnosti“, bratimljenje s jakima i eliminisanje slabih, druk­čijih i onih koji „ne razumeju“ – sve to je samo transpozicija situacije u mu­čionici. I to – da ponovim – isuviše razumljiva transpozicija, jer nije po­sledica ovakve ili onakve sitne perverzije, nego je ukorenjena u temeljnom on­tološkom ustrojstvu ipostasi. Takvi smo. Još dublje: takav sam. To je struktu­ra mog jesam. Zato su svi ti simbolički prevodi realnog ubijanja tako neisko­renjivi, tako snažni, tako nepromenjivi. I zato je tako malo potrebno, pa da postanu ubijanje u pravom smislu reči. Pre nego što ih sa visine osudimo – treba ih dobro razumeti u njihovoj pravoj logici. I pre svega videti tu logi­ku, kako deluje u nama samima.

***

Ali pretpostavimo da se naš mučitelj predomislio. Ne zato što se setio kako mu je baka govorila da se ne sme ubijati, ili zato što se uplašio poli­cijske sirene, nego se jednostavno predomislio. Prosto promenio mišljenje. Okrenuo. Etički preobratio. Šta se dešava u takvoj konverziji? Kako iz ne-ethosa može da se rodi ethos?

Pokušajmo najpre da to opišemo.

Pređašnjim opisom dželatove misli pre svake misli, uradili smo, narav­no, malo ili ništa za etiku shvaćenu na uobičajeni način. Metaontološko razmišljanje o ipostasi i njenoj krvničkoj (ne) ethosnosti ne utemeljuje ni­kakvo opšte važenje ethosa, nego pred nama otkriva izvornu situaciju unu­tar koje je bilo kakav ethos uopšte moguć. Istinski etički život, naime, počinje tek onda kada posebno osvešćivanje sopstvene ipostasnosti prenesem na drugog. A sopstvenu ipostasnost ne investiram u drugog zato što bi on po sebi bio pojava koja je već strukturisana na poseban način (recimo kao „ob­ličje“ ili neko ko mi se ukazuje u obavezujućoj „svetosti“ bića); razlog tog radikalnog prenosa, radikalne investicije mene samog u „objekt“ je u meni. Phainómenon nikada ne može kriti u sebi ethos, jer je u suštinu etičkog upi­san odnos prema realnosti drugog, koji me ukida u mom biću, a phainómenon je uvek nešto što se događa u mom suštinskom horizontu.

To na refleksivnom nivou važi i za bilo kakvo logosno uspostavljanje ethosa: bilo kakva etho-lo­gija je nemoguća upravo u meri u kojoj je uspostavljanje ethosa u stvari ukidanje logosa. Lógos kao moja misao vezan je za ono unutar sveta, za unutar-mene-svet­ski horizont. Ethos, međutim, upravo suspenduje logosnost mog sveta – i time ukida logiku kao takvu. Ispostavljanje logike ethosa nije moguće, jer je ethos upravo ono paralogosno. Ulazak drugog u moj horizont je ulazak onoga što se nikada ne pokazuje – iz nečega što uz pomoć uobičajene misli uopšte nije mo­guće tematizovati.

Drugi počinju da žive usled moje radikalne investicije. Naglašavam: us­led saosećajnog, ljubaznog, ljubavnog prenosa, jer je iz uživljavanja u ontološke pretpostavke dželatove misli očigledno da možemo da mislimo tipove preno­sa koji su sasvim drukčiji: transfere sopstvene ipostasnosti, koji u drugom prepoznaju stranca zato da bi ga iskoristili – koji, dakle, s prepoznavanjem obličja ili svetosti bića samo pojačavaju antietičko uživanje eksploatacije (ekonomske, socijalne, seksualne itd.). Tek kao posledica saosećajne, ljubaz­ne, ljubavne investicije koja kao koren ethosa nema etički razlog, ethos niče iz sumraka predetičke isključivosti ipostasi. Ono naizgled „živo“ što je u mome biću i zato u mojoj milosti, u transpoziciji moga bića postaje samo-bit­ni „stranac“, „siroče“, „udovica“, da upotrebim ovde starozavetne kategorije koji su posle Levinasa postale deo savremene filozofske metaforike. Ostva­renje te mogućnosti je sasvim moja stvar – i ovo sada naglašavam nasuprot Le­vinasu i etici drugosti, koja je danas tako uzela maha da je skoro niko više i ne postavlja pod pitanje. Etika čistog alteriteta ili bar primata drugog je (na žalost) čista iluzija.

Stojimo pred užasnim zadatkom. Jezivom odgovornošću. Retko bivamo na njenom nivou. O mene se, naime, zahteva da raskinem sa sopstvenom osnov­nom ontološkom strukturom. Serijalnost raskida u biću. Trenuci kada se preda mnom pojavi sa-ipostas su retki. A ipak me u etičkom smislu samo oni definišu. Samo se prema njihovoj učestalosti i intenzivnosti meri da li je neko od nas dobar čovek – odnosno, kako se sa karakterističnom elizijom o tome izražavaju na jidišu, da li je Mensch (i imam osećaj da je sub specie aeternitatis sve ostalo prilično nevažno).

Pojava ethosa je dakle paralogosni proboj. Drugo – jedino – biće se otvara preda mnom. Sam ja u svojoj ipostasnosti sam poništen. Totalitet se poništa­va u kairosu. Na njegovom mestu zablista neki drugi totalitet. Zasija svetost bića. Ne univerzalnog, zajedničkog, nego upravo drugog. Drugog, koje je jedino.

***

Ovim opisom pojave ethosa približili smo se odlučujućem pitanju. Zašo se dešava taj prenos? Iz kog razloga izlazim iz svoje ubilačke on­tološke strukturisanosti? Ako kažem da je u pitanju događaj u meni, koren ethosa koji sam ne može da bude etičan – da li je to dovoljno kao odgovor? Ve­rovatno nije. Pitanje etike se postavlja kao pitanje šta u meni i preda mnom inicira tu slobodnu paralogosnu invenciju, suspendovanje sopstvenog bića, jedinog bića. Ako je moja ipostas strukturisana ubilački i ako me do simpa­tišuće transpozicije sopstvenog ipostasnog bića u drugog ne može voditi nikakva pojavna sadržina mog sveta, ništa bivstvujuće i ništa što bi kao takvo izgledalo, onda od kuda oiče etička konverzija? Kako, dakle, razume­ti pojavu ipostasne stvarnosti koja je suprotna onoj ubilačkoj? Pojavu želje i prakse koja prihvata sa-ipostas i to protiv sopstvenog – jedinog – bića? Ri­zikovaću odgovor (koji ponovo pretpostavlja moju skicu ontologije). Pojava ethosa iz pred-ethosne ipostasne potencijalnosti stvar je suspendovanja mene samog u odnosu prema mom izvoru i kraju. Pojavu ethosa možemo razumeti samo iz metaontologije ipostasi. Iz njene otvorenosti u sopstvenu drugost koja „jeste“ – jer je ipostas biće – (ono) drugo bića. Suspenzija mog bića se uvek do­gađa u dodiru s drugim bićima, s izvorom i krajem mog sopstvenog – jedinog – bića. Etika je u dubini uvek utemeljena u događaju između mog bića i njegovog (logosno nekomenzurabilnog) drugog. U „relaciji“ sa onim što je izvan svakog bića, sa konfiguracijom apofatički shvaćenog Ništavila.

Ontologija mene kao ipostasi, kao jedinog bića, vodi me ka simboličkom i realnom ubistvu, sve dok se ne otvorim za radikalno drugo sopstvenog bića i samog sebe – sve dok samo biće po kome i u kome bivstvuje sve bivstvujuće – ne suspendujem kao kriterijum bića i nebića. Drukčije rečeno: zapovest „ne ubij“ je apofatična u najradikalnijem smislu: moć ipostasi, njena takoreći apsolutnost, u toj konverziji se preobrazi u ništa. Drugi preda mnom je s moje strane investiran sa istom radikalnom nespoznatljivošću, istim obrtom, u kome otkrivam sopstveni ethos.

I, u meri u kojoj „jesam“ važi i obrnuto: moralni zakon je događajna konfiguracija Ništavila u ipostasi. Totalna intimnost i samo u krajnjoj intimnosti vidna ekstimnost. U tome je sva njegova tajnovitost i nekontro­lisanost, nedokazivost i nepredvidivost.

Ethos je metaontološka tehnika kakvoće bića. Paralogosno istovremeno postojanje jedinih bića, koje je realni temelj fenomenologije etičkog događanja, u dubini ima ethosni temelj. Etika u najdubljem smislu je arhitektonika bića u osvrtanju prema onim što je pre svakog bića.

Gorazd Kocijančič

Sa slovenačkog preveo Pavle Rak